Toni Kušner

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Toni Kušner
Toni Kušner
Lični podaci
Puno imeEntoni Robert Kušner
Datum rođenja(1956-07-16)16. jul 1956. (67 god.)
Mesto rođenjaMenhetn, Njujork, SAD
Književni rad
Uticaji odBertold Breht, Valter Benjamin, Ernst Fišer, Rejmond Vilijams, Tenesi Vilijams, Artur Miler, Judžin O'Nil, Kliford Odet, Džordž Bernard Šo
Uticao naSuzan-Lori Parks, Kreg Lukas, Naomi Volas, Ričard Grinberg
Najvažnija delaSvetla soba zvana dan (1987)
Anđeli u Americi (1992, 1993)
Sloveni (1995)
Kod kuće/Kabul (2001)
Karolina ili promena (2003)
Intelegetni homoseksualni vodič kroz kapitalizam i socijalizam sa rešenjem (2009)
NagradePulicerova nagrada za najbolju dramu (1992)
Toni za najbolju dramu (1993, 1994)
Emi za najbolji scenario (2004)
Nagrada Lorens Olivije za najbolji novi mjuzikl (2007)

Toni Kušner (engl. Tony Kushner; Menhetn, 16. jul 1956) američki jeknjiževnik, scenarista i politički aktivista poznat po dramama Svetla soba zvana dan, Anđeli u Americi, Sloveni i Kod kuće/Kabul. Dobitnik je Pulicerove nagrade za najbolju dramu (1992), dva Tonija za najbolju dramu (1993, 1994), Emija za najbolji scenario za televizijsku mini-seriju (2004) i nagrade Lorens Olivije za najbolji novi mjuzikl (2007). Njegove drame postavljane su u preko trideset zemalja širom sveta.[1]

Za razliku od svojih savremenika i najznačajnijih stvaralaca u ovoremenom američkom pozorištu čije se dramsko izražavanje često svodi na minimalizam u razvijanju tema i upotrebi jezika, Kušnerove drame obuhvataju široko polje motiva tema i problema. Pomerajući granice američkog lirskog realizma u drami, koji je obogatio na planu jezika, književnih aluzija, istorije, složenih tema i upotrebom maštovitih dramskih postupaka, Kušner je stvorio upečatljiv i originalni dramski svet u čijem se središtu nalaze aktuelna i univerzalna društveno-politička pitanja.[2]

Iako je često dovođen u vezu sa Klifordom Odetom i Arturom Milerom, američkim dramskim piscima liberalne i leve političke orijentacije, on je pre svega naslednik Bertolda Brehta. Njegova dramska dela su ideološki utemeljena na marksizmu i političkim idejama levice, dok su estetski oblikovana u tradiciji Brehtove koncepcije epskog teatra. Pošto je Toni Kušner Jevrejin, homoseksualac, socijalista i potomak doseljenika iz istočne Evrope, često se ističe da je njegova ličnost mikrokosmos različitih manjinskih identiteta, te da je njegovo životno iskustvo bilo polazište u prikazivanju različitih vrsta obespravljenosti u savremenom svetu.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Toni Kušner je rođen na Menhetnu, Njujorku, kao sin Silvije, fagotistkinje, i Vilijama Dejvida Kušnera, klarinetiste. Potiče iz jevrejske porodice, koja vodi poreklo od rusko-poljskih emigranata. Ima sestru Lesli i brata Erika. Ubrzo nakon rođenja porodica Kušner se preselila u Lejk Čarls, Lujizijana, gde je budući pisac odrastao.[1] Roditelji su ohrabrivali svoju decu da se okrenu umetnosti, te su za svaku izrecitovanu pesmu dobijali po dolar.[3] Kušnerova majka je pored sviranja fagota u filharmonijskom orkestru Nju Orleansa, nastupala u lokalnom pozorištu kao glumica. Kušner je u intervjuu za Njujork tajms istakao da je bio fasciniran njenim izvedbama i pozorištem od malih nogu: Video sam neka njena izvođenja kada sam imao 4 ili 5 godina i bila su veoma moćna. Imao sam žive snove nakon toga.[4] Takođe je izjavio da se u ranoj dobi suočio sa sopstvenom seksualnošću: Jasno se sećam da sam znao da sam gej još od šeste godine. Bio sam svestan da sam drugačiji od većine dečaka sa kojima sam rastao. Sa 11 godina nije bilo nikakve sumnje.[5] Svoju seksualnost dugo nije mogao da prihvati, te je posećivao različite psihoterapeute tražeći lek za homoseksualnost.[6] Studirao je na Univerzitetu Kolambija, gde je za četiri godine završio studije engleske književnosti.[7] Potom je upisao pozorišnu režiju u Školi umetnosti Tisč, koju je završio 1984.[8] Tokom studiranja u periodu od 1978. do 1981. leta je provodio režirajući svoje prve drame i Šekspirove komade (San letnje noći i Bura), u kojima su glumila deca iz Guvernerovog programa za talentovanu decu (Governor's Program for Gifted Children) iz Lejka Čarlsa.[1]

