Turizam u Alžiru

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alžirski deo pustinje Sahare

Alžir je najveća zemlja na afričkom kontinentu i deseta najveća država na svetu. Nalazi se u severnoj Africi, a jedna od njenih najvećih turističkih atrakcija je Sahara, druga najveća pustinja na svetu, gde se nalaze peščane dine koje mogu da dosegnu i do 180 m u visinu.[1][2][3]
Alžir je deo Svetske turističke organizacije od 1976. godine, a po njenim izveštajima, Alžir je predstavljao četvrtu najpopularniju destinaciju u Africi 2013. godine, sa 2,7 miliona stranih turista i tako bio rangiran 111. na svetskoj turističkoj listi londonskog Svetskog turističkog veća i Putničkog saveta.[4][5][6]

Građevina u Tlemcenu

Glavni konkurenti su mediteranske zemlje, od kojih je većina razvila snažno zasnovanu ekonomiju u ovom sektoru. Turistički sektor je još uvek nerazvijen u Alžiru, u vezi smeštaja i drugih usluga. Iz tog razloga, Vlada Alžira je pokrenula strateški plan za podsticanje ovog sektora do 2025. godine.[7][8][9]
Prema Galupovom zakonu koji meri bezbednosti, Alžir je rangiran kao 7. najsigurnija zemlja na svetu 2017. godine.

Prema američkim izveštajima Alžir je u 2018. godini bio među najboljih 80 zemalja sveta, a rangiranje se zasniva na osnovu nekoliko kriterijuma kao što su poslovanje, državljanstvo, kulturni uticaj, nasleđe, kvalitet života i mogućnost provoda.

Američki list USA Today uvrstio je grad Konstantin među jedanaest gradova koje treba posetiti u 2018. godini.[10]

Turistička politika[uredi | uredi izvor]

Tokom međunarodne i nacionalne konferencije o turizmu pokrenut je projekat koji pruža novu dinamiku prijema i upravljanja turizmom u Alžiru, pod nazivom Horizont 2025. Strani, uglavnom francuski investitori najbolje su pozicionirani na tržištu i fokusiraju se uglavnom na poslovnu klijentelu[11].

Prva turistička reklama u Alžiru objavljena je kako bi privukla investitore, ali i strane kupce kao i razvijanje i uvođenje konferencija i sajmova u zemlji.

Fudbaler Zinedin Zidan, koji je alžirskog porekla bio je jedna od ličnosti u reklami za turizam u Alžiru.

Vlada je usvojila turistički plan Alžira, ali se do kraja 2010. godine samo 10% turističkih struktura pridružilo ovom programu.[12] Investitori su i dalje zainteresovani za kupovinu, a alžirski turistički sektor ima veliki potencijal, zahvaljujući plažama i Nacionalnom parku Đurađura, njegovim kulturnim, prirodnim i istorijskim bogatstvom.[13][14][15]

Svetska baština[uredi | uredi izvor]

Beni Hamad Ford[uredi | uredi izvor]

Tvrđava u Beni Hamad Fordu

Beni Hamad Ford (na arapskom :قلعة بني حماد) je utvrđeni grad u Alžiru. Danas su od njega ostale samo ruševine, a u 11. veku služio je kao glavni grad dinastije Hamadid. Nalazi se na planini Hodna, na nadomorskoj visini od 1418 m.[16] U neposrednoj blizini nalazi se grad, oko 225 km jugoistično od grada Alžir. Godine 1980. Unesko je upisao ovo mesto u okviru Svetske baštine i opisao ga kao autentični istorijski muslimanski grad.[17]

U gradu se nalazi 7 km zidova, a unutar njih se nalazi četiri stambena kompleksa. Druga najveća džamija u Alžiru nalazi se upravo u ovom gradu, njen minaret je visine 20 m. Iskopavanja na ovom području otkrila su dragulje, kovanice i keramiku koji svedoče o visokom nivou cilivizacije pod dinastijom Hamadid. Takođe, među pronašenim predmeta nalazi se i nekoliko ukrasnih fontana, ostaci Emirske palate, koja je imala tri rezidencije odvojene baštama i paviljonima.[18]

Džemila[uredi | uredi izvor]

Ostaci Džemile

Džemila (na arapskom :جميلة) u prevodu lepa je malo planinsko selo u Alžiru, u blizini obale Sredozemnog mora.[19] Selo je poznato po ostacima riskom grada, a njegove ruvešine se smatraju najbolje očuvanim ostacima rimsko—berberskog grada, zbog čega je ovo područje 1982. godine upisano kao Svetska baština pod okriljem Uneska.

