Templari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama
Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici  (latinski)
Seal of Templars.jpg
Aktivnostoko 1119 — 1312.
PripadnostPapa
TipKatolički viteški red
UlogaZaštita hrišćanskih hodočasnika
Veličina15.000—20.000 na samom vrhuncu, od čega su 10% bili vitezovi[2][3]
ŠtabHramovna gora
Jerusalim
Kraljevina Jerusalim
NadimakRed Solomonovog hrama
Vitezovi Templari
PatronBernard od Klervoa
MotoNe nama Gospode, ne nama, već Imenu Svom slavu daj
(lat. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam)
MaskotaDva viteza koja jašu jednog konja

Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama (lat. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), poznati i kao Red Solomonovog hrama, Vitezovi Templari ili samo Templari, bili su katolička viteški red koji je 1139. godine papskom bulom Omne datum optimum priznala Sveta stolica.[4] Red je osnovan 1119. godine i djelovao je od 1129. do 1312. godine.[5]

Red, koji je bio među najbogatijim i moćnijim, postao je omiljena dobrotvorna organizacija cijelog hrišćanskog svijeta, dok su članstvo i moć reda munjevito rasli. Templari su bili istaknuti u hrišćanskim finansijama. Vitezovi Templari, u svojim prepoznatljivim bijelim mantijama sa crvenim krstom, bili su među najvještijim borbenim jedinicama tokom krstaških ratova.[6] Neborbeno članstvo reda, koje je činilo 90% ljudstva, upravljalo je velikom ekonomskom infrastrukturom širom zapadnog hrišćanskog svijeta,[7] razvijajući inovativne finansijske tehnike koje su rani oblik bankarstva,[8][9] izgradnjom sopstvene mreže od približno 1.000 komanderstva i fortifikacija širom Evrope i Svete zemlje, vjerovatno osnivajući prvu međunarodnu korporaciju na svijetu.[10][11]

Templari su bili blisko povezani sa krstaškim ratovima; kada je Sveta zemlje izgubljena, podrška redu je nestala.[12] Glasine o tajnim ceremonijama inicijacije Templara dovele su do nepovjerenja prema redu, i francuski kralj Filip IV — u velikim dugovima prema redu — iskoristio je tu situaciju kako bi stekao kontrolu nad njima. Godine 1307, naredio je hapšenja velikog broja pripadnika reda u Francuskoj, kojima su kroz mučenja iznuđena lažna priznanja, a zatim su spaljivani na lomači.[13] Papa Kliment V zabranio je red 1312. godine pod pritiskom kralja Filipa IV.

Munjevit pad moći veoma značajne skupine u evropskom društvu doveo je do širenja raznih nagađanja, legendi i predanja kroz vijekove. Kasnije organizacije koje su u svom nazivu koristile riječ „Templar”, sačuvale su red od zaborava, iako prikrivajući njegovo porijeklo.

Organizacija[uredi | uredi izvor]

Templari su bili organizovani kao monaški red, slično kao Bernardov Cistercijanski red, koji se smatra prvom djelotvornom međunarodnom organizacijom u Evropi.[14] Organizaciona struktura je imala snažan lanac vlasti. Templari su bili dobro povezani i ubrzo su postali bitan faktor na međunarodnoj političkoj sceni tog vremena. Svaka zemlja sa značajnijim prisustvom Templara (Francuska, Puatu, Anžu, Jerusalim, Engleska, Aragon, Portugalija, Italija, Tripoli, Antiogija, Ugarska i Hrvatska[15]) imala je Majstora Reda za Templare u toj oblasti.

Svi oni su bili podređeni Velikom majstoru, koji je postavljan doživotno, a koji je nadgledao vojne napore reda na Istoku i njegove finansije na Zapadu. Veliki majstor je svoja ovlašćenja sprovodio preko generalnog nadzornika reda, koji su bili vitezovi koje su Veliki majstor i jerusalimski manastiri posebno postavljali kako bi nagledali različite pokrajine, ispravljajući malverzacije, uvodeći nove propise i rješavajući važne sporove. Generalni nadzornik je imao ovlašćenja da ukloni viteza sa dužnost i suspenduje Majstore određene pokrajine.[16]

Nema preciznih brojki, ali se procjenjuje da je red na vrhuncu moći imao između 15.000 i 20.000 članova, od kojih su desetina bili pravi vitezovi.[2][3]

Činovi unutar reda[uredi | uredi izvor]

Tri glavne klase[uredi | uredi izvor]

Postojala su tri glavne klase unutar Templarskog reda: plemeniti vitezovi, neplemeniti oružnici i kapelani. Templari nisu vršili viteške ceremonije, tako da je svako koje želio postati vitez Templara morao već biti vitez.[17] Oni su bili najvidljivija grana reda i nosili su čuvene bijele mantije, koje simbolizuju čistoću i neporočnost.[18] Bili su opremljeni kao teška konjica, sa tri ili četiri konja i jedni ili dvojicom jahača. Jahači uglavnom nisu bili članovi reda, već su bili autsajderi unajmljeni na određeno vrijeme. Ispod vitezova u redu bili su oružnici neplemenitog porijekla.[19] Oni su u red donijeli vitalne vještine i trgovinu kao što je kovački zanat i građevinastvo, a upravljali su i mnogom svojim reda u Evropi. U krstaškim državama, borili su se zajedno sa vitezovima kao laka konjica sa jednim konjem.[20] Neki od najviših položaja u redu bili su određeni za oružnike, uključujući i položaj Komandanta Svoda Akre, koji je bio defakto admiral templarske flote. Oružnici su nosili crnu ili smeđu odjeću. Od 1319. godine, kapelani su činili treću klasu Templara. Bili su to posvjećeni sveštenici zaduženi za duhovne potrebe Templara.[21] Sve tri klase reda nosile su crveni krst.[22]

Veliki majstori Templara[uredi | uredi izvor]

Templarska građevinu u Sen Marten de Šanu, Francuska

Počevši od osnivača reda Iga de Pejena u periodu 1118—1119, najviši položaj unutar reda bio je Veliki majstor, dužnost koja se obavljala cio život, iako uzimajući u obzir borbenu prirodu reda, to je moglo predstavljati veoma kratak vremenski rok. Svi osim dva Velika majstora umrla su položaju, a nekoliko je umrlo tokom vojnih kampanja. Na primjer, tokom opsade Akalona 1153. godine, veliki majstor Bernar de Tremele predvodio je skupinu od 40 Templara kroz ruševine gradskih zidina. Kako ih ostatak krstaške vojske nije pratio, Templari su, zajedno sa Velikim majstorom, zarobljeni i obezglavljeni.[23] Velikog majstora Žerara de Ridfora obezglavio je Saladin 1189. godine tokom opsade Akre.

