Ulična fotografija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ulična fotografija je umetnički i istraživački žanr fotografije, koju odlukuje ovekovečavanje spontanih, slučajnih susreta i događaja[1] u javnom prostoru. Ulična fotografija ne podrazumeva postojanje ulice ili urbane sredine. Iako su ljudi najčešći subjekti fotografija, pod uličnom fotografijom takođe podrazumevamo fotografije objekata i sredina koje projektuju ljudski karakter i estetiku.[2][3]

Kadriranje i pravi momenat su ključni aspekti ove veštine. Fotograf teži da napravi fotografiju u ključnom trenutku.

Ulična fotografija može se fokusirati na ljude i njihovo ponašanje u javnosti, time beležeći trenutke u ljudskoj istoriji. Ova težnja podrazumeva razmišljanje i o zakonima o posedu, privatnosti i sigurnosti. U ovom domenu, ulična fotografija je slična novinskoj fotografiji, koja takođe nastaje u javnom prostoru, ali čiji je cilj fotografisanje događaja vrednih pažnje. Postojanje servisa kao što su Gugl Strit Vju, koji fotografiše javni prostor na velikom nivou, i rastući trend selfija, dodatno komplikuju etička pitanja koja se ogledaju u stavovima o uličnoj fotografiji.

Većina onoga što se, stilski i subjektivno, smatra istinskom uličnom fotografijom, stvoreno je u periodu od kraja 19. veka[4] do kasnih 1970-ih, kada su se pojavili prenosivi fotoaparati koji su omogućili spontanu fotografiju u javnim prostorima.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kroz istoriju umetnosti, prikazivanje svakodnevnog života ljudi zastupljeno je u skoro svim pravcima, počevši od praistorije, kod Sumera, Egipćana, i u ranoj budističkoj umetnosti. Umetnost koja se bavi životom na ulici, pojavljuje se na zapadu, u renesansi severne Evrope, baroku, rokokou, romantizmu, realizmu, impresionizmu i postimpresionizmu. S obzirom da je tema svakodnevnog života kroz istoriju odavno zastupljena u drugim medijima, logično je bilo da će i fotografi nastaviti tu tradiciju čim im tehnologija omogući.

Prethodnici u 19. veku[uredi | uredi izvor]

Luj Dager: „Boulevard du Temple” (1838. ili 1839. godina)

U 1838. ili 1839. godini, Luj Dager je načinio prvu fotografiju subjekata na ulici, jednu od dve dagerotipije, nastale fotografišući pogled sa svog prozora u ulici Bulevar du Templ (Boulevard du Temple) u Parizu. Jedna od fotografija, nastala u podne, prikazuje pustu ulicu, dok je druga nastala oko 8 časova ujutru, i po rečima Bouman Njuhola, američkog istoričara umetnosti, „Bulevar, inače uvek preplavljen mnoštvom pešaka i kočija, bio je u to vreme potpuno pust, sa izuzetkom pojedinca koji je zastao da mu se isčetkaju čizme. Stopala su mu, naravno, bila potpuno statična neko vreme, jedno na kutiji, drugo na zemlji. Posledično, njegove čizme i noge su jasno definisane, ali je bez tela ili glave, jer je bio u pokretu”.[5]

Šarl Negr bio je prvi fotograf koji je 1851. godine uspeo da dostigne tehniču sofisticiranost neophodnu za fotografisanje ljudi u pokretu na ulicama Pariza. Užen Adže se smatra začetnikom, ne zato što je bio prvi fotograf takve vrste, već kao rezultat popularizacije njegovih fotografija pariskih ulica nastalih kasnih 1920-ih od strane Berenis Ebota, koji je inspirisan Adžeom započeo sličan projekat na ulicama Njujorka. Kako se grad razvijao, Adže je pomogao da se pariske ulice predstave kao vredni subjekti fotografija. Od 1890-ih do 1920.ih godina, fotografisao je najviše arhitekturu, stepenice, vrtove i prozore. Fotografisao je i radnike na ulicama, ali ljudi nisu bili njegov primarni fokus.

