Telefon

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Običan fiksni telefonski aparat[1][2][3]

Telefon (iz grčkog: τῆλε, tele, „udaljen“ i φωνή, fone, „zvuk") je uređaj za komunikaciju na daljinu, koji se koristi tako što prima i prenosi zvuk (uglavnom ljudski glas) sa jednog mjesta na drugo i obratno.[4] Većina telefona radi tako što prenosi električni signal preko složenog sistema telefonskih mreža koji dozvoljava komunikaciju skoro bilo kojeg korisnika telefona sa skoro bilo kojim drugim.

Postoje tri osnovna načina kojim se neki korisnik telefona povezuje na telefonsku mrežu:

  • tradicionalni (fiksni telefon), koji je povezan kablovima sa jednom određenom fizičkom lokacijom;
  • bežični i radio-telefoni, koji koriste ili analogne ili digitalne signale;
  • satelitski telefoni, koji koriste telekomunikacione satelite; i

Postoje i VoIP veze (iz engleskog Voice over IP što znači Glas preko Internet protokola) koje se koriste Internet vezom.[5][6] Za sada se ove veze ostvaruju preko tradicionalnih bakarnih parica.

Između krajnjih korisnika, povezivanje se može vršiti preko bakarnog ili/i optičkog vlakna, mikro-talasa, satelitske veze ili kombinacijom ovih.

Doskora, kad bi se reklo telefon, uglavnom bi se mislilo na fiksni telefon. Bežični i mobilni telefoni su sada ustaljeni širom svijeta, pri čemu se od mobilnih telefona čak očekuje da će na kraju potpuno zamijeniti „tradicionalne“, fiksne telefone. Za razliku od mobilnih telefona, bežični se uglavnom smatraju „fiksnim“ telefonima, jer imaju domet uglavnom od nekoliko metara ili nekoliko desetina metara i uglavnom se povezuju na baznu stanicu koja je potom povezana kablovima na fiksnu telefoniju.

Delovi telefona[uredi]

Telefonski aparat iz 1910

Delovi telefona su :

  • MTK (Mikrotelefonska kombinacija) to jest slušalica,
  • Tastatura ili brojčanik, zavisno od modela mada danas se sve više koriste telefoni sa tastaturom
  • i drugi delovi

Istorija[uredi]

Ostaje nerazjašnjeno ko je izumio prvi telefon, pošto su Antonio Meuči, Johan Filip Rajs, Aleksandar Bel[7][8] i ostali - svi kandidati za ovu titulu. Važno je zapamtiti da ne postoji nešto poput „jedinstvenog izumitelja telefona“. Stanje telefonije kakvo imamo danas je rezultat rada mnogih ruku, od kojih je svaka pomoć bila veoma vrijedna.

Mehanički uređaji[uredi]

Akustična limenka iz 19. veka ili telefon „ljubavnika”

Pre izuma elektromagnetskih telefona, korišteni su mehanički akustični uređaji za prenos glasa i muzike na razdaljine veće od onih koje se mogu doseći normalnim direktnim govorom. Najraniji mehanički telefoni su bili bazirani na prenosu zvuka kroz cevi ili druge fizičke medije.[9] Akustični telefoni u vidu limenke, su bili poznati vekovima. Kod njih su dve dijafragme povezane napetim strunom ili žicom, čime se prenosi zvuk mehaničkim vibracijama od jedne do druge duž žice (a ne putem modulisane električne struje). Klasični primer je dečija igračka napravljena povezivanjem dna dve papirne čaše, metalnih konzervi, ili plastični boca sa čvrsto razapetim kanapom.[9][10]

Među najranijim poznatim eksperimentima su oni koje je sproveo britanski fizičar i polimat Robert Huk od 1664. do 1685.[9][11][12] Za jedan akustični žičani telefon napravljen 1667. godine se smatra da je njegovo delo.[13]

Više godina tokom kasnih 1800-ih, akustični telefoni su bili komercijalno plasirani kao konkurencija električnim telefonima. Kada su istekli Belovi telefonski patenti, mnoštvo novih proizvođača telefona se pojavilo na tržištu, te su akustični telefonski proizvođači brzo bili potisnuti u zaborav. Njihov maksimalan opseg je bio vrlo ograničen.[10][14][15][16] Primer jedne takve firme bila je kompanija Pulsion kompanija telefonske opreme, koju je formirao Lemuel Melet u Masačusetsu, koja je svoju verziju dizajnirala 1888. godine, i čiji proizvodi su bili instalirani na željezničkoj mreži.