Veliki majstor je nagledao sve operacije koje je sprovodio red, uključujući i vojne operacije u Svetoj zemlji i Istočnoj Evropi i finansijske i poslovne postupke reda u Zapadnoj Evropi. Neki veliki majstori su bili i komandanti na bojnom polju, mada to nije uvijek bilo najmudrije: nekoliko grešaka u borbenom vođstvu Ridforda dovelo je do teškog poraza u bici kod Hitina. Posljednji veliki majstor je bio Žak de Mole, koji je po naređenju francuskog kralja Filipa IV spaljen na lomači 1314. godine.[24]

Ponašanje, oblačenje i brada[uredi | uredi izvor]

Predstava Templara (muzej opatije Ten Dajnen, fotografije iz 2010)
Prikaz dvojice Templara kako sjede na jednom konju (ističući siromaštvo), sa Busonom, svetim barjakom (gonfalonom) (Metrju Peris, cca 1250).[25]

Bernard od Klervoa i osnivač Ig de Pejen osmislili su poseban kod ponašanja za Templarski red, poznat među savremenim istoričarima kao Latinsko pravilo. Njegove 72 odredbe definisale su idealno ponašanje vitezova, kao što je vrsta odjeće koju mogu nositi i koliko konja mogu imati. Trebalo je da vitezovi jedu svoje obroke u tišini, jesti mesto ne više od tri puta sedmično i ne stupati u bilo kakav fizički kontakt bilo kog tipa sa ženama, pa čak i onima iz svoje porodice. Velikog majstoru su dodjeljena „4 konja i jedan brat-kapelan i jedan crkvenjak sa tri konja i jedan brat-narednik sa dva konja i jedan džentlmen sluga da nosi njegov štit i koplje sa jednim konjem”.[26] Kako je red rastao, prvobitni spisak od 72 odredbe je proširen na nekoliko stotina u svom konačnom obliku..[27][28]

Vitezovi su nosili bijeli sorko sa crvenim krstom i bijeli plašt takođe sa crvenim krstom; narednici su nosili crnu tuniku sa crvenim krstom naprijed i crni ili smeđi plašt.[29][30] Bijeli plaštov su vitezovim dodjeljeni na Troatskom koncilu 1129. godine, a krst je na odjeću vjerovatno dodan pred početak Drugog krstaškog pohoda 1147. godine, kada su papa Evgenije III, francuski kralj Luj VII i mnogi druge ugledne ličnosti prisustvovale sastanku francuskih Templara u njihovom sjedištu kod Pariza.[31][32][33] Prema templarskom Pravilu, vitezovi uvijek treba da nose bijeli plašt, čak im je zabranjeno da jedu i puju ako ga ne nose.[34]

Crveni krst koji su nosili Templari je simbol mučeništva, a smrt u borbi se smatrala za veliku čast koja osigurava mjesto na nebu.[35] Postojalo je kardinalno pravilo po kome se vitezovi reda ne smiju nikada predati osim ako padne templarska zastava, pa čak i tada prvo je trebalo da se pregrupišu sa drugih hrišćanskim redovima, kao što su Hospitalci. Tek nakon što su sve zastave pale, bilo im je dozvoljeno da napuste bojno polje.[36]

Iako nije propisano Templarskim pravilom, kasnije je postalo uobičajeno da članovi reda nose dugačke i istaknute brade. Oko 1240. godine, Alber iz Trua-Fontena opisuje Templare kao „red bradate braće”; dok su tokom ispitivanja papskih komsara u Parizu 1310—1311, od skoro 230 ispitanih vitezova i braće, 76 je opisano kao da nose bradu, u nekim slučajevima naznačeno je da je „u stilu Templara”, a 133 je reklo da je obrijalo bradu, bilo u odricanju od reda ili u nadi da će izbjeći otkrivanje.[37][38]

Inicijacija,[39] poznata kao Prijem u red, bila je dukovo posvjećena i uključuje svečanu ceremoniju. Stranci su bili obeshrabreni da prisustvuju ceremoniji, što je izazivalo sumnje srednjovjekovnih istražitelja tokom kasnijih suđenja. Novi članovi su morali bespogovorno da prepišu sva svoja bogatstva i dobra redu i uzmu zavjete siromaštva, čednosti, pobožnosti i poslušnosti.[40] Većina braće se redu pridružilo za cio život, mada je nekima bilo dozvoljeno da se pridruže na određeno vremensko razdoblje. Nekada je oženjenim muškarcima bilo dozvoljeno da se pridruže redu ukoliko je njegova supruga dala pristanak,[30] ali njima nije bilo dozvoljeno da nose bijeli plaštove.[41]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Istorija Templara

Uspon[uredi | uredi izvor]

Nakon što su Franci u Prvom krstaškom ratu zauzeli Jerusalim od muslimanskih osvajača 1099. godine, mnogi hrišćani su krenuli na hodočašće ka raznim svetim mjestima u Svetoj zemlji. Iako je Jerusalim bio relativno siguran pod kontrolom hrišćana, ostatak krstaških država nije bio. Banditi i drumski razbojnici pljačkali su hodočasnike, koje su rutinski klali, ponekad na stotine njih, tokom pokušaja da putuju od priobalja kod Jafe do unutrašnjosti Svete zemlje.[42]

Zastave koje su koristili Templari u bitkama

Godine 1199, francuski vitez Ig de Pejen obratio se jerusalimskom kralju Balduinu II i jerusalimskom patrijarhu Varmundu i predložio im stvaranje monarškog reda radi zaštite hodočasnika. Balduin i Varmund su se složili, vjerovatno na Nabluskom saboru u januaru 1120. godine, a kralj je Templarima dodijelio sjedište u lijevom krilu kraljevskog dvora na Hramovnoj gori u zauzetoj džamiji Al Aksa.[43] Hramovna gora je bila od značaja jer se nalazila iznad onoga što se smatralo ruševinama Solomonovog hrama.[44][6] Zato su krstaši džamiju Al Aksu posmatrali kao Solomonov hram, a zbog ovog mjesta novoosnovani red je uzeo ime Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama ili samo Vitezovi Templari. Red je sa oko devet vitezova, uključujući Godfreja de Sen-Omera i Andrea de Monbara, imao malo finansijskih sredstava i oslanjao se na priloge za opstanak. Amblem reda bila su dva viteza koja jašu jednog konja, naglašavajući siromaštvo reda.[45]

Prvo sjedište Templara bilo je u Jerusalimu, na Hramovnoj gori.