Škot Džon Tompson, koji je radio sa novinarom i društvenim aktivistom Adolf Smitom, izdao je pre Adžea knjigu „Ulični život u Londonu”, 1877. godine.[6] Tompson je odigrao ključnu ulogu u popularizaciji svakodnevnog života na ulici kao značajnog fotografskog žanra.[3]

Fotografi dvadesetog veka[uredi | uredi izvor]

Ujedinjeno Kraljevstvo[uredi | uredi izvor]

Pol Martin se smatra pionirom[7][8] ulične fotografije. On je u kasnom 19-tom i ranom 20-tom veku pravio spontane fotografije ljudi na ulicama Londona i u primorskim gradovima, kako bi dokumentovao život tih gradova.[8][9] Martin je prvi fotograf u istoriji za kojeg se zna da se bavio time.[8]

„Masovna posmatranja”, nastala 1937. godine, bila je organizacija koja se bavila društvenim istraživanjima u cilju beleženja svakodnevnog života u Britaniji i posmatranjem reakcija ljudi na ulici na abdikaciju kralja Edvarda VIII 1936. godine, kako bi se venčao sa Volis Simpson, koga je na tronu zamenio Džordž VI. Fotografije ulica grada Boltona je pravio Hamfri Spender, dok je filmski tvorac Hemfri Dženings pravio filmske zapise u Londonu u okviru istog istraživanja. Načelnici organizacije „Masovna posmatranja”, antropolog Tom Herison u Boltonu i pesnik Čarls Medž u Londonu, kao rezultat istraživanja izdali su knjigu „Maj dvanaesti: masovna anketa sa preko 200 posmatrača”, 1937. godine.[10]

Odlučujući trenutak[uredi | uredi izvor]

Anri Kartije-Breson bio je francuski fotograf 20-tog veka čiji se poetični stil fokusirao na ponašanje ljudi u vremenu i prostoru. Odgovoran je za ideju nastalu 1950-ih o pravljenju fotografije u, kako je on to u svojoj istoimenoj knjizi iz 1952. godine nazvao, „odlučujućem trenutku, kada se forma, sadržaj, kompozicija i vizija spajaju u jednu celinu”.[11] Ovo je inspirisalo generacije fotografa da, vođeni Bresonovom filozofijom, prave ulične fotografije, dok ovaj pristup nije izašao iz mode u estetici postmodernizma.[12]

Evropa[uredi | uredi izvor]

Čistač prozora na Kotbuser kapiji, Berlin, Elsa Timan, oko 1946.

Kartije-Breson je bio povezan sa posleratnom humanističkom školom čiji su fotografi pronalazili svoje subjekte na ulici ili u bistrou. Uglavnom su radili sa crnobelim filmom i prirodnim svetlom, koristeći neku od popularnih malih fotoaparata tog vremena, otkrivajući ono što je Pjer Mak Orlan (1882-1970) nazvao „društvenim fenomenima ulice”.[13][14] Stil fotografa tog vremena verno je prikazivao romantični i poetični život građana Evrope, naročito Pariza. Između 1946. i 1957. godine, „Grupa petnaestorice”, parisko fotografsko udruženje, svake godine je izlagalo ovakve radove. Ulična fotografija je bila i tema dve izložbe autora Edvard Stajkena, u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku: „Pet francuskih fotografa: Brasai, Kartijer-Breson, Duenu, Ronis, Izis”, u periodu od 1951 do 1952 godine,[15] i „Fotografija posleratne Evrope”, 1953. godine.[16] Njegova izložba „Porodica čovečanstva” iz 1955. godine, koja je proglašena empatičnom predstavom globalne porodice koja putujući svetom inspiriše fotografe, izazvala je veliku pažnju evropskih i američkih fotografa-humanista.

Amerika[uredi | uredi izvor]

Alfred Stiglic, „Terminal”, 1892.