Osim toga, govorne cevi su dugo bile u širokoj upotrebi, posebno u zgradama i na brodovima, i još uvek se mogu ponegde sresti u današnje vreme. [17]

Električni uređaji[uredi]

Telefon je proizašao iz pravljenja i konstantnog poboljšavanja električnih telegrafa. Godine 1804, španski polihistor i naučnik Francisko Salva Kampilo konstruisao je elektromagnetni telegraf.[18] Prvi funkcionalni telegraf je izradio engleski pronalazač Fransis Ronalds 1816. godine i taj uređaj je bio napajan statičkim elektricitetom.[19] Elektormagnetni telegraf je kreirao Baron Šiling 1832. godine. Karl Fridrih Gaus i Vilhelm Eduard Veber su isto tako izradili jedan oblik elektromagnetnog telegrafa 1833. godine u Getingenu.

Marka sa Belovim prototipom telefona
Izdanje za stogodišnjicu 1976.

Električni telegraf je prvi uveo u komecijalnu upotrebu Ser Vilijam Foterdžil Kuk, njegovom primenom na Velikoj zapadnoj železnici u Engleskoj. Ova instalacija je premoštavala rastojanje od 13 mi (21 km) od Padington stanice do Zapadnog Drejtona i ušla je u upotrebu 9. aprila 1839. godine.

Još jedna verzija električnog telegrafa je nezavisno razvio i patentirao u Sjedinjenim Državama 1837. Semjuel Morze. Njegov pomoćnik, Alfred Vejl, razvio je signalizavionu azbuku Morzeovog koda sa Morzeom. Prvi telegram je u Americi poslao Morze dana 6. januara 1838. godine, preko 2 mi (3 km) duge linije.

LB telefoni[uredi]

Bežični telefoni[uredi]

Bežične telefone je izumio Teri Pol, 1965. godine. Oni se sastoje od bazne stanice (deo kompleta na koji se stavlja slušalica) koja je kablovima spojena sa fiksnom telefonijom, i slušalice koja je radio-talasima spojena sa ovom baznom stanicom, tj. ne postoji gajtan kako kod klasičnog telefona. To korisnicima dozvoljava da nose slušalicu bez bazne stanice, u okviru dometa ove bazne stanice. Bazne stanice u sebi sadrže i punjač akumulatorske baterije u slušalici koja omogućava rad prenosne slušalice, tako da bežični telefoni u principu ne funkcionišu pri nestanku struje.

Bežični telefoni su u početku koristili frekvenciju od 1,7 MHz za komunikaciju baze sa slušalicom. Da bi se poboljšao kvalitet i prevazišli problemi ograničenosti dometa, ovo je kasnije promijenjeno tako da se koristi FM na višim frekvencijama 49 MHz, 900 MHz, 2,4 GHz, i 5,8 GHz. Telefoni koji rade na frekvenciji od 2,4GHz se često miješaju sa određenim bežičnim mrežnim protokolima (802.11b/g) jer koriste istu frekvenciju. Danas je domet slušalice do bazne stanice par stotina metara.

Mobilni telefoni[uredi]

Digitalni i glas preko IP telefoni[uredi]

IP stoni telefon priključen na računarsku mrežu, sa tonskim biranjem
Broj fiksnih telefonskih linija po 100 stanovnika 1997–2007

Izum tranzistora 1947. godine je dramatično izmenio tehnologiju koja se koristi u telefonskim sistemima i u mrežama za prenos na daljinu. Sa razvojem elektronskih komunikacionih sistema tokom 1960-ih, telefonija je postepeno evoluirala u digitalnu telefoniju čime je znatno povećan kapacitet i kvalitet, uz sniženje troška održavanja mreže.

