Umeće ratovanja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Početak knjige ispisane na letvicama od bambusa

Šablon:Kineski tekst

Minijaturno izdanje izdavačke kuće Running Press iz 1994.

Umeće ratovanja je kineski vojni traktat koga je u 6. veku p. n. e. napisao Sun Cu. Sastoji od 13 poglavlja (Strategijske procene, Vođenje bitke, Planiranje opsade, Formacija, Sila, Praznina i Punoća, Oružana borba, Prilagođavanje, Manevrisanje vojskom, Teren, Devet zemljišta, Napad vatrom i Špijuni), svako od kojih je posvećeno jednom aspektu ratovanja. Dugo je vremena hvaljeno kao najbolje delo vojne strategije i taktike svog vremena.

„Umeće ratovanja“ se takođe smatra jednom od najstarijih vojnih knjiga na svetu. Takođe se smatra jednim od najuticajnijih knjiga na vojnu teoriju i poslovne strategije, kako na Istoku tako i na Zapadu. Sun Cu je bio prvi mislilac koji je shvatio značenje položaja u strategiji i da na položaj utiču, kako objektivne okolnosti fizičke okoline, tako i subjektivno mišljenje suparnika u toj okolini. On je naučavao da strategija nije planiranje u smislu pravljenja liste postupaka, nego da zahteva brze i odgovarajuće odgovore na promene okolnosti. Planiranje deluje u kontrolisanoj okolini, ali u kompetitivnoj okolini planovi se sudaraju stvarajući nepredviđene situacije.

Knjigu je na Zapadu prvi put objavljena godine 1782. u prevodu francuskog jezuita Žana Žozefa Marija Amioa, na čemu neki temelje teorije da je uticala na Napoleona,[1] ali i na planiranje operacije Pustinjska oluja.[2][3]. Vođe kao što su su Mao Cedung, general Vo Ngujen Đap i general Daglas Makartur su tvrdili da su pronašli nadahnuće u tom delu.

Knjiga „Umeće ratovanja“ se takođe primenjivala na poslovne i menadžerske strategije.[4][5]

Kulturni impakt[uredi | uredi izvor]

Vojne i obaveštajne primene[uredi | uredi izvor]

Širom Istočne Azije, Umeće ratovanja je bilo deo nastavnog plana za potencijalne kandidate na ispitima za vojnu službu.

Tokom Sengoku perioda (oko 1467–1568), smatra se da je japanski daimjo sa imenom Takeda Šingen (1521–1573) postao skoro nepobediv u svim bitkama bez oslanjanja na oružje, zato što je studirao Umeće ratovanja.[6] Ova knjiga mu je čak dala inspiraciju za njegov poznati borbeni standard „Furinkazan” (Vetar, šuma, vatra i planina), sa značenjem brz kao vetar, tih kao šuma, divlji poput vatre i nepokretan kao planina.

Prevodilac Samjuel B. Grifit nudi poglavlje o „Sun Cuu i Mao Cedungu” gde se Umeće ratovanja citira kao uticaj na Maova dela O gerilskom ratovanju, O dugotrajnom ratu i Strateški problemi kineskog revolucionarnog rata, i uključuje Maov citat: „Mi ne smemo omalovažavati kazivanja u knjizi Sun Vu Cua, velikog vojnog stručnjaka drevne Kine, Znajte svog neprijatelja i znajte sebe i moći ćete da se borite u hiljadu bitaka bez poraza.”[6]

General Vo Ngujen Đap je uspešno implementirao taktike opisane u Umeću ratovanja tokom bitke kod Dijen Bijen Fua kojom je okončano značajnije francusko učešće u Indokini, i čime se došlo do dogovora kojim je podenjen Vijetnam na sever i jug. General Vo, kasnije glavni PVA vojni komandir u Vijetnamskom ratu, bio je strastveni student i praktičar Sunovih ideja.[7] Američki poraz u tom ratu je više od bilo kog drugog događaja skrenuo pažnju lidera američke vojne teorije na Sun Cua.[7][8][9] Tokom Vijetnamskog rata, neki od Vijetkonških oficira su ekstenzivno studirali Umeće ratovanja i po nekim navodima su mogli da recituju čitave pasuse napamet.

Finski feldmaršal Manerhajm i general Aksel Ajro bili su pomni čitaoci Umeća ratovanja. Oboje su pročitali ovo delo na francuskom; Ajro je držao francuski prevod knjige na svom noćnom stočiću u svojom stambenom prostoru.