Voker Evans[17] radio je od 1938. do 1941. godine na seriji fotografija u njujorškom metrou, kako bi vežbao istinsku fotografiju-spontane portrete ljudi koji bi nesvesno ušli u kadar. Koristio je skrivenu kameru,[18] Kontaks analogni fotoaparat formata 35mm sakriven ispod kaputa, privezan za grudi i povezan dugom žicom kroz desni rukav.[19] Ipak, Evansov rad ima mali savremeni uticaj zbog njegove osetljivosti na privatnost svojih subjekata i originalnost projekta. Iz tog razloga, nije objavljen sve do 1966. godine, kada su radovi izdati u formi knjige „Mnogi su prozvani”[20], sa predgovorom napisanim 1940. godine od strane Džejms Ejndža. Rad je izlagan pod nazivom „Fotografije podzemne železnice Voker Evansa i ostale nedavne nabavke”, u Nacionalnoj galeriji umetnosti između 1991. i 1992. godine.

Helen Levit, tada učiteljica, bila je povezana sa Evansom od 1938. do 1939. godine. Ona je beležila crteže kredom koji su bili deo dečije ulične kulture Njujorka u to vreme, kao i decu koja su ih crtala. Jula 1939. godine, Muzej moderne umetnosti, MoMA, izlagao je njene radove u okviru svečanog otvaranja odeljenja za fotografiju ovog muzeja.[21] 1943. godine, Nensi Njuhol je organizovala izložbu „Helen Levit: Fotografije dece” u MoMA-i. Fotografije su, napokon, izdate 1987. pod nazivom „Ulice Njjujorka: Crteži i poruke kredom, 1938-1948”.[22]

Počeci ulične fotografije u SAD se mogu povezati sa počecima džeza, iza oba umetnička pravca stoji ideja slobodnog umetničkog opisivanja svakodnevnog života. Ova veza je vidljiva u Njujorškoj školi fotografije. Knjiga Robert Frenka „Amerikanci” iz 1958. godine je „veoma značajna; fotografije su sirove i često van fokusa, preispituju mejnstrim fotografiju toga vremena, i suprotstavljaju se svi formalnim pravilima postavljenim od strane Henri Kartijer-Bresona i Voker Evansa” i „kontriraju čistom i neiskvarenom stilu fotožurnalizma američkih magazina kao što je Tajm”.[23] Mejnstrim fotografska zajednica u Americi je oštro odbacila Frenkov rad, ali je knjiga kasnije „promenila prirodu fotografije, kako i šta se sa njom može reći”.[23] Bio je to kamen temeljac za pojavu novih fotografa koji su želeli da se oslobode pravila starog stila.[3] Frenkova knjiga je ostala „možda najuticajnija knjiga 20-tog veka”.

Posebni pristupi u kasnom 20-tom i ranom 21. veku[uredi | uredi izvor]

„Krafts izložba pasa 1968”, Toni Rej Džouns

Inspirisani fotografom Robert Frenkom, 1960.tih godina Geri Vinogrand, Li Frajdlender i Džoel Mejerovic počinju da fotografišu na ulicama Njujorka.[11][24] Fil Kums, novinar Bi-Bi-Si Njuz-a, 2013. godine piše: „Za nas koje zanima ulična fotografija postoj nekoliko fotografa koji se izdvajaju, među kojima je Geri Vinogrand”.[25] Kritičar Šon O'Hejgen, novinar Gardijana, o Vinograndu piše: „1960-tih i 1970-tih, Geri je definisao uličnu fotografiju kao stav i stil”.[26]

Vrativši se iz Sjedinjenih Američkih Država u Ujedinjeno Kraljevstvo 1965. godine, gde je upoznao Vinogranda i prihvatio uličnu fotografiju, Toni Rej Džouns je kroz svoj uvrnuti humor prikazivao često nadrealne skupine Britanaca na odmorima i festivalima. Oštri, komični stil Rej Džounsa inspirisao je fotografa Martin Para.

