Treći krstaški rat

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Treći krstaški rat
Deo Krstaški ratovi
322px-CaptureofAcreTC.JPG
Vreme: 11891192.
Lokacija: Bliski istok
Uzrok rata: pad Jerusalima 1187.
Rezultat: Bez pobednika, postignut kompromis između dvaju strana
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
Krstaši:
Arms of the Kingdom of Jerusalem (Ströhl).svgKraljevina Jerusalim
Cross Templar.svgTemplari
Cross of the Knights Hospitaller.svgHospitalci
Crux Ordis Teutonicorum.svgTevtonski red
Royal Arms of England (1189-1198).svgEngleska
France Ancient.svgFrancuska
Coat of arms of Baden-Württemberg (lesser).svgŠvabija
Arms of the Archduchy of Austria.svgAustrija
Saraceni: Flag of Ayyubid Dynasty.svg
Ajubidi
Zapovednici
Krstaši
Arms of the Kingdom of Jerusalem (Ströhl).svgGi Lizinjan
Cross Templar.svgRober de Sable
Cross of the Knights Hospitaller.svgGarner od Nablusa
Crux Ordis Teutonicorum.svgSibrand
Royal Arms of England (1189-1198).svgRičard I Lavlje Srce
France Ancient.svgFilip II Avgust
Coat of arms of Baden-Württemberg (lesser).svgFridrih VI
Arms of the Archduchy of Austria.svgLeopold V
Saraceni:
Flag of Ayyubid Dynasty.svg
Saladin,
Al Adil,
Al Afdal,
Al Aziz
Jačina
oko 100,000 broj ljudstva na orijentu je zavisio od godišnjeg doba, varira od 50.000 do 200,000
Gubici
{{{gubici1}}}
{{{podaci}}}

Treći krstaški rat trajao je od 1189. do 1192. godine i pokrenulo ga je Saladinovo osvajanje Jerusalima 1187. godine. Krstaši nisu uspeli da osvoje Jerusalim i pohod se okončao dogovorom da Jerusalimskoj kraljevini ostane obala od Tira do Jope i da hrišćani imaju slobodan pristup Jerusalimu.

Orijent i povod za rat[uredi]

Godine 1174. umire Amalrik, vladar Kraljevine Jerusalimske. Nasledio ga je maloletni sin Balduin IV. Uprkos leproznosti, Balduin uspeva da odbrani kraljevstvo i ujedini barone. Sa samo 17 godina pobeđuje Saladina u bici kod Mongisara sa izuzetno malim brojem ljudi. Nešto kasnije već teško bolesni kralj uspostavlja mir sa Saladinom koji neće potrajati dugo. Rene od Šatijona, baron koji je prethodno stekao zemlju i moć ženidbom, napada arapske trgovačke i hodočasničke karavane. Željan Arapske krvi narušava ionako krhk mir. Rene je sa svojim malim vojnim snagama (Templarima) pokušao napad na Meku, što je bio jedan od povoda da Saladin reaguje. Prvo je napao Kerak (Reneov zamak), međutim spletom čudnih okolnosti, Saladin ubrzo odustaje od opsade i okreće se ka Jerusalimu.

Propast kraljevine[uredi]

Kralj Balduin IV umire 1185. Gi Lizinjan ženidbom sa kraljevom sestrom Sibilom, postaje kralj. Kako se Saladin približio Jerusalimu, Gi okuplja moćnu vojsku, zapravo ono najjače što su hrišćani mogli da pruže. Uprkos protivljenju nekih od krstaša dolazi do bitke kod Hitina 1187.[1][2]

