FK Mornar Bar

FK Mornar Bar
Puno ime	Fudbalski klub Mornar Bar
Osnovan	1923. god. (1923)
Stadion	SRC Topolica, Bar
Kapacitet	5.000
Predsjednik	Milovan Perović
Trener	Zoran Đurašković
Liga	Prva liga Crne Gore
2022/23.	Prva liga Crne Gore, 8.
Domaća oprema Gostujuća oprema

Fudbalski klub Mornar je crnogorski fudbalski klub iz Bara, koji se takmiči u Prvoj ligi Crne Gore. Tri puta je osvojio Republičku ligu Crne Gore, nekoliko sezona se takmičio u Međurepubličkoj ligi, jednom se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, u grupi B, dok je u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, u toku pet sezona bio član drugog ranga takmičenja. Od nezavisnosti Crne Gore, dva puta je osvojio Drugu ligu i jednom Južnu regiju u okviru Treće lige. Navijači kluba su poznati kao „Serdari“.

Osnovan je 1923. godine kao FK Crnojević, nakon spajanja klubova Četnik i Željezničar. Klub se takmičio u Cetinjskom podsavezu od formiranja 1930. a nakon Drugog svjetskog rata, promijenio je ime u Obnova, a zatim u Tempo, u čast Svetozara Vukmanovića Tempa, narodnog heroja Jugoslavije. Klub se prvi put plasirao u Republičku ligu 1948. kada je završio na poslednjem mjestu, zbog čega je Tempo zabranio da klub nosi njegovo ime i ono je promijenjeno u Mornar 1949. Kvalifikacije za plasman u Republičku ligu 1950. održane su u Titogradu, Mornar se plasirao u ligu, a publika ih je nazvala „barski Mađari“, po mađarskom timu zlatnih jedanaest koji je dominirao tokom 1950-ih. Zbog finansijskih problema, klub se nije takmičio dvije godine, a 1957. spojio se sa Slogom iz Starog Bara i klub je nazvan FK Bar. Na kraju 1960. klub je prestao da se takmiči, a ponovo su ga pokrenuli bivši igrači 1963. među kojima su bili Danilo Delibašić i Anto Radović i vratili su mu ime Mornar.

U Republičku ligu vratio se 1966. nakon deset godina, a u sezoni 1967/68. završio je bod iza trećeg mjesta i plasmana u Drugu saveznu ligu Jugoslavije. Ponovo je ispao u podsavez u sezoni 1973/74, kada je liga proširena sa 14 na 16 klubova. Nakon šest godina, klub se vratio u Republičku ligu, ali je u sezoni 1984/85. ispao iz lige. U avgustu 1985. otvoren je stadion Topolica, prijateljskom utakmicom između Mornara i Budućnosti, a Mornar je sezonu 1985/86. završio sa svim pobjedama i samo jednim remijem i vratio se u Republičku ligu. U sezoni 1988/89. osvojio je Republičku ligu Crne Gore po prvi put i plasirao se u Međurepubličku ligu, iz koje je ispao u sezoni 1991/92. a sezonu 1992/93. završio je na poslednjem mjestu u Republičkoj ligi i trebalo je da ispadne u podsavez, ali se spojio sa Lukom Bar i opstao je u ligi.

Nakon raspada Jugoslavije, Republička liga Crne Gore postala je treći rang takmičenja; Mornar je u sezoni 1995/96. po drugi put osvojio Republičku ligu i po prvi put u istoriji plasirao se u Drugu saveznu ligu, gdje je igrao u grupi B. Sezonu u Drugoj ligi je završio na poslednjem mjestu i ispao je ponovo u Republičku ligu, gdje je takođe završio na poslednjem mjestu i ispao je u Južnu regiju, četvrti stepen takmičenja, koja je zamijenila podsavez. U sezoni 1999/00. osvojio je Južnu regiju sa svim pobjedama i bez ijednog primljenog gola, postavivši rekord u takmičenjima u Crnoj Gori. U sezoni 2000/01. osvojio je Republičku ligu po treći put, a sa 106 postignutih golova, postavio je rekord lige i plasirao se u Drugu ligu zona Jug, koja je bila osnovana za klubove iz Crne Gore.

