Teravada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dio serije o
budizmu
Praksa
Mapa koja pokazuje tri najveće budističke tradicije.

Teravada (pāli: थेरवाद theravāda, sanskrit: स्थविरवाद sthaviravāda - staro učenje, stara škola) jeste najstarija do danas sačuvana škola budizma. Teravada budisti zasnivaju svoja verovanja i prakse na Pali kanonu, koji izlaže osnovne osobine budističkog monasticizma.[1] Budizam u jugoistočnoj Aziji je uglavnom teravada tradicije.

Teravada je nastala u Indiji. Tokom mnogih vekova je dominantna religija na Šri Lanki (oko 70% populacije[2]) i dobrom delu kontinentalne jugoistočne Azije (Kambodža, Laos, Burma, Tajland). Teravadu takođe praktikuju manje etničke zajednice u nekim delovima jugoistočne Kine (Šan i Tai etničke grupe), budizam u Vijetnamu (Khmer Krom), Bangladešu (etničke grupe Barua, Čakma i Magh narod), Maleziji i Indoneziji, dok u novije vreme on stiče sve veću popularnost u Singapuru i na Zapadu. Danas teravada budista ima ukupno oko 100 miliona, a u poslednjim decenijama 20. veka teravada je počela da pušta koren kako na Zapadu, kao i u svojoj postojbini, u Indiji.[3]

Tradicionalno se smatra najbližom Budinom izvornom učenju,[4] iako danas nauka smatra da to nije tačno.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Nastanak škole[uredi | uredi izvor]

Pagoda Švedagon u Jangonu, Burma

Teravada škola se nadovezuje na grupu Budinih sledbenika čije je učenje bilo poznato kao vibhađđavāda (ili 'analitičko učenje')[5], a ona sama je bila nastavak jedne još starije grupe nazvane sthaviravāda (ili (na sanskritu) 'učenje starih'), koja je egzistirala u vreme trećeg budističkog sabora oko 250. godine pre naše ere, u vreme vladavine cara Ašoke u Indiji. Vibhađđavadini su sebe videli kao nastavak ortodoksnih sthavira i posle Trećeg sabora nastavili su da svju školu nazivaju sthavira/thera ("stari"), a njihovo učenje je verovatno bilo slično starijim sthavirama, ali ne i potpuno identično. Posle Trećeg sabora geografska razuđenost budističkih zajednica dovela je do toga da se vibhađđavādini postepeno rasloje u četiri grupe: hmahisāsaka, kašjapija, dharmaguptaka i tāmraparnija. Teravada je nastavak grane tāmraparnija, što znači 'šrilankanska tradicija'. Neki izvori tvrde da je jedino teravada zapravo evoluirala direktno iz linije vibhađđavādina.

Prema budologu A. K. Varderu, teravadini su se “brzo proširili na jug iz Avantija na Maharaštru i Andhra Pradeš, sve dole do teritorije pod dinastijom Čola (Kanči), kao i na Šri Lanku. Izvesno vreme su uspeli da se održe u Avantiju, kao i na svojim novim teritorijama, ali su se onda postepeno grupisali na jugu, oko Velike vihare (Mahavihara) u Anuradhapuri, prestonici Šri Lanke, gde se formirao glavni centar njihove tradicije. Sekundarni centar postao je Kanči, dok su severnije teritorije očigledno bili prepustili ostalim školama."[6] Danas raspolažemo sa vrlo malo informacijao kasnijoj istoriji teravada budizma u Indiji, tako da nam nije poznato kada je on sasvim iščezao u zemlji u kojoj je i nastao.

Naziv tamraparnija dat je šrilankanskoj liniji u Indiji, ali nema bilo kakve indikacije da ovo označava i nekakvu promenu u učenju ili tekstovima vibhađđavadina, pošto naziv ukazuje samo na geografsku lokaciju. Teravadski izveštaji o sopstvenim korenima pominju da je škola prihvatila učenje koje je usvojeno na Trećem budističkom saboru, a ono se tada zvalo vibhađđavada.[7] U 7. veku, kineski hodočasnici Hsian Tsang i I Tsing pominju budističku školu na Šri Lanki kao ‘sthavira’.[8][9] U staroj Indiji one škole koje su koristile sanskrit kao svoj religijski jezik nazivale su ovu školu „sthavire“, a oni koji su koristili pali kao svoj religijski jezik nazivali su je „thera“. I „sthavire“ (sanskrit) i „there“ (pali) doslovno znače „stari“. Sama škola je sebe nazivala „teravada“ u pisanim dokumentima počev od negde 4. veka, recimo u spisu Dipavamsa.[10]

Teravada škola je u vreme kada se proširila na Šri Lanku, takođe stigla do Burme, tako da se stvorila jedna vrsta sinergije. Krajem 10. veka, na primer, rat na Šri Lanki uništio je tradiciju zaređivanja teravada monaha, pa je jedna grupa monaha iz Burme došla da je ponovo uspostavi. Burmanska i šrilankanska teravada su jačale jedna drugu, tako da su u vreme kada je budizam iščezao iz Indije u 11. veku već bile snažno ukorenjene u ovim zemljama. Postepeno se teravadski oblik budizma proširio na Tajland, Laos i Kambodžu.[11]

Iako se o teravada tradiciji uvek širio glas da je jedna od konzervativnijih škola, slično drugim nikaja budističkim školama u Indiji i ona je uključivala i sledbenike mahajane ("mahajana-teravada“ ili „mahajana-sthaviravada"), ako je verovati izveštajima kineskih hodočasnika kao što su Čuang-tsang.[12][13] Kraljevske loze Šri Lanke i jugoistočne Azije su bile tesno povezane sa budizmom. Državna vlast u tim zemljama postarala se da se ortodoksija sačuva i da teravada ostane tradicionalistička. Ovo je razlika u odnosu na odnos budizma i vlasti kroz veći deo istorije budizma u Indiji.[14]

Istorija tradicije[uredi | uredi izvor]

Prema sinhala tradiciji, budizam je na Šri Lanku doneo u 3. veku p. n. e. Mahinda, za kojeg se veruje da je sin cara iz dinastije Maurja po imenu Ašoka, i to kao deo misionarskih aktivnosti karakterističnih za epohu Ašoke. Na Šri Lanki Mahinda je u mestu Anuradhapura osnovao Mahavihara manastir. Kasnije je taj centar podeljen na tri podgrupe, poznate po nazivu svojih monaških centara kao Mahavihara, Abhajagiri vihara i Đetavana vihara. Godine 1164, uz pomoć dva monaha iz šumske tradicije Mahavihare, šrilankanski kralj je ujedinio sve monahe svoje zemlje u ortodoksnu mahavihara školu.