Odeljenje vojske u Sjedinjenim Državama, preko svog Koledža za komandno i generalštabsko osoblje, navodi Umeće ratovanja kao jedan primer knjige koja se treba držati u bibliotekama vojnij jedinica.[10] Umeće ratovanja je uvršteno u Profesionalnu literaturu programa Marinskog korpusa Sjedinjenih Država (ranije poznato kao Zapovednički popis literatura). Ovo delo se preporučuje se čitanje svim vojno obaveštajnim službenicima Sjedinjenih Država.[11] Prema istim autorima, strategija of obmane iz Umeća ratovanja je bila studirana i široko primenjivana u KGB praksi: „Ja ću primorati neprijatelja da uzme našu snagu za slabost, a našu slabost za snagu, i to će pretvoriti njegovu snagu u slabost”.[12] Ovu knjigu su naširoko citirali KGB oficiri zaduženi za dezinformacione operacije u noveli Vladimira Volkofa Montaža.

Primene izvan vojske[uredi | uredi izvor]

Umeće ratovanja je primenjeno na mnoga polja koja su izvan vojske. Najveći deo teksta govori o tome kako se voditi rat bez stvarnog ulaženja u bitke: daje savete o tome kako nadmudriti protivnika tako da fizička bitka nije neophodna. Kao takva, knjiga je pronašla primenu kao vodič u obuci za mnoga konkurentna nastojanja koja ne uključuju stvarnu borbu.

Mnoge poslovne knjige su primenile lekcije preuzete iz ove knjige na kancelarijsku politiku i korporativnu strategiju.[13][14][15] Mnoge Japanske kompanije imaju ovu knjigu na spisku neophodne literature za njihove ključne rukovodioce.[16] Knjiga je isto tako popularna u zapadnim poslovnim krugovima koji navode njenu utilitarnu vrednost u pogledu upravljačkih praksi. Mnogi preduzetnici i rukovodioci su u njoj našli inspiraciju i savete za uspešno delovanje u konkurentnim poslovnim situacijama. Knjiga je takođe bila primenjena na području obrazovanja.[17]

Delo Umeće ratovanja je bilo predmet pravnih knjiga[18] i pravnih članka o sudskom procesu, uključujući taktiku pregovaranja i strategiju suđenja.[19][20][21][22]

Umeće ratovanja je isto tako našlo primenu u svetu sporta. Poznato je da je NFL trener Bil Beličik upoznat sa knjigom i da je koristio njene pouke u sticanju uvida u pripremama za igre.[23] Treneri australijskog kriketa, kao i brazilskog fudbala Luiz Felipe Skolari i Karlos Alberto Pareira, primenjivali su ovaj tekst. Skolari je zahtevao od fudbalska reprezentacija Brazila iz 2002 da studira ovaj antički rad tokom njihove uspešne kampanje.[24]

Umeće ratovanja je često navođeno tokom razvoja taktike i/ili strategije u elektronskim sportovima. Jedna od osnovnih knjiga o e-sportu, „Igraj da pobediš“ koju je napisao Dejvid Sirlin, zapravo je samo analiza mogućih primenama ideja iz „Umeća ratovanja“ u modernim elektronskim sportovima.

Umeće ratovanja je izdato 2014. godine kao prateća elektronska knjiga za Europa Universalis IV, stategijsku igru firme Paradox Development Studios, са предговором Томаса Јохансона.

Значајни преводи[uredi | uredi izvor]

Ову књигу је превео на асамски језик Утпал Дата и објављена је у редакцији Асом Сахитје Сабе.

Ова књига је преведена на манџуријски језик као ᠴᠣᠣᡥᠠᡳ
ᠪᠠᡳᡨᠠ
ᠪᡝ
ᡤᡳᠰᡠᡵᡝᠩᡤᡝ
Вили: Tchauhai paita be gisurengge,[25][26] Melendorf: Coohai baita de gisurengge, Diskurs o Umeću ratovanja.[27]

