Uran

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Уран (планета))
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Uran
Uran
Uran
Otkriće
Otkrio Vilhelm Heršel
Datum otkrića 13. mart 1781.
Orbitalne karakteristike
Afel 3,003.62[1] × 106 km
Perihel 2.741,30[1] × 106 km
Velika poluosa 2.872,46 × 106 km
19,19126393 AJ[1] × 106 km
Ekcentricitet 0,04716771[1]
Siderički period 30.685,4[1][2][3] dana
Srednja orbitalna brzina 6,81[1][4] km/sek
Maksimalna orbitalna brzina 7,11[1] km/sek
Minimalna orbitalna brzina 6,49[1] km/sek
Inklinacija 0,76986[1]
Longituda uzlaznog čvora 74,22988[1]
Siderički period rotacije -17,24[1] sati
Trajanje dana 17,24[1] sati
Prirodni satelit 27[1]
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 25.362[1] km
Ekvatorijalni poluprečnik 25.559[1][5] km
Polarni poluprečnik 24.973[1] km
Elipticitet 0,02293[1]
Masa 86.832[1][6] × 1024 kg
Zapremina 6.833[1] × 1010 km3
Gustina 1.270[1] gr/cm3
Druga kosmička brzina 21,3[1] km/sek
Albedo 0,300 (Bond)
0,51 (geom.)[1]
Prividna magnituda -7,19[1]
Solarna ozračenost 3,71[1] W/m²
Temperatura crnog tela 58,2[1] K
Moment inercije 0,225[1][7]
Udaljenost 2719,99[1] × 106 km
Maksimalna udaljenost 3157,3[1][8] × 106 km
Minimalna udaljenost 2581,9[1] × 106 km
Rektascenzija Severnog pola 257,43[1]
Deklinacija Severnog pola -15,10[1]
Atmosfera

Uran je sedma planeta od Sunca, treća najveća i četvrta najmasivnija planeta u Sunčevom sistemu. Dobio je ime po starogrčkom božanstvu neba Uranu, ocu Hrona (Saturna) i dedi Zevsa (Jupitera).[9] Uran je prva planeta otkrivena u modernim vremenima. Iako je vidljiv golim okom kao i ostale ranije otkrivene planete, posmatrači ga nisu priznavali za planetu zbog njegove slabe vidljivosti.[10] Vilhelm Heršel je objavio njegovo otkriće 13. marta 1781, proširivši poznate granice Sunčevog sistema po prvi put u novijoj istoriji. Uran je takođe prva planeta otkrivena teleskopom.

Uran i Neptun imaju drugačiji unutrašnji i atmosferski sastav od većih gasovitih divova Jupitera i Saturna. Zbog toga ih astronomi ponekad stvrstavaju u posebnu kategoriju „ledeni divovi“. Uranova atmosfera, iako je poput Jupiterove i Saturnove sastavljena pretežno od vodonika i helijuma, sadrži i velike procente vodenog, amonijačnog i metanskog leda, uz uobičajene tragove ugljovodonika.[11] Atmosfera Urana je najhladnija planetarna atmosfera u Sunčevom sistemu, uz najnižu temperaturu od 49 K (−224 °C). Atmosfera ima složenu slojevitu strukturu, sa vodom za koju se misli da čini najniže oblake, a za metan se misli da čini najviše slojeve oblaka.[12]

Kao i ostale planete-džinovi, i Uran ima sistem prstenova (do sada otkriveno 13), magnetosferu i 27 satelita. Uranov sistem ima jedinstvenu konfiguraciju među planetama Sunčevog sistema, pošto je njegova osa rotacije položena na bok, skoro u ravan njegove revolucije oko Sunca; njegov južni i severni pol leže tamo gde je većini planeta ekvator. Slike sa Vojadžera 2 su prikazale Uran kao nezanimljivu planetu bez oblaka ili oluja koje su imale druge planete-džinovi. Međutim, posmatrači sa Zemlje su nedavnih godina primetili znake sezonskih promena i pojačane aktivnosti vetra, kada se Uran približi svojoj ravnodnevnici.

Fizičke osobine[uredi | uredi izvor]

Usporedba veličina između Zemlje i Urana.