Nakon osamostaljenja Crne Gore, takmičenje je počeo u Drugoj ligi, ali je već u prvoj sezoni ispao u Treću ligu zona Jug, koju je osvojio u sezoni 2007/08. i vratio se u Drugu ligu, gdje se kroz baraž u sezoni 2008/09. plasirao u Prvu ligu po prvi put. U sezoni 2010/11. ispao je u Drugu ligu, gdje je sezonu 2011/12. završio na drugom mjestu i kroz baraž se plasirao u Prvu ligu. U Prvoj ligi je proveo četiri sezone, nakon čega je u sezoni 2015/16. ispao u Drugu ligu, koju je osvojio u sezoni 2017/18. i vratio se u Prvu ligu. U sezoni 2018/19. ostvario je samo jednu pobjedu i ispao je u Drugu ligu, koju je po drugi put osvojio u sezoni 2020/21. i vratio se u Prvu ligu. U sezoni 2022/23. igrao je baraž protiv Berana po četvrti put od osamostaljenja i opstao je u ligi.

Istorija

1921—1923: Četnik i Željezničar

Nakon što je Crna Gora pala pod Austrougarsku vlast 1916. godine, nastali su velika glad i nemaština, a okupacione vlasti su pokušale da nedostatak hrane nadomjeste igrama. Organizovane su razne sportske aktivnosti, među kojima i fudbalske utakmice. „Cetinjske novine“, list koji su izdavale okupacione vlasti 1917. i 1918. godine, objavile su nekoliko zabilješki o fudbalskim utakmicama na Cetinju i Baru. Utakmice su igrali vojni timovi, a u listu se navodi da se jedna od ekipa zvala „ANTIVARI“.

Godine 1921. Andrija Perović rodom iz sela Rokoči, donio je prvu fudbalsku loptu u Bar iz Italije sa školovanja. On je osnovao klub FK Četnik u kojem su igrali radnici kao i ostali stanovnici, a čiji je on bio i igrač i trener. Nakon nekoliko vremena, sakupili su novac i kupili su drugu fudbalsku loptu u Zagrebu. Radnici depoa u naselju Pristan osnovali su sredinom 1923. godine klub Željezničar. Klubovi su međusobno odigrali dosta utakmica, uspješniji je bio Željezničar, a 1923. godine, Četnik je izgubio od kluba Crnogorac sa Cetinja 15 : 0. Nedugo nakon toga, Željezničar je igrao protiv Crnogorca na Cetinju i izgubio je 12 : 0. Iste godine, kako bi formirali bolji i jači klub, Četnik i Željezničar su se spojili u FK Crnojević.

1923—1930: Crnojević

Crnojević je zadržao crvenu boju dresova koje je imao Željezničar, a 1924. registrovan je kod Splitskog nogometnog podsaveza, u okviru kojeg su funkcionisali fudbalski klubovi iz današnje Crne Gore. Klub je registrovan kao Jugoslovenski sportski klub Crnojević. Za novoformirani klub je vladalo veliko interesovanje, a 1925. objavljena mu je fotografija u albumu jugoslovenskih fudbalskih klubova, gdje je pisalo da je klub nastao spajanjem klubova Crnogorski Jadran i Četnik. Kao njegovi osnivači navode se Đuro Čejović, Andrija Perović, Blažo Knežević i Sreten Žutković.

Prvu prvenstvenu utakmicu klub je odigrao 6. jula 1924. godine protiv Vihora u Budvi i pobijedio je 3 : 2; sva tri gola postigao je Andrija Perović. Kako bi stigli na vrijeme na utakmicu, igrači i uprava Crnojevića krenuli su barkom veče pred utakmicu i veslajući cijelu noć, stigli su pred zoru u Budvu. Nakon utakmice, na isti način vratili su se u Bar.

Godine 1926. klub je ostvario najveći uspjeh, plasirao se u finale Kupa Crne Gore, gdje je izgubio od Balšića u Podgorici. Iste godine igrali su utakmicu protiv engleskih mornara čiji su ratni brodovi bili usidreni u luci i izgubili su 5 : 1. Klub je gostovao u Albaniji, gdje je igrao protiv Juventusa iz Skadra; utakmica je završena 0 : 0, a na putu za Skadar, blizu grada se pokvario automobil koji ih je prevozio i morali su pješke da nastave do grada. U revanšu 15 dana kasnije, Crnojević je pobijedio 2 : 0. Tokom 1926. igrali su i dvije prijateljske utakmice protiv BUSK-a, člana Prve lige Jugoslavije, koji je bio na pripremama u Baru. Prva utakmica završena je 1 : 1, a u drugoj utakmici Crnojević je pobijedio 3 : 1. Nekoliko godina kasnije, Andrija Perović je u intervjuu izjavio da mu je treći gol protiv BUSK-a najdraži koji je postigao u karijeri i da mu je tada prišao bek BUSK-a i reprezentacije Jugoslavije — Mića Mitrović, koji ga je poljubio i čestitao mu na postignutom golu.