Gi nije imao kvalitete jednog vojskovođe ili vladara. On je bio lepa pojava, lepog stasa bez nekih posebnih kvaliteta. Kao takav nije mogao voditi bitku protiv Saladina na otvorenom polju bez izvora vode. Gi Lizinjan je po mnogim istoričarima kriv za propast Jerusalimske kraljevine. Umorni krstaši bez vode lutali su pustinjom sve do hitinskog klanca gdje se odigrala bitka. Muslimani su zapalili sve oko krstaša i napadali strelama, tek kad je vatra stala krenuli su u direktnu borbu sa hrišćanima. Iako umorni krstaši uspevaju da pruže arapima borbu vrednu kraljeva ali nedovoljnu za pobedu. Bitka se završava Saladinovom pobedom, padom kraljevine i pogubljenjem mnogih vojnika među kojima je bio i Rene od Šatijona. Konačno pada Jerusalim 2.oktobra 1187. nakon duge opsade. Odbranu je vodio Balijan od Ibelina koji je uspeo da pregovorima sa Saladinom plati otkup za hrišćansko stanovništvo u gradu. Pad Jerusalima postaje povod za novi krstaški rat.[3][4]

„Kraljevski krstaški rat“[uredi]

Jerusalim, sveti grad, nakon skoro 100 godina pao je ponovo u muslimanske ruke. U kratkom periodu Jerusalimska kraljevina je rasparčana. U krstaškim rukama ostalo je još nekoliko priobalnih utvrđenja zajedno sa gradom Tir i Antiohijskom kneževinom koja je svedena na uži dio oko grada. Vesti o padu krstaške države, u Evropi su predstavljene sa zgražanjem prema muslimanima. To je izazvalo burne reakcije na papskom dvoru. Papa Grgur VIII, poziva na još jedan pohod protiv nevernika koji je trebao da bude treći po redu.

Barbarosa[uredi]

Fridrih I Barbarosa nemački car, prvi je prihvatio poziv za sveti rat. Barbarosi ovo nije bio prvi put da stavlja krst na sebe. On je to učinio 1147. godine kada je Nemačku vodio njegov stric Konrad III. Barbarosa nije čekao druge vođe, već je krenuo 1188. na dug put preko kopna do Konstantinopolja. Poveo je ogromnu vojsku koja je brojala oko 100.000 ljudi, od kojih čak 20.000 do 25.000 vitezova. Bila je to najveća sila koja se ikad upustila put Jerusalima. Uz toliku armiju to je bio težak put kroz Mađarsku i Balkan. Krstaši su naredne godine stigli pred kapije Carigrada. Vizantijski car je imao savez sa Saladinom tako da nije htio da prebaci krstaše u Anadoliju. Međutim ogromna vojska je bila direktna pretnja samom gradu, pa stoga Vizantinci ipak propuštaju Nemce. U Anadoliji, Kilidž Arslan II, Ikonijski sultan, želi osvetu za krstaška dejstva u prethodnim ratovima te iz više navrata napada Barbarosu. 1190. godine krstaši pod Brbarosom ostvaruju prve pobede u novonastalom pohodu. Puni morala, ali umorni od puta krstaši se zaustavljaju kod reke Salef. Po jednom predanju Fridrih I Barbarosa je sjahao sa konja i ušao u reku da se rashladi, ali pošto je bio već dosta star, voda ga je ponela. Zbog teškog oklopa nije mogao da pliva te se ugušio. Savremeni istoričari veruju da mu je srce otkazalo nakon što je zagrejan ušao u hladnu reku. Nakon careve smrti, nastao je haos u krstaškom taboru. Mali deo vojske se uspešno vratio kući, dok je većina desetkovane armije poubijana od strane Turaka. Fridrih VI je sa svojim odredom nastavio put ka Akri. To je bio kraj za Barbarosinu kampanju.[5][6]

Ričard i Filip[uredi]