Uran spada u gasovite divove, kao i Jupiter, Saturn i Neptun. Smatra se da, kao i Neptun, ima malo kameno jezgro. Na jezgro se nastavlja omotač od vodenog leda, metana i amonijaka, koji prema van postupno prelazi u atmosferu.[11] Uran, za razliku od ostalih gasovitih divova, nema vlastiti izvor toplote u unutrašnjosti.

Najniža temperatura je izmerena na nivou sa pritiskom od 100 milibara i iznosi 52 K. Iznad tog sloja temperatura raste do 150 K (-123 °C) u razrijeđenoj gornjoj atmosferi. Temperatura prema unutrašnjosti raste do nekoliko hiljada °C. Za vreme prolaska letelice Vojadžer 2 Uranov južni pol je bio okrenut Suncu. Iz toga proizlazi da bi polarna područja trebalo da budu toplija od ekvatorskih što, iz nepoznatih razloga, ipak nije slučaj..[13]

Fizička svojstva planeta uslovljena su masom i količinom Sunčevog zračenja. Masa Urana i Neptuna je bitno manja od masa Jupitera i Saturna, pa je manji i udeo vodonika i helijuma u ukupnoj masi planeta. Posebno je gustina Neptuna veća. U Uranovoj atmosferi nalazi se više metana nego u Neptunovoj. Uran je zelenkastomodrikaste boje baš zato što metan upija svetlost komplementarnih boja. Ravnoteža temperatura iznosi kod Urana 64 K, a kod Neptuna 51 K, dok infracrveno zračenje otkriva da se u atmosferi nalazi sloj temperature povišene do 100 K na Uranu, a do 140 K na Neptunu. U tim slojevima metan i vodonik moraju biti gasoviti, dok amonijak prelazi iz gasovitog stanje u tekuće i čvrsto.[14]

Atmosfera[uredi | uredi izvor]

Unutarnja građa planeta Urana.

Uranova atmosfera se sastoji velikom većinom od vodonika (83%) i helijuma (15%), nešto malo metana (2%), a vode i amonijaka ima u tragovima. Metan u atmosferi daje Uranu karakterističnu modrozelenu boju jer upija svetlost komplementarnih boja. Atmosfera Urana je gotovo bezlična. Providna je i čista do velikih dubina gdje se nalaze oblaci smrznutog metana. Polarno područje je prekriveno sumaglicom. Vetrovi na ekvatoru duvaju brzinama do 50 m/s, znatno sporije nego na drugim plinovitim divovima.[15]

Uran pokazuje pojaseve paralelne s ekvatorom, ali vrlo teško uočljive, čak i uz računarsku obradu slika. Međutim, novije fotografije teleskopa Habl pokazuju sve veću i veću aktivnost u Uranovoj atmosferi. Habl je tokom 1998. snimio čak 20 svetlih oblaka na različitim visinama. Svetle oblake verovatno čine kristali metana. Sumnja se da su promene nastale usled promene orijentacije Urana prema Suncu. Naime, Sunce obasjava područja sve bliže ekvatoru, pa smena dana i noći ima sve veću uticaj na temperaturu pojedinih delova Urana. Na Uranu se, zapravo, događa smena godišnjih doba. Oko godine 2007, Sunce je bilo iznad Uranovog ekvatora.

Orbita i rotacija[uredi | uredi izvor]

Jedan Uranov obilazak oko Sunca traje 83,83 godine.[16] Uran se okrene oko svoje ose za 17 sati i 14 minuta.[17] Kao i sva gasovita tela ima diferencijalnu rotaciju (trajanje dana zavisi od udaljenosti od ekvatora), ali bržu pri polovima.[18]

Uran se obrće oko svoje ose u suprotnom smeru od većine planeta u Sunčevom sistemu (retrogradno gibanje).[19][20]

Uran je neobičan po tome što je okrenut „na bok“, tj. osa rotacije mu je nagnuta čak 98° u odnosu na putanju oko Sunca.[21] Ovo znači da su polovi otprilike tamo gde se na drugim planetama nalazi ekvator. Najprihvaćenija teorija o uzroku ove pojave je sudar s telom veličine Zemlje prilikom formiranja Sunčevog sistema.