Grad je izgrađen u 1. veku tokom vladvine cara Nerve.[20][21][22][23] Grad je bio naseljen veteranima rimske vojske, ali je zbog uspešne poljoprivrede izrastao u veliko trgovačko sedište.[15]
Tokom 4. veka grad je bio sedišće hrišćanstva, izgradnjom bazilike sa krstionicom u južnom delu grada. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva grad je napušten i tek u 6. veku nazvan Džemila, ali nikada nije izrastao ponovo u grad.[20][21] Na prostoru grada nalze se dva pozorišta, hramovi, bazilike, stare ulice i kuće.[24]

Stara alžirska kasba[uredi | uredi izvor]

Alžirska kasba

Stara alžirska kazba (na arapskom :قصبة الجزائر) je bila citadela odnosno mali utvrđeni grad. Pod okriljem Uneska je od 1992. godine. Grad je bio srednje veličine, iugrađen na brdu u pravcu mora i podeljen na dva dela. Na njegovom prostoru nalaze se ostaci džamije iz 17. veka, koja je imala dvaminareta i velike kupole.[25][26][27] U gradu se nalazilo i nekoliko palata, a jedna od njih sagrađena je 1791. godine.[28][29][30]

Tumbzat[uredi | uredi izvor]

Panorama Tumbzata

Tumbzat ili m'zab (arapski: مزاب‎) je prirodni region severnog dela Sahare u pokrajini Gardaja. Nalazi se 600 kom južno od grada grada Alžir, a prema proceni iz 2005. godine u njemu je živelo 360.000 stanovnika.[31] Stanovnici grada su Mozabiti, ogranak berberskog plemena Iznaten koji su živeli u velikim predelima srednjeg i južnog Alžira.[32] Slova i simboli gravirani su u davnim vremenima oko dolina Tumbzata.

Region je pod okriljem Uneska od 1982. godine.[33][34]

Timgad[uredi | uredi izvor]

Ostaci kolonijalnog grada Timgrada

Timgad (arapski, تيمقاد, latinski Thamugas ili Thamugadi) je bio rimski kolonijalni grad u severnoj Africi koji je osnovao imperator Trajan oko 100. posle Hrista. Ruševine su poznate po tome što su jedan od najboljih primera rimskog načina gradnje naselja u obliku kvadrata.

Ruševine grada nalaze se na 35° 27′ N 6° 38′ E / 35.450° S; 6.633° I / 35.450; 6.633 u današnjem Alžiru, oko 35 km od grada Batna. Grad je izgrađen ex nihilo (na pustoj zemlji) kao vojna kolonija, pre svega kao bastion protiv Berbera sa obližnjih planina Aures.[35] Prvobitno su ga naseljavali parćanski veterani rimske vojske kojima je dodeljena zemlja za dugogodišnju vojnu službu.[36] Nalazeći se na raskršću šest puteva grad je bio opasan zidovima ali nije bio utvrđen.[36][37] Prvobitno projektovan za oko 15.000 stanovnika, grad je ubrzo prerastao svoje prvobitne granice i proširio se oko kvadratne osnove na manje organizovan način.[37] Popisan je kao Svetska baština pod okriljem Uneska od 1982. godine.

Kapitolinski hram je posvećen bogu Jupiteru i otprilike je istih dimenzija kao i Panteon u Rimu. U blizini kapitola je kvadratna crkva s kružnom apsidom koja datira iz 7. veka. Jugoistočno od grada nalazi se velika vizantijska tvrđava.

Grad je mirno živeo prvih nekoliko vekova i bio je centar hrišćanskog delovanja od 3. veka. U 5. veku grad su opustošili Vandali. Vizantijski general Solomon ga je obnovio 535. i on je ostao hrišćansko središte dok ga u 7. veku nisu opustošili Berberi, kada je i napušten. Grad je bio izgubljen do ponovnog iskopavanja 1881. U vreme osnivanja, okolno područje je bila plodno poljoprivredno zemljište oko 1000 m iznad nivoa mora. Širenje Sahare je bio glavni razlog što je grad tako dobro očuvan. Pošto nije bilo naselja posle 7. veka grad je delimično zaštićen do dubine od oko jedan metar.

Tipasa[uredi | uredi izvor]

Ostaci grada Tipasa

Tipsa bila je kolonija u rimskoj pokrajini Cezarejska Mavretanija, koja se danas zove Tipaza i nalazi se u primoskom delu centralnog Alžira.[38] Od 2002. godine proglašena je Svetskom baštinom pod okriljem Uneska.[39][40] Grad je nakon osnivanja bio malo trgovačko mesto, ak asnije pretvoren u vojnu koloniju cara Kladudija. U 4. veku imao je 20.000 stanovnika prema nekim istoričarima.[41][42][43][44]

Tasili Adžer[uredi | uredi izvor]