Tehnika[uredi | uredi izvor]

Većina tipova prenosivih fotoaparata se koristi za uličnu fotografiju, kao što su digitalni i analogni SLR aparati, kompaktni „uperi i slikaj” fotoaparati i fotoaparati bez ogledala.

Primer često korišćene prenosne kamere, Lajka I

Najčešće se koriste objektivi žižne daljine od 28 do 50 mm, najviše zbog širokog ugla koji daju i povećane dubinske oštrine, ali i zbog toga što omogućavaju da subjekat fotografije ne bude svestan da je u kadru. Ipak, ne postoje ograničenja po pitanju opreme koja se koristi.

Dve najčešće korišćene tehnike fokusiranja su zonsko fokusiranje (engl. Zone focusing) i hiperfokalno rastojanje (engl. Hyperfocal distance), koje se koriste kako fotograf ne bi morao da koristi manuelni fokus, u situacijama gde je autofokus previše spor, ili kada fotograf ne može biti siguran da li će fokusna tačka biti na subjektu, ukoliko se on pomera. Ove tehnike takođe olakšavaju fotografisanje „sa kuka”, tj. bez podizanja fotoaparata u visinu očiju.[27]

Sa zonskim fokusiranjem, fotograf određuje distancu na kojoj će se nalaziti fokus, znajući da će prostor ispred i izvan te tačke biti u fokusu. Tada, na fotografu je samo da subjekta drži između tih krajnjih granica.

Tehnikom hiperfokalnog rastojanja se fotografu dodatno olakšava posao, jer je veliki deo kadra prihvatljivo oštar. Korišćenjem ove tehnike, na fotografu je samo da brine o otvoru blende i svom rastojanju od subjekta. Cela dubina kadra od određene tačke ispred objektiva do beskonačnosti će biti pristojno oštra. Što je „širi” objektiv, tj. što je manja žižna daljina, i manji otvor blende (na primer, od f/11 pa nadalje), to je tačka od koje je počinje zona oštrine bliža objektivu.

Pored toga, postoje i tražila u visini struka i zglobni ekrani na nekim digitalnim fotoaparatima koji omogućavaju fokusiranje i kompoziciju sa visine struka, što odstranjuje potrebu za podizanjem fotoaparata u visinu očiju i bespotrebno privlačenje pažnje.

Anticipacija igra bitnu ulogu, u situacijama kada fotograf kadrira pozadinu iščekivajući prolaznika ili događaj koji će se uklopiti sa njom. Ovo je strategija koju su često koristili pioniri ulične fotografije, a dobar primer tog pristupka je fotografija Anri-Kartijer Bresona na kojoj je silueta u skoku iznad bare ispred plesnog postera.

Fotograf Toni Rej-Džons navodi sledeće savete za fotografisanje ulične fotografije u svom privatnom dnevniku:[28]

  • budi agresivniji
  • uključi se (razgovaraj sa ljudima)
  • drži se teme (budi strpljiv)
  • pravi jednostavne fotografije
  • proveri da li pozadina ima veze sa subjektom
  • konstantno menjaj kompoziciju i ugao
  • pazi na kompoziciju
  • ne pravi dosadne fotografije
  • priđi bliže (koristi 50mm objektiv ili širi)
  • obrati pažnju na drmanje fotoaparata (koristi brzinu zatvarača od 1/250 ili bržu)
  • ne fotografiši previše
  • izbegavaj da fotografišeš samo u visini očiju
  • bez velikog prostora između subjekta i pozadine

Razlike između ulične i dokumentarne fotografije[uredi | uredi izvor]

Ulična fotografija i dokumentarna fotografija su po mnogim karakteristikama slični žanrovi fotografije, ali postoje i određene osobine koje ih razlikuju.