Magnetno polje[uredi | uredi izvor]

Uranovo magnetno polje je nagnuto čak 55° prema osi rotacije, a smatra se da nastaje relativno blizu površine. Intenzitet Uranovog magnetnog polja otprilike odgovara Zemljinom polju, iako Uranovo polje znatno varira od mesta do mesta zbog velikog odmaka izvora polja od središta planete. Izvor magnetnog polja je nepoznat.

Kao i kod ostalih planeta s magnetnim poljima, postoji magnetni rep u smeru suprotnom od Sunca, koji se kod Urana proteže najmanje 10 miliona km iza planete. Veliki nagib ose rotacije planete zajedno s nagibom magnetnog polja čini magnetni rep zavijenim u spiralu.

Uranovi sateliti[uredi | uredi izvor]

Veći meseci Urana uređeni po udaljenosti (sleva nadesno), prikazani u njihovom relativnom odnosu veličine

Do danas je pronađeno ukupno 27 Uranovih satelita.[22] Uran je sve donedavno, sa svojih tadašnjih 20 poznatih satelita, držao rekord u Sunčevu sistemu, dok ga nedavno nisu pretekli Saturn sa 31 i Jupiter s ukupno 61 satelitom. Za razliku od ostalih planeta čiji sateliti dobivaju imena po mitskim likovima, Uranovi sateliti su dobijali imena likova iz dela Vilijama Šekspira i Aleksandra Poupa.[23][24]

Uranovi sateliti se mogu podeliti u tri grupe:

U opsežnim izvještajima o susretu s Uranom, ekipa od 40 naučnika je zaključila su gustine Uranovih satelita znatno veće od gustine Saturnovih satelita. Podaci s Vojadžera 2 pokazali su da su dva veća unutarnja Uranova satelita, Arijel i Umbrijel, lakši po sastavu od spoljašnjih satelita, Titanije i Oberona, što je vrlo neobično. Miranda pokazuje niz najraznoličnijih geoloških oblika. Prekrivena je dolinama, strminama, pukotinama, kraterima, terasama. Ariel ima brojne rasjede i jarke, te mnogo kružnih udubina. Umbriel ima površinu s mnogo udarnih kratera, a ističe se jedan sa svetlim prstenom. Titanija uz brojne kratere pokazuje složeni sistem kanjona. Oberon nosi nekoliko velikih udarnih kratera. Prosečna gustina tih nebeskih tela svedoči o velikom udelu vode.

Uranov satelitski sistem je najmanje masivan među sistemima gigantskih planeta; kombinovana masa pet glavnih satelita je manja od polovine mase Tritona (najvećeg meseca Neptuna).[6] Najveći Uranov satelit, Titanija, ima prečnik od samo 788.9 km, ili manje od polovine Meseca, i nešto je veći od Reje, drugog po veličini meseca Saturna, te je Titanija osmi po veličini mesec Solarnog Sistema. Uranovi sateliti imaju relatno mali albedos; u opsegu od 0.20 za Umbriel do 0.35 za Ariel (u zelenom svetlu).[13] Oni su ledeno kameniti konglomerati koji se sastoje od oko 50% leda i 50% kamena. Led može da sadrži amonijak i ugljen-dioksid.[25][26]

Među Uranovim satelitima, Ariel izgleda da ima najmlađu površinu sa najmanjim brojem impaktnih kratera i Umbriel je najstariji.[13][25] Miranda ima rasedne kanjone duboke 20 km, terasne nivoe, i haotične varijacije starosti i svojstava površine.[13] Postoje indikacije da je Mirandina geološka aktivnost u prošlosti bila vođena plimskim zagrevanjem u vreme kad je njena orbitala bila u većoj meri ekscentrična nego danas, verovatno usled ranije 3:1 orbitalne rezonance sa Umbrielom.[27] Extenzioni procesi asocirani sa otkrivanjem dijapira su verovatno uzrok Mirandine korone koja nalikuje na trkačke staze.[28][29] Smatra se da je Ariel nekad imao 4:1 rezonancu sa Titanijom.[30]

Uran ima najmanje jednog potkovičastog orbitera koji zauzima Sunce–Uran L3 lagranžovu tačku — gravitaciono nestabilni region sa 180° u svojoj orbiti, 83982 Krantor.[31][32] Krantor se kreće unutar kompleksa uranovog koorbitalnog regiona, privremene potkovičaste orbite. 2010 EU65 je takođe mogući kandidat Uranovog potkovičastog libratora.[32]

