Utva 66

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Utva 66
Utva 66 u Muzeju vazduhoplovstva — Beograd.
Opšte
Dimenzije
Masa
ProizvođačUTVA
Performanse
Početak proizvodnje1968.
Dužina8,38
Razmah krila11,40
Visina3,20
Površina krila18,80
Prazan1251
Maks. masa pri uzletanju1820 kg
Maks. brzina na Hopt250 km/h
Dolet750 km
Plafon leta6700 m
Brzina penjanja270 m/min

Utva 66 i Utva 66H je avion četvorosed, sa klipnim motorom, koji pripada klasi STOL aviona. Projektovala ga je i proizvela Fabrika aviona iz Pančeva (bivša SFRJ, danas Srbija). Utva-66 je vojni avion koji se koristio za obuku i trenažu pilota, obuku padobranaca, vezu, izviđanje, sanitet, civilne verzije su korišćene kao sanitet, spasilački, poljoprivredni i avion za sport[1].

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Inž. Branislav Nikolić koprojektant aviona Utva 66
Utva 66 hidroavion
Vojna verzija aviona Utva 66

Fabrika aviona Utva iz Pančeva je 1965. godine ponudila Komandi ratnog vazduhoplovstva da izvrši rekonstrukciju svog civilnog aviona Utva 60 i prilagodi ga vojnim potrebama, u cilju zamene aviona Ikarus Kurir. RV i PVO je trebalo da odluči koju pogonsku grupu izabrati za ovaj avion a ostalo bi bio posao Utve. Avion je dobio radni naziv "Utva 66 V" (oznaka V je značila vojnu aplikaciju). Posle izvesnog vremena prihvaćena je ponuda Utve, definisani su TTZ (taktičko tehnički zahtevi), potpisan ugovor između Vojske i Utve i poslovi projektovanja su mogli da počnu.

Za nosioce ovog projekta određeni su u Utvi inženjeri Branislav Nikolić[2], Mirko Dabinović i Smiljan Cotić, koji su i na prethodnim projektima predstavljali projektantski tim. Ovom timu su u zavisnosti od rešavanja konkretnih problema bili pridodavani ostali saradnici kako iz Utve tako i spoljni saradnici.

Na osnovu prikupljenih izveštaja o ispitivanju aviona Utva 60 kao i iskustva i primedbe korisnika ovih aviona i na bazi toga i imajući u vidu određenu pogonsku grupu pristupilo se rekonstrukciji aviona Utva 60, t.j. projektovanju novog aviona "Utva 66 V".

Prvi protopip bio je završen do kraja 1966. godine. Prvi probni let je obavljen 2. decembra 1966. godine i obavio ga je probni pilot Ivan Črnjarić. Nakon detaljnih ispitivanja prototipa i povoljnih ocena 1968. godine počela je serijska proizvodnja i isporuka aviona Utva 66 Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu[3].

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Verzija aviona je bila predviđena za sletanje na nepripremljene terene, a njegovim osobinama doprinosili su ugrađena pretkrilca i zakrilca. Pilotska kabina opremljena je duplim komandama leta. Pomeranjem prednjeg desnog i zadnjih sedišta (ambulantna verzija) u avion su se mogla smestiti dva nosila sa povređenim osobama. Umesto plovaka za sletanje na vodu, na stajni trap su se mogle montirati skije ili točkovi. Izrađeno je oko 130 Utva-66 aviona. Poslednji su povučeni iz vojne službe 1999. godine.

Trup aviona Utva 66 je metalne semi-monokok konstrukcije. Kabina je prostrana i omogućava dobru vidljivost. U nju su se komotno mogle smestiti četiri odrasle osobe (pilot i tri putnika).

Pogonska grupa: Avioni Utva 66 (V-51) i hidro avion Utva 66H (V-52) su bili opremljeni šestocilindričnim vazduhom hlađenim bokser motorom američke proizvodnje Lycoming GSO-480 B1A6 snage 340 KS. Svi avioni su imali trokraku vučnu elisu promenljivog koraka američkog proizvođača Hartzell HC.

