Унутрашња страна ветра
| Unutrašnja strana vetra | |
|---|---|
| Autor | Milorad Pavić |
| Zemlja | Jugoslavija |
| Jezik | srpski |
| Žanr / vrsta dela | roman |
| Izdavanje | |
| Izdavač | Prosveta |
| Datum | 1991. |
Unutrašnja strana vetra ili Roman o Heri i Leandru je roman srpskog književnika Milorada Pavića izdat 1991. U pitanju je postmodernistička interpretacija antičkog mita o Heri i Leandru, u kojoj ljubavnici nisu razdvojeni vodom Helesponta, već vremenom. Tako Leandar, monah i graditelj, živi u Srbiji sedamnaestog veka, dok Hera živi u Beogradu dvadestog veka. Napisan je iz dva dela, koji se štampaju u jednoj knjizi na taj način što se sa jedne strane štampa priča o Leandru, dok se drugi deo o Heri štampa u obrnutom smeru. Zbog ovakve forme nazivan je i romanom klepsidrom. Unutrašnja strana vetra poput većine drugih Pavićevih proznih ostvarenja napisana je u tradiciji magičnog realizma.
Sadržaj romana[uredi | uredi izvor]
Leander[uredi | uredi izvor]
Leander je rođen u porodici Čihorovića, poznatoj porodici neimara. Leander, čije je pravo ime Miljko ili Radača, živi u vremenskom ritmu koji je tri puta brži od ljudi iz njegove okoline. On odlazi od kuće nakon što biva pozvan da postane deo sviračke trupe svirajući santuru. Na putovanjima se susreće sa vračom, koji proriče samo ono udaljeno u budućnosti nekoliko stotina godina. On mu saopštava da postoje različite vrste ljubavi i različite vrste smrti, i da smrt može da sačeka u zasedi vekovima pre nego što je neko rođen i da može da krene po osobu iz najdalje budućnosti. Takođe mu proriče da će Leandra da poseče vojnik u čizmama, da će za smrt biti uzrok žena, ali da će proći mnogo vremena do tada. U Ohridu upoznaje Despinu. Sa njom ne uspeva da spava, jer prebrzo ejakulira, pošto živi u bržem vremenskom ritmu od ostalih. Potom odlazi u manastir, gde provodi vreme kao isposnik, čisteći se od bogumilstva u kojem je rođen. Prvog dana zamonašenja, nastupa osveta turske vojske sa kojom započinje Velika seoba Srba. Međutim, bežeći od Turaka, Leandar smatra da ne treba spaljivati ono što se ostavlja, već zidati nove građevine, koje će Turke usporavati, jer će biti zauzeti njihovim rušenjem. U jednom od tih rušenja, dolazi Isaija, čudesnoi sabljaš koji voli da seče glave, a zatim da odrubljenu glavu odnese u krčmu stavi na sto i očešlja, a zatim iz nje pije tri dana, dok glava ne ispusti vrisak, pošto toliko treba da prođe vremena glavi da shvati da je mrtva. Leander je pri susretu zanemeo, te Isaija gubi interesovanje da ga ubije, ali mu odseca uvo, sa rečima da će po odsečenom uvu da ga prepozna sledeći put kada ga sretne.
Leander dolazi u Beograd, gde kreće u školu Maksima Suvorova. Na času dobija ime Leander jer tumačeći antički mit o Heri i Leanderu, izražava mišljenje da možda prepreka koju su ljubavnici morali da savladavaju nije more, već vreme. Uskoro se raspisuje konkurs sa građenje dve kule u Beogradu. Severnu treba da glasi Sandalj Karsimirić, iskusni graditelj, dok južnu, na močvarnom terenu, treba da gradi Leander. Leander uspeva da ozida kulu koja se uzvisuje do oblaka, i čiji se vrh sa zemlje ne može videti. Gradeći kulu nehotice je u svaki deo ugradio izgovoreni stih iz pesme o Heri i Leandru. Severna i južna kula se nisu razlikovale samo po visini, već su pokazivale i različito vreme.
U trećem poglavlju opisuje se Leandrov odalazak u Dubrovnik kod „brzog” proroka Bendžamina Koena, koji mu proriče smrt 22. aprila 1722. Takođe mu saopštava da kao što je svaki čovek nečije dete, tako je neminovno i da je svaki čovek nečija smrt. Nakon nekoliko godina Leandra hvataju pred Beogradom Turci predvođeni Ded-agom Oćuzom, koji se zarekao da će osvojiti Beograd i da će opljačkati crkvu Ružicu. Leander treba detaljno da im opiše grad i kako do crkve najlakše doći. Prilikom opsade, on beži u kulu koju je sazidao. Turci je miniraju i ona eksplodira tačno 22. aprila 1722, na dan kada mu je prorečena smrt.