Nekoliko godina posle dolaska sthavira Mahinde, na Šri Lanku je stigla i Sanghamitta, za koju se veruje da je kćer Ašokina. Ona je osnovala prvu zajednicu monahinja na Šri Lanki, ali se taj red ugasio na Šri Lanki u 11, a u Burmi u 13. veku. Godine 429, na zahtev kineskog cara, monahinje iz Anuradhapure poslate su u Kinu kako bi tamo osnovale red monahinja. Taj red se zatim proširio i na Koreju. Godine 1996, 11 odabranih šrilankanskih iskušenica dobilo je puno zaređenje i postale su bhikkhuni pod vođstvom teravada monaha, potpomognutih monahinjama iz Koreje, pošto zamonašivanje žena ima dve faze, koje obavljaju potpuno zaređeni i monasi i monahinje. Među teravada specijalistima za monaška pravila ne postoji puna saglasnost da li je ovakvo zamonašivanje sa monahinjama koje pripadaju mahajana budizmu potpuno legitimno. U poslednjih nekoliko godina starešina sijamske nikaje u Sambuli na Šri Lanki organizovao je ceremonije zaređenja za stotine monahinja. Za ovo je dobio i kritike nekih od vodećih ličnosti sijamske i Amarapura nikaje, a vrhovni savet burmanskog budizma odlučio je da pošto je linija jednom prekinuta, ne može postojati valjano zamonašenje za monahinje, iako se neki burmanski monasi ne slažu sa ovakvim stavom.[15]

Prema Mahavamsi, staroj hronici Šri Lanke, posle završetka Trećeg budističkog sabora, izaslanici su takođe poslati u Suvannabhumi i to dva monaha, Sona i Uttara.[16] Naučnici se razilaze u tome gde je zapravo ta zemlja Suvannabhumi, ali pretpostavlja se da je to deo koji pokriva današnja južna Burma, Tajland, Malajsko poluostrvo i ostrvo Sumatra.

Etničke grupe Mon i Pju bile su među prvim stanovnicima Burme. Nedavna iskopavanja jedne Pju nasobine u dolini Samon (oko 100 km jugoistočno od Bagana) pokazala su da su oni ima trgovačke veze sa Idijom počev od 5-4. veka p. n. e. i sa Kinom počev od 2. veka p. n. e.[17] Kineski izvori koji su datirani oko 240. godine pominju budističko kraljevstvo po imenu Lin-Jang, koje neki naučnici povezuju sa Pju kraljevstvom Beiktano[18][19] 300 km severno do Ranguna. Burmanci su lagano postajali teravadini kako su dolazili u kontakt sa Pju i Mon civilizacijom. Isto se događalo i sa Tajlanđanima, jer su i oni imali kontakte sa narodom mon.

Uprkos uspehu u jugoistočnoj Aziji, teravada budizam u Kini je uglavnom bio ograničen na oblasti koje su se graničile sa već teravada zemljama.

Savremeni razvoj[uredi | uredi izvor]

Vat Pra Buda Baat, teravada budistički hram u Tajlandu.

Ovde nabrojani savremeni trendovi ili pokreti se mogu identifikovati unutar korpusa teravade.[20][21]

  • modernizam: pokušaji da se adaptira savremenom svetu i prilagodi njegovim idejama. Između ostalih stvari ovo uključuje: ekološki pokret, sinkretizam sa drugim budistički tradicijama, univerzalizam.
  • reformizam: pokušaji da se obnovi pretpostavljano ranije, idealno stanje budizma; uključuje naročito prihvatanje teorija zapadnih naučnika o izvornom budizmu (u novije vreme „zapadna naučna interpretacija budizma“ postaje službena verzija učenja kakva se prihvata na Šri Lanki i Tajlandu).[22])
  • ultimatizam: Tendencija koncentrisanja na zahtevnije delove učenja kao što su Četiri plemenite istine na račun onih elementarnijih.
  • neotradicionalizam, koji između ostalog u sebe uključuje:
    • obnovu ritualizma
    • ponovnu mitologizaciju
  • meditacija uvida
  • društvena akcija
  • devocionalna religioznost
  • reakcija na budstički nacionalizam
  • obnova linije šumske monaške tradicije
  • obnova samatha meditacije
  • obnova linije teravada monahinja (bhikkhuni)

Uspon interesovanja za budizam je takođe doneo suprotstavljanje onim promenama u budizmu koje su, naročito u odnosu na monaštvo na Šri Lanki i kolonijama jugoistočne Azije, nametali zapadni kolonizatori i hrišćanski misionari, ograničavajući aktivnosti monaha na individualno pročišćenje i rituale po hramovima.[23] Pre dolaska Britanaca, monasi na Šri Lanki i u Burmi starali su se za obrazovanje dece i stvorili su velik broj dela u tu svrhu. Posle britanskog osvajanja, budističkim manastirima je nametnuto strogo pravilo da svoje resurse koriste isključivo za religijske aktivnosti. Hrišćanski sveštenici su preuzeli obrazovni sistem i primali su platu od države za svoj misionarski rad.[24] Strana, naročito britanska vlast znatno je oslabila Sanghu.[25] Prema Valpola Rahuli, hrišćanski misionari su prisvojili obrazovne, socijalne i dobrotvorne aktivnosti monaha i doveli do trajne promene gledišta na pravu poziciju monaha u društvu, time što su institucionalno uticali na društvenu elitu.[25] Mnogi monasi u postkolonijalnom periodu posvetili su svoj život naporu da se stvari vrate na pravi kolosek.[26] I na Šri Lanki i u Burmi javili su se pokreti sa ciljem da se obnovi pravi položaj budizma unutar društva.[27]

Pregled filozofskih ideja[uredi | uredi izvor]

Teravada promoviše koncept vibhađđavade (pali), doslovno, „podučavanje analizi“. Ovo učenje kaže da uvid mora doći iz našeg iskustva, kritičkog istraživanja i zaključivanja, umesto na osnovu slepe vere; međutim, spisi teravade takođe naglašavaju značaj dobijanja saveta od mudrijih i takav savet, zajedno sa analiziranjem sopstvenog iskustva smatra za dva najbolja testa za procenjivanje napretka u praksi.

U teravadi, uzrok čovekove egzistencije i patnja (dukkha) poistovećuju se sa žudnjom (tanha), koja sa sobom donosi mentalne nečistoće (kilesa). Te nečistoće koje čoveka vezuju za krug preporađanja klasifikuju se u shemu od deset „okova“, dok one nečistoće koje ometaju koncentraciju (samadhi) jesu predstavljene kao petočlana shema nazvana „pet prepreka“.[28] Po snazi se ove nečistoće dele na grube, srednje i suptilne. One se manifestuju kao neka pojava koja se često javi, traje određeno vreme i potom nestane. Teravadini veruju da te nečistoće nisu štetne samo za nas, već isto tako i za druge. One su pokretačka sila koja stoji iza svih mogućih zločina koje ljudsko biće može da učini.