Siromašni status Templara nije dugo trajao. Imali su moćnog zagovornika u Bernardu od Klervoa, vodeća crkvena ličnost, francuskog opata prvenstveno odgovornog za osnivanje cistercitskog reda monaha i nećaka Andrea de Monbara, jednog od osnivača reda. Bernard je stavio svoju ličnost iza njih i napisao ubjedljivo pismo u njihovo ime „U pohvali novom viteštvu”[46][47] i 1129. godine na saboru u Troi, predvodio je skupinu vodećih crkvenjaka koji su tražili zvanično odobrenje i potvrdu reda u ime crkve. Ovim formalnim blagoslovom, Templari su postali omiljeno dobrotvorno društvo širom zapadnog hrišćanskog svijeta, primajući novac, zemlju, poslove i plemenite sinove od porodica koje su jedva čekale da pomognu u borbi u Svetoj zemlji. Još jedna velika korist desila se 1139. godine, kada je papa Inoćentije II izdao papsku bulu Omne datum optimum, koji je red izuzet od poštovanja mjesnih zakona. Ova odluka je značila da Templari mogli slobodno prolaziti kroz sve granice, nisu morali plaćati poreze i bili su izuzeti od svih vlasti osim papske.[48]

Sa jasnom misijom i obilnim resursima, red je brzo rastao. Templari su često bili naredne udarne snage u ključnim bitkama u krstaškim ratovima, jer bi teško oklopljeni vitezovi na svojim ratnim konjima krenuli u napad na neprijatelja, ispred glavnih vojnih snaga, u pokušaju da probiju protivničku liniju odbrane. Jedna od njihovih najpoznatijih pobjeda bila je 1177. tokom bitke kod Mont Žisara, gdje je oko 500 templarskih vitezova pomoglo da nekoliko hiljada pješadinaca pobjedi Saladinovu vojsku od više od 26.000 hiljada vojnika.[10]

Iako je glavna misija reda bila militaristička, relativno mali broj članova bili su borci. Ostali su djelovali na položajima za podršku vitezovima i upravljali finansijskom infrastrukturom. Red Templara, iako su se članovi zakleli na individualno siromaštvo, dobio je kontrolu nad bogatstvom mimo neposrednih donacija. Plemić koji je bio zainteresovan za učešće u krstaškim ratovima mogao bi svu svoju imovinu staviti pod upravu Templara dok je bio odsutan. Akumulirajući bogatstvo na ovaj način širom zapadnog hrišćanskog svijeta i Outremera, red je 1150. počeo da generiše akreditive za hodočasnike koji putuju u Svetu zemlju: hodočasnici su deponovali svoje vrijednosti kod mjesne templarske zajednice prije ukrcavanja, zatim dobijali dokument u kojem se navodi vrijednost njihovog depozita i taj dokument su koristili po dolasku u Svetu zemlju da bi preuzeli sredstva u količini blaga jednake vrijednosti. Ovaj inovativni aranžman bio je rani oblik bankarstva i možda je bio prvi formalni sistem koji podržava upotrebu čekova; poboljšavao je sigurnost hodočasnika čineći ih manje privlačnim metama za lopove, a takođe je doprinio templarskog kasi.[49][6]

Na osnovu ove kombinacije donacije i poslovanja, Templari su uspostavili finansijske mreže širom cijelog zapadnog hrišćanskog svijeta. Stekli su velike površine zemljišta, kako u Evropi, tako i na Bliskom istoku; kupovali su i upravljali farmama i vinogradima; gradili su masivne kamene katedrale i dvorce; bili su uključeni u proizvodnju, uvoz i izvoz; imali su svoju flotu brodova; a u jednom trenutku su čak posjedovali i cijeli ostrvo Kipar. Red vitezova Templara se može kvalifikovati kao prva međunarodna korporacija na svijetu.[10][50][51]

Pad[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Hitina 1187. godine, prekretnica koja je dovela do Trećeg krstaškog rata.

Sredinom 12. vijeka, tok krstaških ratova se promijenio. Islamski svijet se ujedinio pod efikasnim vođama poput Saladina. Nesloga je nastala među hrišćanskim frakcijama u Svetoj zemlji i oko nje. Vitezovi Templari povremeno su se sukobili sa druga dva hrišćanska vojna reda, sa Hospitalcima i Tevtoncima, a decenije međusobnih sukoba oslabile su hrišćanske položaje, kako u političkom tako i u vojnom pogledu. Nakon što su Templari učestvovali u nekoliko neuspješnih pohoda, uključujući i ključnu bitku kod Hitina, dok je Jerusalim ponovao pao u muslimanske ruke pod vođstvstvom Saladina 1187. godine. Car Svetog rimskog carstva Fridrih II povratio je grad u hrišćanske ruke u Šestom krstaškom ratu 1229, bez pomoći Templara, ali ga je pod kontrolom držao nešto više od decenije. Ajubidi zajedno sa horezmidskim plaćenicima ponovo su zauzeli grad 1244. i grad se vratio pod zapadnu kontrolu tek 1917. kada ga je tokom Prvog svjetskog rata Britanija zauzela od Osmanskog carstva.[52]

Templari su bili primorani da presele svoje sjedište u druge gradove na sjeveru, poput morske luke Akre, koju su držali narednog vijeka. Izgubljen je 1291, zajedno sa njihovim posljednjim kopnenim uporištima, Tartus i Atlit u današnjem Izraelu. Njihovo sjedište je zatim prebačeno u Limasol na Kipru,[53] a takođe su pokušali da održe garnizon na malom ostrvu Arados, neposredne uz obalu Tartusa. Bilo je nekoliko pokušaja angažovanja u koordinisanim vojnim naporima sa Mongolima,[54] putem nove invazije na Arados. Templari su međutim ostvo izgubili 1302. ili 1303. tokom mamelučke opsade Aradosa. Sa gubitkom ostrva, krstaši su izgubili posljednje uporište u Svetoj zemlji.[10][55]

Sa vojnom misijom reda koja je postala manje važna, podrška organizaciji je počela opadati. Stanje je, međutim, bilo složeno, jer su tokom dvije stotine godina postojanja Templari postali dio svakodnevnog života zapadnog hrišćanskog svijeta.[56] Templarski domovi, stotine njih koji su se nalazili širom Evrope i Bliskog istoka, pružali su im široku rasprostranjenost na mjesnom nivou.[3] Templari su i dalje upravljali mnogim poslovanjima, a mnogi Evropljani su imali svakodnevni kontakt sa templarskom mrežom, kao što je rad na farmi ili vinogradu u vlasništvu Templara ili koristeći red kao banku u kojoj se mogu čuvati lične vrijednosti. Red još uvijek nije bio podređen mjesnoj vlasti, što ga je činilo „državom u državi” — njihova stajaća vojska, iako više nije imala dobro definisanu misiju, mogla je prolazi slobodno kroz sve granice. Ovo stanje pojačalo je tenzije sa pojedinim evropskim plemstvom, posebno pošto su Templari ukazivali na interes osnivanja sopstvene monaške države, kao što su Tevtonci uradili u Pruskoj[49] i Hospitalci na Rodosu.[57]

