Trumanova doktrina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hari Truman, predsednik Sjedinjenih Država od 1945. do 1953.

Trumanova doktrina (engl. Truman Doctrine) je bila politika koju je postavio predsednik Sjedinjenih Država, Hari Truman 12. marta 1947. Po ovoj doktrini, Sjedinjene Države bi pružile ekonomsku i vojnu pomoć Grčkoj i Turskoj, kako bi sprečile da ove dve države potpadnu pod sovjetsku sferu uticaja.[1] Ta doktrina ce cmatpa ocnovom amepičke politike xladnog pata i vojnog intepvencionizma šipom cveta, za yvođenje totalitapizma ca antikomynictičkom xictepijom makaptizma koja dovodi do cmenjivanja i ykidanja mnogix gpađanckix ppava i demokpatcix tekovina[2]

Truman je iskazao da će Doktrina biti „politika Sjedinjenih Država da podrže slobodne narode koji pružaju otpor pokušajima potčinjavanja od strane naoružanih manjina ili stranih pritisaka“. Truman je smatrao da ovi „totalitarni režimi“ tlače „slobodne narode“, i da stoga predstavljaju pretnju međunarodnom miru i nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država. Ove izjave su došle u periodu Grčkog građanskog rata (1946—1949). Truman je smatrao da ako Grčka i Turska ne dobiju pomoć koja im je hitno potrebna, doći će do njihovog neizbežnog potpadanja pod komunizam uz ozbiljne posledice širom regiona.

Godinama je Britanija podržavala Grčku, ali je sada bila pred bankrotom i morala je da radikalno umanji svoju pomoć. U februaru 1947, Velika Britanija je formalno zatražila da Sjedinjene Države preuzmu njenu ulogu u podržavanju grčke vlade.[3]

Ova politika je dobila podršku republikanaca koji su kontrolisali Kongres, i uključivala je slanje 400 miliona dolara američke pomoći, ali vojska nije poslata u region. Komunistička pretnja je prošla a 1952, obe države su ušle u NATO, vojni savez koji je garantovao njihovu zaštitu.[4]

Trumanova doktrina je neformalno proširena i postala je osnova američke politike tokom Hladnog rata u Evropi i širom sveta.[5] Ovo je predstavljalo promenu američke spoljne politike prema Sovjetskom Savezu od detanta (prijateljstva) ka, kako je Džordž F. Kenan označio, politike zadržavanja sovjetske ekspanzije. Istoričari često objavljivanje ove doktrine uzimaju za početak Hladnog rata.

Regionalna kriza[uredi | uredi izvor]

Nakon završetka Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su od ratnih saveznika postali hladnoratovski neprijatelji. U ovom periodu, sovjetski imperijalizam u istočnoj Evropi, odloženo sovjetsko povlačenje iz Irana i prekid savezničke saradnje u Nemačkoj su pružili okvir za eskalaciju tenzija koje su dovele do Trumanove doktrine; Odgovor Sjedinjenih Država je tema čestih rasprava među istoričarima.[6] Truman je postao sumnjičav prema Sovjetima na Potsdamskoj konferenciji,[7] sovjetsko oklevanje da se povuku iz Irana po planu početkom marta 1946. je učvrstilo njegovu zabrinutost. Nekoliko dana kasnije, Vinston Čerčil je održao svoj „govor o Gvozdenoj zavesi“, o razvoju situacije u Evropi. Trumanu je izgledalo da situacija u Iranu i rastući neredi u Grčkoj mogu da predstavljaju sovjeski pokušaj da sa dve strane opkole oblast bogatu naftom na Bliskom istoku i luke u toplim sredozemnim morima. Truman je kritikovao državnog sekretara Birnsa (engl. Byrnes) što ga je „držao u mraku“ u vezi sa Moskovskom konferencijom, i što Iran nije bio među temama razgovora. U pismu koje mu je uputio, Truman je napisao „Mislim da bi trebalo da protestujemo svom žestinom... protiv ruskog programa u Iranu. ... Osim ukoliko Rusija ne bude sučeljena sa gvozdenom pesnicom i oštrim tonom novi rat je u nastajanju. Samo jedan jezik oni razumeju... Mislim da ne treba da se nastavljamo sa igranjem kompromisa... Umoran sam od tetošenja Sovjeta.“[8] 30. januara 1946. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je odobrio rezoluciju 2 koja se ticala sovjetskog povlačenja iz Irana; rezolucije broj 3 i 5 o istoj temi su izglasane u aprilu i maju.