Uranovi prstenovi[uredi | uredi izvor]

Uranov sistem prstenova

Godine 1977, za vreme pomračenja zvezde Sigma Kentaura Uranom, primećena je jedna nepredviđena pojava. Naime, zvezda nije naglo nestala iza Urana, već je pre i posle pomračenja 9 puta zatitrala. To je bio rezultat prolaska iza Uranovih 9 prstenova.[33]

Deseti i jedanaesti prsten su otkriveni kasnije, 1985. godine (Vojadžer 2). Redom od Urana prema spoljašnjosti nalaze se prstenovi: 1986U2R, 6, 5, 4, Alfa, Beta, Eta, Gama, Delta, Lambda (bivši 1986U1R) i Epsilon.[13]

U decembru 2005. Habl je otkrio par prethodno nepoznatih prstenova.[13] Najveći prsten se nalazi na dva puta većoj udaljenosti od planete od prethodno poznatih prstenova. Ovi novi prstenovi su na tolikoj udaljenosti, da se zovu spoljašnji sistem prstenova. Habl je takođe primetio i dva mala satelita, od kojih Mab deli orbitu sa najudljenijim novootkrivenim prstenom.[34][35][36]

Većina prstenova je široka tek nekoliko kilometara, osim prstena 1986U2R koji je širok 2500 km. Albedo prstenova je samo 0.03 (odbijaju tek 3% svetlosti). Prstenovi su eliptični, posebno spoljašnji, i ne izgledaju celoviti kao Saturnovi prstenovi. Najudaljeniji prsten, Epsilon, ujedno je i najsvetliji. Veličina čestica od kojih se prstenovi sastoje je u rasponu od prašine do 10-metarskih gromada. Radio-merenja su pokazala da Epsilonu nedostaju čestice manje od nekoliko decimetara. Retka Uranova spoljašnja atmosfera vodonika bi mogla biti odgovorna za ovaj nedostatak.

Prstenovi se sastoje od ekstremno tamnih čestica, koje variraju u veličini od mikrometra do frakcije metra.[13] Pretpostavlja se da je materija prstenova nekad bila deo jednog ili više meseca koji su razbijeni sudarima tele s velikim brzinama. Iz brojnih delova nastalih ostataka samo je nekoliko čestica ostalo, u stabilnim zonama koje korespondiraju lokacijama sadašnjih prstenova.[25][37]

Istorija ljudskog istraživanja[uredi | uredi izvor]

Slika Urana koju je snimio Vojadžer 2 dok je već išao prema Neptunu

Uran je prva planeta otkrivena u moderno doba. Otkrio ga je Vilhelm Heršel, za vreme sistematskog pretraživanja neba, 13. marta 1781. godine. Heršel je u početku mislio da je ugledao kometu. Uran je, zapravo, viđen i mnogo puta pre (na granici je vidljivosti golim okom), ali je bio uvršten u karte kao obična zvezda. Džon Flemstid ga je 1690. katalogizovao kao 34 Tauri (34 Bika).

Heršel je nakon nekoliko godina (1787.) otkrio i 2 velika Uranova satelita Titaniju i Oberon, a Lasell je 1851. otkrio Arijel i Umbriejl. Miranda, najmanji od 5 velikih Uranovih satelita, otkrivena je 1948. (Kojper).

Samo jedna letelica je posetila Uran: Vojadžer 2, koji je 24. januara 1986. prošao 81.500 km iznad vrhova Uranovih oblaka. Tada je fotografisano 5 poznatih Uranovih satelita, i otkriveno novih 10 satelita unutar Mirandine putanje (Kordelija, Ofelija, Bjanka, Kresida, Dezdemona, Julija, Porcija, Rozalinda, Belinda i Pak). Vojadžer 2 je otkrio i dva nova Uranova prstena.