Početak karijere i Svetla soba zvana dan[uredi | uredi izvor]

Svoju karijeru dramskog pisca započeo je 1982. dramom Smrt kita: Opera za apokalipsu (La Fin de la Baleine: An Opera for the Apocalypse, 1982). Nakon nje usledile su dečija predstava Da da ne ne (Yes, Yes, No, No, 1985), dramska adaptacija Geteovog komada Stela (Stella, 1987) i Hidriotafija (Hydriotaphia 1987). Hidriotafija je inspirisana sedamnaestovekovnim esejistom serom Tomasom Braunom i napisana je u stihu i stilu tradicionalno-klasične poezije.[9] U svojim prvim dramskim delima Kušner je predstavio neke od centralnih tema koje će kasnije dalje razvijati.

Iz ovog ranog perioda Kušnerovog stvaralaštva posebno se izdvaja Svetla soba zvana dan (A Bright Room Called Day 1987) u kojoj su predstavljeni oslobođeni individualci u Vajmarskoj Nemačkoj neposredno pre i tokom dolaska Hitlera na vlast. Ovaj glavni zaplet se tokom izvođenja na sceni neprestano prekida komentarima Zilahe Katc, savremene mlade amerikanke, koja pravi paralele između Hitlerove vlasti i odluka američkih predsednika Ronalda Regana i Džordža Buša Starijeg i britanske premijerke Margaret Tačer.[9] Kritika je predstavu dočekala negativnim recenzijama, nalazeći da su paralele između Hitlera i Regana preterane. Sledeće godine adaptira Iluzije, (The Illusion, 1988), adaptaciju Kornejevog komada Komične Iluzije, a zatim piše Udovice (Widows, 1991) u saradnji sa Arijel Dorfmen.

Anđeli u Americi[uredi | uredi izvor]

Početkom devedesetih Kušner piše svoj najpoznatiji komad Anđeli u Americi: gej fantazija na nacionalne teme (Angels in America: A Gay Fantasia on National Themes). Drama je premijerno izvedena u San Francisku i producirana je u dva dela; Milenijum se približava i Perestrojka. Računajući oba dela izvođenje predstave traje oko sedam sati. U komadu ima tridestak likova, ali je predviđeno da ih tumači osam glumaca. To se postiže tako što jedan glumac igra više uloga. U centru drame su tri zapleta koja se međusobno prepliću. Prvi predstavlja odnos Luisa i Prajora i način na koji se ovaj gej par nosi sa Prajorovim AIDS-om; drugi zaplet prikazuje brak potisnutog homoseksualca Džoa i depresivne domaćice zavisne od antidepresiva Harper; treći zaplet prikazuje Roja Kona, istorijsku ličnost, poznatu po pomaganju Džozefu Makartiju pri progonu osumljičenih komunista. Kon je tokom svoje političke karijere proganjao i homoseksualce iako je i sam bio gej, i u predstavi je predstavljen iz perioda kada je umirao od side.[7]

