Timar (feud)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Timar je naziv za feud u Osmanskom carstvu koji je donosio do 20.000 aspri prihoda godišnje. Država (odnosno sultan) kao vrhovni vlasnik zemljišta davala je timare (kao i druge veće feude) uz obavezu da timarski spahija (sahibi-timar) vrši određenu vojnu službu, da na svakih 3.000 aspri godišnjeg prihoda daje za rat jednog konjanika i da sam ide u rat. Spahija nije imao stvarno pravo vlasništva nad timarom (spahiluk) i nije ga mogao otuđiti (prodati) već je od njega je dobijao samo rentu. Timar je ukinut 1834. godine. Korisnik timara nazivao se i timariot.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Timarski sistem je bio jedan od stubova vojnog i društveno-ekonomskog sistema Osmanskog carstva. Termin „timar“ je persijskog porekla i znači „brinuti se, voditi brigu o nečemu“. Uzor timarskom sistemu osmanska vlada našla je u predosmanskim muslimanskim državama, pre svega u Seldžučkom carstvu, Abasidskom kalifatu i Iranu (Persiji). Timarski sistem imao je i neke odlike slovenskih i vizantijskih institucija, što se vidi iz upotrebe termina „baština“. Osmansko carstvo je timarski sistem moglo zavesti samo u oblastima koje su bile pod čvrstom konrolom Porte; dakle u evropskim i maloazijskim delovima Carstva. Timarski sistem nije postojao u Egiptu, Abisiniji (Etiopiji), Bagdadu, Basri; u tom pogledu ove oblasti imale su neku vrstu autonomije, odnosno, u njima su zadržani raniji imovinski odnosi.

U skladu sa šerijatom, osvojene oblasti pripadale su sultanu lično. Bila je to „mirijska“, odnosno državna zemlja. Izuzetak predstavljaju mulkovi (slobodna imanja) i vakufi (teritorije namenjene izdržavanju zadužbina). Tokom Sulejmanove vladavine, 1528. godine, 80 do 90% zemlje činila je mirijska zemlja. Sultan je delio mirijsku zemlju u leno sitnom vojničkom plemstvu, spahijama. Lena spahija delila su se na timare (donose godišnji prihod od 20.000 akči), zeamete (20-100.000 akči) i hasove (preko 100.000 akči). Običan timarnik u Carstvu raspolagao je sa svega nekoliko stotina akči godišnjeg prihoda. Timari su dodeljivani beratima. Veće je dodeljivala centralna vlast, a timare sa prihodom do 6000 akči dodeljivao je beglerbeg. Osnovni zadatak timarskog sistema bilo je obezbeđenje velike vojske, bez ulaganja većih novčanih sredstava. Osmanska država, kao i njene prethodnice, patile su od nedostatka kovanog novca. Seljak porez nije mogao plaćati u novcu, već u naturi. Zbog toga je država poreze u naturi ustupala vojnicima, spahijama, u zamenu za određene obaveze, pre svega vojne. Vizantijsko carstvo je imalo sličnu instituciju, proniju.

Posmatrano površno, timarski sistem podseća na zapadnoevropski feudalni sistem. Međutim, postoje bitne razlike. Zemlja je bila državna i njenoj apsolutnoj kontroli nad zemljom (sa izuzetkom mulka) ništa ne stoji na putu. Timarnik nije bio vlasnik zemlje; od sultana dobija desetak i druge poreze, a ne teritoriju ili seljake. Timarnik raspolaže i dobrima sa svog timara (livada, vođnjak, mlinovi). Ukoliko timarnik loše vrši vojnu službu, timar mu je mogao biti oduzet. Raja, za razliku od seljaka na zapadu, nije bila vezana za zemlju, već ju je pod određenim okolnostima mogla napustiti. Izuzetak je izvestan broj ortagdžija, koji nije imao pravo na slobodu kretanja. Pravo timarnika da vrati seljaka koji je pobegao zastarevalo je nakon 15 godina. Takođe, seljak koji se u gradu počeo baviti nekim zanatom nije mogao biti vraćen, već je timarniku plaćao određenu naknadu. Ako neko drugo lice zameni odbeglog seljaka, seljak takođe nije mogao biti vraćen.