Teravadini takođe smatraju da su te mentalne nečistoće zapravo navike rođene iz neznanja (aviđđa), koje ugrožava umove svih neprobuđenih bića. Veruje se da su takva neprobuđena bića pod uticajem nečistoća i za njih prianjaju jer još uvek ne uviđaju pravu istinu. Ali u stvarnosti te nečistoće nisu ništa drugo do jedan trn koji neprekidno izaziva bol. Tako se na primer neprobuđeni čovek vezuje za telo, smatrajući ga sopstvenim „ja“, dok je u stvarnosti telo tek prolazni fenomen sačinjen od četiri osnovna elementa. Iako se često govori o zemlji, vodi, vatri i vazduhu, u ranim budističkim tekstovima oni se definišu kao apstrakcije koje predstavljaju čulne kvalitete čvrstine, fluidnosti, toplote i mobilnosti.[29] Mentalne nečistoće često stimulišu um i njime manipulišu, što ga prečava da uvidi pravu istinu o stvarnosti. Pogrešni postupci, sa druge strane, mogu ojačati nečistoće, dok ih praktikovanje Plemenitog osmostrukog puta može oslabiti i iskoreniti.

Takođe se smatra da neprobuđena bića doživljavaju ovaj svet kroz svojih šest nepročišćenih čula (oko, uho, nos, jezik, telesni dodir i um), te potom um zamagljen nečistoćama koriste da bi stvorila sopstvenu interpretaciju dobijenih informacija[30]. U takvoj situaciji, opažaj stvarnosti i naši zaključci o njoj biće zasnovani pre na prividu nego na realnim činjenicama.[31] U stanju đhane (duboke koncentracije), slabi funkcija pet fizičkih čula, mentalne nečistoće bivaju stišane, a jačaju pozitivne mentalne karakteristike. U takvom stanju je moguće um upotrebiti za istraživanje i sticanje uvida u pravu prirodu stvarnosti.

Nečistoće mogu biti u tri različite faze. U fazi pasivnosti, nečistoće leže uspavane u osnovi mentalnog kontinuuma kao latentne tendencije (anusaja), ali zahvaljujući čulnom podražaju one se manifestuju (parijutthana) na površini svesti u obliku štetnih misli, emocija i namera. Ukoliko zadobiju dodatnu snagu, te nečistoće će dostići opasan nivo transgresije, praga (vitikkama), iza čega onda slede fizički ili verbalni postupci.

Smatra se da je jedini put ka oslobađanju od patnje i stresa trajno uklanjanje ovih nečistoća iz uma. U početku, one se obuzdavaju svesnošću, kako ne bi ovladale umom i telesnim postupcima. A iskorenjuju se unutrašnjim istraživanjem, analizom, posmatranjem i razumevanjem istinske prirode tih nečistoća, uz pomoć đhana ili meditatvnih zadubljenja.

Ovaj proces treba ponavljati za svaku od nečistoća ponaosob i takva praksa će onda meditanta voditi do razumevanja četiri plemenite istine i dostizanja probuđenja i nibbane (sanskrit: निर्वाण nirvāṇa), (pali: निब्बान nibbāna). Nibbana je krajnji cilj za svakog teravadina. Za nju se kaže da je savršeno blaženstvo izlaska iz neprekidnog ciklusa rođenja, bolesti i smrti.

Teravadini smatraju da je svako odgovoran za sopstveno probuđenje i oslobađanje, kao što smo i svi odgovorni za sopstvene postupke i posledice tih dela (sanskrit: karma; pali: kamma). Puko čitanje ili verovanje u istinsku prirodu stvarnosti o kojoj govori Buda nije dovoljno, probuđenje se može postići jedino kroz direktno iskustvo i lični uvid. Svako mora sam da sledi i praktikuje plemeniti osmostruki put kako ga je izložio Buda da bi stvarnost otkrio sam za sebe. Prema teravadi, Buda ili bogovi nisu u stanju da ljudskim bićima podare probuđenje ili da ih izvuku iz kruga rođenja, bolesti i smrti (samsara). Za teravadine, Buda jeste jedini učitelj plemenitog osmostrukog puta, dok su bogovi i razna božanstva i sami žrtve besa, ljubomore, mržnje, osvetoljubivosti, žudnje, pohlepe, obmanutosti i smrti.

Smatra se da neki ljudi koji vežbaju sa snažnom motivacijom i istrajnošću mogu nibbanu dostići tokom jednog životnog ciklusa, kao što je to bio slučaj sa prvom generacijom Budinih učenika. Za ostale, taj proces može potrajati nekoliko života, pri čemu pojedinac dostiže sve više i više stupnjeve razumevanja. Onaj ko na kraju dostigne stanje nibbane naziva se arahant. Veruje se da je bilo najlakše dostići nibbanu kao Budin učenik, jer je Buda posedovao krajnje znanje o tome kako nekog treba voditi kroz proces probuđenja.

Prema tanim tekstovima, nibbanu koju dostižu arahanti identična je sa onom koju je dostigao i Buda, pošto postoji samo jedna vrsta nibbane.[32] Buda je u odnosu na arahante bio superioran samo po tome što je on sam otkrio put i potom o njemu podučio druge (tj. metaforni govoreći, pokrenuo je točak Dhamme ili Učenja). Arahanti su, sa druge strane, dostigni nibbanu delom zahvaljujući Budinom učenju, a delom sopstvenom naporu. Teravadini poštuju Budu kao izuzetno nadarenu osobu, ali prepoznaju postojanje i drugih takvih bića ili Buda u dalekoj prošlosti i budućnosti. Maitreja (pali: Mettejja) se, na primer, pominje vrlo kratko u Pali kanonu kao Buda koji će se pojaviti u narednom kosmičkom ciklusu.

Tradicionalno, teravadini mogu ili imati poverenje (ili „veru") u Budino učenje i pridržavati se osnovnih pravila morala u nadi da će ostvariti sreću svakodnevnog života ili pak mogu nastojati da istražuju i kroz svoje iskustvo provere istinitost Budinog učenja i to tako što će praktikovati meditaciju kao važan deo Plemenitog osmostrukog puta.

Osnove teravada učenja[uredi | uredi izvor]

Budisti u manastiru Doi Suthep, blizu Čijang Maja u Tajlandu.

Ono što treba istaći na samom početku jeste da filozofija teravade jeste neprekidni analitički proces okrenut životu, a ne puki skup etičkih normi i rituala.

Teorija teravade koristi Četiri plemenite istine, takođe poznate i kao Četiri uzvišene istine. U najprostijem obliku, one se mogu opisati kao konstatovanje problema, dijagnostikovanje uzroka, ukazivanje na rešenje i opis puta koji vodi do tog rešenja (implementacija).