Stene u Nacionalnom parku Tasili Adžer

Nacionalni park Tasili Adžer berb. ⵜⴰⵙⵉⵍⵉ ⵏ ⴰⵊⵊⵔ Tasili n Ajjer, arap. طاسيلي ناجر; "Visoravan reka") je nacionalni park u pustinji Sahari, stacioniran na jugoistoku Alžira. Na njegovom prostoru nalazi se jedna od najvažnijih grupa pećinske umetnosti na svetu, a površine je 72.000 km². Na listi UNESKO Svetske baštine nalazi se od 1982. godine.[45][46][47]
Na prostoru parka nalaze se kamene formacije koje predstavljaju arheološki lokalitet, poznate po brojnim praistorijskim radovima od kamena, a prvi put su primećeni 1910. godine. Datiraju iz perioda ranog neolita, pa sve do poslednjeg velikog ledenog doba, kada je Sahara bila savana.[47]
Iako se izvori razlikuju, pretpostavlja se da su umetnički radovi stariji više od 12.000 godina.[48] Većina njih datira iz perioda devetog i desetog milenijuma PS, po naučnim analizama.[49]
Među 15.000 gravura koje su do sada identifikovane, nalaze se crteži životinja, uključujući antilope i krokodile i ljude koji se bave aktivnostima kao što su lov i ples.[50] Ovo područje je zaštićeno zakonom upravo zbog velikog broja crteža na stenama, po čemu je i poznato.[51] Tasili Adžer nalazi se na jugoistoku Alžira, na granicama sa Libijom, Nigerom Malijem, a zauzima površinu od 72.000 km².[45] Najviša tačka nacionalnog parka je Jebel Azao sa 2,158 m, a najniža je grad Đanet, koji se nalazi na oko 10 km jugozapadno od centralnog dela nacionalnog parka. Čitavo arheološko nalazište proglašeno je nacionalnim parkom, a predeo se nalazi i u okviru programa Čovek i biosfera, kao i u okviru UNESKO Svetske baštine.[52][53] Predeo se sastoji uglavnom od peščara.[50] Erozija u ovoj oblasti dovela je do stvaranja gotovo 300 prirodnih svodova, zajedno sa mnogim drugim spektakularnim oblicima. Zbog visine vegetacija je u ovom delu donekle bogatija nego u okolnim delovima pustinje, a ovde se nalazi nekoliko endemičnih vrsta.[50]
Bukvalni prevod Tasili Adžera na srpski jezik je Plato reka, koji se odnosi na vreme kada je klima bila dosta vlažnija nego danas. Na prostoru parka do 20. veka nalazila se populacija zapadnog afričkog krokodila.[54] Postoji nekoliko drugih vrsta životinja koje i dalje žive na ovom prostoru, kao što su mufloni, jedina preživela vrsta većih sisara, prikazana još u gravurama na ovom području.[50]

Verski turizam[uredi | uredi izvor]

Džamija Kečava
Bazilika Majke Božje Afričke
Džamija Abdulah Ibn Salam
Džamija 1. novembar 1954.

U Alžiru dominira muslimanska vera koja je rasprostranjena među 99% stanovništva. Većina muslimana u Alžiru su pripadnici sunizma. Alžir nastanjuje skoro 100.000 hrišćana, koji su uglavnom protenstanti. Prema Stejt departmentu u Alžiru živi oko 2000 Jevreja.[55]

Džama el Džazir[uredi | uredi izvor]

Džama el Džazir (arap. جامع الجزائر, Djamaâ el Djazaïr, franc. Grande mosquée d'Alger) je džamija koja se trenutno grad u gradu Alžiru. Kada se završi, imaće najveći minaret na svetu i biće treća najveća džamija u svetu posle Svete džamije i Poslanikove džamije.[56][57][58][59][60]

Kečava[uredi | uredi izvor]

Džamija Kečava (arap. جامع كتشاوة, Djamaa Ketchaoua) je džamija koja se nalazi u gradu Alžiru. Sagrađena je tokom Osmanske vladavine u 17. veku i nalazi se pod okriljem Uneska.[61] Džamija je prvobitno bila izgrađena 1612. godine, da bi 1845. godine konvertovana od strane Francuza u katedralu Filipa, a tek 1962. godine ponovo postala džamija.[61][62] Uprkos ovim dešavanjima u poslednja četiri veka, džamija je zadržala svoju prvobitnu veličinu i jedna je od glavnih verskih turističkih atrakcija grada Alžira i čitave zemlje.[45][63][64][64][65][65][66] Nalazi se u centralnom delu grada, a o datumu njene izgradnje svedoči notarski dokument iz 17. veka. Obnovljena je u više navrata i zvana je još džamijom neverovatne lepote.[67][68][69]

Bazilika Majke Božje Afričke[uredi | uredi izvor]

Bazilika Majke Božje Afričke [70] (francuski: Notre Dame d'Afrique) je katolička crkva u gradu Alžiru.[71] Otvorena je 1872. godine, a gradila se 14. godina. Crkva je projektovana u neovizantijskom stilu, a nalazi se u severnom delu grada na nadmorskoj visini od 124 m. Na zidu crkve stoji natpis Notre Dame d'Afrique priez pour nous et pour les Musulmans, što u prevodu na srpski jezik znači: Majko Božja Afrička, moli za nas i za muslimane.[39][72][73]

1. novembar 1954.[uredi | uredi izvor]