U Osmanskom carstvu, prava nad zemljom bila su podeljena između sultana, spahije i raje. Sultan je bio vlasnik zemlje, spahija vlasnik prihoda sa zemlje, dok je raja imala prava na korišćenje sve dok zemlju obrađuje. Spahija je živeo na selu gde je bio izvor njegovih prihoda. On se starao o održanju reda i mira na lokalnom nivou. Starao se i o sprovođenju zakona na nivou sela. Živeo je na račun raje koja obrađuje zemlju. Porta timarniku nije ostavljala timar na upravu duže od 3 godine. Timar, uz određene izuzetke, nije bio nasledan, do 16. veka, kada je Porta prihvatila da timarnik svoj posed može da prenese na svog sina. Timarnika je mogao naslediti sin ukoliko ovaj pogine u ratu, i to u roku od sedam godina. Kandidat bi Porti poslao zahtev, a zatim bi čekao na dodeljivanje u svojstvu aspiranta, dok timar ne bude na raspolaganju. Tada ga je dobijao od beglerbega.

Timare i zeamete dobijali su zaslužni ratnici kao neku vrstu odlikovanja. U 15. veku mnogi timarnici bili su hrišćanski podanici Carstva, Srbi, Grci, Rumuni i Jermeni. Osnovna svrha timarskog sistema bila je u izdržavanju spahija kao konjičkih vojnika. Spahije su bili vitezovi Osmanskog carstva, a njihove obaveze zavisile su od visine prihoda timara. Od visine prihoda zavisila je vrsta naoružanja kojim je spahija morao biti opremljen (da opremi konja, nosi luk, štit, sablju, koplje, buzdovan i štit) i broj vojnika koje je trebalo da povede sa sobom u ratne pohode (po jednog opremljenog vojnika, dželebdžiju, sa šatorom na svakih tri hiljada akči godišnjeg prihoda). Timarnik je i sam morao krenuti u ratni pohod, sem u slučaju maloletstva i bolesti, kada bi poslao jednog dželebdžiju kao svog zamenika. Spahije su bile mobilisane tokom čitavog pohoda (mart-novembar). Kada se završi ratna sezona, spahija se vraća na svoj timar.

Postojala je razlika između hrišćanske i muslimanske raje. Zemljište koje je držala hrišćanska raja obično je nazivano baštinom, a zemljište muslimanske raje čiftlukom. Hrišćanska raja koja je obrađivala zemlju plaćala je svom timarniku lični porez – ispendžu. Ona je iznosila 25 akči po muškoj glavi i plaćala se početkom marta. Muslimanska raja plaćala je porez na svoj čiftluk (22 akče godišnje – resmi čift). Bez obzira na versku pripadnost, raja je plaćala ušur (desetinu) na godišnje proizvode žita, voća, povrća, voska, meda i dr. Glavni namet koga je nemuslimansko stanovništvo plaćalo državi bio je haral ili džizija. Njega plaćaju svi odrasli sposobni muškarci, a njena visina se više puta menjala. Džizija je bio glavni porez koga je ubirala država.

Najveći leno u Osmanskom carstvu bio je has, koga su u Carstvu posedovali sultani, sultanije, članovi sultanove porodice. Iznosili su preko 100.000 akči godišnjeg prihoda. Has jednog beglerbega iznosio je milion do milion i petsto hiljada akči prihoda, dok je sandžakbegov iznosio između 500.000 i 1.000.000 akči. Posednik hasa je na svakih 5000 akči vodio po jednog dželebdžiju.

Vremenom, nakon završetka vladavina moćnih sultana iz 16. veka, dolazi do slabljenja osmanske države i, uporedo sa time, slabljenja timarskog sistema. Kao i prethodno, u Abasidskom kalifatu i Vizantijskom carstvu, dolazi do borbi između pojedinca i države oko posedovanja zemlje. Kada država slabi, površina zemlje u privatnom vlasništvu ili vakufi se povećavaju, a samim tim, teritorija mirijske zemlje se smanjuje. Spahije, posebno u zapadnim oblastima, vremenom uzurpiraju državnu zemlju stvaranjem tzv. odžakluk-timara, odnosno naslednih timara. Begovska titula prelazi i na naslednika. Timari prestaju da budu plata spahija i postaju posedi osmanskog plemstva. Stvaraju se i čiftluci, gde se vlasnik koji uzurpira zemlju postavlja između države i seljaka. On plaća rentu koju je seljak dužan da isplati državi, a sam od seljaka uzima daleko veću rentu. I pored kvarenja timarskog sistema, Osmansko carstvo nije patilo od nestašice proizvoda sa svojih sela sve do početka 20. veka. Jedno od osnovnih načela Carstva bilo je da se cela zemlja mora obrađivati radi održavanja što veće vojske.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Opća enciklopedija JLZ (8 Š-Žva), Zagreb, 1982.
  • Milan Vujaklija: "Leksikon stranih reči i izraza", Beograd, 1991.
  • Rober Mantran, Istorija Osmanskog carstva, Klio, Beograd (2002)