U novije vreme se ponovo (uz pomoć starih Vojadžerovih fotografija i posmatranjem putem modernih teleskopa) otkrivaju novi Uranovi sateliti. Tako su 1997. otkriveni Kaliban i Sikoraks (Gladman), a 1999 još tri satelita: Prospero (Holman), Setebos (Kavelars) i Stefano (Karkoča).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 1,28 1,29 1,30 „Uranus Fact Sheet”. NASA. Pristupljeno 28. 11. 2012. 
  2. ^ Munsell, Kirk (14. 5. 2007). „NASA: Solar System Exploration: Planets: Uranus: Facts & Figures”. NASA. Pristupljeno 13. 8. 2007. 
  3. ^ Seligman, Courtney. „Rotation Period and Day Length”. Pristupljeno 13. 9. 2009. 
  4. ^ Williams, Dr. David R. (31. 1. 2005). „Uranus Fact Sheet”. NASA. Pristupljeno 10. 8. 2007. 
  5. ^ Seidelmann, P. Kenneth; Archinal, Brent A.; A'Hearn, Michael F.; et al. (2007). „Report of the IAU/IAG Working Group on cartographic coordinates and rotational elements: 2006”. Celestial Mechanics and Dynamical Astronomy. 98 (3): 155—180. Bibcode:2007CeMDA..98..155S. doi:10.1007/s10569-007-9072-y. 
  6. 6,0 6,1 Jacobson, R. A.; Campbell, J. K.; Taylor, A. H.; Synnott, S. P. (1992). „The masses of Uranus and its major satellites from Voyager tracking data and earth-based Uranian satellite data”. The Astronomical Journal. 103 (6): 2068—2078. Bibcode:1992AJ....103.2068J. doi:10.1086/116211. 
  7. ^ de 2015, str. 250
  8. ^ Espenak, Fred (2005). „Twelve Year Planetary Ephemeris: 1995–2006”. NASA. Arhivirano iz originala na datum 26. 6. 2007. Pristupljeno 14. 6. 2007. 
  9. ^ „Uranus”. Oxford English Dictionary (2 izd.). 1989. 
  10. ^ „MIRA's Field Trips to the Stars Internet Education Program”. Monterey Institute for Research in Astronomy. Arhivirano iz originala na datum 11. 08. 2011. Pristupljeno 27. 8. 2007. 
  11. 11,0 11,1 Lunine, Jonathan I. (1993). „The Atmospheres of Uranus and Neptune”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 31: 217—263. Bibcode:1993ARA&A..31..217L. doi:10.1146/annurev.aa.31.090193.001245. 
  12. ^ Podolak, M.; Weizman, A.; Marley, M. (1995). „Comparative models of Uranus and Neptune”. Planetary and Space Science. 43 (12): 1517—1522. Bibcode:1995P&SS...43.1517P. doi:10.1016/0032-0633(95)00061-5. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 Smith, B. A.; Soderblom, L. A.; Beebe, A.; Bliss, D.; Boyce, J. M.; Brahic, A.; Briggs, G. A.; Brown, R. H.; Collins, S. A. (4. 7. 1986). „Voyager 2 in the Uranian System: Imaging Science Results”. Science. 233 (4759): 43—64. Bibcode:1986Sci...233...43S. PMID 17812889. doi:10.1126/science.233.4759.43. 
  14. ^ Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
  15. ^ Sromovsky, L. A.; Fry, P. M. (2005). „Dynamics of cloud features on Uranus”. Icarus. 179 (2): 459—484. Bibcode:2005Icar..179..459S. doi:10.1016/j.icarus.2005.07.022. 
  16. ^ „Next Stop Uranus”. 1986. Pristupljeno 9. 6. 2007. 
  17. ^ Gierasch, Peter J. & Nicholson, Philip D. (2004). „Uranus” (PDF). World Book. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
  18. ^ O'Connor, J J. & Robertson, E. F. (1996). „Mathematical discovery of planets”. Pristupljeno 13. 6. 2007. 
  19. ^ Hammel, Heidi B. (5. 9. 2006). „Uranus nears Equinox” (PDF). A report from the 2006 Pasadena Workshop. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 25. 2. 2009. 
  20. ^ „Hubble Discovers Dark Cloud In The Atmosphere Of Uranus”. Science Daily. Pristupljeno 16. 4. 2007. 