Velika Džamija 1. novembar 1954. (arap. المسجد الكبير 1 نوفمبر 1954) je džamiaj u gradu Banta. Stacionirana je u ulici koja je vezana za grad Biskra. Ova impozantna verska građevina otvorena je za vernike od 2003. godine i jedna je od boljih arhitektonskih dostignuća grada.[74] Projekat za ovu džamiju stvoren je još 1980. godine, a u nju može da stane 30.000 vernika. Površine je 42.000 km² i trenutno je najveća džamija u gradu Alžiru.[75]

Bazilika Svetog Avgustina[uredi | uredi izvor]

Bazilika Svetog Avgustina je katolička crkva posvećena Avgustinu Hiponskom, a nalazi se u gradu Anaba. Bazilika je pod okriljem eparhije Konstantin, a njena izgradnja počeka je 1881. godine.[76] Crkva je završena 29. marta1900. godine, a iako nije bila posvećena Svetom Avgustinu sve do 24. aprila 1914. godine, u njoj je postojala statusa Svetog Avgustinu. Izgrađena je nedaleko od stare bazilike koju je izgradio Sveti Avgustin, na mesto gde je i preminuo kada su grad opkolili Vandali.[77]

Katedrala Svetog Isusovog srca[uredi | uredi izvor]

Katedrala Svetog Isusovog srca je katolička crkva koja se nalazi u gradu Oran.[78] Crkva je pravljena u periodu od 1904. do 1913. godine po arhitekti Albertu Baluu i kompaniji Avgusta i Gustava Pereta. Struktura crkve je od armiranog betona, koji je napravljen za vreme francuske vladavine u Alžiru. Postala je posvećena 30. aprila 1930. godine.[79] Katedrala je postala regionalna biblioteka 1984. godine, a zatim i javna biblioteka 1996. godine.[80]

Džama el Džedid[uredi | uredi izvor]

Džama el Džedid (tur. Yeni Camii, meaning New Mosque je džamija izgrađena za vreme Osmanskog carva, stacionirana u gradu Alžiru. Sagrađena je 1660. godine u tradiciji sa hanifijskom mezhebom. Tokom francuske vladavine u Alžiru, zvala se džamija Ribarsko pristanište. Centralna kupola je visine 24 m i nalazi se na četiri stuba.[81][81][82][83][84]

Tlemcenska džamija[uredi | uredi izvor]

Velika Tlemcenska džamija (arap. الجامع الكبير لتلمسان, el-Jemaa el-Kebir litilimcen) je prva izgrađena džamija u Tlemcenu, 1082. godine.[85] Izgrađena je u arhitekturi dinastije Almoravidi, za vreme vladavine sultana Jusuf ib Tašfina i njegovog sina, Ali ibn Jusufa.[86] Osnivač dinastije Almoravidi, sulta Jahmoracen dodao je u 13. veku minare ti kupolu. Pore džamije nekada je postao islamski sud i univerzitet.[87]

Džamija Abdulah Ibn Salam[uredi | uredi izvor]

Džamija Abdulah Ibn Salam (arap. مسجد عبد الله بن سلام) je džamija u gradu Oranu. Zvaničan naziv objekta je Velika sinagoga u Oranu (arap. معبد وهران العظيم, franc. Grande synagogue d'Oran) i sagrađena je 1880. godine, ali se njena inaguracija dogodila tek 1918. godine. Nalazi se na nekadašnjem Bulevaru Jofre, trentno Bulevar Mata Muhamed El Habiba. Bila je jedna od najvećih sinagoga u severnoj Africi.

Kada je Alžir osvojio nezavisnost 1962. godine, skoro svi alžirski Jevreji su se preselili u Francusku. Procenjuje se da je 100 do 120 hiljada Jevreja, kao i milion evropskih naseljenika napustilo Alžir i naselilo se u Francusku.[88][89] Nakon proterivanja, sinagoga je postala džamija.[traži se izvor]

Kulturni turizam[uredi | uredi izvor]

Kulturni park Tasili

Alžir ima veliku koristi od prirodnih dobara kao što su njegove plaže, i predeli poput Alžirske pustinje. Na prostoru Alžira postoji 10 nacionalnih parkova uključujući Kulturni Park Tasili koji se prostire na 100.000 hektara, kao i Ahagar kulturni park, čija je površina 380.000 hektara.

Planine Kabilija su turistički potencijal za planinare i ljubitelje prirode. Na prostoru Alžira postoje i skijaški centri, kao i banje.

Arhitektonski, građevine Alžira pravljene su u velikoj meri pod uticajem berberske, arapske, francuske i španske kulture, ali i savremene.[90]

Predeo pustinje Sahare koji se proteže kroz Alžir, jedna je od najvećih turističkih destinacija u državi, dok je Veliki Jug vodeća destinacija po turistima na međunarodnom nivou. Osim planinarenja, tura pustinjom Saharom moguća je i na kamilama ili u vozilima. Alžirska pustinja se nalazi u severno—centralnoj Africi i deo je pustinje Sahare. Pustinja zauzima više od četiri petine teritorije Alžira.