Prvi mandžurijski prevodi kineskih radova su bili dela pisaca Lju-tao 六韜, Su-šu 素書, i San-lueh 三略 – svi od kojih su kineski vojni tekstovi posvećeni umetnosti ratovanja usled mandžurskog interesa u tu temu, kao i rad Sun Cua Umeće ratovanja.[28][29] Prevode vojnih tekstova iz kineskog u mandžurski je uradio Dahaj.[30] Mandžurski prevodi kineskih tekstova su obuhvatali pored vojnih tekstova i Kazneni zakon Ming dinastije, koji je isto tako preveo Duhaj.[31] Zahtev za izradu ovih prevoda je Dahuju izdao Nurhaci|, džurdžijski starešina.[32] Vojni tekstovi Vucija su preveden na mandžurksi zajedno sa Umećem ratovanja.[33] Kineska istorija, kineski zakon, i kineska vojna teorija su prevedeni na mandžurski tokom vladavine Hong Tajđi, cara dinastije Ćing.[34] Na mandžurski je prevedena i kineska novela koja obrađuje vojnu tematiku sa naslovom Romansa tri kraljevstva.[35][36][37] Zahtev za prevode je postavljen 1629. godine.[38][39][40] Iako su to uglavnom bile administrativne i etičke smernice koje čine većinu rada San-lueha i Su Šua, vojna nauka je bila prisutna u delu pisca Lju-Tao i kineskim vojnim priručnicima.[41]

Još jedan prevod na mandžurski jezik je urado Ajsin Gioro Ćijing.[42]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Samuel B. Griffith. [1], Pristupljeno 27. 4. 2013.
  2. ^ Paul K. Van Riper. [2], Pristupljeno 27. 4. 2013.
  3. ^ Grant T. Hammond. [3] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2012), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  4. ^ 'Art of War for Business Management Strategic Planning', Pristupljeno 27. 4. 2013.
  5. ^ Floyd, Raymond E. 000100010000[4] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. август 2011), Приступљено 27. 4. 2013.
  6. 6,0 6,1 Griffith, Samuel B. The Illustrated Art of War. 2005. Oxford University Press. pp. 17, 141–43.
  7. 7,0 7,1 McCready, Douglas. Learning from Sun Tzu, Military Review, May–June 2003.„Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 11. 10. 2011. Приступљено 19. 12. 2009. 
  8. ^ Interview with Dr. William Duiker, Conversation with Sonshi
  9. ^ Forbes, Andrew ; Henley, David (2012). The Illustrated Art of War: Sun Tzu. Chiang Mai: Cognoscenti Books. ASIN B00B91XX8U
  10. ^ Army, U. S. (1985). Military History and Professional Development. U. S. Army Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas: Combat Studies Institute. 85-CSI-21 85. 
  11. ^ Marine Corps Professional Reading Program
  12. ^ Yevgenia Albats and Catherine A. Fitzpatrick. The State Within a State: The KGB and Its Hold on Russia – Past, Present, and Future. . 1994. ISBN 978-0-374-52738-9., chapter Who was behind perestroika?
  13. ^ Michaelson, Gerald. "Sun Tzu: The Art of War for Managers; 50 Strategic Rules." Avon, MA: Adams Media, 2001
  14. ^ McNeilly, Mark. "Sun Tzu and the Art of Business : Six Strategic Principles for Managers. New York:Oxford University Press, 1996.
  15. ^ Krause, Donald G. "The Art of War for Executives: Ancient Knowledge for Today's Business Professional." New York: Berkley Publishing Group, 1995.
  16. ^ Kammerer, Peter. "The Art of Negotiation." South China Morning Post (April 21, 2006) pp. 15.
  17. ^ Jeffrey, D (2010). „A Teacher Diary Study to Apply Ancient Art of War Strategies to Professional Development”. The International Journal of Learning. 7 (3): 21—36. 
  18. ^ Barnhizer, David. The Warrior Lawyer: Powerful Strategies for Winning Legal Battles Irvington-on-Hudson, NY: Bridge Street Books, 1997.
  19. ^ Balch, Christopher D., "The Art of War and the Art of Trial Advocacy: Is There Common Ground?" (1991), 42 Mercer L. Rev. 861-873
  20. ^ Beirne, Martin D. and Scott D. Marrs, The Art of War and Public Relations: Strategies for Successful Litigation [5]
  21. ^ Pribetic, Antonin I., "The Trial Warrior: Applying Sun Tzu's The Art of War to Trial Advocacy" April 21, 2007, [6]
  22. ^ Solomon, Samuel H., "The Art of War: Pursuing Electronic Evidence as Your Corporate Opportunity" [7]
  23. ^ „Put crafty Belichick's patriot games down to the fine art of war”. The Sydney Morning Herald. 04. 02. 2005. 
  24. ^ Winter, Henry (29. 06. 2006). „Mind games reach new high as Scolari studies art of war”. Irish Independent. 
  25. ^ Shou-p'ing Wu Ko (1855). Translation (by A. Wylie) of the Ts'ing wan k'e mung, a Chinese grammar of the Manchu Tartar language (by Woo Kĭh Show-ping, revised and ed. by Ching Ming-yuen Pei-ho) with intr. notes on Manchu literature. str. 39. 
  26. ^ http://library.umac.mo/ebooks/b31043252.pdf
  27. ^ Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. North China Branch, Shanghai (1890). Journal of the North China Branch of the Royal Asiatic Society. Kelly & Walsh. str. 40. 
  28. ^ Early China. Society for the Study of Early China. 1975. str. 53. 
  29. ^ Durrant, Stephen (1977). “Manchu Translations of Chou Dynasty Texts”. Early China 3. [Cambridge University Press, Society for the Study of Early China]: 52–54. https://www.jstor.org/stable/23351361.
  30. ^ Sin-wai Chan (2009). A Chronology of Translation in China and the West: From the Legendary Period to 2004. Chinese University Press. стр. 60—61. ISBN 978-962-996-355-2. 
  31. ^ Peter C Perdue (30. 06. 2009). China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia. Harvard University Press. стр. 122. ISBN 978-0-674-04202-5. 
  32. ^ Frederic Wakeman Jr. (1985). The Great Enterprise: The Manchu Reconstruction of Imperial Order in Seventeenth-century China. University of California Press. стр. 44. ISBN 978-0-520-04804-1. 
  33. ^ Early China. Society for the Study of Early China. 1977. стр. 53. 
  34. ^ Salmon, Claudine (13. 11. 2013). Literary Migrations: Traditional Chinese Fiction in Asia (17th-20th Centuries). Institute of Southeast Asian Studies. стр. 94. ISBN 978-981-4414-32-6. 
  35. ^ Cultural Hybridity in Manchu Bannermen Tales (zidishu). ProQuest. 2007. стр. 25. ISBN 978-0-549-44084-0. 
  36. ^ West, Andrew. „The Textual History of Sanguo Yanyi: The Manchu Translation”. Приступљено 11. 10. 2016. 
  37. ^ Hummel, Arthur W. Chinese of the Ch'ing period: 1644–1912 (1991). Eminent. SMC publ. стр. vi. ISBN 978-957-638-066-2. 
  38. ^ Shou-p'ing Wu Ko (1855). Translation (by A. Wylie) of the Ts'ing wan k'e mung, a Chinese grammar of the Manchu Tartar language (by Woo Kĭh Show-ping, revised and ed. by Ching Ming-yuen Pei-ho) with intr. notes on Manchu literature. стр. xxxvi—. 
  39. ^ Translation of the Ts'ing wan k'e mung, a Chinese Grammar of the Manchu Tartar Language; with introductory notes on Manchu Literature: (translated by A. Wylie.). Mission Press. 1855. стр. xxxvi—. 
  40. ^ „DAHAI”. 
  41. ^ Durrant, Stephen. 1979. “Sino-manchu Translations at the Mukden Court”. Journal of the American Oriental Society 99 (4). American Oriental Society: 653–61. doi:10.2307/601450. https://www.jstor.org/stable/601450?seq=2 pp. 654–56.
  42. ^ Soldierly Methods: Vade Mecum for an Iconoclastic Translation of Sun Zi bingfa (Art of War). pp. 82