Sa razvojem metoda za digitalnu komunikaciju podataka, kao što su protokoli koji se koriste za Internet, postalo je moguće da se digitalizuje glas i da se prenosi u vidu podataka u realnom vremenu preko računarskih mreža. To je omogućilo nastanak polja telefonije putem Internet protokola (IP), koja je poznata i kao Internet telefonija (VoIP), što je termin koji odražava metodologiju na memorabilan način. Pokazalo se da je VoIP „remetilačka” tehnologija koja brzo zamenjuje tradicionalne infrastrukture telefonskih mreža.

Do januara 2005, oko 10% telefonskih pretplatnika u Japanu i Južnoj Koreji je prešlo na ovaj digitalni telefonski servis. Januara 2005. jedan članak u Njuzviku je nagovestio da je internetska telefonija verovatno „sledeća velika stvar”.[20] U današnje vreme mnoštvo VoIP preduzeća nudi usluge potrošačima i privrednim organizacijama.

Sa stanovišta kupca, IP telefonija koristi širokopojasne internet veze i specijalizovanu opremu za kupce za prenos telefonskih poziva preko Interneta, ili bilo koje moderne privatne mreže podataka. Korisnička oprema može biti analogni telefonski adapter (ATA) koji povezuje konvencionalni analogni telefon sa IP mrežnom opremom ili može biti IP telefon koji ima mrežnu i interfejsnu tehnologiju ugrađenu u stoni aparat i pruža tradicionalne, poznate delove telefona, slušalicu, brojčanik ili tastaturu, i zvono u paketu koji obično podseća na standardni telefonski set. Pored toga, mnogi proizvođači računarskog softvera i telefonski operateri pružaju aplikacijski softver koji emulira telefon pomoću priključenog mikrofona i audio slušalica, ili računarskih zvučnika.

Uprkos novih karakteristika i pogodnosti IP telefona, neki mogu imati značajne mane u odnosu na tradicionalne telefone. Osim ako su komponente IP telefona podržane izvorom neprekidnog napajanja ili nekim drugim rezervnim izvorem napajanja, telefon prestaje da funkcioniše tokom prekida napajanja do čega može doći usled nevremena ili drugih katastrofalnih okolnosti kada je telefon najpotrebniji. Tradicionalni telefoni koji su povezani sa starijom PSTN mrežom nemaju ovaj problem, jer se oni napajaju iz baterija telefonske kompanije, koje će nastaviti da funkcionišeu čak i ako dođe do dužeg nestanka struje. Još jedan problem sa uslugama zasnovanim na internetu je nedostatak fiksne fizičke lokacije, što utiče na sposobnost pružanja pomoći urgentnih službi kao što su policija, vatrogasci ili hitna pomoć, kad ih neko pozove. Osim ako registrovani korisnik ne ažurira lokaciju fizičke adrese IP telefona nakon prelaska na novu adresu, urgentne službe mogu biti i bivale su otpremane na pogrešnu lokaciju.

Simboli[uredi]

Grafički simboli koji se koriste za označavanje telefonskih usluga ili informacija vezanih za telefon u štampi, reklamama, i drugim medijima su ℡ (U+2121), (U+260E), (U+260F), (U+2706) i (U+2315).

Upotreba[uredi]