Krila: Avion je visokokrilac tako da je krilo ujedno i bilo krov kabine, ono je sa obe strane bilo poduprto sa tankom upornicom. Aeroprofil krila je bio NACA 4412. Krilo je pravougaono do upornica a onda do krajeva krila trapezastog oblika. Na pravougaonom delu krila, na izlaznoj ivici krila su ugrđena zakrilca a na trapezastom delu izlazne ivice krila su ugrađena krilca dok su na napadnoj ivici krila postavljena predkrilca koja su po dužini ista kao i krilca. U pravougaonom delu krila između dve ramenjače su smeštena dva rezervoara za gorivo.

Horizontalni i vertikalni stabilizatori su trapezastog oblika, imaju po jednu ramenjaču i nekoliko uzdužnica. Sve repne površine su izrađene od metala. Kormilo visine i pravca su obložene talasastim limom.

Stajni trap aviona je klasičan fiskan, sa dve slobodno noseće prednje noge, a ispod repa aviona nalazi se treći točak. Sve tri noge aviona su neuvlačeće. Na svim nogama su se nalazili točkovi sa niskopritisnim (balonskim) gumama, a na prednjim točkovima su ugrađene hidraulične kočnice. Kod hidroaviona ovog tipa, umesto stajnog trapa na avion je montiran par plovaka vlastite konstrukcije sa deplasmanom od 1.600 litara svaki. Montaža plovaka umesto klasičnog stajnog trapa sa točkovima traje oko dva sata.

Varijante aviona Utva-66[uredi | uredi izvor]

  • Utva-66 – serijski model
  • Utva-66AM – sanitet
  • Utva-66H – hidroavion
  • Utva-66V – vojna verzija aviona
  • Utva-66AG – poljoprivredni avion

Korisnici[uredi | uredi izvor]

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Korišćenje aviona Utva 66 je počelo u Ratnom vazduhoplovstvu 1968. godine a njegova hidro verzija Utva 66N u Ratnoj mornarici od 1972 godine. Šest primeraka su bili hidroavioni a ostali su bili konvencionalni sa stajnim trapom i točkovima. Ovaj avion je u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu nasledio čuvenu "Rodu" (Fi 156 Roda) i Ikarusov "Kurir". Svi proizvedeni avioni su se isključivo koristili kao vojni avioni za izviđanje, vezu, laki transportni avion, obuku pilota i trenažu aktivnih oficira-pilota i dejstvu po zemaljskim ciljevima, za obuku padobranaca, vuču jedrilica. Raspadom Jugoslavije mnogi od ovih aviona nakon 28 godina je postao višak pa su rashodovani i izbačeni iz vojne upotrebe. Deo ovih aviona su kupila domaća privatna lica a deo je izvezen u inostranstvo. Tako su ovi avioni dospeli u Mađarsku, Francusku, Irsku, Kanadu, Veliku Britaniju i SAD, kao i bivše republike Jugoslavije, i na taj način se svetska vazduhoplovna javnost upoznala sa kvalitetima ovog aviona. Ovi avioni danas lete širom sveta, dobro se kotiraju a javila se i ideja da se pokrene ponovo proizvodnja ovih aviona za potrebe sportsko rekreativnih aktivnosti[4].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Branislav Nikolić, Na sopstvenim krilima, Štamparija Topalović, Valjevo,2009. ISBN 978-86-912401-0-3.
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено 08. 05. 2013. 
  3. ^ „Ваздухопловне традиције Србије”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2013. г. Приступљено 08. 05. 2013. 
  4. ^ Још увек лете – друга генерација висококрилних утви, Часопис „Одбрана“, Арсенал бр. 67.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Branislav Nikolić, Na sopstvenim krilima, Štamparija Topalović, Valjevo. 2009. ISBN 978-86-912401-0-3.
  • Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: Institut Lola. 
  • Lekić, Mile (2007). Konstrukcija lakih aviona. Novi Sad: Lem Aeroprom. ISBN 978-86-909363-2-8. 
  • Green, William. Observer's book of aircraft). — 1966. — London: Frederick Warne.
  • Taylor, John W R. Jane's All the World's Aircraft 1966-67. — London: Sampson Low, Marston & Co., 1966.
  • The Illustrated Encyclopedia of Aircraft (Part Work 1982–1985) — Orbis Publishing
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Utva 66 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Утва_66&oldid=27368579”