Četiri plemenite istine[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Četiri plemenite istine

Ovo bi bio formalni opis Četiri plemenite istine:

  1. Dukkha (patnja) – Ona se generalno može klasifikovati u tri kategorije. Inherentna patnja, odnosno patnnja kroz koju prolazimo šta god da radimo u ovom svetu, u svakodnevnom životu: rođenje, starenje, bolest, smrt, tuga itd. Ukratko, sve što osećamo kao razdvajanje od onoga što priželjkujemo i kao spajanje sa onim što nam je odbojno obuhvaćeno je ovim terminom. Druga kategorija patnje, nazvana patnja usled promene, odnosi se na činjenicu da bića pate usled vezivanja za trenutno stanje koje smatraju „dobrim"; kada se to stanje promeni, što je neminovno jer se apsolutno sve u ovom svetu menja, ona su nesrećna. Treća kategorija, nzvana „sankhara dukkha“, jeste najsuptilnija. Bića pate jednostavno zato što ne shvataju da su sačinjena samo od pojedinačnih sastojaka, nez ikakvog definitivnog, nepromenljivog identiteta.
  2. Dukkha samudaja (uzrok patnje) – Žudnja, koja vodi do prianjanja i vezivanja, jeste uzrok patnje. Na paliju, ona se naziva „tanha“, a može se klasifikovati u tri instinktivna poriva. „Kama tanha“ je žudnja za prijatnim objektima čula (slike, zvuci, dodiri, ukusi, mirisi i ideje). „Bhava tanha“ jeste žudnja za što dužim (večnim) postojanjem raznih procesa, uključujući tu i egzistenciju. „Vibhava tanha“ je žudnja za odvajanjem od (uništavanjem) nekog procesa, uključujući tu i samouništenje.
  3. Dukkha nirodha (prestanak patnje) – Očigledno je nemoguće prilagoditi čitav svet svom ukusu, kako bismo eliminisali patnju i onda se nadali da će tako ostati zauvek. Ovo bi bilo u suprotnosti za glavnim obeležjem ovoga sveta, a to je promena. Umesto toga, prilagođavamo sopstveni um kroz presecanje vezanosti, tako da neminovne promene ne utiču na mir u našem umu. Ukratko, treća plemenita istina podrazumeva da se eliminisanjem uzroka (žudnje) eliminiše i posledica (patnja). Na ovo se odnosi vrlo sažeta Budina tvrdnja: „Šta god da nastane na osnovu nekog uzroka, uklanja se uklanjanjem i tog uzroka."
  4. Dukkha nirodha gamini patipada (put koji vodi ka oslobađanju od patnje) – To je Plemeniti osmostruki put, put ka slobodi ili nirvani. Elementi ovoga puta su: ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor, ispravni postupci, ispravno življenje, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija.

Tri karakteristike[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Tri obeležja egzistencije

Prema teravada misli, ovo su tri karakteristike svih uslovljenih pojava:

  1. anićća (prolaznost): Promena postoji, Sve pojave nastale na osnovu nekih uzroka podložne su promeni, uključujući tu sve fizičke karakteristike, svojstva, pretpostavke, teorije, znanje itd. Ništa nije trajno, jer da bi nešto bilo trajno potreban je i neki trajni uzrok koji stoji iza toga. I pošto, idući unazad, svaka posledica ima neki svoj uzrok, a on opet neki drugi uzrok, i tako unedogled, u krajnjoj liniji ne postoji jedan krajnji, prvobitni, nepromenljivi uzrok svega.
  2. Dukkha (patnja) – Žudnja uzrokuje patnju, pošto je to za čime s ežudi prolazno, promenljivo i pre ili kasnije nestaje. A žudnja za prolaznim stvarima nužno donosi razučarenje i tugu. u nama postoji takođe tendencija da praktično sve na svetu kategorizujemo ili kao „dobro“, „prijatno“ i „ono što nam pruža zadovoljstvo“ ili, suprotno, kao „rđavo“, „neprijatno“ i „ono što u nama izaziva nezadovoljstvo“. I takvim etiketiranjem stvari na nivou „sviđanja“ i „nesviđanja“ sami sebi stvaramo patnju. Ako uspemo da se oslobodimo ove sklonosti da na stvari lepimo ovakve etikete, kao i od instinkata koji nas gone da grabimo ono što smo etiketirali kao „prijatno“, tada dostižemo krajnju slobodu. Tako vidmo da su problem, uzrok, rešenje i put do tog rešenja u nama, a ne negde izvan.
  3. anatta (ne-sopstvo) – Pojam „anatta“ se može prevesti kao „nepostojanje fiksiranog nepromenljivog identiteta"; nepostojanje trajnog, suštinskog sopstva. Živo biće sastavljeno je od pet sastojaka (khandha), i to su fizički oblik (rupa), osećaji ili senzacije (vedana), opažaji (sanjnja), mentalni obrasci (sankhara) i svesti (vinjnjana), ali se nijedan od njih ne može označiti kao naše „sopstvo“ ili „ja“, taj osećaj postojanja nekakvog „ja“ jeste tek privid. Od trenutka začeća, svi entiteti (uključujući i živa bića) deo su procesa neprekidne promene. I cilj budističkog puta jeste razvijanje uma do stupena kada je on u stanju da prozre taj privid.

Iskustveno razumevanje ove tri karakteristike vodi do presecanja vezanosti i prianjanja za ovaj svet, te otuda do stanja potpune slobode, stanja koje se naziva nirvana, što doslovno znači „utrnuće“ (žudnje).

Tri plemenite discipline[uredi | uredi izvor]

Put ka nirvani ili Plemeniti osmostruki put ponekad se definiše i na koncizniji način, poznat kao tri plemenite discipline. To su vrlina ili moralnost (sila), vežbanje uma ili meditacija (samadhi) i znanje ili mudrost (panjnja).

Meditacija[uredi | uredi izvor]

Monah meditira u Angkoru, Kambodža.

Meditacija (pali: bhavana) označava vežbanje i jačanje uma. Tehnike meditacije se generalno katgorizuju u dve grupe: samatha (smirenje) i vipassana (uvid). Tako samatha um čini veštim u koncentrisanju i kada je u takvom stanju, vipassana mu dopušta da prozre kroz veo neznanja.

U nizu govora u okviru Pali kanona Buda često upućuje svoje učenike da praktikuju samadhi (koncentraciju) kako bi razvili i učvrstiti svoju sposobnost meditativnog zadubljenja đhana. Đhana je instrument koji je i sam Buda koristio da pronikne u pravu prirodu pojava (kroz istraživanje i direktno iskustvo) i dostigne probuđenje.[33] Ispravna koncentracija ("samma samadhi") je jedan od elemenata Plemenitog osmostrukog puta. Samadhi se razvija vežbanjem koncentracije pažnje na dah (anapanasati), neki predmet (kasina) ili ponavljanjem neke fraze. Tradicionalna lista sadrži 40 objekata meditacije (kammatthana) koji s ekoriste u samatha meditaciji. Rad sa svakim od tih objekata ima svoj specifičan cilj; na primer, meditacija na delove tela (kajanupassana ili kajagathasathi) dovešće do slabljenja vezanosti za sopstveno telo, kao i tela drugih bića, a onda i žudnje za čulnim zadovoljstvima. Metta (prijateljska ljubav) meditacija generiše osećaj radosti i dobronamernosti prema sebi i drugim bićima; kao takva, ona služi i kao protivotrov za zlovolju, gnev i strah.