Hera[uredi | uredi izvor]
Sa druge strane knjige, štampa se drugi deo romana. Njena glavna junakinja je Heroneja Bukner, studentkinja hemija, koju zovu Hera. Odigravanje priče je smešteno u tridesete godine dvadestog veka. Ona je fascinirana snovima i redovno vodi evidenciju stvari koje sanja i istražuje lingvističku stranu snova. Došla je do zaključka da u jeziku snova postoje sve imenice, ali da glagoli nemaju sva vremena kao u stvarnosti. Hera se javlja na oglas za držanje privatnih časova francuskog. Iako je dogovor bio da drži časove dvojici učenika, ostaje začuđena zašto stalno viđa samo jednog učenika. Učenik joj objašnjava da on ima sestru Kaćunčicu, koju nikad nije video, ali da majka insistira da ona postoji, te zato jednu stolicu uvek tokom učenja ostvljaju za nju. Hera uskoro počinje da gubi osećaj za sadašnjost i prošlost u francuskom, ali i u maternjem jeziku. Na taj način njen jezik počinje da ima sve odlike i nedostatke gramatike snova koju je pomno itraživala u svojoj knjizi inventara. Kada ponovo odlazi na čas kod dečaka i nevidljive devojčice, Hera insistira da se donese još jedna stolica pod objašnjenjem da je ona za Leandra, koji je konačno doplivao.
Drugo poglavlje se odigrava u Pragu, gde Heri živi brat Manasija Buker, koji studira violinu na češkom konzervatorijumu. Hera takođe piše priče, ali njena ostvarenja su odbili svi izdavači. Zato ona svoje priče ubacuje u izdanja sopstvenih prevoda Pjera Lotija, Roberta Musila i Anatola Fransa. Zatim ta izdanja sa obeleženim pričama šalje svome bratu. Jedna od takvih priča je „Priča o kapetanu Petru ot Vitkoviču“. U njoj se pripoveda o kapetanu austrougarske vojske Vitkoviču koji se 1909. probudio u nečijoj tuđoj duši. Primeto je da je duša muzikalna i da je ženskog roda. Pošto se protiv njega vodi vojni sudski postupak, njega su bunila dva pitanja: Da li se sme osuditi tuđa duša i da li je ta nova duša pravoslavna? Uskoro je počeo da kuca na kucaćoj mašini u tamnici u kojoj je zatočen. Nakon što su ga streljali, ispostavilo se da je kucao naizgled nabacana slepa slova koja ništa ne znače. Manasija kada je pročitao priču zaključuje da Vitkovičev rukopis nije bio slepo kucanje već troglasna invencija u f-molu Johana Sebastijana Baha.
U trećem poglavlju nam se predstavlja neimenovani pripovedač, koji je takođe muzičar, i koji je poznavao Manasiju i Heru. On nam pripoveda o njegovom suretu sa Manasijom, koji sada sasvim drugačije fizički izgleda. On mu otkriva da kada su se doselili u novi stan, da je Hera započela vezu sa mladim poručnikom Janom Kobalom. Ubrzo su prekinuli, da bi sam Manasija ušao u seksualnu vezu sa Janom. Hera izvršava samoubistvo u eksploziji u svojoj laboratoriji. Pošto ga grize savest za smrt sestre, pripovedač i Manasija odlaze kod doktora Alfreda Vježbickog, koji ima istu dubinu i boju očiju kao i pokojnica. Na večeri Alfred izgovara na francuskom: „Mislim, ljubavi, da je to bio loš i podmukao postupak!“ Brat misli da mu se to kroz doktora javila njegova pokojna sestra da ga ukori. On odlazi u Varšavu, ne bi li izvršio samoubistvo. Pripovedač, koji je ostao duže na večeri, otkriva da nije bio u pitanju nikakva spiritističa poruka sa onog sveta, već da su se doktor i njegova supruga samo igrali čitajući francuske fraze sa srebrnih kašika. On ne uspeva da zaustavi druga pri samoubistvo, koji umire misleći da mu je sestra sa drugog sveta poslala kaznu. Pripovedač na kraju otkriva da Hera nije izvrila samoubistvo, već da ju je ubio poručnik Kobala. Odrubljenu glavu Jan je čuvao tri dana u svom stanu pre nego što se prijavio vojnim vlastima. Po tvrđenju izbezumljenog poručnika trećeg dana je Herina glava kriknula strašnim dubokim i muškim glasom.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