Drama je naišla na hvalospev od strane književnih i pozorišnih kritičara. Dramski tekst je nagrađen Pulicerovom nagradom za najbolju dramu, dok je sama predstva nagrađena dvostrukom nagradom Toni za najbolju predstavu. Harold Blum ju je uvrstio na spisak najznačajnijih ostvarenja zapadne književnosti.[10] Na osnovu drame Toni Kušner je napisao scenario za istoimenu mini-seriju u produkciji kabloskog kanal HBO 2003. Seriju je režirao Majk Nikols, dok su glavne uloge poverene Meril Strip, Al Pačinu i Emi Tompson. Ova televizijska adaptacija nagrađena je sa pet Zlatnih globusa i jedanaest Emi nagrada, uključujući i Emi za najbolji scenario koji je pripao Kušneru. Prvi deo Anđela u Americi postavljen je i u Beogradu u Beogradskom dramskom pozorištu 2009. Predstavu je režirao Gorčin Stojanović, a glavne uloge su tumačili Boris Komnenić, Pavle Pekić, Cvijeta Mesić, Vladimir Aleksić i Milorad Damjanović.[11]

Kod Kuće/Kabul[uredi | uredi izvor]

Toni Kušner 2011.

Obrađujući izbačene scene iz drugog dela Anđela u Americi, Toni Kušner piše novu dramu Sloveni: Razmišljanje o dugoročnim problemima vrline i sreće (Slavs! Thinking About the Longstanding Problems of Virtue and Happiness). U njoj je u nizu antirealističkih postupaka epskog teatra tematizovan raspad Sovjetskog Saveza. Osim postavljanja pitanja da li je staljinizam uništio dobru ideju socijalizma, komad Sloveni na prikriven način tematizuje i aktuelne probleme SAD.[12]

Drama Kod Kuće/Kabul (Homebody/Kabul,) predstavljena je na njujorškoj sceni 2001. Prvi deo drame pod imenom Kod kuće prvobitno je postavljen kao monolog u jednom činu u Londonu 1999, da bi Kušner za ovo novo izvođenje napisao drugi deo Kabul. Ova drama se bavi aktuelnim pitanjem uzdizanja islamskih ekstremista na Bliskom istoku. U jednom trenutku u drami mlada Avganistanka prebacuje Amerikanki zbog podrške zapadnih sila talibanima gotovo proročkim rečima: Ako toliko voliš talibane zašto ih ne dovedeš u Njujork? Ne brini oni će svakako doći u Njujork.[13] Iste godine u toku proba za premijeru ove predstave dogodio se teroristički napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra. Zbog ovog kontroverznog dela i zato što je dramski tekst direktno kritikovao uticaj vlada Zapada na jačanje talibana, predstava Kod Kuće/Kabul je naišla na rezervisane ocene pozorišne kritike i publike u SAD. Kušner je u intervjuima insistirao da uprkos žaljenju i tugovanju za žrtvama napada, nije vreme za ćutanje intelektualaca i umetnika o ovom problemu.[14] Kod kuće/Kabul je postavljen u Narodnom pozorištu 2009. godine u režiji Željka Đukića. Glavne uloge su tumačili Dušanka Stojanović Glid, Darko Tomović, Hana Selimović, Mihailo Lađevac, Nela Mihailović, Slobodan Beštić, Nenad Stojmenović i Nebojša Kundačina.[15]

Kušnerov rad danas[uredi | uredi izvor]