Hapšenja, optužbe i raspuštanje[uredi | uredi izvor]

Novi papa Kliment V, sa sjedištem u Avinjonu u Francuskoj, poslao je pisma 1305. i velikom majstoru Templara Žaku de Moleu i velikom majstoru Hospitalaca Fulku de Vilareu kako bi razgovarali o mogućem spajanju dva reda. Ni jedan ni drugi nisu tu ideju smatrali prihvatljivom, ali je papa Kliment ustrajao i pozvao oba velika majstora u Francusku 1306. kako bi razgovarali o tom pitanju. De Mole je prvi stigao početkom 1307, ali je de Vilare odlagao dolazak nekoliko mjeseci. Dok su čekali, de Mole i papa Kliment razgovarali su o krivičnim prijavama koje je dvije godine ranije podnio protjerani Templar i o kojima su razgovarali francuski kralj Filip IV i njegovi ministri. Generalno su se složili da su optužbe lažne, ali papa Kliment poslao kralju Filipu pisani zahtjev za pomoć u istrazi. Prema pojedinim istoričarima, kralj Filip, koji je već bio u velikim dugovima prema Templarima zbog ratova protiv Engleske, odlučio je da iskoristi glasine u svoju korist. Počeo je da vrši pritiske na crkvu kako bi preduzeli mjere protiv reda, kao način da se oslobodi dugova.[58]

Samostan Hristov u Tomaru u Portugaliji. Izgrađen 1160. kao uporište Templara, a kasnije je postao sjedište preimenovanog reda Hristova. Proglašen je Svjetskom baštinom Uneska 1983. godine.[59]

U zoru u petak, 13. oktobra 1307. (datum ponekad povezan sa porijeklom sujeverja na petak 13.)[60][61] kralj Filip IV je naredio da se istovremeno uhapse de Mole i mnogi drugi francuski Templari. Hapšenje je počelo sa frazom: „Bog nije zadovoljan, u kraljevstvu imamo neprijatelje vjere” (franc. Dieu n'est pas content, nous avons des ennemis de la foi dans le Royaume).[62] Iznijete su tvrdnje da su tokom ceremonije prijema, regruti su bili prinuđeni da pljuju na krst, negiraju Hristosa i nepristojno se ljube; takođe su optuženi za obožavanje idola, a smatralo se da je red podsticao homoseksualnu praksu.[63] Ovi navodi su, međutim, bili visoko politizovani bez ikakvih stvarnih dokaza.[64] Ipak, Templari su optuženi za brojna druga krivična djela kao što su finansijska korupcija, prevara i utaja.[65] Mnogi optuženi priznali su ove optužbe pod mučenjem (iako su Templari poricali mučenje u pismenim priznanjima), a njihova priznanja, iako dobijena pod prinudom, izazvala su skandal u Parizu. Zatvorenici su morali priznati da su pljuvali na krst: „Ja, Rajmon de La Fer, 21 godinu star, priznajem da sam tri puta pljunuo na krst, ali samo iz usta, a ne iz srca” (franc. Moi, Raymond de La Fère, 21 ans, reconnais que [j'ai] craché trois fois sur la Croix, mais de bouche et pas de cœur). Templari su optuženi za idolopoklonstvo i sumnjalo se da su obožavali ili lik poznat kao Bafomet ili mumificiranu odsječenu glavu koju su oporavili, a pored mnogih artefakta, mnogi naučnici vjeruju da su se u njihovom prvobitnom sjedištu na Hramovoj gori nalazile mošti Svetog Jovana Krstitelja.[66]

Povlačeći se pod Filipovim zahtjevima, papa Kliment je 22. novembra 1307. izdao papsku bulu Pastoralis praeeminentiae, kojom je svim hrišćanskim monarsima u Evropi naloženo da uhapse sve Templare i zaplijene njihovu imovinu.[67] Papa Kliment pozvao je na papska saslušanja kako bi se utvrdila krivica ili nevinost Templara, a jednom oslobođeni od torture inkvizitora, mnogi Templari odustali su od svojih priznanja. Neki su imali dovoljno pravnog iskustva da se brane na suđenju, ali 1310. imenovao je Sanskog nadbiskupa Filipa de Marinji da vodi istragu, Filip je blokirao ovaj pokušaj, koristeći prethodno iznuđena priznanja da desetine Templara spali na lomači u Parizu.[68][69][24]

Uz Filipa koji je prijetio vojnom akcijom, osim ako papa ne udovolji njegovim željama, papa Kliment je konačno pristao da raspusti red, pozivajući se na javni skandal koji je izazvan priznanjima. Na Vjenskom saboru 1312, izdao je niz papskih bula, uključujući Vox in excelso, kojom je javno raspušten red, i Ad providam, kojom je većina templarskih dobara predata Hospitalcima.[70]

Spaljivanje Templara na lomači.

Što se tiče vođa reda, stariji veliki majstor Žak de Mole, koji je pod pritiskom mučenja priznao krivicu, svoje priznanje je kasnije povukao. Žofroa de Šarnej, preceptor Normandije, takođe je povukao svoje priznanje i insistirao na svojoj nevinosti. Obojica su proglašeni krivima za ponovljenu jeres i osuđeni da se živi spale na lomači u Parizu 18. marta 1314. godine. De Mole je navodno ostao prkosan do kraja, tražeći da ga vežu na takav način da bude okrenut prema katedrali Notr Dam i da mu ruke drži spojene tokom molitve.[71] Prema legendi, iz plamena je vikao da će ga i papa Kliment i kralj Filip uskoro sresti pred Bogom. Njegove stvarne riječi zabilježene su na pergamentu: „Bog zna ko je pogriješio i zgriješio. Uskoro će se dogoditi nesreća onima koji su nas osudili na smrt” (franc. Dieu sait qui a tort et a péché. Il va bientot arriver malheur à ceux qui nous ont condamnés à mort).[62] Papa Kliment je preminio mjesec dana kasnije, a kralj Filip je stradao nesrećnim slučajem tokom lova prije kraja godine.[72][a][b]

Preostali Templari širom Evrope ili su uhapšeni i suđeno im je pod papskom istragom (sa skoro nijednim osuđenim), apsorbovani su u druge katoličke vojne redove ili su penzionisani i dozvoljeno im je da mirno prožive ostatak života. Papskim dekretom, imovina Templara prenijeta je na Hospitalce, osim u kraljevinama Kastilji, Aragonu i Portugaliji.[21] Portugalija je bila prva evropska zemlja u kojoj su se naselili, a to se dogodili samo dvije ili tri godine nakon osnivanja reda u Jerusalimu.[76][77]

