Trgovački put Volgom

U srednjem veku, trgovački put Volgom je povezivao severnu Evropu i severozapadnu Rusiju sa Kaspijskim morem, preko Volge. Rusija je koristila ovaj put da trguje sa muslimanskim zemljama na južnoj obali Kaspijskog mora, ponekad prodirući sve do Bagdada. Trasa je istovremeno funkcionisala sa trgovačkom rutom Dnjepar, poznatijim kao trgovački put od Varjana do Grka koja je izgubila svoj značaj u 11. veku.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Narod Rus trguje robovima sa Hazarima

Trgovački put Volga uspostavili su Vikinzi koji su se naselili u severozapadnoj Rusiji početkom 9. veka. Oko 10 km južno od ulaza u reku Volhov u jezero Ladoga, uspostavili su naselje pod nazivom Ladoga[1]. Arheološki dokazi upućuju na to da je krajem 8. veka Rusija trgovala trgovinom duž Volge. Najraniji i najbogatiji nalazi arapskih kovanica u Evropi otkriveni su na teritoriji današnje Rusije, posebno duž Volge, u Timerevu u okrugu Jaroslavl. Riznica kovanica pronađena u Petergofu, u blizini Sankt Peterburga, sadrži dvadeset novčića sa grafitima na arapskom, turskom runskom, grčkom i staro nordijskom pismu, koji čine više od polovine ukupnog broja. Proučavajući glavne nalaze arapskih kovanica u istočnoj Evropi, Valentin Janin je konačno pokazao da je najraniji monetarni sistem u ranoj Rusiji bio zasnovan na ranom tipu dirhama koji su kovali u Africi[2].

Funkcionisanje[uredi | uredi izvor]

Od naselja Lagode, Rusi su mogli da putuju uz Volhov reku do Novgoroda, zatim do Ilmenskog jezera i dalje uz reku Lovat. Uzevši svoje brodove oko 3 kilometra preko Višnji Voločoka, stigli su do izvora Volge. Trgovci su donosili krzna, med i robove kroz teritoriju koju su držala finska i permska plemena do zemlje Volge. Odatle su nastavili putem Volge, do Hazara, čiji je glavni grad Atil bio važna luka na obali Kaspijskog mora. Od Atila, Rusi su putovali morem da bi se priključili karavanskim putevima koji su vodili do Bagdada[1].

Mapa pokazuje Varjanske rute: trgovački put Volgom (crveno) i trgovački put od Varjana do Grka (plavo)

Oko 885-886. godine, Ibn Hordadbeh je pisao o ruskim trgovcima koji su donosili robu iz severne Evrope i severozapadne Rusije u Bagdad:

Oni prevoze kožu crne lisice i mačeve od najudaljenijih delova Sakalibe do Ruma (tj. Crnog mora). Vladar Ruma (tj. Vizantijsko carstvo) uzima desetinu od njih. Ako žele, oni odlaze u reku Tnis [tj. «Tanais», grčki naziv Don reke], Itil [tj. Itil, drevni naziv Volge], ili Tin [različito označeni kao Don ili Severski Donjec]], reka Sakaliba. Putuju u Hamlidž, grad Hazara čiji vladar uzima desetinu od njih. Zatim se idu u Gorgan i nailaze na željenu obalu. ... Ponekad nose robu iz Gorgana kamilama u Bagdad. Saklab robovi prevode za njih. Oni tvrde da su hrišćani i plaćaju džiziju. [3]

U opisu Ibn Hordadbeha, Rusi su opisani kao "neka vrsta Sakaliba", termin koji se obično koristi za označavanje Slovena a anti-normanistički naučnici tumače ovaj odlomak kao indikaciju da su Rusi Sloveni a ne Skandinavci. U tumačenju normanističkih naučnika, reč Sakaliba se često primenjivala na svu plavokosu populaciju centralne, istočne i severoistočne Evrope, tako da je ovde Ibn Hordadbeh dvosmislen u smislu spora između normanista i antinormanista).

Moderni naučnici takođe su se sukobili oko tumačenja izveštaja Ibn Hordadbeha da je Rus narod koristio Saklab tumače. Antinormanisti su ovaj pasus protumačili kao dokaz da su Rus narod i njihovi prevodioci delili zajednički slovenski maternji jezik. Slovenski je u to vreme bio lingva franka u istočnoj Evropi[3].