Nivoi probuđenja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Četiri stupnja probuđenja

Zahvaljujući vežbanju, sledbenici teravade mogu dostići četiri nivoa probuđenja:[34]

  1. Ulazak u tok - Onaj ko je raskinuo prva tri okova (pogrešno razumevanje sopstva, sumnju i vezivanje za običaje i rituale) bezbedan je od toga da ponovo zapadne u stanje patnje (ne može se više roditi kao životinja, peta (duh ili biće u čistilištu). U najgorem slučaju, još će morati da se preporodi sedam puta pre nego što dostigne nirvanu.
  2. Jednom-povratnik - Onaj ko je raskinuo prva tri okova i olabavio okove pohlepe i mržnje će dostići nirvanu pošto se samo još jednom rodi u ovome svetu.
  3. Ne-povratnik - Onaj ko je raskinuo pet nižih okova što bića vežu za svet čula. Ne-povratnik se više ne vraća u svet ljudi i posle smrti se preporađa u najvišim nebeskim svetovima, da bi odatle dostigao nirvanu. Dostizanje stupnja ne-povratnika je u ranim tekstovima opisivano kao idealan cilj za svakog nezaređenog sledbenika.[35]
  4. Arahant - Onaj ko je postigao probuđenje, dosegao nirvanu i stekao kvalitet besmrtnosti oslobođen je svake, i najmanje nečistoće uma. U njemu su neznanja, žudnje i vezanosti više nema. Dostizanje stupnja arahanta je u ranim tekstovima opisivano kao idealan cilj za zaređene.[36]

Sveti tekstovi[uredi | uredi izvor]

Teravada škola smatra Pali kanon ili Tipitaku kao najautoritativniju zbirku tekstova o učenju Gotame Bude. Sutta i Vinaja delovi Tipitake pokazuju znatno preklapanje sa Agamama, paralelnom zbirkom koju su koristile ne-teravada škole u Indiji, a sačuvana je u prevodu na kineski i delimično na sanskrit, prakrit i tibetanski i sa različitim ne-teravada Vinajama. Na osnovu ovoga, ove dve grupe tekstova naučnici danas smatraju najstarijim i najautoritativnijim tekstovima o budizmu. Takođe se veruje da je najveći deo Pali kanona, koji i danas koriste teravada zajednice, na Šri Lanku prenet u vreme vladavine cara Ašoke. Pošto su više vekova bili usmeno prenošeni (kao što je u to vreme bio običaj sa religijskim spisima), na kraju su bili zapisani u 1. veku p. n. e., povodom onoga što teravada obično naziva četvrtim saborom, održanim na Šri Lanki. Po tome je teravada bila jedna od prvih budističkih škola koja je svoj kompletan budistički kanon zapisala.[37]

Dobar deo materijala u Kanonu nije specifično „teravadski“, već je umesto toga zbirka učenja koja je ova škola sačuvala kao deo ranog učenja, pre nastanka bilo kakvih škola. Kako to kaže Piter Harvi:

Teravadini su možda „dodavali“ tekstove Kanonu tokom određenog perioda, ali izgleda da nisu menjali ono što su već bili preuzeli iz ranijih vremena.[38]

Pali Tipitaka sastoji se iz tri dela: Vinaja pitaka, Sutta pitaka i Abhidhamma pitaka. Veruje se da je Abhidhamma pitaka najkasnije nastala i da su prve dve pitake zapravo bile jedine koje su postojale u vreme prvog budističkog sabora. Pali Abhidhamma pitaku ne priznaje kao kanonsku nijedna druga škola sem teravade.

U 4. ili 5. veku Buddhaghoša thera napisao je prve pali komentare za dobar deo Tipitake (a koji su bili zasnovani na mnogo starijim rukopisima, uglavnom pisanim na starom sinhaleškom), a za njim je sledio čitav niz drugih monaha sa svojim komentarima, koji su takođe postali deo teravada baštine. Ovi tekstovi, međutim, ne uživaju isti autoritet kao Tipitaka. Sama Tipitaka se inače sastoji od 45 tomova u izdanju na tajlandskom, 40 na burmanskom i 58 na sinhaleškom.

Teravada budisti smatraju da je dobar deo onoga što se nalazi u kanonskim spisima prevedenim na kineski i tibetanski apokrifnog karaktera, to jest da to nisu autentične Budine reči.[39]

Laički i monaški život[uredi | uredi izvor]

Mladi burmanski monah

Po tradiciji, teravada budizam poštuje razliku između praksi pogodnih za nezaređene osobe i praksi kojih se pridržavaju zaređeni monasi (u stara vremena postojao je i korpus praksi namenjenih monahinjama). Iako se mogućnost značajnih dostignuća među laicima ne zanemaruje u okviru teravade, ona ipak manji značaj nego u mahajani i vađrajani.[traži se izvor] Ovakva razlika - kao i razlika između praksi koje zagovara Pali kanon i narodnih religijskih elemenata koje su prihvatili i mnogi monasi - navela je neke naučnike na tezu da je teravada budizam sačinjen od više posebnih tradicija, koje se međusobno prepliću, ali ipak ostaju uočljive. Ovu tezu najodlučnije zagovara antropolog Melford Spiro u svjojoj knjizi „Budizam i društvo“, gde burmansku teravadau razdvaja na tri grupe: „apotropički budizam“ (zainteresovan za obezbeđivanje zaštite od zlih duhova), „kammički budizam“ (zainteresovan za sakupljanje zasluga za naredni život) i „nibbanički budizam“ (zainteresovan za dostizanje oslobođenja u nirvani, kako je ona opisana u Tipitaki). Spiro naglašava da su sve tri grupe čvrsto ukorenjene u Pali kanonu. Ove kategorije ipak ne prihvataju i svi drugi proučavaoci budizma.

Uloga laika se tradicionalno okretala prvenstveno oko onih aktivnosti koje se zajedničkim imenom nazivaju 'sakupljanje zasluga' (i u Spirovoj kategorizaciji potpada pod kammički budizam). U ove aktivnosti spadaju darivanje hrane i drugih osnovnih potrepština za monahe, donacije hramovima i manastirima, paljenje mirisnih štapića i sveća pred Budinim kipom i recitovanje posebnih stihova iz Pali kanona za koje se smatra da imaju zaštitnu moć ili da donose zasluge. Neki laici su oduvek uzimali aktivniji ulogu u religijskim poslovima, iako su zadržavali svoj laički status. Posvećeni laici nekad igraju ulogu u savetu koji se stara o nekom manastiru, o njegovim finansijama i upravljanju poslovima na održavanju infrastrukture. Drugi dobar deo svog slobodnog vremena dobrovoljno posvećuju svakodnevnim potrebama lokalnih monaha (tako što kuvaju, čiste, održavaju zgrade itd.) Laički poslovi se obično ne protežu i na proučavanje pali tekstova, niti na praktikovanje meditacije, iako su u XX veku ove oblasti postale pristupačnije i za laičku zajednicu, naročito u Tajlandu.

