Ustanak Bogdana Hmeljnickog
| Ustanak Bogdana Hmeljnickog | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.png) Bogdan Hmeljnicki i Tuhaj-bej pod Lavovom, slika Jana Matejka (1885). | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
|
Kozački hetmanat Krimski kanat Rusko carstvo | Poljsko-Litvanska unija | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
| Bogdan Hmeljnicki | Stefan Čarnjecki | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
oko 60.000 kozaka 200.000 ustanika 4.000 Tatara | oko 24.000 vojnika i 50.000 vlastele | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| teški | teški | ||||||||
Ustanak Bogdana Hmeljnickog bio je oslobodilački rat ukrajinskih kozaka i kmetova protiv Poljsko-litvanske unije sredinom 17. veka.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Ujedinjenje Poljske i Litvanije, Lublinskom unijom iz 1569, stavilo je veći deo Ukrajine i Belorusije, naseljene pravoslavnim narodom i slobodnim kozacima, pod vlast katoličke Poljske, što je u vreme Sigismunda III dovelo do masovnog prelaska pravoslavne vlastele u Belorusiji i Ukrajini u katoličku veru, dok je pravoslavlje postalo vera nižih klasa.[1]
Poljski velikaši, kupujući zemlju u Ukrajini, nastojali su da prevedu slobodne seljake i kozake u kmetove, dok je katolička crkva postepeno ograničavala verske slobode, koje su Lublinskom unijom bile garantovane pravoslavnima[2], i krajem 16. veka stvorila unijatski pokret, koji je agresivno nametan nižim klasama. Poljska država ostavila je slobodu samo redovnim kozacima, koji su služili u kraljevskoj vojsci, i čiji je broj odlukama Sejma stalno smanjivan.
Nacionalno, versko i socijalno ugnjetavanje dovelo je do niza kozačkih ustanaka 1628—1638, koje je poljska vlastela ugušila u krvi. U sklopu poljskih represalija prema slobodnim kozacima, pravoslavni vlastelin i pukovnik redovnih kozaka Bogdan Hmeljnicki je 1648. izgubio svoje imanje i pobegao u Zaporošku Siču, kozačku republiku na Dnjepru.[1]
Zaporoška Siča[uredi | uredi izvor]
Zaporoška Siča na Dnjepru, formirana krajem 16. veka na granici Poljsko-litvanske unije i Osmanskog carstva, bila je od osnivanja saveznik Poljsko-litvanske unije u borbi protiv Tatara, Turaka i Ruskog carstva. Vlast u Siči pripadala je kozačkoj Radi (skupštini svih kozaka) i izabranom hetmanu, koga je potvrđivao poljski kralj.
Ustanak[uredi | uredi izvor]
Kozačke pobede[uredi | uredi izvor]
U proleće 1648. Bogdan Hmeljnicki je izabran za hetmana Zaporoške Siče. On je odmah sklopio savez sa krimskim Tatarima i objavio rat poljskoj vlasteli u Ukrajini, izjavljujući pri tome vernost poljskom kralju. Maja 1648. sa 8.000 kozaka i 4.000 tatara odneo je pobede nad poljskom armijom kod Žutih Voda i Korsunja.[3]
Širenje ustanka[uredi | uredi izvor]
Posle tih pobeda, ustanak protiv Poljaka zahvatio je celu Ukrajinu, a kozačka vojska ojačana je desetinama hiljada pobunjenih seljaka, koje je vodio Maksim Kšivonos. Poljska armija ponovo je potučena u septembru 1648. kod Pilavaca i pobunjenici su u decembru 1648. zauzeli Kijev i oslobodili gotovo čitavu Ukrajinu.
Posle neuspelih pregovora, poljska armija je opsednuta u Zbaražu i potučena kod Zborova 5. avgusta 1649, ali je zbog izdaje krimskog hana, Hmeljnicki bio prinuđen na zaključenje mira, kojim su kozaci dobili veća prava ali su ostali pod vlašću Poljske.[1]
Druga faza ustanka i savez sa Rusijom[uredi | uredi izvor]
Pošto je ojačao i reorganizovao svoju vojsku, Hmeljnicki je 1651. obnovio rat protiv Poljske, ali je potučen 29—30. juna 1651. kod Berestečka. U nastavku rata Hmeljnicki je pobedio Poljake kod Batoga juna 1652, Monastirišča marta 1653. i Kameneca-Podoljskog novembra 1653.
Pošto nije postigao odlučujuće rezultate, Hmeljnicki se obratio za pomoć Ruskom carstvu, koje je 1. oktobra 1653. primilo kozake pod svoju zaštitu, a 18. januara 1654. proglašeno je pripajanje Ukrajine Rusiji. To je bio uzrok poljsko-ruskom ratu (1654—1667), u kome je većina ukrajinskih kozaka učestvovala na strani Rusije.[3]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Pokolj vlastele i Jevreja[uredi | uredi izvor]
Nakon bitke kod Pilavaca cela Ukrajina se digla na ustanak, čime je prestala bilo kakva poljska vlast u Ukrajini. Ogroman broj seljaka pridružio se kozacima, i uz pomoć tatarskih saveznika, opustošio zemlju ognjem i mačem. Vlastela, i rutenska i poljska, ubijana je zajedno sa katoličkim sveštenstvom i monahinjama, a Jevreji su masakrirani na hiljade. Hiljade zarobljenika Tatari su prodali u ropstvo, dok je nabijanje zarobljenika na kolac postalo normalna pojava na obe sukobljene strane.[4]
Pustošenje Ukrajine i kuga[uredi | uredi izvor]
Hmeljnicki je izgubio kontrolu nad ustankom, i nikakav sporazum nije mogao povratiti poljsku vlast u Ukrajini. Epidemija kuge koja je usledila uvećala je ratna razaranja. [4]
Potop[uredi | uredi izvor]
Nesposobnost Poljsko-Litvanske republike da uguši ustanak sopstvenih kmetova u Ukrajini pokazala je susedima njenu vojnu slabost, i posredno je dovela do katastrofalnog Poljsko-Švedskog rata (1655—1660).[4]
Teritorijalne promene[uredi | uredi izvor]
Rat sa Rusijom nastavljen je sve do 1667. : mirom u Andrusovu Poljska je ustupila Rusiji Smolensk, Kijev i Ukrajinu istočno od Dnjepra.
Ugovorima u Olivi i Andrusovu Poljsko-litvanska unija izgubila je petinu teritorije, dok su ljudski i materijalni gubici bili ogromni, a ravnoteža snaga u istočnoj Evropi okrenula se u korist Rusije.[5]
U poljskoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Ovaj ustanak je detaljno opisan u romanu „Ognjem i mačem” poljskog nobelovca Henrika Sjenkjeviča iz 1884.[6]
Poljski film „Ognjem i mačem” snimljen je 1999.[7]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Fajfrić 2008, str. 258–267
- ^ Djurant 2004, str. 439–440.
- ^ a b Gažević 1970, str. 481
- ^ a b v Zamoyski 1988, str. 160–166
- ^ Živojinović 2000, str. 320–321.
- ^ Henrik 1989
- ^ Hoffman, Jerzy (8. 2. 1999), With Fire and Sword, Izabella Scorupco, Michal Zebrowski, Aleksandr Domogarov, Pristupljeno 22. 4. 2018
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Gažević, Nikola, ur. (1970—1976). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 481.
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. str. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Vojna enciklopedija, tom 3. str. 481 COBISS.SR 3980808
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. preveo Nikola Nikolić). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