Na jugozapadnim delovima zemlje nalazi se planinski masiv Tasili Adžer i istoimeni nacionalni park. Ovo područje je predmet izuzetnog arheološkog interesa i postavljeno je na listu Svetske baštine pod okriljem Uneska, 1982. godine. Područje je poznato po ekstremno velikim temperaturama koje tokom dana mogu dostići i 46 °C, tokom najtoplijih perioda.

Gradovi kao što su Oragla, Togort, Beni Abes, Ardar i In Salah su među najtoplijim mestima na planeti. Godišnje prosečne padavine su oko 100 m na najsevernijim delovima, a centralni i južni delovi imaju manje od 50 mm padavina godišnje.

Kuhinja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Alžirska kuhinja
Doručak Alžiraca za vreme ramazana

Alžirska kuhinja nastala je pod uticajem andaluzijske, mediteranske i berberske kuhinje. Kuhinje i jela se razlikuju blago po regionima. Svaki region ima svoju kuhinju, uključujući Kabiliju, grad Alžir i pokrajinu Konstantin.[91] Većina alžirskih jela se sastoji od jagnjećeg ili goveđeg mesa, maslinovog ulja, svežeg povrća i biljaka. Tradicionalno, nijedan alžirski obrok se ne jede nez hleba, odnosno bez franccuskog bageta ili pirinčanog hleba. Svinjetina je zabranjena u državi, zbog većinskog muslimanskog stanovništva, u skladu sa verskim zakonima islama.

Alžir, kao i ostale zemlje Magreba ima velike količine mediteranskog voća i povrća, pa čak i neke tropske. Jagnjetina, meditaranski plodovi i riba takođe su česta hrana stanovnika Alžira.

Alžirci konzumiraju velike količine mesa, koja se nalaze u svakom jelu. Meso koje se najčešće jede je ovčetina, a nakon toga piletina i govedina, zatim divljač, ptice, kao i meso divlje svinje, koje se jedino može kupiti od lovaca, a ne u prodavnicama.[92]
Povrće koje se najviše konzumira ukljčuje paradajz, šargarepu, crni luk, tikvice, beli luk, kupus i plavi patlidžan. U ishrani koriste i masline, a globalno povrće koristi se u supama i čorbama.

Kesra, tradicionalna alžirska pljeskavica je osnova alžirske kuhinje. Popularni alžirski obrok je i merguez, izvorno berberska kobasica.[93][94][95] Uobičajeno i jedno od omiljenih jela Alćiraca je kus—kus, kao i šapšuka.[91]
Začini koji se koriste u alžirskoj kuhinji su crni biber, kumin i mnogi drugi.

Alžirska hrana se često pravi u glinenim posudama, slično kao i u magrebskoj kuhinji. Postoji veliki broj salata koje se jedu u alžiru, a neke od njih su dospele na ovo podbeblje pod uticajem francuske i turske kuhinje.[96]

Klima[uredi | uredi izvor]

Severni deo Alžira zahvata sredozemna klima. Njegova klima slina je onoj u južnoj Kaliforniji i ima slične klimatske uslove. Zbog raznolike topografije dovodi do kontrasta u temperaturi i učestalosti padavina na višim područja. Kiša najviše pada duž obalnog dela Tela od 400 do 670 mm godišnje, a količina padavina se povećava sa zapada prema istoku. Najviše padavina ima u severnom delu Alžira, gde u nekim godinama padne i do 1000 mm kiše. Vetrovi su severoistočni leti a zimi duvaju ka zapadu i severu, a sa njima moguće su i padavine.[97]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Belaja
    Belaja
  • Botanička bašta u gradu Alžiru
    Botanička bašta u gradu Alžiru
  • Alžirski deo Sahare
    Alžirski deo Sahare
  • Džamija Emir Abdelkaer u gradu Konstantin
    Džamija Emir Abdelkaer u gradu Konstantin
  • Pogled na grad Belaja
    Pogled na grad Belaja
  • Predeo u grade Čela
    Predeo u grade Čela
  • grad Konstantin
    grad Konstantin
  • Ahagar
    Ahagar
  • Botanička bašta Hama u gradu Alžiru
    Botanička bašta Hama u gradu Alžiru
  • Đanet
    Đanet
  • Malouzej Mauritanije
    Malouzej Mauritanije
  • Grad Mila
    Grad Mila
  • Planinski masiv u Nacionalnom parku Đura-đura
    Planinski masiv u Nacionalnom parku Đura-đura
  • Tikdžda
    Tikdžda
  • Sidi Most u gradu Konstantin
    Sidi Most u gradu Konstantin
  • Džamija u Šeršelu
    Džamija u Šeršelu
  • Alžirska kazba
    Alžirska kazba
  • Batna
    Batna
  • Most u Biskri
    Most u Biskri
  • Sidi džamija u Tlemcenu
    Sidi džamija u Tlemcenu
  • Džamija El Mečar u Tlemcenu
    Džamija El Mečar u Tlemcenu
  • Grobnica sultana Sidi u Tlemcenu
    Grobnica sultana Sidi u Tlemcenu