Tajlandski monasi na hodočašću.

Jedan broj iskusnijih monaha u okviru tajlandske šumske tradicije, među kojima su ađan Budadasa, luang ta Maha Bua, ađan Plien Panjapatipo, ađan Pasano i ađan Đajasaro, pokrenuli su održavanje kurseva meditacije i izvan manastira i to namenjene ne-zaređenima.

U Velikoj Britaniji, ađan Ča, učenik ađan Mana, ustanovio je zajedno sa svojim učenikom ađan Sumedhom novu monašku tradiciju na zapadu, osnivajući novi manastir u mestu Čitherst, zapadni Saseks, pod imenom „Ćittaviveka“. Sledio je zatim novi manastir, Amaravati, u Herfordširu, gde postoji i centar za održavanje kurseva meditacije namenjene laicima. Mreža ovih centara proširila se i na treći manastir, Aruna Ratanagiri Aruna Ratanagiri, čiji je starešina ađan Munindo, još jedan ađan Čaov učenik.

Nirvana, najviši cilj teravada budizma, dostiže se učenjem i praktikovanjem vrline, meditacije i mudrosti (sila, samadhi, panjnja). Nirvana kao cilj (i njoj pridružene tehnike) po tradiciji su smatrane domenom namenjenim potpuno zaređenim monasima i monahinjama, ali dobar deo tih tehnika mogu koristi i laici kako bi svoj život učinili srećnijim, ne obraćajući mnogo pažnje na nirvanu. Uloge monaha u teravadi može se najšire grupisati na ulogu (često urbanog) monaha proučavaoca kanonskih tekstova i doktrine i (često seoskog ili šumskog) monaha koji se najviše posvećuje meditaciji. Oba tipa monaha služe svojim zajednicama kao duhovni učitelji, predvode razne ceremonije ili savetuju o osnovama budističkog morala i učenja.

Prva grupa monaha ide putem proučavanja i čuvanja teravada književnosti zapisane na pali jeziku. Oni tek malo vremena posvećuju meditaciji, ali mogu biti vrlo poštovani i poznati pošto ovladaju analizom određenih delova Pali kanona ili njegovih komentara. Znalci Abhidhamme, zvani abhidhammike, naročito su poštovani unutar skolastičke tradicije.

Meditativni monasi, često nazivani šumskim monasima (povezuju se sa boravkom u prirodi i na osamljenim mestima) smatraju se specijalistima u meditaciji. I dok se neki šumski monasi mogu posvetiti ozbiljnom studiranju Pali kanona, najčešće se od meditativnih monaha očekuje da uče na osnovu svojih iskustava tokom meditacije i od svojih učitelja, a da im je znanje tekstova iz Tipitake dovoljno tek da učestvuju u liturgijskom životu. Više nego skolastička, meditativna tradicija je povezana sa dostizanjem određenih natprirodnih moći opisanih kako u Pali izvorima, tako i u narodnoj tradiciji. Ove moći uključuju i dostizanje nirvane, čitanja misli, baratanje materijalnim predmetima na daljinu, viđenje i konverzacija sa natprirodnim bićima, bogovima i bićima koja žive u čistilištu, sećanje prošlih života i slično. Ove moći se nazivaju abhinjnja. Ponekad, veruje se, kremirani ostaci probuđenog šumskog monaha mogu da se transformišu u kristalu nalik relikviji (sarira-dhatu).

Zaređenje[uredi | uredi izvor]

Minimalna starosna dob za zaređenje kao budistički monah jeste 20 godina, računato do dana začeća. Međutim, dečacima koji su mlađi dopušteno je da se zamonaše kao iskušenici (samanera), uz ceremoniju kao što je Šinbju u Burmi. Iskušenici briju glavu, nose žute ogrtače i pridržavaju se deset osnovnih pravila. Iako se nigde ne pominje starost potreban da bi neko postao iskušenik, po tradiciji u obzir dolaze dečaci stariji od sedam godina. Ova tradicija nastala je na osnovu priče o Budinom sinu Rahuli, kojem je bilo dopušteno da postane iskušenik kada je imao sedam godina. Monasi se pridržavaju 227 pravila ponašanja, dok monahinje imaju 311 pravila.

U većini teravadsih zemalja uobičajena je praksa da se mladići zamonaše na određeno vreme. U Tajlandu i Burmi taj period je obično tri meseca u vreme kišnog perioda (vassa), mada nisu retki ni kraći, a ni duži periodi zaređenja. U Laosu je ovo privremeno zamonašenje još fleksibilnije. Kada su jednom prošli to prvo zamonašenje kao mladići, Laošani mogu da se kasnije opet zamonaše na određeno vreme bilo kada, mada se za one u braku očekuje da za to dobiju saglasnost svoje supruge. U čitavoj jugoistočnoj Aziji sasvim je normalno da neko napusti monaški život i takav potez ne donosi nikakvu osudu okoline. Monasi tako često skidaju monaški ogrtač kada jednom završe školovanje, kad ih na to nateraju porodične obaveze ili bolest.

Smatra se da biti monah, makar i na kratak period, donosi mnogo dobrobiti. U mnogim kultura jugoistočne Azije smatra se da time deca „otplaćuju svoj dug“ prema roditeljima za napor koji su uložili u njihovo odgajanje, jer zasluge koje njihova deca stiču tokom monaštva prenose se i na roditelje. Tajlanđanin koji je jedno vreme bio monah može se smatrati boljom prilikom za brak među Tajlanđankama, jer ih one smatraju zrelijim i spremnijim za brak. Naročito u ruralnim područjima, privremeno zamonašenje pružalo je naročito dečacima priliku da se obrazuju u školama pri manastiru, bez obaveze da kad jednom tu školu završe ostanu i dalje monasi.

Na Šti Lanki se privremeno zamonašenje ne praktikuje i na monaha koji napusti zajednicu se ne gleda blagonaklono. Snažan uticaj indijskog kastinskog sistema na Šri Lanku je verovatno igrao ulogu u tome. Iako su šrilankanske monaške škole često organizovane prema kastinskim podelama, oni koji se zamonaše izlaze izvan konvencionalnog kastinskog sistema i kao takvi mogu postupati (i biti tretirani) na način koji inače nije u skladu sa dužnostima i pravila njihove kaste.