Filip II Avgust i Henri II Plantagenet prekidaju sukobe 1189. zbog predstojećeg hodočašća. Nešto kasnije umire kralj Henri, a nasleđuje ga Ričard I Lavlje Srce. Ričard je bio veliki pustolov, hrabar i snalažljiv vojskovođa. Njega nisu zanimali kraljevski poslovi, već samo rat. Zato, umesto svog oca, on prima krst i zajedno sa Filipom kreće u pohod. Država je godinu dana teško sakupljala poreze za rat, da bi konačno 31. jula 1190. Ričard stigao u Marselj. Tu su se odigrali poslednji važni pregovori za krstaški rat između Filipa i Ričarda. Odnosi dva kralja su bili prilično zategnuti, ali su najzad postigli dogovor. Filip je prvi došao u Đenovu, gdje je imao dogovor sa Duždom da se Filipovi krstaši prebace brodovima na tlo svete zemlje. Ričard je ostao u Marselju čekajući Englesku flotu. Flota, koja je išla iz Londona slučajno se zaustavlja Lisabonu gdje ostaju izvesno veme. Nakon što je došla u Marselj, Ričard je već bio otputovao. Ričard je unajmio novo brodovlje. Jedan dio te flote je poslan za Tir kao prethodnica, a on je nastavio put jedrenjem uz obalu Italije. Jedreći stigao je na Siciliju u Mesinu. Ričard je imao nekih nesuglasica sa Sicilijanski kraljem Tankredom od Lečea, pa je htio da zauzme Siciliju što ne bi bio loš strateški potez. Kap koja je prelila čašu jeste incident koji je napravio Tankredo. On je naime zatvorio Ričardovu sestru Jovanu u Palermu. Ričard je bez oklevanja pokazao svoju moć i sposobnost ratovanja te potpuno zauzeo Siciliju i oslobodio sestru 4. oktobra 1190. Filip se otisnu sa Sicilije 30. marta 1191. Ričard je 10. aprila otplovio za Kipar. Nakon jedne veće oluje, nekoliko desetina krstaša se udavilo, a među brodovima koje je zahvatila oluja bio je i brod sa Jovanom i Berengalijom (Ričardova žena). Kiprani, na čelu sa Isakom Komninm zarobili su nekoliko preživelih vojnika, ali ne i Jovanu i Berengaliju. Ričard je sa ostatkom vojske pristao nešto kasnije i otpočeo pregovore sa Isakom(Kiparski samodeklamovani car). Nakon neuspelih pregovora Englezi su se spremili za borbu. Za manje od jednog dana, Ričard je još jednom pokazao svoje ratne veštine i zauzeo Kipar. Tu se Ričard naglo obogatio na račun imućnog Kipra. Nakon što je sređeno stanje na Kipru, Ričard je zaplavio ka Akri. U to vreme, 20. maja 1191., Filip je već bio pred vratima Akre.[7][8]

Tok rata[uredi]

Krstaši uspevaju zauzeti Antiohiju, a Saladin se povlači sa vojskom u Jerusalim. Pri opsadi su se pokazale suprotnosti između dvojice vladara jer su obojica hteli da budu glavnokomandujući. Dok je Ričard osvajao, Filip je igrao šah. Dok Filip osvaja, Ričarda boli glava. Filip odlučuje da napusti pohod i vrati se u Francusku tako da na istorijskoj pozornici ostaju dva vrlo sposobna vladara koja su se međusobno izuzetno poštovali i koji su cenili viteške tradicije (kada je Ričardov konj slomio nogu, Saladin mu je poslao novog). Njih dvojica su se sastali i postigli su sporazum 1192. po kojem krstaši mogu posećivati Sveto mesto ali bez oružja. Ričard se vraća u Englesku jer su se odnosi sa Francuskom znatno pogoršali. Kada se vratio 1193. godine, Saladin umire ali to nije kraj premoći islama.[9]

Izvori[uredi]

  1. ^ Medieval Sourcebook: Roger of Hoveden:The Fall of Jerusalem, 1187
  2. ^ Medieval Sourcebook: De Expugatione Terrae Sanctae per Saladinum: Capture of Jerusalem by Saladin, 1187
  3. ^ The Third Crusade, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  4. ^ Britanica Encyclopedia, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  5. ^ [Appleby, J. T., Johann "Ohneland", Konig von England (Engleski kralj Jovan bez zemlje),Štutgart], Приступљено 25. 4. 2013.
  6. ^ [The Crusades of Richard I.(1189-92) (Krstaški ratovi Ričarda I), izdavač T.A.Archer. Njujork i London 1889.], Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ [Gibb, Chrisopher, Richard the Lionheart and the Crusades (Ričard Lavljeg Srca i krstaški ratovi), Houv 1985.], Приступљено 25. 4. 2013.
  8. ^ [Gillingham,John, The life and Times of Richard I. (Život i vreme Ričarda I), London 1973.], Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ Напомена: Текст преузет са сајта http://www.znanje.org}- uz odobrenje.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Treći krstaški rat