Portugalski kralj Dinis odbio je da goni i muči bivše vitezove, što se dešavalo u svim ostalim suverenim državama pod uticajem Katoličke crkve. Pod njegovom zaštitom, templarska organizacija mijenja ime, iz „Vitezovi Templari” u Red Hristov i takođe paralelnom Vrhovnom redu Hristovom Svete stolice; oba reda se smatraju naslijednicima Templara.[77][78][79][80][81][82][83][84][85]

Šinonski pergament[uredi | uredi izvor]

U Vatikanskoj tajnoj arhivi Barbara Frale je septembra 2001. pronašla dokument poznat kao Šinonski pergament koji datira iz perioda 17—20. avgusta 1309, očigledno nakon što je pohranjena na pogrešnom mjestu 1628. godine. Zapis govori o suđenju Templarima i ukazuje da je papa Kliment oslobodio sve Templare grijeha jeresi 1308. prije nego što je red formalno rasformirao 1312. godine,[86] kao i drugi Šinonski pergament od 20. avgusta 1308. upućen kralju Filipu IV, u kojem je navede da su svi Templari koji su priznali jeres „vraćeni tajnama i u jedinstvo Crkve”. Drugi Šinonski pergament dobro je poznat istoričarima,[87][88][89] a objavili su ga Etjen Balus 1693.[90] i Pjer Dupui 1751. godine.[91]

Trenutni stav Rimokatoličke crkve je da je srednjovjekovni progon Templara bio nepravedan, da ništa nije suštinski pogrešno sa redom i njegovom vladavinom, a da je papa Kliment na ustupke bio primoran pod pritiskom javnog skandala i dominantnog uticaja kralja Filipa IV, koji je bio Klimentov rođak.[92][93]

Nasljeđe[uredi | uredi izvor]

Templ crkva u Londonu. Kao kapela Novog hrama u Londonu, bila je mjesto svečanosti templarske inicijacije. U današnje vrijeme dio je parohijske crkve Midl i Iner Templa, dva od Sudska ina, i popularna je turistička odrednica.

Sa svojim vojnim misijama i obimnim finansijskim sredstvima, Templari su finansirali veliki broj građevinskih projakata u Evropi i Svetoj zemlji. Mnoge od ovih građevina i dalje postoje. Mnoga mjesta u svom nazivu sadrže riječ Templ, jer viševjekovne povezanosti sa Templarima.[94] Npr, neki od templarskih posjeda u Londonu su kasnije iznajmljene advokatima, što dovelo do naziva kapije Templ bar i metro stanice Templ. Dva od četiri Sudska ina koji mogu pozvati svoje članove da postupaju kao baristeri jesu Iner Templ i Midl Templ, a cjelokupna oblast je poznata kao Templ.[95]

Osobiti arhitektonski elementi templarskih građevina uključuju upotrebu slike „dva viteza na jednom konju”, prikazujući siromaštvo vitezova, i okrugle građevine dizajnirane da podsjećaju na crkvu Vaskrselja Hristovog u Jerusalimu.[96]

Savremene organizacije[uredi | uredi izvor]

Vitezovi Templari su raspušteni Poveljom Katoličke crkve 1309. godine; sa suzbijanjem reda, određeni broj Templara pridružio se novoosnovan Redu Hristovom, koji je efikasno okupio Templare i njihova svojstva 1319, naročito u Portugaliji.[97][98] Priča o progonu i iznenadnom raspuštanju tajanstvenih, ali moćnih srednjovjekovnih Templara privukla je mnoge druge skupine da iskoriste navodne veze s njima kao način za poboljšanje sopstvene slike i stvaranje misterije.[99] Osim Reda Hrista,[97][98] ne postoji jasna istorijska veza između Templara i bilo koje druge savremene organizacije, od kojih je prva javno nastala u 18. vijeku.[100][101][102][103]

Katolički templari Italije[uredi | uredi izvor]

Red Hristov[uredi | uredi izvor]

Nakon raspuštanja Templara, Red Hristov je uspostavljen 1319. i okupio je mnoge Templare u svojim redovima, zajedno sa templarskim posjedima u Portugaliji.[97][98] Sjedište reda postao je zamak u Tomaru, bivši templarski zamak.[97]

Trezvenjački pokret[uredi | uredi izvor]

Mnoge trezvenjačke organizacije nazvale su se po Redu Templara, citirajući uvjerenje da pravi Templari „pili kiselo mlijeko, ali su zato vodili ’veliki krstaški rat’ protiv ’užasnog poroka’ alkohola”.[104] Najveća među njima jeste Međunarodna organizacije dobrih Templara, koja se proširila širom svijeta nakon što uspostavljena u 19. vijeku i nastavila se dalje zalagati za apstinenciju od alkohola i drugih droga; među drugi redovi u ovoj tradiciji su Templari časti i umjerenosti, koji su široko rasprostranjeni u Skandinaviji.[104][105]

Samozvani viteški redovi[uredi | uredi izvor]

Suvereni vojni red Vitezova Hrama Jerusalimskog samozvani je viteški red uspostavljen 1804. i „koji je UN akreditovao kao nevladinu organizaciju (NVO) 2001. godine”.[106] Ekumenski je po tome što u svoje redove prima hrišćane mnogih konfesija. Osnivač reda, Bernar-Remon Fabr-Palapra, izradio je Larmenijevu povelju reda kako bi ga pokušao povezati sa prvobitnim katoličkim hrišćanskim vojnim redovima.[107]

Slobodni zidari[uredi | uredi izvor]

Slobodno zidarstvo je uključilo simbole i rituale nekoliko srednjovjekovnih vojnih redova u brojna slobodnozidarska tijela najkasnije od 18. vijeka.[6] To se može vidjeti u Crvenim krstu Konstantina, koji je inspirisan Konstantinovskim redom Svetog Georgija; Malteški red inspirisan je Hospitalcima; a Vitezovi Templari su inspirisani Templarima. Malteški red i Templari karakteriše jorkširki obred. Jedna teorija o porijeklu slobodnog zidarstva, tvrdi da porijeklo vodi neposredno od istorijskih Templara kroz njegove posljednje članova iz 14. vijeka, koji su se navodno sklonili u Škotsku i pomogli Robertu Brusu u njegovoj pobjedi u Benokbernu. Ovu teoriju obično odbijaju sva slobodnozidarska tijela[108] i istoričari zbog nedostatka dokaza.[109][110]

Savremena popularna kultura[uredi | uredi izvor]