Dokumentarna fotografija obično ima definisanu i ranije isplaniranu poruku i nameru da se dokumentuju određeni događaji u istoriji.[29] Spektar dokumentarnog pristupa obuhvata aspekte novinarstva, umetnosti, obrazovanja, sociologije i istorije.[30] U društvenim istraživanjima, dokumentarna fotografija često ima svrhu iniciranja, ili osvetljavanja nekih društvenih pojava koje treba promeniti. Nasuprot tome, ulična fotografija je motivisana radoznalošću i kreativnim istraživanjem fotografa,[31] što omogućava relativno neutralan prikaz sveta, sa nesvesnim subjektima koji predstavljaju ogledalo društva.[32][33]

Zakonska pitanja[uredi | uredi izvor]

Fotografisanje ljudi na javnim prostorima bez njihove dozvole je sporno pitanje ulične fotografije. U većini zemalja, fotografisanje ljudi i javnih prostora je legalno, u cilju zaštite umetničke i novinarske slobode. Međutim, postoje ograničenja po pitanju načina na koje se fotografije ljudi mogu iskoristiti i većina zemalja ima specifične zakone koji se tiču privatnosti ljudi.

Ulična fotografija takođe može doći u konflikt sa zakonima koji se tiču zaštite od paparacija, klevete i uznemiravanja, kao i fotografisanje maloletnih lica.

Kanada[uredi | uredi izvor]

Dok većina oblasti u Kanadi zakonski sledi Ujedinjeno Kraljevstvo, poštujući slobodu fotografisanja na javnom prostoru, zakonom oblasti Kvebek je dozvoljeno objavljivanje fotografija samo uz dozvolu subjekata na njima.[34]

Evropska unija[uredi | uredi izvor]

Zakon o ljudskim pravima Evropske unije iz 1998. godine, koji sve države EU moraju da poštuju, uspostavlja pravo na privatnost. Ovo može rezultovati zabranama objavljivanja fotografija.[35] Pravo na privatnost je zaštićeno članom 8 ove konvencije. Na fotografiju se odnosi i član 10, pravo na slobodu izražavanja.[36]

Francuska[uredi | uredi izvor]

Iako je donekle ograničena kako bi zaštititila privatnost, ulična fotografija može i dalje biti legalna u Francuskoj kada se praktikuje kao umetnost pod određenim uslovima. U nekim slučajevima, sloboda umetničkog izražavanja može nadjačati pravo na privatnost, ali to zavisi od okolnosti određene situacije.[37]

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Nemački zakon štiti pravo fotografisanja na javnom prostoru, ali takođe prepoznaje i „pravo na sopstvenu fotografiju”. To znači da, iako je moguće napraviti fotografiju bez pristanka pojedinca, one se ne smeju objavljivati bez dozvole lica na fotografiji. Zakon takođe specifično štiti od klevete.[38]

Pravo na sopstvenu fotografiju se, međutim, ne odnosi i na ljude koji nisu glavni fokus fotografije (na primer, ljudi koji samo prolaze kroz scenu koja se fotografiše) ili koji se ne mogu prepoznati na fotografiji. Osim toga, zakon se ne odnosi na javne ličnosti (na primer, poznate ličnosti i političare).

Ako se fotografija smatra umetničkom, sud može razmatrati fotografovu slobodu umetničkog izražavanja, što znači da umetnička ulična fotografija može legalno da se objavi u nekim slučajevima.

Grčka[uredi | uredi izvor]

Fotografisanje, objavljivanje i nekomercijalna prodaja ulične fotografije su legalni u Grčkoj, i nije neophodna dozvola osobe ili osoba na fotografiji. U Grčkoj, pravo na fotografisanje i objavljivanje ili prodaju autorskih prava fotografija kao lepe umetnosti je zaštićeno članom 14 Ustava Grčke.[39] Fotografisanje policije i objavljivanje tih fotografija je takođe legalno.

Fotografisanje i snimanje video snimaka je takođe dozvoljeno u celoj metro mreži grada Atine, što je veoma popularno mesto za grčke ulične fotografe.