Neki od najpoznatiji teravadskih monaha su: Ađan Man Bhuridatta, Ađan Ča, Ledi Sajado, Ađan Plien Panjapatipo, Ađan Sumedo, Ađan Bram, Bhikkhu Bodhi, Budadassa, Mahasi Sajado, Njanaponika Thera, Pra Maha Ghosananda, Sajado U Pandita, Ađan Amaro, Thanissaro Bhikkhu, Valpola Rahula, Bhante Henepola Gunaratana i Bhante Jogavaćara Rahula.

Monaška praksa[uredi | uredi izvor]

Budistički monah recituje tokom večernje ceremonije u jednom manastiru blizu grada Kantaralak, u Tajlandu (januar 2005).

Monaška praksa se razlikuje u zavisnosti od škola, tradicija i manastira unutar teravade. Ali u najortodoksnijim šumskim manastirima monasi obično oblikuju svoju praksu i način života u skladu sa načinom života Bude i njegovih najbližih učenika, a to je život u prirodi, u šumi, na planini ili u pećini. Šumski manastiri još uvek održavaju drevnu tradiciju pridržavajući se do detalja budističkog monaškog kodeksa discipline i praktikujući meditaciju po nepristupačnim šumama.

U skladu sa tipičnim dnevnim rasporedom tokom kišnog perioda vassa, kada monasi ostaju na jednom mestu, monah će ustati pre zore i dan započeti recitovanjem tekstova iz budističkog Kanona i meditacijom. U zoru monasi će bosonogi krenuti do najbližeg sela u sakupljanje hrane i po povratku će imati jedan jedini obrok toga dana, a treba da ga završe pre podneva. Po tradiciji, hranu jedu iz svoje monaške zdele i to služeći se rukom. Veći deo preostalog vremena posvetiće proučavanju učenja (Dhamma) i meditaciji. S vremena na vreme starešina manastira ili neki od starijih monaha će održati govor o Dhammi ostalim monasima i posetiocima. Nezaređeni koji dolaze u manastir i tu ostanu neko vreme moraju da se pridržavaju tradicionalnih osam pravila ponašanja.

Po završetku vassa perioda, mnogi monasi će krenuti na put daleko od manastira u potrazi za osamljenim mestom (obično u šumi), koje je pogodno za pročišćavanje i smirenje uma. Dok tako lutaju od sela do sela, nekad i bosi, ne pridržavaju se nekog naročitog, unapred zadatog plana. Sa sobom nose samo rekvizite koji su im zaista potrebni. među njima su obično posuda za hranu, tri ogrtača, peškir, koji može poslužiti i kao šator, mreža protiv komaraca, posuda za vodu, filter za vodu, brijač, sandale, sveće i svetiljku u koju ih stavljaju.

Monasi nemaju neko strogo određeno vreme za sedeću i hodajuću meditaciju, jer za nju koriste svaki slobodan trenutak, niti unapred određuju koliko dugo će je raditi. Neki od njih su ponekad u pokretu od zore do večeri, dok u drugim prilikama hodaju možda između dva i sedam sati. Neki drugi mogu odlučiti da će gladovati nekoliko dana ili boraviti na opasnom mestu gde ima i divljih životinja, što se sve smatra pomoćnim sredstvima u meditaciji. Oni monasi koji uspeju da razviju više meditativne stupnjeve biće u prilici da podučavaju mlađe i neiskusnije monahe, kao i nezaređene, kako bi i oni dostigli neki od četiri stepena duhovnog probuđenja.

Nezaređeni[uredi | uredi izvor]

Na jeziku pali reč koja se koristi za nezaređenog budističkog sledbenika jeste upasaka, a upasika je ženski pandan. Jedna od dužnosti nezaređenih, kako je to podučavao Buda, jeste da se stara o potrebama monaha/monahinja. Oni treba da vode računa da monah/monahinja imaju na raspolaganju četiri osnovne potrepštine: hrana, odeća, sklonište i lekovi. Kako ni monasima ni monahinjama nije dozvoljeno da imaju svoje zanimanje, njihovo preživljavanje potpuno zavisi od laika. Za uzvrat za ovu pažnju, od njih se očekuje da vode moralno uzoran život.

U Burmi i Tajlandu manastir se kroz istoriju, a i danas, smatrao središtem obrazovanja. Zapravo, danas je oko polovina osnovnih škola u Tajlandu smeštena u lokalnim manastirima. Sem toga, religijske ceremonije koje se u njemu odvijaju su isto tako prilika i za mnoge socijalne aktivnosti. U trenucima krize, ljudi će se prvo obratiti monahu za pomoć i savet.

Tradicija je da neko od istaknutih monaha održi propoved četiri puta mesečno, u skladu sa četiri Mesečeve mene. To su ujedno dani kada su i laici u prilici da dobiju poduku u meditaciji od monaha.

I za laika je moguće da postane probuđen. Kao što to primećuje Bhikkhu Bodhi: „U sutrama i komentarima je zabeleženo nekoliko slučajeva laika koj isu dostigli krajnji cilj nirvane. Međutim, ovakvi sledbenici obično to postižu ili sasvim na kraju života, u trenutku smrti, ili se ubrzo posle probuđenja pridružuju monaškom redu i postaju monasi/monahinje. Oni ne nastavljaju da žive kao arahanti domaćini, jer život u domaćinstvu je nespojiv sa stanjem onoga koji je iskorenio svaku žudnju"[40]

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Prema tumačenju lingviste Zakarijasa P. Tundija, reč „teravada“ je možda bila helenizovana i dobijen oblik therapeutae“, što je naziv za jedan cenobitski red koji je postojao blizu Aleksandrije u 1. veku. U nauci je ukazivano na sličnosti između therapeutae i budističkog monaštva, koje potkrepljuju i indijski izvori o aktivnostima budističkih misionara u regionu Mediterana oko 250. p. n. e., o kojima je zabeleženo u čuvenim (ediktima cara Ašoke). Tako bi therapeutae mogli biti naslednici onih emisara koje je Ašoka slao na Zapad, a oni su sa svoje strane potom uticali na rano formiranje hrišćanstva.[41] Međutim, Makmilanova Encyclopedia of Buddhism[42] tvrdi da su teorije o uticaju budizma na rano hrišćanstvo bez istorijskog osnova.

Monaški redovi u okviru teravade[uredi | uredi izvor]

Šablon:EarlyBuddhism Teravada monasi obično pripadaju određenoj nikaji, što je naziv koji se različito prevodi kao monaški red ili bratstvo. Ovi redovi ne razvijaju nužno i različito učenje, već se možda samo razlikuju u načinu na koji slede monaška pravila. Ovi monaški redovi svoj nastanak obično pripisuju određenoj grupi monaha koja je uspostavila novu tradiciju zaređenja u jednoj državi ili na nekom geografskom području. Na Šri Lanki kaste igraju glavnu ulogu u podeli na nikaje. Neke teravada budističke zemlje imenuju ili biraju sangharađu ili vrhovnog patrijarha, kao najviđeg monaha na određenom području ili za određenu nikaju. Svrgavanje monarhija je kroz istoriju dovelo i do ukidanja ovih položaja u nekim zemljama, ali partijarh se i dalje imenuje u Tajlandu. Burma i Kambodža su bile jedno vreme prekinule sa tom praksom, ali je taj položaj kasnije ponovo uveden, mada je u Kambodži on sada ponovo ukinut.