Barak Obama dodeljuje Toniju Kušneru nacionalnu medalju za umetnost

Kušnerov sledeći dramski projekat je bio pisanje libreta i tekstova pesama za mjuzikl Karolina ili promena (Caroline, or Change. 2002). Muziku je komponovala Dženin Tesori. Mjuzikl prikazuje rasnu segregaciju na jugu i velikim delom je autobiografski utemeljen na Kušnerovom detinjstvu i odrastanju u Lujizijani. Karolina tematizuje odnos jevrejskog dečaka Noe (dramskog alter ega samog autora) i porodične služavke afroamerikanke Karoline Tibodo. Kritika je toplo dočekala ovu predstavu, osvojivši nagradu Olivije u Londonu. Džon Lar smatra da se ovaj mjuzikl, verovatno više od ostalih mjuzikala u istoriji, približio popularnoj formi narodne opere.[16]

U aprilu 2003, Toni Kušner je sa svojim životnim partnerom Markom Harisom, urednikom časopisa Intertejment vikli položio zavete vezivanja.[17] Par se legalno venčao na leto 2008. u Provinstaunu, država Masačusets.

Zajedno sa Erikom Rotom napisao je scenario za film Minhen u režiji Stivena Spilberga, za koji je nominovan za oskara 2006?. U januaru 2006 na festivalu Sandens premijerno je prikazan dokumentarac Rvanje sa anđelima u režiji Fride Li Mok. Dokumentarac prikazuje rad Kušnera na novoj postavci komada Majka Hrabrost i njena deca, njegovog uzora Bertolda Brehta. U novoj postavci i u novom Kušnerovom prevodu teksta sa nemačkog naslovnu ulogu je tumačila Meril Strip.[18] Poslednji značajniji Kušnerov komad je Intelegetni homoseksualni vodič kroz kapitalizam i socijalizam sa rešenjem (The Intelligent Homosexual's Guide to Capitalism and Socialism with a Key to the Scriptures) premijerno izveden 2009. Ponovo je sarađivao sa Spilbergom napisavši scenario za film Linkoln iz 2012, za koji je opet nominovan za oskara. Kušner je nagrađen nacionalnom medaljom za umetnost 2013, koju mu je uručio američki predsednik Barak Obama.

U intervjuu 2015. glumica Vajola Dejvis je otkrila da je zatražila od Kušnera da napiše scenario za još uvek neimenovani biografski film o Barbari Džordan, koju Dejvis planira da glumi.[19]

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Nelson 2009, str. 351.
  2. ^ Fisher 2008, str. 18.
  3. ^ Hacht 2009, str. 927.
  4. ^ Susan Cheever:An Angel Sat Down At His Table, The New York Times, 13. 9. 1992. (Pristupljeno: 19. 10. 2015)
  5. ^ Richard Steyton:An Epic Look at Reagan-Era Morality : Director Oskar Eustis and writer Tony Kushner are bringing a six-hour, six-act examination of national themes to the Taper Too, Los Angeles Times, 13. 5. 1990. (Pristupljeno: 19. 10. 2015)
  6. ^ Fisher 2008, str. 15.
  7. ^ a b Hacht 2009, str. 928.
  8. ^ Nielsen 2013, str. 9.
  9. ^ a b Nelson 2003, str. 248.
  10. ^ Bloom 2014.
  11. ^ Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. март 2016) (приступљено: 14. октобра 2015)
  12. ^ Kušner 2003, стр. 128.
  13. ^ Trifunović 2003, стр. 130.
  14. ^ Fisher 2008, стр. 16.
  15. ^ Музеј позоришне уметности у Београду Архивирано на сајту Wayback Machine (5. mart 2016) (pristupljeno: 20. oktobra 2015)
  16. ^ Fisher 2008, str. 17.
  17. ^ Lois Smith Brady (4. 5. 2003). „Weddings/Celebrations: Vows; Mark Harris and Tony Kushner”. The New York Times. Pristupljeno 21. 12. 2008. 
  18. ^ Nelson 2009, str. 352.
  19. ^ SYME, RACHEL. „Viola Davis, on Finding Creative Space in TV With No Limitations”. Pristupljeno 27. 8. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Toni Kušner na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тони_Кушнер&oldid=27356729”