Februara 1946, američki diplomata u Moskvi, Kenan, je poslao svoj čuveni „Dugački telegram“, u kome je predvideo da će Sovjeti reagovati samo na silu i da je najbolji način da se postavi prema njima kroz dugoročnu strategiju zadržavanja, to jest zaustavljanja njihovog geografskog širenja. Nakon što su Britanci upozorili da više ne mogu da pomažu Grčkoj, i nakon što je grčki premijer Caldaris posetio Vašington u decembru 1946. kako bi tražio Američku pomoć,[9] američki Stejt department je uobličio plan. Po tom planu, pomoć bi bila poslata i Grčkoj i Turskoj, kako bi se pomoglo u ublažavanju dugotrajnog rivalstva između ove dve zemlje. U martu 1947, Truman je izašao pred Kongres i iskoristio Kenanovu Politiku zadržavanja kao osnovu za ono šta je postalo poznato kao Trumanova doktrina.

Kako bi bilo koji zakon prošao, Trumanu je bila neophodna podrška republikanaca, koji su kontrolisali oba doma Kongresa. Glavni govornik republikanaca, senator Artur H. Vandenberg je snažno podržavao Trumana i prevazišao je sumnje izolacionista poput senatora Roberta A. Tafta.

Kreatori američke politike su uočili nestabilnost u regionu, strahujući da ako bi Grčka postala komunistička država, Turska ne bi odolela još dugo. Slično, ako bi Turska potpala pod sovjetski uticaj, pozicija Grčke bi bila ugrožena.[10] Ovo je bila pretnja regionalnog domino efekta koja je vodila donošenje američkih odluka. Grčka i Turska su bili strateški saveznici Sjedinjenih Država, važni i iz geografskih razloga, jer bi pad Grčke omogućio Sovjetima da na posebno opasan način ugroze Tursku, i da na efektniji način preseku savezničke linije snabdevanja u slučaju rata.[11]

Trumanova doktrina je bila prvi u nizu poteza koje su Sjedinjene Države povukle u cilju „zadržavanja“ Sovjeta, nakon čega je usledila ekonomska obnova zapadne Evrope kroz Maršalov plan i vojno zadržavanje osnivanjem NATO saveza 1949. godine. U proklamaciji tokom govora pred Kongresom 12. marta 1947, usred krize tokom Građanskog rata u Grčkoj, Truman je insistirao da ako Grčka i Turska ne prime pomoć koja im je neophodna, doći će do njihovog neizbežnog pada pod komunizam, uz posledice širom regiona.

1950, Truman je potpisao politički plan NSC-68, čuvan kao najstroža tajna, koji predstavlja promenu američke spoljne politike od pasivnog ka aktivnom zadržavanju. Ovaj dokument se u sebi nosio razlike u odnosu na originalni Kenanovo pojam zadržavanja čiji je nacrt naveden u članku „X”, sadržavajući mnogo oštriju antikomunističku retoriku. NSC-68 je eksplicitno tvrdio da komunisti planiraju da zavladaju svetom.

Grčka[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Građanski rat u Grčkoj

U drugoj fazi građanskog rata u Grčkoj u decembru 1944. (grč. Δεκεμβριανά, „decembarski događaji“), Britanci su pomogli u sprečavanju da Atinu osvoji levičarski Nacionalni oslobodilački front (EAM), koji su u praksi kontrolisali komunisti. U trećoj fazi (1946—1949), gerilske snage koje je kontrolisala Komunistička partija Grčke (KKE) su se borile protiv međunarodno priznate grčke vlade koja je formirana nakon izbora 1946, koje je KKE bojkotovala. Britanci su shvatili da grčke levičare direktno finansira Josip Broz Tito iz susedne Jugoslavije; grčki komunisti su primili malo pomoći direktno od Sovjetskog Saveza, dok im je Jugoslavija davala podršku i utočište.[12] Do kraja 1946, slabljenje britanske ekonomije je značilo da Britanije ne može više da pomaže Grčkoj, pa je London tražio od Sjedinjenih Država da preuzme ovo pružanje pomoći.[13]

Američki kongres je u maju 1947. u odgovoru na Trumanove zahteve, odobrio Grčkoj 400 miliona dolara vojne i ekonomske pomoći. Povećana američka pomoć je doprinela porazu KKE, nakon početnih poraza vladinih snaga od 1946. do 1948.

