Telefon

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Običan fiksni telefonski aparat[1][2][3]

Telefon (iz grčkog: τῆλε, tele, „udaljen“ i φωνή, fone, „zvuk") je uređaj za komunikaciju na daljinu, koji se koristi tako što prima i prenosi zvuk (uglavnom ljudski glas) sa jednog mjesta na drugo i obratno.[4] Većina telefona radi tako što prenosi električni signal preko složenog sistema telefonskih mreža koji dozvoljava komunikaciju skoro bilo kojeg korisnika telefona sa skoro bilo kojim drugim.

Postoje tri osnovna načina kojim se neki korisnik telefona povezuje na telefonsku mrežu:

  • tradicionalni (fiksni telefon), koji je povezan kablovima sa jednom određenom fizičkom lokacijom;
  • bežični i radio-telefoni, koji koriste ili analogne ili digitalne signale;
  • satelitski telefoni, koji koriste telekomunikacione satelite; i

Postoje i VoIP veze (iz engleskog Voice over IP što znači Glas preko Internet protokola) koje se koriste Internet vezom.[5][6] Za sada se ove veze ostvaruju preko tradicionalnih bakarnih parica.

Između krajnjih korisnika, povezivanje se može vršiti preko bakarnog ili/i optičkog vlakna, mikro-talasa, satelitske veze ili kombinacijom ovih.

Doskora, kad bi se reklo telefon, uglavnom bi se mislilo na fiksni telefon. Bežični i mobilni telefoni su sada ustaljeni širom svijeta, pri čemu se od mobilnih telefona čak očekuje da će na kraju potpuno zamijeniti „tradicionalne“, fiksne telefone. Za razliku od mobilnih telefona, bežični se uglavnom smatraju „fiksnim“ telefonima, jer imaju domet uglavnom od nekoliko metara ili nekoliko desetina metara i uglavnom se povezuju na baznu stanicu koja je potom povezana kablovima na fiksnu telefoniju.

Delovi telefona[uredi]

Telefonski aparat iz 1910

Delovi telefona su :

  • MTK (Mikrotelefonska kombinacija) to jest slušalica,
  • Tastatura ili brojčanik, zavisno od modela mada danas se sve više koriste telefoni sa tastaturom
  • i drugi delovi

Istorija[uredi]

Ostaje nerazjašnjeno ko je izumio prvi telefon, pošto su Antonio Meuči, Johan Filip Rajs, Aleksandar Bel[7][8] i ostali - svi kandidati za ovu titulu. Važno je zapamtiti da ne postoji nešto poput „jedinstvenog izumitelja telefona“. Stanje telefonije kakvo imamo danas je rezultat rada mnogih ruku, od kojih je svaka pomoć bila veoma vrijedna.

LB telefoni[uredi]

Za više informacija pogledajte: LB telefon

Bežični telefoni[uredi]

Bežične telefone je izumio Teri Pol, 1965. godine. Oni se sastoje od bazne stanice (deo kompleta na koji se stavlja slušalica) koja je kablovima spojena sa fiksnom telefonijom, i slušalice koja je radio-talasima spojena sa ovom baznom stanicom, tj. ne postoji gajtan kako kod klasičnog telefona. To korisnicima dozvoljava da nose slušalicu bez bazne stanice, u okviru dometa ove bazne stanice. Bazne stanice u sebi sadrže i punjač akumulatorske baterije u slušalici koja omogućava rad prenosne slušalice, tako da bežični telefoni u principu ne funkcionišu pri nestanku struje.

Bežični telefoni su u početku koristili frekvenciju od 1,7 MHz za komunikaciju baze sa slušalicom. Da bi se poboljšao kvalitet i prevazišli problemi ograničenosti dometa, ovo je kasnije promijenjeno tako da se koristi FM na višim frekvencijama 49 MHz, 900 MHz, 2,4 GHz, i 5,8 GHz. Telefoni koji rade na frekvenciji od 2,4GHz se često miješaju sa određenim bežičnim mrežnim protokolima (802.11b/g) jer koriste istu frekvenciju. Danas je domet slušalice do bazne stanice par stotina metara.

Mobilni telefoni[uredi]

Za više informacija pogledajte: Mobilni telefon

IP telefoni[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Roberts, William Lee. „A look at the evolution of the Dial Telephone”. Pristupljeno 15. 1. 2016. 
  2. „When Dials Were Round and Clicks Were Plentiful”. Catherine Greenman. Arhivirano iz originala na datum 2007-06-16. 
  3. „Automatic Telephone or Other Electrical Exchange”. United States Patent and Trademark Office. 
  4. Dodd, Annabel Z., The Essential Guide to Telecommunications. Prentice Hall PTR, (2002). str. 183.
  5. Booth, C (2010). „Chapter 2: IP Phones, Software VoIP, and Integrated and Mobile VoIP”. Library Technology Reports. 46 (5): 11—19. 
  6. „VoIP”. Cambridge Dictionaries Online. 
  7. Carroll, Rory (17. 6. 2002). „Bell did not invent telephone, US rules”. The Guardian. Pristupljeno 25. 10. 2015. 
  8. Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Bell and the Conquest of Solitude. Ithaca, New York: Cornell University Press. str. 419. ISBN 0-8014-9691-8. 

Literatura[uredi]

  • Brooks, John (1976). Telephone: The first hundred years. HarperCollins.
  • Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Graham Bell and the Conquest of Solitude. Cornell University Press. 
  • Casson, Herbert Newton. (1910) The history of the telephone online.
  • Coe, Lewis (1995). The Telephone and Its Several Inventors: A History. Jefferson, NC: McFarland & Co.
  • Evenson, A. Edward (2000). The Telephone Patent Conspiracy of 1876: The Elisha Gray – Alexander Bell Controversy. Jefferson, NC: McFarland & Co.
  • Fischer, Claude S. (1994) America calling: A social history of the telephone to 1940 (Univ of California Press, 1994)
  • Huurdeman, Anton A. (2003). The Worldwide History of Telecommunications Hoboken: NJ: Wiley-IEEE Press.
  • John, Richard R. (2010). Network Nation: Inventing American Telecommunications. Cambridge, MA: Harvard University Press.
  • MacDougall, Robert. The People's Network: The Political Economy of the Telephone in the Gilded Age. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
  • Mueller, Milton. (1993) "Universal service in telephone history: A reconstruction." Telecommunications Policy 17.5 (1993): 352-369.
  • Todd, Kenneth P. (1998), A Capsule History of the Bell System. American Telephone & Telegraph Company (AT&T).

Spoljašnje veze[uredi]