Mađarska[uredi | uredi izvor]

U Mađarskoj, od 15. marta 2014. godine, svako fotografisanje ljudi bez njihove dozvole smatra se krivičnim prekršajem. Ovo se takođe odnosi i na objavljivanje fotografija.[40]

Japan[uredi | uredi izvor]

U Japanu, dozvola, ili bar naznaka namere da se fotografiše, ili odsustvo odbijanja, je neophodno i za fotografisanje i objavljivanje fotografija na javnim mestima na kojima se mogu prepoznati ljudi. „Skrivena fotografija” (kakushidori - skriveno), „ukradena fotografija” (nusumitori - bez namere da se dobije dozvola) i „brza fotografija” (hayayori - pre nego što se dozvola može dobiti) su zabranjene osim ukoliko se dozvola subjekta dobije odmah po fotografisanju. Ljudi koji se nađu na fotografiji imaju pravo na te fotografije (shouzouken). Zakon je naročito strog ukoliko je sam sadržaj fotografije ili način na koji je nastala, osramoćujući. Izuzetak se pravi za fotografije poznatih ljudi i za novinsku fotografiju registrovanih medija.[41]

Južnoafrička republika[uredi | uredi izvor]

U Južnoafričkoj Republici, fotografisanje ljudi na javnom prostoru je legalno. Umnožavanje i prodaja fotografija ljudi je legalna za potrebe publikacija i komercijalnu upotrebu (zasnovanu na poštenoj upotrebi (engl. Fair use). Ne postoji zakon koji ograničava komercijalnu upotrebu. Građansko pravo zahteva saglasnost svih prepoznatljivih lica na fotografiji za reklamne i promotivne potrebe. Privatni posedi i životinje ne uživaju naročita prava prilikom fotografisanja.

Južna Koreja[uredi | uredi izvor]

U Južnoj Koreji, fotografisanje žena bez njihove dozvole, čak i u javnom prostoru, se smatra krivičnim delom, kažnjivim novčanom kaznom do 10 miliona vona i do 5 godina u zatvoru.[42] U julu 2017. godine, izglasana je dopuna zakona čime se dozvoljava hemijska kastracija ljudi koji prave takve fotografije.[43]

Ujedinjeno Kraljevstvo[uredi | uredi izvor]

Zakon Ujedinjenog Kraljevstva je donet u saglasnosti sa zakonom o ljudskim pravima, koji ograničava objavljivanje nekih fotografija.[36][44][45]

U pogledu fotografisanja imovina, generalno, zakonom Ujedinjenog Kraljevstva nije zabranjeno fotografisati privatnu imovinu u javnom prostoru, a nema ni ograničenja u pogledu fotografisanja na privatnom prostoru, ukoliko su pribavljene odgovarajuće dozvole. Ipak, vlasnicima imovine u kojoj se, ili koja se fotografiše, imaju dozvolu da nametnu uslove kakve žele, kao što su potpuno zabrana ili ograničavanje šta se sme fotografisati. Međutim, postoje i nijanse kod ovog opšteg principa.

SAD[uredi | uredi izvor]

U SAD, zaštita slobode govora je generalno široko rasprostranjena, a može uključivati i fotografiju.[46]