1930—1945: Formiranje podsaveza i Drugi svjetski rat

Godine 1930. osnovan je Cetinjski nogometni podsavez za klubove iz Crne Gore, a za prvog predsjednika izabran je Nikola Latković, profesor sa Cetinja. Nakon osnivanja podsaveza, povećalo se interesovanje i publike i novinara, a list „Slobodna misao“, izvještavao je sa utakmice u Baru 6. septembra 1930. kada je Crnojević pobijedio Bjelogorac iz Ulcinja 4 : 1. U prvoj utakmici 1931. Crnojević je pobijedio Rastislav iz Ulcinja 2 : 1, nakon čega je odigrao dvije utakmice protiv Zrinskog iz Tivta. U prvoj utakmici pobijedio je 4 : 1, dok je u revanšu U Tivtu izgubio 3 : 1. Među najboljim igračima u tom periodu bili su Drecun, Kavaja i Vlado Bulatović. Na dan 2. avgusta 1931. Crnojević je u Baru izgubio od Crnogorca 6 : 0, nakon čega su fudbaleri Crnogorca otputovali brodom „Srbin“ za Drač, na prijateljske utakmice sa klubovima iz Albanije. Na dan 16. avgusta, Crnojević je pobijedio novoosnovani klub VSK iz Virpazara 12 : 0.

Tokom 1931. i 1934. igrali su utakmice u Skadru. Vođa puta na prvoj utakmici bio je Mićo Iličković, a putovali su autobusom. U naselju Vladimir, autobus im se pokvario i morali su da spakuju stvari i nastave pješke. Prešli su Bojanu i prenoćili u Skadru, a sjutradan su izašli na teren sa duplim vunjenim čarapama. Na terenu, navijači su ih gađali kamenicama, prijetili im, vukli golmana za dres i tukli. Igrači su sve izdržali i pobijedili 2 : 1 najviše zahvaljujući golmanu Jovanu Nikočeviću. U drugoj utakmici nije bilo incidenata i izgubili su 1 : 0. Trener na tim utakmicama bio je Andrija Perović, koji je odmah po osnivanju podsaveza postao sudija, nakon što je položio ispit.

U martu 1932. raspisane su utakmice za prvenstvo podsaveza. U prvoj utakmici, Crnojević je 27. marta pobijedio Jugosloven iz Kotora 1 : 0. U aprilu, izgubili su od Bjelogorca 4 : 2, a sudija na toj utakmici bio je Andrija Perović, koji je takođe bio i povremeni trener Crnojevića. Na dan 17. jula, pobijedili su Njegoš sa Cetinja 4 : 1 u prijateljskoj utakmici, nakon čega su pobijedili i BUSK 1 : 0 i pomorsku akademiju Dubrovnika. Krajem jula, pobijedili su ferijalnu koloniju Petrovca 3 : 2, nakon čega je list „Zetski glasnik“ 13. avgusta objavio tekst u kojem piše da je Crnojević u velikoj formi.

Godine 1933. pobijedili su Njegoš 5 : 1 u utakmici podsaveza, a zatim i Igalo 3 : 2, nakon što su gubili na poluvremenu 0 : 2. U polufinalu podsaveza, izgubili su od Lovćena 2 : 1. Krajem 1933. ponovo su igrali prijateljsku utakmicu protiv BUSK-a i izgubili su 2 : 0. Krajem 1934. klub je zapao u krizu, koja je trajala duži period. List „Glas Boke“, objavio je 21. septembra 1935. da Crnojević iz Bara i Zrinski iz Tivta nisu odigrali nijednu utakmicu godinu dana i da ih treba obrisati iz podsaveza. Klub je ponovo pokrenut 1936. a treneri u tom periodu bili su Perović i Italijan Mileti. Klub se u štampi ne spominje do 1938. kada je igrao u Kupu i izgubio od Crnogorca 2 : 1, u utakmici koja je bila gruba i prekidana više puta.