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ MIT OpenCourseWare. (2005) « 600 Million Years of African Geology Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. mart 2009) ». Massachusetts Institute of Technology. Pages 6 and 13
  2. ^ Arthur N. Strahler and Alan H. Strahler. (1987) Modern Physical Geography – Third Edition. New York: John Wiley & Sons. Page 347
  3. ^ Algeria Travel Information Guide Arhivirano 2010-08-21 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ L’Algérie, 4ème pays le plus visité en Afrique en 2013
  5. ^ SNAT a l'horizon 2025 Arhivirano 2009-08-30 na sajtu Wayback Machine
  6. ^ Les NTIC au service du tourisme
  7. ^ Algeria Classified As Seventh Most Secure Country In The World Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. avgust 2017) Retrieved 2017-08-15
  8. ^ Crime: Algeria among world's safest countries, according to Gallup Institute Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. mart 2018) Retrieved 2017-08-15
  9. ^ Algeria among world’s safest countries, according to Gallup Institute Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. septembar 2018) Retrieved 2017-08-15
  10. ^ Bellini, Nicola; Pasquinelli, Cecilia (2016). Tourism in the City: Towards an Integrative Agenda on Urban Tourism (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 9783319268774. 
  11. ^ Eductour décembre 2011
  12. ^ Algérie, le voyage du cœur
  13. ^ https://www.usnews.com/news/best-countries/overall-full-list
  14. ^ „Algerie Focus : Algérie - Tourisme/Constantine, l'une des huit villes à visiter dans le monde en 2018, selon "USA Today"”. Архивирано из оригинала 31. 12. 2019. г. Приступљено 13. 09. 2018. 
  15. ^ а б Christian persecutions in Cuicul
  16. ^ UNESCO World Heritage Centre. „Al Qal'a of Beni Hammad” (на језику: енглески). Приступљено 2017-08-20. 
  17. ^ Islamic Gardens and Landscapes. University of Pennsylvania Press. 2008. стр. 165. 
  18. ^ „Kala'a Beni Hammad – Karte mit Höhenangaben”. Архивирано из оригинала 13. 09. 2018. г. Приступљено 13. 09. 2018. 
  19. ^ Annuario Pontificio 2013 (Libreria Editrice Vaticana. 2013. ISBN 978-88-209-9070-1. str. 877.)
  20. ^ a b A. Berthier, v. Cuicul, in Dictionnaire d'Histoire et de Géographie ecclésiastiques, vol. XIII, Paris 1956, coll. 1095–1097
  21. ^ a b H. Jaubert, Anciens évêchés et ruines chrétiennes de la Numidie et de la Sitifienne, in Recueil des Notices et Mémoires de la Société archéologique de Constantine, vol. 46, (1913). str. 32-33 (nº 46)
  22. ^ J. Mesnage L'Afrique chrétienne, Paris (1912). str. 283-284
  23. ^ Stefano Antonio Morcelli, Africa christiana, Volume I, Brescia. Morcelli, Stefano Antonio (1816). Africa Christiana: In tres partes tributa. str. 147. 
  24. ^ Anthony R. Birley, Septimius Severus, the African Emperor, Éd. Routledge
  25. ^ UNESCO, Decision Text, World Heritage Centre, retrieved 21 July 2017
  26. ^ „Wall Street Journal Blogs, The Informed Reader, July 5, 2007, 9:39 AM ET”. Blogs.wsj.com. 5. 7. 2007. Arhivirano iz originala 30. 03. 2012. g. Pristupljeno 19. 6. 2010. 
  27. ^ „Interior of Governors Palace, Algiers, Algeria”. World Digital Library. 1899. Pristupljeno 25. 9. 2013. 
  28. ^ دويرات القصبة تحتضّر ومساجدها العتيقة مهدّدة بالاندثار.. فهل من مغيث؟ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. mart 2020). El Mihwar. Pristupljeno January 9, 2018.
  29. ^ Arabic Name Translator. "The Casbah (Arabic: قصبة, qaṣba, meaning citadel (fortress)) is specifically the citadel of Algiers in Algeria and the traditional quarter clustered around it. More generally, a kasbah is the walled citadel of many North African cities and towns.
  30. ^ ref>„Algeria Channel”. Algeria.com. Pristupljeno 19. 6. 2010. 
  31. ^ Houtsma, Martijn Theodoor (1987). „Mzab”. E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913–1936. 2. BRILL. str. 167. ISBN 978-90-04-08265-6. 
  32. ^ M'zab
  33. ^ „M'zab - LookLex Encyclopaedia”. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 13. 09. 2018. 
  34. ^ Ghardaia Algeria - Travel to the Mzab Valley