Na primer, u slučaju „Nusencvajg protiv DiKorsije”, uspostavljeno je da fotografisanje, objavljivanje i prodaja ulične fotografije (što uključuje ulične portrete) je legalna, čak i bez dozvole osobe koja se fotografiše, zato što je fotografija zaštićena kao odredbom o slobodi govora i umetnosti Prvim amandmanom.[47]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Warner Marien, Mary (2012). 100 ideas that changed photography. London: Laurence King Publishing. str. 169. ISBN 9781856697934. OCLC 749869380. 
  2. ^ „What is Street Photography? - Pixel321”. Pixel321 (na jeziku: engleski). 2017. Pristupljeno 31. 3. 2018. 
  3. ^ a b v Colin Westerbeck. Bystander: A History of Street Photography. 1st ed. Little, Brown and Company, 1994.
  4. ^ „London Street Photography, Museum of London”. The Independent (na jeziku: engleski). 11. 3. 2011. Pristupljeno 31. 3. 2018. 
  5. ^ Newhall, Beaumont (1949). The history of photography from 1839 to the present day. New York Museum of Modern Art. 
  6. ^ Abbott, Brett. Engaged observers : documentary photography since the sixties. J. Paul Getty Museum. Los Angeles, CA. ISBN 9781606060223. OCLC 456174095. 
  7. ^ „London Street Photography, Museum of London”. The Independent (na jeziku: engleski). 11. 3. 2011. Pristupljeno 5. 4. 2018. 
  8. ^ a b v „London street photography through the decades” (na jeziku: engleski). 23. 8. 2011. ISSN 0307-1235. Pristupljeno 5. 4. 2018. 
  9. ^ McDonald, Sarah. "The hidden Camera" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016) (pdf). Getty Images. Retrieved 28 April 2015.
  10. ^ „May the twelfth: Mass-Observation day-surveys, 1937 / by over two hundred observers ; edited by Humphrey Jennings ... [et al.] - Details”. Trove (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 4. 2018. 
  11. ^ a b O'Hagan, Sean (18 April 2010). "Why street photography is facing a moment of truth". The Guardian. Retrieved 15 February 2015.
  12. ^ Jobey, Liz (15 August 2014). "Street photography". Financial Times. London. Retrieved 28 April 2015.
  13. ^ In the preface by Pierre Mac Orlan to Ronis, Willy (1954), Belleville-Ménilmontant, Arthaud, retrieved 29 February 2016
  14. ^ Schmidt, Nicolas (1995). „Les univers insolites du fantastique social”. CinémAction (na jeziku: francuski) (74). 
  15. ^ "For a contemporary review see Jacob Deschin, 'The Work of French Photographers', The New York Times(23 December 1951), X14. The U.S. Camera Annual 1953 which includes a selection of photographs from the exhibition under the revised title, Four French Photographers: Brassai, Doisneau, Ronis, Izis (because he could not be contacted by time of publication, Cartier-Bresson was omitted) Kristen Gresh (2005) The European roots of The Family of Man, History of Photography, 29:4, 331-343, . doi:10.1080/03087298.2005.10442815''.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ Jacob Deschin, 'European Pictures: Modern Museum Presents Collection by Steichen', The New York Times(31 May 1953), X13; US. Camera Annual 1954, ed. Tom Maloney, New York: U.S. . Camera Publishing Co. 1953. 
  17. ^ Judith Keller "Walker Evans and many are called", History of Photography, 17:2, 152-165, . doi:10.1080/03087298.1993.10442613.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  18. ^ Walker Evans, 'The unposed portrait', Harper's Bazaar 95 (March 1962), 120-5, in Greenough, Walker Evans, 127.
  19. ^ Walker Evans, 'Twenty thousand moments under Lexington Avenue: A superfluous word', unpublished draft, Greenough, Walker Evans, 127.
  20. ^ Evans, Walker; Agee, James; Sante, Luc; Rosenheim, Jeff L; Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.) (2004). Many are called (First Metropolitan Museum of Art/Yale University Press ed.). New Haven Yale University Press New York Metropolitan Museum of Art. 1993. ISBN 978-0-300-10617-6.
