Uranovi prstenovi

Šema Uranovih prstenova. Pune linije označavaju prstenove; isprekidane linije označavaju orbite satelita.

Planeta Uran ima sistem prstenova čiji je odnos kompleksnosti između proširene palete oko Saturna i jednostavnijih sistema oko Jupitera i Neptuna. Uranove prstenove su otkrili, 10. marta 1977, Džejms L. Eliot, Edvard V. Dunam, Džesika Mink. Pre više od 200 godina, 1789, Vilhelm Heršel je takođe objavio da je otkrio prstenove; neki moderni astronomi su skeptični po pitanju toga da li je mogao da ih stvarno vidi, jer su veoma mračni i slabi.

Do 1978, identifikovano je devet različitih prstenova. Dva dodatna prstena su otkrivena 1986. u slikama koje je poslao svemirski brod Vojadžer 2, a dva spoljna prstena su otkrivena od 2003-2005 na fotografijama svemirskog teleskopa Habla. U cilju povećanja udaljenosti od planete 13 poznatih prstenova su određeni sa 1986U2R/ζ, 6, 5, 4, nivo α, β, η, γ, δ, λ, ε, ν i μ. Njihov opseg radijusa od oko 38.000km za 1986U2R/ζ prsten do oko 98,000 km za μ prsten. Dodatni slabi sloj prašine i nepotpuni lukovi mogu da postoje između glavnih prstenova. Prstenovi su izuzetno tamni, Albedo veza čestica prstenova ne prelazi 2%. Oni se verovatno sastoje od vodenog leda uz dodatak nekih tamno radijacionih, obrađenih, organskih jedinjenja.

Većina Uranovih prstenova je netransparentna i široka samo nekoliko kilometara. Sistem prstenova sadrži globalno malo prašine; uglavnom se sastoji od velikih organa 0.2-20m u prečniku. Međutim, neki prstenovi su optički tanka: široki i tanki 1986U2R/ζ, μ i ν prstenovi su napravljeni od malih čestica prašine, dok uski i tanki λ prsten sadrži veća tela. Relativan nedostatak prašine u sistemu prstenova je zbog otpora vazduha iz proširene Uranove egzosfere-korone.

Prstenovi Urana se smatraju za relativno mlade, ne više od 600 miliona godina. Uranov sistem prstenova verovatno potiče iz sudarnih fragmentacija jednog broja meseca koji su nekada postojali širom planete. Nakon sudara, meseci su se, verovatno, raspali u brojne čestice, koje su preživele kao uski i optički gusti prstenovi samo u strogo ograničenim zonama maksimalne stabilnosti.

Mehanizam koji određuje granice uskih prstenova još uvek nije jasan. U početku se pretpostavljalo da je svaki uzak prsten imao par okolnih "meseca pastira" koji su ih grupisali u formu. Međutim, 1986. Vojadžer 2 je otkrio samo jedan takav "pastir" par (Kordelija i Ofelija) oko najsvetlijih prstenova (11 prstenova).