  21. ^ Sromovsky, Lawrence. „Hubble captures rare, fleeting shadow on Uranus”. University of Wisconsin Madison. Pristupljeno 12. 3. 2017. 
  22. ^ Sheppard, S. S.; Jewitt, D.; Kleyna, J. (2005). „An Ultradeep Survey for Irregular Satellites of Uranus: Limits to Completeness”. The Astronomical Journal. 129: 518. Bibcode:2005AJ....129..518S. arXiv:astro-ph/0410059Slobodan pristup. doi:10.1086/426329. 
  23. 23,0 23,1 Faure, Gunter; Mensing, Teresa (2007). „Uranus: What Happened Here?”. Ur.: Faure, Gunter; Mensing, Teresa M. Introduction to Planetary Science. Introduction to Planetary Science. Springer Netherlands. str. 369. ISBN 978-1-4020-5233-0. doi:10.1007/978-1-4020-5544-7_18. 
  24. ^ „Uranus”. nineplanets.org. Arhivirano iz originala na datum 11. 08. 2011. Pristupljeno 3. 7. 2007. 
  25. 25,0 25,1 25,2 „Voyager Uranus Science Summary”. NASA/JPL. 1988. Pristupljeno 9. 6. 2007. 
  26. ^ Hussmann, Hauke; Sohl, Frank; Spohn, Tilman (2006). „Subsurface oceans and deep interiors of medium-sized outer planet satellites and large trans-neptunian objects”. Icarus. 185: 258—273. Bibcode:2006Icar..185..258H. doi:10.1016/j.icarus.2006.06.005. 
  27. ^ Tittemore, William C.; Wisdom, Jack (1990). „Tidal evolution of the Uranian satellites: III. Evolution through the Miranda-Umbriel 3:1, Miranda-Ariel 5:3, and Ariel-Umbriel 2:1 mean-motion commensurabilities”. Icarus. 85 (2): 394—443. Bibcode:1990Icar...85..394T. doi:10.1016/0019-1035(90)90125-S. 
  28. ^ Pappalardo, R. T.; Reynolds, S. J.; Greeley, R. (1997). „Extensional tilt blocks on Miranda: Evidence for an upwelling origin of Arden Corona”. Journal of Geophysical Research. 102 (E6): 13,369—13,380. Bibcode:1997JGR...10213369P. doi:10.1029/97JE00802. 
  29. ^ Chaikin, Andrew (16. 10. 2001). „Birth of Uranus' Provocative Moon Still Puzzles Scientists”. Space.Com. ImaginovaCorp. Arhivirano iz originala na datum 9. 7. 2008. Pristupljeno 7. 12. 2007. 
  30. ^ Tittemore, W. C. (1990). „Tidal heating of Ariel”. Icarus. 87 (1): 110—139. Bibcode:1990Icar...87..110T. doi:10.1016/0019-1035(90)90024-4. 
  31. ^ Gallardo, T. (2006). „Atlas of the mean motion resonances in the Solar System”. Icarus. 184 (1): 29—38. Bibcode:2006Icar..184...29G. doi:10.1016/j.icarus.2006.04.001. 
  32. 32,0 32,1 de la Fuente Marcos, C.; de la Fuente Marcos, R. (2013). „Crantor, a short-lived horseshoe companion to Uranus”. Astronomy and Astrophysics. 551: A114. Bibcode:2013A&A...551A.114D. arXiv:1301.0770Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361/201220646. 
  33. ^ Elliot, J. L.; Dunham, E.; Mink, D. (1977). „The rings of Uranus”. Cornell University. Pristupljeno 9. 6. 2007. 
  34. ^ „NASA's Hubble Discovers New Rings and Moons Around Uranus”. Hubblesite. 2005. Pristupljeno 9. 6. 2007. 
  35. ^ dePater, Imke; Hammel, Heidi B.; Gibbard, Seran G.; Showalter Mark R. (2006). „New Dust Belts of Uranus: Two Ring, red Ring, Blue Ring”. Science. 312 (5770): 92—94. Bibcode:2006Sci...312...92D. PMID 16601188. doi:10.1126/science.1125110. 
  36. ^ Sanders, Robert (6. 4. 2006). „Blue ring discovered around Uranus”. UC Berkeley News. Pristupljeno 3. 10. 2006. 
  37. ^ Esposito, L.W. (2002). „Planetary rings”. Reports on Progress in Physics. 65 (12): 1741—1783. Bibcode:2002RPPh...65.1741E. ISBN 978-0-521-36222-1. doi:10.1088/0034-4885/65/12/201. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]