  21. ^ Hopkinson, Amanda (April 3, 2009). "Obituary - Helen Levitt: Award-winning New York photographer noted for street scenes and social realism". The Guardian.
  22. ^ Hambourg, Maria Morris . "Helen Levitt: A Life in Part". In Phillips, Sandra S. Helen Levitt. San Francisco Museum of Modern Art. 1991. ISBN 978-0-918471-22-2. str. 45–63.
  23. ^ a b O'Hagan, Sean (7. 11. 2014). „Robert Frank at 90: the photographer who revealed America won't look back”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  24. ^ Jobey, Liz (10 February 2012). "Paul Graham: 'The Present'". Financial Times. London. Retrieved 28 April2015.
  25. ^ Coomes, Phil (11 March 2013). "The photographic legacy of Garry Winogrand". BBC News. Retrieved 17 January 2015.
  26. ^ O'Hagan, Sean (15 October 2014). "Garry Winogrand: the restless genius who gave street photography attitude". The Guardian. Retrieved 17 January 2015.
  27. ^ „The Ultimate Guide to Zone Focusing for Candid Street Photography”. Digital Photography School (na jeziku: engleski). 22. 8. 2012. Pristupljeno 5. 5. 2018. 
  28. ^ Ray-Jones' archive, National Media Museum, Bradford, England and exhibited by them in the touring exhibition Only in England in 2015
  29. ^ Newhall, "Documentary Approach to Photography", Parnassus 10, no. 3 (March 1938): pp. 2–6. 22
  30. ^ Becker, Karin E. (1980). Dorothea Lange and the documentary tradition. Baton Rouge: Louisiana State University Press. ISBN 978-0-8071-0551-1. OCLC 5411890. 
  31. ^ Gleason, T. R. (2008). "The communicative roles of street and social landscape photography". SIMILE: Stud. Media Infor. Literacy Educ, 8(4), 1-13.
  32. ^ Gleason, Timothy. "The Communicative Roles of Street and Social Landscape Photography". Simile vol. 8, no. 4 (n.d.): 1–13.
  33. ^ Jordan, S. (2016). 12 "Interrupting the Street. Cities Interrupted": Visual Culture and Urban Space, 193.
  34. ^ Aubry v Éditions Vice-Versa Inc 1998 CanLII 817at par. 55–59, [1998] 1 SCR 591 (9 April 1998)
  35. ^ Human Rights Act 1998 sections 2 & 3
  36. ^ a b Mosley v News Group Newspapers Ltd [2008] EWHC 1777 (QB)
  37. ^ Laurent, Olivier (23. 4. 2013). „Protecting the Right to Photograph, or Not to Be Photographed”. Lens Blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  38. ^ „Watch Out!”. C/O Berlin (na jeziku: engleski). 21. 8. 2015. Pristupljeno 5. 5. 2018. 
  39. ^ „Σύνταγμα”. www.hellenicparliament.gr (na jeziku: grčki). Pristupljeno 5. 5. 2018. 
  40. ^ Nolan, Daniel (14. 3. 2014). „Hungary law requires photographers to ask permission to take pictures”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  41. ^ Murakami, Takashi (2000). "肖像権とその周辺 : 写真の撮影・公表をめぐる法律問題と判例の展開"[mrtva veza][Study on the Rules for taking a Photograph of a Person and its Publication in Japan] (PDF). Journal of law and politics (in Japanese). 39: 25–112. ISSN 0915-0463. Retrieved 2016-12-07.
  42. ^ „"South Korean law on criminal sexual assault, Chapter 1 Article 14"”. www.law.go.kr (na jeziku: korejski). Pristupljeno 5. 5. 2018. 
  43. ^ „'몰카 찰칵했다간 철컹'…몰카범도 화학적 거세한다”. 이데일리 (na jeziku: korejski). 28. 7. 2017. Arhivirano iz originala 18. 05. 2018. g. Pristupljeno 5. 5. 2018. 
  44. ^ Campbell v Mirror Group Newspapers Ltd [2004] UKHL 22
  45. ^ Murray v Express Newspapers Plc [2008] EWCA Civ 446
  46. ^ Bill, Kenworthy. "Photography & the First Amendment Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. jul 2017)". First Amendment Center.
  47. ^ „Nussenzweig v DiCorcia (2006 NY Slip Op 50171(U))”. www.courts.state.ny.us. Pristupljeno 7. 5. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Улична_фотографија&oldid=27674676”