Persijski geograf Ibn Rustah opisao je ruske zajednice koje žive uz Volgu:

Oni plove svojim brodovima kako bi opustošili okolne Slovene i vratili zarobljenike koje prodaju na Hazaran i Bolgar ... Oni nemaju imanja, sela ili polja; njihov jedini posao je da trguju vevericom i drugim krznom, a novac koji uzimaju u ovim transakcijama stavljaju u svoje pojaseve. Njihova odeća je čista i muškarci se ukrašavaju zlatnim rukavima. Dobro se ponašaju prema svojim robovima i nose izvanrednu odeću jer se bave trgovinom. [4]

Oko 921-922. godine, Ibn Fadlan je bio član diplomatske delegacije poslate iz Bagdada u Povolškoj Bugarskoj i ostavio je uvid u svoja lična zapažanja o ruskoj oblasti Volge i trgovinom koja se bavila krznom i robovima. Johannes Brondsted je tumačio Ibn Fadlanov komentar kao pokazatelj da su ti Rusi zadržali skandinavske običaje u vezi sa oružjem, kaznama, sahranjivanjem brodova i verskim žrtvama[5]. Ibn Fadlanov izveštaj sadrži detaljan opis Rusa koji se moli i žrtvuje za uspeh u trgovini:

Kada im se usidre brodovi, svaki čovek odlazi na obalu noseći hleb, meso, luk, mleko i možda pivo, i to uzima na veliki drveni kolac sa licem kao što je ljudsko biće, okruženo manjim figurama, a iza njih su visoki stubovi u zemlji. Svaki čovek se ispruži pred velikim stubom i izgovara: 'O Gospode, došao sam iz dalekih krajeva sa toliko devojaka, toliko krzna (i bilo koje druge robe koju nosi). Sada vam donosim ovu ponudu. On zatim predstavlja svoj poklon i nastavlja: ​​"Molim vas, pošaljite mi trgovca koji ima mnogo dinara i dirhema i koji će trgovati povoljno sa mnom bez previše trampe." Onda se povlači. Ako se posle toga roba ne rasproda brzo i ne ide dobro, vraća se u kip kako bi dao dodatne poklone. Ako se rezultati nastave sporo, on daje male poklone i moli, govoreći: "To su Gospodove žene, kćeri i sinovi." Zatim se moli da se svaka figura zauzme za njega i ponizi se pred njima. Često trgovina ide dobro i on kaže: "Moj Gospodar je uslišio moje potrebe a sada je moja dužnost da mu uzvratim." Nakon toga on žrtvuje koze ili stoku, od kojih neke deli kao milostinju. Ostatak stavlja pred kipove, velike i male, i glave zveri koje sadi na motkama. Nakon mraka, naravno, psi dolaze i proždiru - a uspešni trgovac kaže: "Moj Gospodar je zadovoljan sa mnom, i jeo je moje prinose."

[6]

S druge strane, Rusi su često svoje žene darivali nakitom o čemu svedoči izveštaj Ibn Fadlana:

Svaka žena na grudima nosi malu posudu od gvožđa, srebra, bakra ili zlata - veličina i supstanca zavisi od bogatstva njenog muškarca. Na posudi je pričvršćen prsten koji nosi, nož koji je takođe vezan za grudi. Oko vrata nosi zlatne ili srebrne prstene; kada čovek nabavi 10.000 dirhema, on svoju ženu daruje zlatnim prstenom; kada ima 20.000 načini dva; tako da žena dobija novi prsten na svakih 10.000 dirhema koje njen muž dobija a često i žena ima mnogo ovih prstena. Njihovi najbolji ukrasi su zelene perle od gline. Za jedan dirhem oni nabavljaju jednu takvu kuglicu i stavljaju ih u ogrlice za svoje žene

[7]

Gubljenje značaja[uredi | uredi izvor]

Trgovački put Volga izgubio je svoj značaj u 11. veku zbog pada proizvodnje srebra u abasidskom kalifatu a time i trgovinskog puta od Varjana do Grka, koji se spuštao niz Dnjepar do Crnog mora i Vizantijskog carstva[8].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Brøndsted (1965), st. 64–65
  2. ^ Denežno-vesovыe sistemы russkogo srednevekovья: domongolьskiй period, 1956
  3. ^ a b "Rus." Encyclopaedia of Islam
  4. ^ Brøndsted (1965), st. 268
  5. ^ Brøndsted (1965), st. 267
  6. ^ Brøndsted (1965), st. 266
  7. ^ Brøndsted (1965), st. 265
  8. ^ Brøndsted (1965), st. 117

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Johannes Brøndsted|Brøndsted, Johannes (1965). The Vikings. (transl. by Kalle Skov). Penguin Books.
  • Peter Benjamin Golden|Golden, P.B. (2006) "Rus." Encyclopaedia of Islam (Brill Online). Eds.: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill.
  • Logan, Donald F. (1992). The Vikings in History 2nd ed. Routledge. ISBN 0-415-08396-6
  • Thomas Schaub Noonan|Noonan, Thomas Schaub (1987–1991). "When Did Rus/Rus' Merchants First Visit Khazaria and Baghdad?" Archivum Eurasiae Medii Aevi 7, pp. 213–219.