  35. ^ Maureen A. Tilley, The Bible in Christian North Africa: The Donatist World (Fortress Press,1997)p135.
  36. ^ a b Gascou, Jacques (1972). „La politique municipale de l'empire romain en Afrique proconsulaire de Trajan à Septime-Sévère”. Publications de l'École française de Rome. 8 (1): 97—100. 
  37. ^ a b Haddadou, Mohand Akli (2012). Dictionnaire toponymique et historique de l'Algérie: comportant les principales localités, ainsi qu'un glossaire des mots arabes et berbères entrant dans la composition des noms de lieux (na jeziku: francuski). Tizi Ouzou: Achab. str. 529. ISBN 9789947972250. 
  38. ^ Stefano Antonio Morcelli, Africa christiana, Volume I, Brescia (1816). str. 327–328
  39. ^ a b Delorme, Christian (2008). L'émir Abd-el-Kader à Lyon: 12-13 décembre 1852. Lyon: M. Chomarat. str. 59. ISBN 9782908185676. 
  40. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Tipasa”. whc.unesco.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 8. 2016. 
  41. ^ „Archivo de la Frontera | EL LIMES ROMANO DE ÁFRICA IX – AELIA AUGUSTA TIPASENSIUM (Tipasa – Argelia, 1982-84)”. www.archivodelafrontera.com (na jeziku: španski). Pristupljeno 29. 1. 2018. 
  42. ^ Revue africaine, Société historique algérienne, éd. la Société, 1866, p. 487
  43. ^ Toutain Jules. Fouilles de M. Gsell à Tipasa : Basilique de Sainte Salsa. In: Mélanges d'archéologie et d'histoire T. 11, 1891. p. 179-185.
  44. ^ Roman Tipasa
  45. ^ a b v Centre, UNESCO World Heritage (11. 10. 2017). „Tassili n'Ajjer”. UNESCO World Heritage Centre. 
  46. ^ „Rock Art of the Tassili n Ajjer, Algeria” (PDF). Africanrockart.org. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 09. 2019. g. Pristupljeno 7. 2. 2017. 
  47. ^ a b „Tassili-n-Ajjer”. britannica. Pristupljeno 7. 2. 2017. 
  48. ^ „Tassili N'Ajjer (Algeria)”. Africanworldheritagesites.org. Pristupljeno 7. 2. 2017. 
  49. ^ Mercier, Norbert; Le Quellec, Jean-Loïc; Hachid, Malika; Agsous, Safia; Grenet, Michel (jul 2012). „OSL dating of quaternary deposits associated with the parietal art of the Tassili-n-Ajjer plateau (Central Sahara)”. Quaternary Geochronology. 10: 367—373. Bibcode:2012QuGeo..10..367M. doi:10.1016/j.quageo.2011.11.010. Pristupljeno 7. 3. 2013. 
  50. ^ a b v g Scheffel, Richard L.; Wernet, Susan J., ur. (1980). Natural Wonders of the World. United States of America: Reader's Digest Association, Inc. str. 371–372. ISBN 978-0-89577-087-5. 
  51. ^ „Tassili n'Ajer”. UNESCO World Heritage Centre. Pristupljeno 7. 3. 2013. 
  52. ^ „Tassili n'Ajjer National Park, Djanet”. Algeria.com. Arhivirano iz originala 8. 2. 2017. g. Pristupljeno 7. 2. 2017. 
  53. ^ „Tassili National Park, Sahara Algeria”. Archmillennium.net. Pristupljeno 16. 12. 2012. 
  54. ^ "Crocodiles in the Sahara Desert: An Update of Distribution, Habitats and Population Status for Conservation Planning in Mauritania". PLOS ONE. 25 February 2011.
  55. ^ „Africa: Algeria”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Arhivirano iz originala 7. 12. 2009. g. Pristupljeno 7. 12. 2009. 
  56. ^ „La Grande Mosquée d'Alger” (PDF). kuk.de. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 10. 2016. g. Pristupljeno 7. 9. 2016. 
  57. ^ „Djamaâ el Djazaïr”. djamaa-el-djazair.com. Arhivirano iz originala 14. 1. 2017. g. Pristupljeno 7. 9. 2016. 
  58. ^ „World's tallest mega-mosque being built in Algeria”. RT English (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 19. 11. 2015. g. Pristupljeno 18. 11. 2015. 
  59. ^ „New Great Mosque of Algiers to Elevate African Continent”. ctbuh. Arhivirano iz originala 19. 11. 2015. g. Pristupljeno 18. 11. 2015. 
  60. ^ „New Great Mosque Of Algiers To Become Tallest Tower In Africa | News Ghana”. www.spyghana.com. 20. 1. 2015. Pristupljeno 18. 11. 2015. 
  61. ^ a b „Visit the Historic Ketchaoua Mosque in Algiers”. Algeria.com. Pristupljeno 12. 11. 2010. 
  62. ^ „Mosques converted from churches / cathedrals / synagogues”. World Heritage Site. Arhivirano iz originala 4. 8. 2011. g. Pristupljeno 12. 11. 2010. 