Turska[uredi | uredi izvor]

Po završetku Drugog svetskog rata, Staljin je zahtevao delimičnu kontrolu nad Dardanelima koje predstavljaju strateški prolaz između Crnog i Sredozemnog mora. Kako je britanska pomoć prestala da stiže u Tursku 1947, SAD su poslale vojnu pomoć kako bi osigurale da Turci zadrže glavnu kontrolu nad prolazom. Turska je primila 100 miliona dolara u ekonomskoj i vojnoj pomoći. Posleratni period od 1946. je počeo kao „višepartijski period“ sa vladom Demokratske stranke na čelu sa Adnana Menderesa.[14]

Dugoročna politika i metafora[uredi | uredi izvor]

Trumanova doktrina je predstavljala osnovu američke hladnoratovske politike u Evropi i širom sveta. Doktrina je opstala jer je predstavljala odgovor na širu kulturnu nesigurnost u vezi sa modernim životom u globalizovanom svetu. Ona se ticala zabrinutosti Vašingtona zbog potencijalnog komunističkog domino efekta. Trumanova doktrina je imala podršku obe partije u Sjedinjenim Državama, i ona je dovela do mobilizacije američke ekonomske moći kako bi se modernizovali i stabilizovali nestabilni regioni bez direktne vojne intervencije.