Templari su postali povezani sa legendama o tajnama i misterijama koje postoje od davnina. Glasine su kružile čak i za vrijeme samih Templara. Masonski pisci dodali su sopstvene spekulacije u 18. vijeku, a dalja izmišljena uljepšavanja dodata su u popularnim romanima kao što su Ajvanho, Fukoovo klatno i Da Vinčijev kod,[6] savremenim filmovima kao što su Nacionalno blago, Posljednji templar i Indijana Džouns i posljednji krstaški pohod, televizijskim serijama Pad viteza, kao i video-igrama kao što su Broken Sword, Deus Ex, Assassin's Creed i Dante's Inferno.[111]

Početkom šezdesetih godina 20. vijeka, bilo je spektakularnih popularnih publikacija koje su govore o templarskom ranom zauzimanju Hramove gore u Jerusalima i nagađanja o tome koje su relikvije Templari tamo mogli pronaći, kao što je potraga za Svetim gralom ili Zavjetnim kovčegom[112] ili istorijska optužba za idolopoklonstvo (Bafomet) transformisana u kontekst „vračanja”.[113]

Povezivanje Svetog grala sa Templarima ima prethodnika u fikciji 12. vijeka; u Parcifalu Volframa fon Ešenbaha vitezove koji čuvaju kraljevstvo Grala naziv templeisen, očigledno svjesna fikcionalizacija templarii.[114][115] Ne postoje dokazi o bilo kakvoj stvarnoj vezi istorijskih Templara sa Gralom, niti bilo kakva tvrdnja bilo kog templara da je otkrio takvu relikviju.[116]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Malkom Barber je istražio ovu legendu i zaključio da potiče iz La chronique métrique attribuée à Geffroy de Paris.[73] Godfrua od Pariza bio je „očigledno očevidac, koji opisuje de Molea kao nekog ne pokazuje znakove straha i, što je značajno, govori prisutnima da će im se Bog osvetiti za smrt”.[74]
  2. ^ Barber u The New Knighthood upućuje na varijantu ove legende, o tome kako se ranije pojavio neodređeni Templar i kojeg je osudio Kliment V, a kada je nešto kasnije trebao biti pogubljen, upozorio je i papu i kralja da će „u roku od godinu dana i jedna i drugi biti dužni da u prisustvu Boga objasne svoje zločine”. Tekst je pronašao u djelu Fereta od Vićence Historia rerum in Italia gestarum ab anno 1250 ad annum usque 1318.[75]

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Archer, Thomas Andrew; Kingsford, Charles Lethbridge (1894). The Crusades: The Story of the Latin Kingdom of Jerusalem (на језику: енглески). T. Fisher Unwin. стр. 176. ; Burgtorf, Jochen (2008). The central convent of Hospitallers and Templars : history, organization, and personnel (1099/1120-1310) (на језику: енглески). Leiden: Brill. стр. 545-546. ISBN 978-90-04-16660-8. 
  2. ^ а б Burman 1990, стр. 45.
  3. ^ а б в Barber 1992, стр. 314–326

    By Molay's time the Grand Master was presiding over at least 970 houses, including commanderies and castles in the east and west, serviced by a membership which is unlikely to have been less than 7,000, excluding employees and dependents, who must have been seven or eight times that number.

  4. ^ Barber, Malcolm (1994). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-42041-9. 
  5. ^ Barber, Malcolm (1995). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. xxi—xxii. ISBN 978-0-521-55872-3. 
  6. ^ а б в г д The History Channel, Decoding the Past: The Templar Code, 7. 11. 2005, video documentary written by Marcy Marzuni.
  7. ^ Selwood, Dominic (2002). Knights of the Cloister. Templars and Hospitallers in Central-Southern Occitania 1100–1300. Woodbridge: The Boydell Press. ISBN 978-0-85115-828-0. 
  8. ^ Martin 2005, стр. 47.
  9. ^ Nicholson 2001, стр. 4.
  10. ^ а б в г The History Channel, Lost Worlds: Knights Templar, 10. 7. 2006, video documentary written and directed by Stuart Elliott.
  11. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia. Career Press. стр. 28. ISBN 978-1-56414-926-8. 
  12. ^ Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol. 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 462—464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  13. ^ Barber, Malcolm (1993). The trial of the Templars (Canto изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45727-9. 
  14. ^ Burman 1990, стр. 28.
  15. ^ Barber 1978, стр. 10.
  16. ^ International, American. „The Knights Templar and Knights Hospitaller”. www.medievalwarfare.info. Приступљено 11. 12. 2017. 
  17. ^ Dominic Selwood & 20. 3. 2013.
  18. ^ Upton-Ward, J.M., ур. (1992). „17”. The rule of the Templars : the French text of the Rule of the Order of the Knights Templar (Repr. in paperback. изд.). Woodbridge, Suffolk, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-315-5. 
  19. ^ Barber 1994, стр. 190.
  20. ^ Martin 2005, стр. 54.
  21. ^ а б Moeller 1912.
  22. ^ Dominic Selwood & 7. 4. 2013.
  23. ^ Read 2001, стр. 137.
  24. ^ а б Barber 1993, стр. 3.
  25. ^ Hourihane, Colum (2012). „Flags and standards”. The Grove Encyclopedia of Medieval Art and Architecture (на језику: енглески). OUP USA. стр. 514. ISBN 9780195395365. »the Knights Templar [...] carried white shields with red crosses but [their] sacred banner, Beauséant, was white with a black chief« 
  26. ^ Burman 1990, стр. 43.
  27. ^ Burman 1990, стр. 30–33.
  28. ^ Martin 2005, стр. 32.
  29. ^ Barber 1994, стр. 191.
  30. ^ а б Burman 1990, стр. 44.
  31. ^ Berber 1994, стр. 66

    According to William of Tyre it was under Eugenius III that the Templars received the right to wear the characteristic red cross upon their tunics, symbolising their willingness to suffer martyrdom in the defence of the Holy Land.

    (WT, 12.7, pp. 554. James of Vitry, 'Historia Hierosolimatana', ed. J. ars, Gesta Dei per Francos, vol I(ii), Hanover, 1611, pp. 1083, interprets this as a sign of martyrdom.)
  32. ^ Martin 2005, стр. 43

    The Pope conferred on the Templars the right to wear a red cross on their white mantles, which symbolised their willingness to suffer martyrdom in defending the Holy Land against the infidel.

  33. ^ Read 2001, стр. 121

    Pope Eugenius gave them the right to wear a scarlet cross over their hearts, so that the sign would serve triumphantly as a shield and they would never turn away in the face of the infidels': the red blood of the martyr was superimposed on the white of the chaste." (Melville, La Vie des Templiers, pp. 92.)