  63. ^ „Kasbah of Algiers”. Unesco. Pristupljeno 12. 11. 2010. 
  64. ^ a b „Algiers Kasbah: 1992Evaluation” (PDF). Unesco. Pristupljeno 14. 11. 2010. 
  65. ^ a b McDougall, James (2006). History and the culture of nationalism in Algeria. Cambridge University Press. str. 217—220. ISBN 978-0-521-84373-7. Pristupljeno 14. 11. 2010. 
  66. ^ „The Magnificent Ketchaoua Mosque in Algiers” (PDF). Travel North Africa Times. 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2011. g. Pristupljeno 12. 11. 2010. 
  67. ^ Google Maps (Mapa). Google. 
  68. ^ Bing Maps (Mapa). Microsoft and Harris Corporation Earthstar Geographics LLC. 
  69. ^ „The Casbah of Algiers heaves a cry of despair”. Magharebia. 3. 10. 2008. Pristupljeno 14. 11. 2010. 
  70. ^ Glas Koncila br. 30 (1779)[mrtva veza] Rafael Rimić: Reportaža Katolička Crkva u Alžiru Crkva u muslimanskom svetu - sestra islama, 27. 4. 2008.
  71. ^ „Algiers Viewed from Outside Notre Dame d'Afrique”. World Digital Library. 1899. Pristupljeno 25. 9. 2013. 
  72. ^ „Notre Dame d'Afrique and Carmelite Convent, Algiers, Algeria”. World Digital Library. 1899. Pristupljeno 25. 9. 2013. 
  73. ^ „Algiers Viewed from Outside Notre Dame d'Afrique”. World Digital Library. 1899. Pristupljeno 25. 9. 2013. 
  74. ^ فكرة انشاء المسجد Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2010) Zegina. Pristupljeno January 6, 2018.
  75. ^ (jezik: francuski)La mosquée 1er-November-54, un monument religieux et architectural 30.08.2009, Retrieved 02.11.2011
  76. ^ Lonely Planet
  77. ^ GCatholic.org
  78. ^ Le livre d'or de l'Oranie, par édition de l'Afrique du nord illustrée. 1925. str. 127.
  79. ^ Oulebsir, Nabila (2004). Les usages du patrimoine: Monuments, musées et politique coloniale en Algérie, 1830-1930. Editions MSH. str. 269. ISBN 978-2-7351-1006-3. Pristupljeno 20. 5. 2012. 
  80. ^ Auzias, Jean-Paul Labourdette, Dominique (2010). Algérie. Petit Futé. str. 264. ISBN 978-2-7469-2575-5. Pristupljeno 20. 5. 2012. 
  81. ^ a b Papadopoulo, Alexandre (1979). Islam and Muslim Art. Harry N. Abrams. str. 280. ISBN 978-0-8109-0641-9. 
  82. ^ Lafer, Ali (2017). „Djama'a al-Djedid (New Mosque)”. Discover Islamic Art. Museum with No Frontiers. 
  83. ^ Yenişehirlioğlu, Filiz (1989). Ottoman architectural works outside Turkey. T.C. Dışişleri Bakanlığı. str. 34. ISBN 978-975-95501-0-3. 
  84. ^ Belakehal, Azeddine; Aoul, Kheira Tabet; Farhi, Abdallah (2015), „Daylight as a Design Strategy in the Ottoman Mosques of Tunisia and Algeria”, International Journal of Architectural Heritage, Taylor & Francis, 10 (6): 42, S2CID 112009834, doi:10.1080/15583058.2015.1020458 
  85. ^ M. Hattstein and P. Delius (eds.) (2000), 'Islam Art and Architecture', Konemann, Cologne
  86. ^ Michell, M. et al. (eds.) (1978), ‘Architecture of the Islamic World
  87. ^ Jairazbhoy, R.A. (1972), ‘An Outline of Islamic Architecture
  88. ^ Pied-Noir
  89. ^ Handbook for travellers in Algeria and Tunis, Algiers, Oran, Constantine, Carthage, etc., Robert Lambert Playfair. pub. J. Murray, (1887). str. 184.
  90. ^ „algeriantourism.com”. Arhivirano iz originala 15. 8. 2018. g. Pristupljeno 13. 9. 2018. 
  91. ^ a b „Luce Ben Aben, Moorish Women Preparing Couscous, Algiers, Algeria”. World Digital Library. 1899. Pristupljeno 26. 9. 2013. 
  92. ^ "Food in Algeria". Food in Every Country (website). Accessed May 2010.
  93. ^ French words: Past, Present, and Future. M.H. Offerd. 2001. Page 89.
  94. ^ Research in African Literatures. Volume 34. 2003. Page 34.
  95. ^ Merquez & Qadid, North-African preserved meats.http://www.cliffordawright.com/caw/food/entries/display.php/topic_id/20/id/41/.
  96. ^ „Gaspacho oranais ou manchego”. Coundris.chez-alice.fr. Pristupljeno 27. 8. 2014. 
  97. ^ „Algeria - Climate and Hydrology”. countrystudies.us. US Library of Congress. Pristupljeno 18. 2. 2018.  Javno vlasništvo Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Turizam u Alžiru na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туризам_у_Алжиру&oldid=27027976”