Nakon okupacije Crne Gore od strane Italije u Drugom svjetskom ratu, stvorena je Nezavisna Država Crna Gora, u kojoj su Italijani održavali fudbalske utakmice kako bi pokazali svoju superiornost. Tokom 1943. neposredno prije kapitulacije Italije, trebalo je da se odigra utakmica između Crnojevića i okupatorske vojske, odnosno između Italije koja je kontrolisala Crnojević i Njemačke. Toni Triceta je zakasnio na utakmicu, a publika je skandirala da zaigra Anto Radović jer nisu imali jedanaestog igrača. Bile su napravljene tribine, utakmici su prisustvovali brojni oficiri, a za sudiju je doveden Perović iz logora. Na poluvremenu je došao Triceta, ali saigrači mu nisu dali da uđe umjesto Radovića. Crnojević je pobijedio 2 : 0, a Radović je kasnije izjavio da je bio presrećan i da je odmah otišao kući da pokaže dres majci i komšijama. Godine 1945. odigrali su utakmicu protiv Vlaznimija iz Albanije i izgubili 6 : 0. Albanski zanatlija i fudbaler — Viktor Krasnić, koji je igrao za Crnojević, a za vrijeme okupacije organizovao sve utakmice u Baru tako što je išao od kuće do kuće i molio ljude da zaborave na ratna stradanja i da igraju fudbal, strijeljan je od strane Partizana sa grupom Grbljana u Starom Baru, 25. novembra 1944. Pored njega, u ratu su poginuli i drugi fudbaleri Crnojevića: Boško Strugar, Branko Čalović, Milorad Lekić, Đuro Nikezić, Dušan Kavaja i Anto Iličković.

1945—1948: Obnova i Tempo

Dan nakon evakuacije Njemačke vojske, Narodnooslobodilačka vojska je ušla u Pristan, a odmah poslije rata, počela je obnova grada i osnivanje fiskulturnih društava. Na inicijativu Draga Prelevića, mladi sa pristana su formirali Jadran, koji je naslijedio Crnojević, ali nije bio formalno registrovan. Na dan 3. marta 1946. odigrana je prva javna utakmica poslije rata, Napredak iz Starog Bara je pobijedio Jadran 2 : 1, sudio je Andrija Perović, a prisustvovalo je oko 2.000 gledalaca. U revanšu tri nedelje kasnije, Jadran je pobijedio 7 : 0.

Godine 1946. osnovano je sportsko društvo Obnova, koja je zamijenila Jadran. Pred početak kvalifikacija za ulazak u Republičku ligu, Obnova je 16. marta 1947. pobijedila u prijateljskoj utakmici klub Boško Strugar iz Ulcinja. Za klub je tada igrao i Italijan Leonardo Barnaba, koji je u početku igrao kao štoper, a kasnije kao napadač, a po potrebi je bio i golman. Nisu imali trenera, a to su povremeno bili Andrija Perović i Marko Drecun, koji su takođe bili i sudije. Opremu su teško nabavljali, a jednom su sami šili i prepravljali majice koje je UNRA poslala kao pomoć narodu. Nisu imali ni svlačionice, a nakon utakmica kupali su se u rukavcu, koji je bio udaljen 50 metara od stadiona. U utakmici za ulazak u Republičku ligu, Bokelj je u Kotoru pobijedio Obnovu 6 : 0.

Iste godine počelo je takmičenje za Kup maršala Tita. Pred prvu utakmicu, iz kluba su poslali telegram Antu Radoviću, koji je debitovao za klub sa 16 godina za vrijeme okupacije, a koji je učio u ugostiteljskoj školi u Ulcinju, da dođe na utakmicu Kupa protiv Bokelja; telegram mu je stigao u 9. sati, a utakmica je bila zakazana za 14.00. Radović je otišao na autobusku stanicu da nađe prevoz, jer je autobus otišao u 8. sati. Čekao je neko vrijeme, ali nije se niko pojavljivao, nakon čega je krenuo trčeći za Bar jer je htio da igra. Stigao je oko 13.15, pretrčavši 36 km od Ulcinja do Bara za tri sata i deset minuta. Njegovi saigrači su stigli u 13.40 i dali mu opremu. Obnova je pobijedila 2 : 0, a nakon utakmice, Perović mu je rekao da je igrao dobro, ali da je mogao bolje, nakon čega mu je Radović rekao da je pretrčao 36 km kako bi stigao na vrijeme u Bar. Kasnije su ga poveli na večeru i našli mu taksi da ga vrati za Ulcinj. Nedugo nakon Kupa, Obnova je u prijateljskoj utakmici izgubila od drugog tima Budućnosti 6 : 0 u Titogradu, nakon čega je u julu izgubila u prijateljskoj utakmici protiv Iskre 5 : 1.