  34. ^ Burman 1990, стр. 46.
  35. ^ Nicholson 2001, стр. 141.
  36. ^ Barber 1994, стр. 193.
  37. ^ Harris, Oliver D. (2013). „Beards: true and false”. Church Monuments. 28: 124—32 (124—25). 
  38. ^ Nicholson 2001, стр. 48, 124–27.
  39. ^ Martin 2005, стр. 52.
  40. ^ Newman, Sharan (2007). The Real History Behind the Templars. Berkeley Publishing. стр. 304—12. 
  41. ^ Barber 1993, стр. 4.
  42. ^ Burman 1990, стр. 13, 19.
  43. ^ Selwood, Dominic. „Birth of the Order”. Приступљено 20. 4. 2013. 
  44. ^ Barber 1994, стр. 7.
  45. ^ Read 2001, стр. 91.
  46. ^ „St Bernard of Clairvaux, the Liber de laude, and the Knights Templar”. Dominic Selwood (на језику: енглески). 28. 5. 2013. Приступљено 25. 12. 2020. 
  47. ^ Selwood, Dominic (1996). „Quidam autem dubitaverunt: the Saint, the Sinner and a Possible Chronology”. Ур.: Balard, Michel. Autour de la Première Croisade: actes du Colloque de la Society for the Study of the Crusades and the Latin East (на језику: енглески). Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-308-5. Приступљено 25. 12. 2020. 
  48. ^ Burman 1990, стр. 40.
  49. ^ а б Martin 2005.
  50. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia: The Essential Guide to the People, Places, Events, and Symbols of the Order of the Temple (на језику: енглески). Red Wheel/Weiser. стр. 28. ISBN 978-1-56414-926-8. Приступљено 25. 12. 2020. 
  51. ^ Benson, Michael (2005). Inside Secret Societies: What They Don't Want You to Know (на језику: енглески). Kensington Books. стр. 90. ISBN 978-0-8065-2664-5. Приступљено 25. 12. 2020. 
  52. ^ Martin 2005, стр. 99.
  53. ^ Martin 2005, стр. 113.
  54. ^ Demurger, стр. 139. During four years, Jacques de Molay and his order were totally committed, with other Christian forces of Cyprus and Armenia, to an enterprise of reconquest of the Holy Land, in liaison with the offensives of Ghazan, the Mongol Khan of Persia.
  55. ^ Nicholson 2001, стр. 201. The Templars retained a base on Arwad island (also known as Ruad island, formerly Arados) off Tortosa (Tartus) until October 1302 or 1303, when the island was recaptured by the Mamluks.
  56. ^ Nicholson 2001, стр. 5.
  57. ^ Nicholson 2001, стр. 237.
  58. ^ Barber 2006.
  59. ^ „Convent of Christ in Tomar”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  60. ^ „Why Is Friday the 13th Unlucky?”. Snopes.com (на језику: енглески). 13. 5. 2005. Приступљено 27. 12. 2020. 
  61. ^ Emery, David (13. 10. 2017). „Tracing the Origin of Friday the 13th Superstitions”. LiveAbout (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  62. ^ а б „Les derniers jours des Templiers”. Science et Avenir (на језику: француски): 52—61. јул 2010. 
  63. ^ Riley-Smith, Johnathan, ур. (1995). The Oxford Illustrated History of the Crusades (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 213. ISBN 978-0-19-820435-0. Приступљено 27. 12. 2020. 
  64. ^ Dodd, Gwilym; Musson, Anthony (2006). The Reign of Edward II: New Perspectives (на језику: енглески). Boydell & Brewer. стр. 51. ISBN 978-1-903153-19-2. Приступљено 27. 12. 2020. 
  65. ^ Barber 1993, стр. 178.
  66. ^ Edgeller, Johnathan (2011). Taking the Templar Habit: Rule, Initiation Ritual, and the Accusations Against the Order (на језику: енглески). Johnathan Edgeller. стр. 62—66. ISBN 978-0-615-48835-6. Приступљено 27. 12. 2020. 
  67. ^ Martin 2005, стр. 118.
  68. ^ Martin 2005, стр. 122.
  69. ^ Sobecki 2006, стр. 963.
  70. ^ Martin 2005, стр. 123–24.
  71. ^ Martin 2005, стр. 125.
  72. ^ Martin 2005, стр. 140.
  73. ^ Paris, Geffroy de (1956). Diverrès, Armel, ур. La chronique métrique attribuée à Geffroy de Paris: texte publié avec introduction et glossaire (на језику: француски). Les Belles Lettres. стр. 5711—42. Приступљено 27. 12. 2020. 
  74. ^ Barber 2006, стр. 357, footnote 110.
  75. ^ Barber 1994, стр. 314—315.
  76. ^ Costa, Paula Pinto (2013). „Templários no condado portucalense antes do reconhecimento formal da ordem : o caso de Braga no início do séc. XII”. Revista da Faculdade de Letras: Ciências e Técnicas do Património (на језику: португалски). Porto: FLUP/CEPESE (University of Porto). 12: 231—243. ISSN 1645-4936. Приступљено 27. 12. 2020. 
  77. ^ а б Wikisource-logo.svg Herbermann, Charles, ур. (1913). „Order of the Knights of Christ”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
  78. ^ Martin 2005, стр. 140–42.
  79. ^ Fitzsimons, Matthew Anthony; Bécarud, Jean (1969). The Catholic Church Today: Western Europe (на језику: енглески). University of Notre Dame Press. стр. 159. ISBN 978-0-268-00307-4. Приступљено 27. 12. 2020. 
  80. ^ Nicholson, Helen J. (2004). The Crusades (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 98. ISBN 978-0-313-32685-1. Приступљено 27. 12. 2020. 
  81. ^ Noonan, James-Charles (1996). The Church Visible: The Ceremonial Life and Protocol of the Roman Catholic Church (на језику: енглески). Viking. стр. 196. ISBN 978-0-670-86745-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  82. ^ Ferguson, Robert (2011). The Knights Templar and Scotland (на језику: енглески). History Press. стр. 39. ISBN 978-0-7524-6977-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  83. ^ Burgtorf, Jochen; Crawford, Paul F.; Nicholson, Helen J. (2013). The Debate on the Trial of the Templars (1307–1314) (на језику: енглески). Ashgate Publishing, Ltd. стр. 298. ISBN 978-1-4094-8102-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  84. ^ „NOTE OF CLARIFICATION FROM THE SECRETARIAT OF STATE”. news.va (на језику: енглески). Pontifical Council for Social Communication. 16. 10. 2012. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2012. Приступљено 27. 12. 2020. 
  85. ^ Bragança, José Vicente de. „The Military Order of Christ and its awards by the Papacy”. warfare.gq (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  86. ^ „Long-lost text lifts cloud from Knights Templar”. NBC News (на језику: енглески). 12. 10. 2007. Приступљено 27. 12. 2020. 
  87. ^ Aigrefeuille, Charles d' (1739). Histoire de la ville de Montpellier (на језику: француски). 2. Chez Jean Martel. стр. 193. Приступљено 27. 12. 2020. 