Godine 2002, samo 10% svetske populacije je koristilo mobilne telefone, a do 2005 taj udeo je porastao do 46%.[21] Do kraja 2009, bilo je ukupno skoro 6 milijardi preplatnika mobilnih i fiksnih telefona širom sveta. Time je obuhvaćeno 1,26 milijardi preplatnika fiksnih linija i 4,6 milijardi mobilnih preplatnika.[22]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Roberts, William Lee. „A look at the evolution of the Dial Telephone”. Pristupljeno 15. 01. 2016. 
  2. ^ „When Dials Were Round and Clicks Were Plentiful”. Catherine Greenman. Arhivirano iz originala na datum 16. 06. 2007. 
  3. ^ „Automatic Telephone or Other Electrical Exchange”. United States Patent and Trademark Office. 
  4. ^ Dodd, Annabel Z., The Essential Guide to Telecommunications. Prentice Hall PTR, (2002). pp. 183.
  5. ^ Booth, C (2010). „Chapter 2: IP Phones, Software VoIP, and Integrated and Mobile VoIP”. Library Technology Reports. 46 (5): 11—19. 
  6. ^ „VoIP”. Cambridge Dictionaries Online. 
  7. ^ Carroll, Rory (17. 06. 2002). „Bell did not invent telephone, US rules”. The Guardian. Pristupljeno 25. 10. 2015. 
  8. ^ Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Bell and the Conquest of Solitude. Ithaca, New York: Cornell University Press. str. 419. ISBN 978-0-8014-9691-2. 
  9. 9,0 9,1 9,2 McVeigh, Daniel P. An Early History of the Telephone: 1664-1866: Robert Hooke's Acoustic Experiments and Silent Inventions Archived 24. 05. 2014 at the Wayback Machine., Columbia University website. Pristupljeno 15 January 2013.
  10. 10,0 10,1 Jacobs, Bill. Acoustic Telephones, TelefoonMuseum.com website. Pristupljeno 15 January 2013.
  11. ^ Richard Waller and edited by R.T. Gunther. "The Postthumous Works of Robert Hooke, M.D., S.R.S. 1705." Reprinted in R.T. Gunther's "Early Science In Oxford", Vol. 6, p. 185, 25 „Archived copy”. Arhivirano iz originala na datum 24. 05. 2014. Pristupljeno 20. 05. 2014. 
  12. ^ Grigonis, Richard. A Telephone in 1665?, TMCNet Technews website, 29 December 2008.
  13. ^ Giles, Arthur (editor). County Directory of Scotland (for 1901-1904): Twelfth Issue: Telephone (Scottish Post Office Directories), Edinburgh: R. Grant & Son, 1902, p. 28.
  14. ^ Kolger, Jon. "Mechanical or String Telephones", ATCA Newsletter, June 1986
  15. ^ "Lancaster, Pennsylvania Agricultural Almanac for the Year 1879: How to Construct a Farmer's Telephone", John Bater's Sons.
  16. ^ "Telephone Experiences of Harry J. Curl as told by him to E. T. Mahood, During the summer of 1933 at Kansas City, Missouri: First Telephone Experience."
  17. ^ „Voicepipes and Speaking-Tubes”. The Museum of Retro-Technology. 15. 03. 2010. Pristupljeno 17. 10. 2012. 
  18. ^ Jones, R. Victor Samuel Thomas von Sömmering's "Space Multiplexed" Electrochemical Telegraph (1808-10), Harvard University website. Attributed to "Semaphore to Satellite", International Telecommunication Union, Geneva 1965. Pristupljeno 2009-05-01
  19. ^ Ronalds 2016
  20. ^ Sheridan, Barrett. „Newsweek – National News, World News, Health, Technology, Entertainment and more... - Newsweek.com”. MSNBC. Arhivirano iz originala na datum 18. 01. 2005. Pristupljeno 23. 05. 2010. 
  21. ^ Are Cell Phones Ruining Our Social Skills? | SiOWfa15: Science in Our World: Certainty and Controversy
  22. ^ Next-Generation Networks Set to Transform Communications, International Telecommunications Union website, 4 September 2007. Pristupljeno 5 July 2009.

Literatura[uredi]

Patenti
  • „US 174,465”. pdfpiw.uspto.gov. Telegraphy (Bell's first telephone patent)—Alexander Graham Bell
  • US 186,787Electric Telegraphy (permanent magnet receiver)—Alexander Graham Bell
  • US 474,230Speaking Telegraph (graphite transmitter)—Thomas Edison
  • US 203,016Speaking Telephone (carbon button transmitter)—Thomas Edison
  • US 222,390Carbon Telephone (carbon granules transmitter)—Thomas Edison
  • US 485,311Telephone (solid back carbon transmitter)—Anthony C. White (Bell engineer) This design was used until 1925 and installed phones were used until the 1940s.
  • US 3,449,750Duplex Radio Communication and Signalling Appartus—G. H. Sweigert
  • US 3,663,762Cellular Mobile Communication System—Amos Edward Joel (Bell Labs)
  • US 3,906,166Radio Telephone System (DynaTAC cell phone)—Martin Cooper et al. (Motorola)

Spoljašnje veze[uredi]