Trumanova doktrina je postala metafora za hitnu pomoć da se neka zemlja odbrani od komunističkog uticaja. Truman je u svojim nastupima pravio poređenje sa bolešću ne samo kako bi predstavio nadolazeću katastrofu u širenju komunizma, već i kako bi načinio „retoričku viziju“ zadržavanja pretnje širenjem zaštitnog štita preko nekomunističkih zemalja širom sveta. Ovo je predstavljalo sličnost sa politikom „stavljanja agresora u karantin“ koju je Frenklin Delano Ruzvelt predlagao 1937, kako bi se zaustavilo širenje Nemačke i Japana. Predstavivši ideološke razlike kao pitanje života ili smrti, Truman je uspeo da pridobije podršku za ovu politiku zadržavanja komunizma.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Special Message to the Congress on Greece and Turkey: The Truman Doctrine." Truman Library Public Papers, 12 March 1947. Web. May. 2010. <http://www.trumanlibrary.org/publicpapers/index.php?pid=2189&st=&st1= Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. jun 2011)>
  2. ^ Freeland, Richard M. (1970). The Truman Doctrine and the Origins of McCarthyism. Alfred A. Knopf, Inc. str. g. 90.
  3. ^ Alan Bullock, Ernest Bevin: Foreign Secretary (1983), pp. 368–9; Arnold Offner, Another Such Victory: President Truman and the Cold War, 1945-1953 (2002) p. 197; Denise M. Bostdorff, Proclaiming the Truman Doctrine (2008) p. 51
  4. ^ George McGhee, The U.S.-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine and Turkey's NATO Entry Contained the Soviets in the Middle East, (1990)
  5. ^ Dennis Merrill, "The Truman Doctrine: Containing Communism and Modernity," Presidential Studies Quarterly, March 2006, Vol. 36 Issue 1. pp. 27-37
  6. ^ Dennis Merrill, "The Truman Doctrine: Containing Communism and Modernity," Presidential Studies Quarterly, March 2006, Vol. 36#1 pp. 27-37
  7. ^ „kada je ... Staljin izrazio neslaganje sa Čerčilovim predlogom za rano savezničko povlačenje iz Irana, to jest ranije od dogovorenog plana”, zacrtanog na ranije održanoj Teheranskoj konferenciji. Džordž Lencovski, American Presidents and the Middle East. Duke University Press. 1990. стр. 10. ISBN 978-0-8223-0972-7. , citat iz Harry S. Truman, Memoirs, Vol. 1: Years of Decision. 1955. pp. 380.
  8. ^ Lenczowski, American Presidents and the Middle East. pp. 10-11,}- citat iz -{Harry S. Truman, Memoirs, Vol. 1: Years of Decision. 1955. pp. 523.; 551-52.
  9. ^ Freeland, Richard M. (1970). The Truman Doctrine and the Origins of McCarthyism. Alfred A. Knopf, Inc. str. g. 90. 
  10. ^ Spalding 2006, str. 64
  11. ^ McGhee, George (1990). The US-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine Contained the Soviets in the Middle East. St. Martin’s Press. str. g. 21. 
  12. ^ Bærentzen, Lars; Iatrides, John O. (1987). Studies in the History of the Greek Civil War, 1945-1949. Museum Tusculanum Press. str. 267. ISBN 978-87-7289-004-3. 
  13. ^ Bullock, Ernest Bevin: Foreign Secretary (1983) ch 8
  14. ^ Barın Kayaoğlu, "Strategic imperatives, Democratic rhetoric: The United States and Turkey, 1945-52.," Cold War History, Aug 2009, Vol. 9#3 pp. 321-345
  15. ^ Robert L. Ivie, "Fire, Flood, and Red Fever: Motivating Metaphors of Global Emergency in the Truman Doctrine Speech." Presidential Studies Quarterly 1999 29#3 pp. 570-591.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bærentzen, Lars; Iatrides, John O. (1987). Studies in the History of the Greek Civil War, 1945-1949. Museum Tusculanum Press. str. 267. ISBN 978-87-7289-004-3. 
  • Beisner, Robert L. Dean Acheson: A Life in the Cold War (2006)
  • Bostdorff, Denise M. (2008). Proclaiming the Truman Doctrine: The Cold War Call to Arms. ISBN 978-1603440325. 
  • Bullock, Alan. Ernest Bevin: Foreign Secretary, 1945-1951 (1983) (o britanskoj ulozi)
  • Edwards, Lee. "Congress and the Origins of the Cold War: The Truman Doctrine," World Affairs, Vol. 151, 1989 onlajn izdanje
  • Frazier, Robert. "Acheson and the Formulation of the Truman Doctrine" Journal of Modern Greek Studies 1999 17(2): 229-251. ISSN 0738-1727
  • Frazier, Robert. "Kennan, 'Universalism,' and the Truman Doctrine," Journal of Cold War Studies, Spring 2009, Vol. 11 Issue 2. pp. 3-34
  • Gaddis, John Lewis. "Reconsiderations: Was the Truman Doctrine a Real Turning Point?" Foreign Affairs 1974 52(2): 386-402. ISSN 0015-7120
  • Hinds, Lynn Boyd, and Theodore Otto Windt Jr. The Cold War as Rhetoric: The Beginnings, 1945–1950 (1991) onlajn izdanje
  • Iatrides, John O. and Nicholas X. Rizopoulos. "The International Dimension of the Greek Civil War." World Policy Journal 2000 17(1): 87-103. Issn: 0740-2775 Fulltext: in Ebsco
  • Ivie, Robert L. "Fire, Flood, and Red Fever: Motivating Metaphors of Global Emergency in the Truman Doctrine Speech." Presidential Studies Quarterly 1999 29(3): 570-591. onlajn izdanje
  • Jeffrey, Judith S. Ambiguous Commitments and Uncertain Policies: The Truman Doctrine in Greece, 1947-1952 (2000). 257 pp.
  • Jones, Howard. "A New Kind of War": America's Global Strategy and the Truman Doctrine in Greece (1989). 327 pp
  • Kayaoğlu, Barın. "Strategic imperatives, Democratic rhetoric: The United States and Turkey, 1945-52.," Cold War History, Aug 2009, Vol. 9#3 pp. 321–345
  • Leffler, Melvyn P. (1985). „Strategy, Diplomacy, and the Cold War: The United States, Turkey, and NATO, 1945-1952”. The Journal of American History. 71 (4): 807—825. JSTOR 1888505. doi:10.2307/1888505. 
  • Lykogiannis, Athanasios (2002). Britain and the Greek Economic Crisis, 1944-1947: From Liberation to the Truman Doctrine. University of Missouri Press. ISBN 9780826214225. . 287 pp. onlajn izdanje
  • McGhee, George. The U.S.-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine and Turkey's NATO Entry Contained the Soviets in the Middle East. (1990). 224 pp.
  • Meiertöns, Heiko: . The Doctrines of US Security Policy - An Evaluation under International Law. 2010. ISBN 978-0-521-76648-7. 
  • Merrill, Dennis. "The Truman Doctrine: Containing Communism and Modernity" Presidential Studies Quarterly 2006 36(1): 27-37. ISSN 0360-4918 onlajn izdanje
  • Offner, Arnold A. "'Another Such Victory': President Truman, American Foreign Policy, and the Cold War." Diplomatic History 1999 23(2): 127-155.ISSN 0145-2096
  • Pach Jr., Chester J. Arming the Free World: The Origins of the United States Military Assistance Program, 1945–1950, (1991) onlajn izdanje
  • Spalding, Elizabeth Edwards. The First Cold Warrior: Harry Truman, Containment, And the Remaking of Liberal Internationalism (2006)
  • Freeland, Richard M. (1970). The Truman Doctrine and the Origins of McCarthyism. Alfred A. Knopf, Inc. str. g. 90. 
  • McGhee, George (1990). The US-Turkish-NATO Middle East Connection: How the Truman Doctrine Contained the Soviets in the Middle East. St. Martin’s Press. str. g. 21. 
  • Spalding, Elizabeth Edwards (2006). The First Cold Warrior: Harry Truman, Containment, and the Remaking of Liberal Internationalism. The University Press of Kentucky. str. 64. ISBN 9780813123929. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Trumanova doktrina.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Труманова_доктрина&oldid=27557392”