  88. ^ Menache, Sophia (2003). Clement V (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 218. ISBN 978-0-521-52198-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  89. ^ Saint-Foix, Germain-Francois Poullain (1778). Aeuvres Complettes de M. de Saint-Foix: Historiographe Des Ordes Du Roi (на језику: француски). 3. стр. 287. ISBN 978-1-375-18311-6. 
  90. ^ Baluze, Etienne (1693). Vitae paparum avenionensium (на језику: латински). 3. Letouzey et Ané. 
  91. ^ Dupuy, Pierre (1751). Histoire de l'Ordre militaire des Templiers, ou Chevaliers du Temple de Jerusalem, depuis son etablissement jusqu'a sa decadence & sa suppression. Par Pierre Du Puy, conseiller & garde de la bibliotheque du roy de France (на језику: латински). chez Pierre Foppens. Приступљено 27. 12. 2020. 
  92. ^ „Vatican Publishes Secret Documents on Trial of Knights Templar”. Fox News (на језику: енглески). Associated Press. 12. 10. 2007. Приступљено 27. 12. 2020. 
  93. ^ Frale, Barbara (2004). „The Chinon chart”. Journal of Medieval History (на језику: енглески). 30 (2): 109—134. ISSN 0304-4181. doi:10.1016/j.jmedhist.2004.03.004. Приступљено 27. 12. 2020. 
  94. ^ Martin 2005, стр. 58.
  95. ^ Ruggeri, Amanda. „The hidden world of the Knights Templar”. Приступљено 11. 12. 2017. 
  96. ^ Barber 1994, стр. 194–95.
  97. ^ а б в г Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia: The Essential Guide to the People, Places, Events, and Symbols of the Order of the Temple (на језику: енглески). Red Wheel/Weiser. стр. 53. ISBN 978-1-56414-926-8. Приступљено 27. 12. 2020. »Founded in Portugal and approved by papal bull in 1319, after the suppression of their Order in 1312, a number of Templars joined the newly established Order of Christ. The knights of this Order became known as the Knights of Christ. The wore a white mantle with a red cross that had a white twist in the middle, which also has been translated as a double cross of red and silver in some medieval documents. Initially, the Order of Christ was located at Castro Marim; later, its headquarters was relocated to Tomar, the location of the castle of the Knights Templar.« 
  98. ^ а б в Gourdin, Theodore S. (1855). Historical Sketch of the Order of Knights Templar: An Address Delivered Before the South-Carolina Encampment, No. 1, of Knights Templars, and the Appendant Orders, at Charleston, S. C. on March 23rd, A. O. 737, A. D. 1855 (на језику: енглески). Walker & Evans, printers. стр. 22. Приступљено 27. 12. 2020. »Upon the suppression of the Order of Templars in Portugal, their estates were given to this equestrian militia. The name of the Order was changed to that of the Order of Christ. The Templars in Portugal suffered comparatively little persecution, and the Order of Christ, since its foundation in 1317, has always been protected by the sovereigns of that country, and also by the Popes of Rome.« 
  99. ^ Rohrer, Finlo (19. 10. 2007). „What are the Knights Templar up to now?” (на језику: енглески). Приступљено 27. 12. 2020. 
  100. ^ Roberts, J. M. (2008). The Mythology of the Secret Societies (на језику: енглески). Watkins. ISBN 978-1-905857-56-2. Приступљено 27. 12. 2020. 
  101. ^ Partner, Peter (1982). The Murdered Magicians: The Templars and Their Myth (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-215847-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  102. ^ Walliss, John (2004). Apocalyptic Trajectories: Millenarianism and Violence in the Contemporary World (на језику: енглески). Peter Lang. стр. 130. ISBN 978-3-03910-290-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  103. ^ Haag, Michael (2010). Templars: History and Myth: From Solomon's Temple to the Freemasons (на језику: енглески). Profile Books. ISBN 978-1-84765-251-5. Приступљено 27. 12. 2020. 
  104. ^ а б Nicholson, Helen (2014). A Brief History of the Knights Templar (на језику: енглески). Little, Brown Book Group. стр. 151. ISBN 978-1-4721-1787-8. Приступљено 27. 12. 2020. 
  105. ^ Ammerman, Robert T.; Ott, Peggy J.; Tarter, Ralph E. (2014). Prevention and Societal Impact of Drug and Alcohol Abuse (на језику: енглески). Psychology Press. ISBN 978-1-135-67215-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  106. ^ Malet, David (2013). Foreign Fighters: Transnational Identity in Civic Conflicts (на језику: енглески). OUP USA. стр. 224. ISBN 978-0-19-993945-9. Приступљено 27. 12. 2020. 
  107. ^ Napier, Gordon (2014). The A-Z of the Knights Templar: A Guide to Their History and Legacy (на језику: енглески). The History Press. стр. 424. ISBN 978-0-7509-5854-7. Приступљено 27. 12. 2020. 
  108. ^ „FAQ/INFO”. www.knightstemplar.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2018. 
  109. ^ „Freemasonry Today periodical (Issue January 2002)”. Grand Lodge Publications Ltd. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2011. Приступљено 28. 5. 2011. 
  110. ^ Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  111. ^ Nasr, Magy Seif El; Al-Saati, Maha; Niedenthal, Simon; Milam, David (2008). „Assassin’s Creed: A Multi-Cultural Read” (на језику: енглески). 2 (3): 6—7. Приступљено 28. 12. 2020. »we interviewed Jade Raymond ... Jade says ... Templar Treasure was ripe for exploring. What did the Templars find« 
  112. ^ Charpentier, Louis (1966). Les Mystères de la cathédrale de Chartres (на језику: француски). R. Laffont. ISBN 978-2-221-00225-4. Приступљено 28. 12. 2020. 
  113. ^ Sanello, Frank (2003). The Knights Templars: God's Warriors, the Devil's Bankers (на језику: енглески). Taylor Trade Pub. стр. 207—208. ISBN 978-0-87833-302-8. Приступљено 28. 12. 2020. 
  114. ^ Martin 2005, стр. 133.
  115. ^ Eschenbach, Wolfram von (2002). Brackert, Helmut, ур. Titurel (на језику: немачки). Walter de Gruyter. стр. 189. ISBN 978-3-11-015122-0. Приступљено 28. 12. 2020. 
  116. ^ Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia. Career Press. стр. 156. ISBN 978-1-56414-926-8. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Додатна литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]