Praznici i običaji[uredi | uredi izvor]

Teravada duhovni praznici:

  1. Magha Puja
  2. Vesakha Puja
  3. Asalha Puja
  4. Uposatha
  5. Vassa (Rain Retreat)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Kembridžova ilustrovana istorija religije pp. 80-84 Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  2. ^ ... os/ce.html „The World Factbook: Sri Lanka” Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). CIA World Factbook. Pristupljeno 12. 8. 2006. [mrtva veza]
  3. ^ Adherants.com Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jun 2017) - Videti citate pod „Teravada budizam - u svetu"
  4. ^ Gethin 1998, str. 1.
  5. ^ Videti "On the Vibhajjavādins", Lance Cousins, Buddhist Studies Review 18, 2 (2001)
  6. ^ Warder 2000, str. 278–279.
  7. ^ Hirakawa Akira (translated and edited by Paul Groner), 'A History Of India Buddhism', Motilal Banarsidass Publishers, Delhi. (1993). str. 109.
  8. ^ Samuel Beal, "Si-Yu-Ki - Buddhist Records of the Western World - Translated from the Chinese of Hiuen Tsiang AD 629", published by Tuebner and Co, London (1884), reprint by the Oriental Book Reprint Corporation, New Delhi, (1983), Digital version: Chung-hwa Institute of Buddhist Studies, Taipei. In this book, Hiuen Tsiang refer to the Buddhist in Sri Lanka "They principally follow the teaching of Buddha, according to the dharma of the Sthavira (Shang-tso-pu) school"
  9. ^ Samuel Beal, "The Life of Hiuen-Tsiang: By the Shaman Hwui Li. With an introduction containing an account of the works of I-tsing", published by Tuebner and Co, London (1911), Digital version: University of Michigan. U ovoj knjizi I Tsing opisuje situaciju na Šri Lanki: „Na Cejlonu cveta samo škola sthaviravada. Mahandhike su proterane."
  10. ^ Termin se pojavljuje u Dipavamsi (citirano u Debates Commentary, Pali Text Society. str. 4), a koja s edatira uglavnom u 4. vek.
  11. ^ Smith, Hudson. Novak, Philip. Buddhism. New York: HarperCollins Publishers, 2003
  12. ^ Lamotte 1988, str. 540.
  13. ^ "Mapping the Mahāyāna: Some Historical and Doctrinal Issues" by Mario D'Amato. Religion Compass 2008, Vol II, Issue 4. str. 550.
  14. ^ Collins 2000, str. 187.
  15. ^ Videti članak o ovoj temi u časopisu Buddhist Studies Review, 24.2 (2007)
  16. ^ Translated by Wilhelm Geiger, Mahavamsa : The great chronicle of Ceylon', Pali Text Society, (1912). str. 82 and 86
  17. ^ Bob Hudson, The Origins of Bagan, Thesis for University of Sydney. (2004). str. 95.
  18. ^ Bob Hudson, The Origins of Bagan, Thesis for University of Sydney. (2004). str. 36.
  19. ^ Elizabeth Moore, Interpreting Pyu material culture: Royal chronologies and finger-marked bricks, Myanmar Historical Research Journal, No(13) June (2004). str. 1–57. str. 6 & 7. Available[1], Pristupljeno 27. 4. 2013.
  20. ^ ed Connolly & Hamilton, Luzac (1997). Indian Insights. London. str. 187—9. 
  21. ^ „Modern Theravada”. Arhivirano iz originala 27. 7. 2010. g. Pristupljeno 2. 3. 2010. 
  22. ^ Journal of the International Association of Buddhist Studies, volume 28 (part 2). str. 302 (2005)
  23. ^ Edmund F. Perry's introduction to Walpola Rahula's The Heritage of the Bhikkhu: A Short History of the Bhikkhu in the Educational, Cultural, Social, and Policital Life. Grove Press, New York, 1974, page xii.
  24. ^ Stanley Jeyaraja Tambiah (1992). Buddhism Betrayed?. The University of Chicago Press. str. 35–36. 
  25. ^ a b Jeyaraja Tambiah 1992, str. 28.
  26. ^ Jeyaraja Tambiah 1992, str. 29.
  27. ^ Jeyaraja Tambiah 1992, str. 63–64.
  28. ^ Bhikkhu Bodhi. „The Noble Eightfold Path: The Way to the End of Suffering”. Buddhist Publication Society. Pristupljeno 16. 6. 2009. 
  29. ^ Dan Lusthaus, "What is and isn't Yogacara." On naročito podrobno obrađuje rani budizam. kao i jogaćara školu. [2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. decembar 2013)
  30. ^ Pet fizičkih čula, zajedno sa umom, u Pali kanonu s enazivaju “šest osnova čula”„Salayatana-samyutta”. Access to Insight. Pristupljeno 4. 12. 2008.  i „Salayatana-vibhanga Sutta”. Access to Insight. Pristupljeno 4. 12. 2008. 
  31. ^ „Vipallasa Sutta”. Access to Insight edition. Pristupljeno 4. 12. 2008.  i „The Way of Wisdom: The Restraint of the Senses”. Buddhist Publication Society. Pristupljeno 4. 12. 2008. 
  32. ^ Bodhi. ... el409.html „A Treatise on the Paramis: From the Commentary to the Cariyapitaka” Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). Pristupljeno 31. 7. 2007. [mrtva veza]
  33. ^ „A Sketch of the Buddha's Life”. Access to Insight. Pristupljeno 26. 3. 2009. 
  34. ^ „Lohicca Sutta”. Access to Insight. Pristupljeno 27. 3. 2009. 
  35. ^ Shaw, Sarah. „Buddhist Meditation Practices in the West” (PDF). Department of Continuing Education, Oxford University. str. 8. Pristupljeno 27. 3. 2009. 
  36. ^ Shaw, str. 8.
  37. ^ Harvey 1990, str. 3.
  38. ^ Harvey 1995, str. 9.
  39. ^ Macmillan Encyclopedia of Buddhism, 2004 (Volume Two). str. 756.
  40. ^ Bhikkhu Bodhi,In the Buddha's Words, Wisdom Publications (2005). str. 376.
  41. ^ "The Original Jesus" (Element Books, Shaftesbury, 1995), Elmar R Gruber, Holger Kersten
  42. ^ (Tom 1). str. 159.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Teravada na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теравада&oldid=27554502”