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Army, U. S. (1985). Military History and Professional Development. U. S. Army Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas: Combat Studies Institute. 85-CSI-21 85. 
  • Gawlikowski, Krzysztof; Loewe, Michael (1993). „Sun tzu ping fa 孫子兵法”. Ur.: Loewe, Michael. Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide. Berkeley: Society for the Study of Early China; Institute of East Asian Studies, University of California, Berkeley. str. 446—55. ISBN 978-1-55729-043-4. 
  • Graff, David A. (2002). Medieval Chinese Warfare, 300-900. Warfare and History. London: Routledge. ISBN 978-0-415-23955-4. 
  • Griffith, Samuel (2005). Sun Tzu: The Illustrated Art of War. New York: Oxford University Press. 019518999X. 
  • Lewis, Mark Edward (1999). „Warring States Political History”. Ur.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward. The Cambridge History of Ancient China. Cambridge: Cambridge University Press. str. 587—650. ISBN 978-0-521-47030-8. 
  • Mair, Victor H. (2007). The Art of War: Sun Zi's Military Methods. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13382-1. 
  • Smith, Kidder (1999). „The Military Texts: The Sunzi”. Ur.: de Bary, Wm. Theodore. Sources of Chinese Tradition: From Earliest Times to 1600, Volume 1 (2nd izd.). New York: Columbia University Press. str. 213—24. ISBN 978-0-231-10938-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]