Na početku 1948. klub je promijenio ime u Tempo, u čast Svetozaru Vukmanoviću Tempu, narodnom heroju Jugoslavije. U Baru je 17. i 18. januara gostovao Sindikat iz Skadra, a Tempo je pobijedio 6 : 2. Kasnije su igrali dvije prijateljske utakmice protiv Arsenala u Tivtu. Na prvoj utakmici, na kojoj je golman Tempa bio Barnaba, pobijedio je Arsenal 13 : 1, dok je u drugoj utakmici pobijedio Tempo 2 : 1. U kvalifikacijama za plasman u Republičku ligu, pobijedili su u Baru Jedinstvo iz Herceg Novog 3 : 1. U revanšu je Jedinstvo pobijedilo 1 : 0 i Tempo se po prvi put plasirao u Republičku ligu Crne Gore, četvrti stepen takmičenja u Jugoslaviji. Nakon plasmana u ligu, Barnaba je završio karijeru jer nije imao pravo nastupa u utakmicama za bodove pošto je bio Italijan, dok je povremeno nastupao u prijateljskim utakmicama. U prvenstvu mnoge utakmice nisu odigrane, na gostovanja su uglavnom išli kamionom, na karoseriji su postavljane drvene klupe pod šatorskim prekrivačem. Na utakmice bi obično dolazili pred sam početak, a odmah nakon završetka išli bi nazad u Bar. U prvenstvu, Tempo je završio na poslednjem mjestu, dok je titulu osvojila Sutjeska i plasirala se u Treću saveznu ligu.

1949—1955: Mornar

Zbog lošeg plasmana u ligi, Svetozar Vukmanović Tempo zabranio je da klub nosi njegovo ime. U januaru 1949. održana je godišnja skupština sportskog društva na kojoj je promijenjeno ime kluba u Mornar. U prvenstvu 1949. Bokelj je kažnjen zabranom igranja od pet mjeseci zbog nesportskog ponašanja igrača, dok je Mornar samo djelimično učestvovao u drugom dijelu sezone. U takmičenju za Kup Jugoslavije, u prvom kolu izgubio je od Mogrena 3 : 1, dok je u decembru izgubio od Milicionara sa Cetinja 2 : 1 u prijateljskoj utakmici, jedini gol za Mornar postigao je Barnaba.

Godine 1950. prije kvalifikacija za plasman u Republičku ligu, odigrali su dvije prijateljske utakmice: 1 : 1 protiv Jedinstva iz Herceg Novog i izgubili su 9 : 0 na gostovanju protiv Metalca iz Titograda, u utakmici koja je odigrana na stadionu Budućnosti. Kvalifikacije su se igrale u Titogradu, učestvovalo je šest klubova, a svakog dana igrale su se po tri utakmice. Mornar je izgubio u prvoj utakmici, dok je pobijedio na preostale četiri i plasirao se u ligu. Igrači su ostavili dobar utisak, a publika u Titogradu prozvala ih je „barski Mađari“. Nakon plasmana u Republičku ligu, na željezničkoj stanici u Pristanu priređen je doček na kojem se skupilo mnogo ljudi. U prvenstvu je učestvovalo osam klubova, a u prvom kolu, 7. maja 1950. Mornar je izgubio od Arsenala u Tivtu 7 : 0. U drugom kolu, remizirali su kući protiv Bokelja 0 : 0, nakon čega su prvu pobjedu ostvarili u trećem kolu, protiv Iskre kući 2 : 0. Drugu pobjedu ostvarili su protiv Breznika iz Pljevalja, 5 : 0 kući. Sezonu su završili na šestom mjestu, sa pet pobjeda, dva remija i sedam poraza. Godine 1951. takmičio se u trećoj kvalifikacionoj grupi, u kojoj su još bili Jedinstvo iz Herceg Novog, Arsenal, Mogren i Primorac iz Bijele. Ostvario je dvije pobjede, obje protiv Mogrena i nije uspio da se kvalifikuje u ligu. Od jeseni 1952. godine, ponovo se prešlo na sistem takmičenja na jesen i proljeće i Mornar je učestvovao u kvalifikacijama za plasman u Republičku ligu za sezonu 1952/53. U kvalifikacijama u Južnoj regiji, Mornar je završio prvi, ispred Jedinstva, Mogrena i kluba Bokeljska pobuna iz Bijele i za ulazak u Republičku ligu igrao je baraž protiv pobjednika Srednje regije — Mladosti iz Titograda. Prva utakmica u Baru završena je 1 : 1, nakon čega je Mornar u Titogradu pobijedio 5 : 0 i plasirao se u ligu. Igrači su u Baru dočekani kao da su prvaci svijeta, a za nagradu priređena im je večera u jednoj ugostiteljskoj radnji. Za utakmice u ligi igrači nisu bili plaćeni, a sami su i nabavljali kopačke. Na gostovanjima su spavali po privatnim kućama ako bi ljudi htjeli da ih prime, dok su jednom spavali na stolicama na željezničkoj stanici nakon čega su igrali utakmicu ujutru. Anto Radović je izjavio da nije imao novca i da je dosta puta bio željan da se najede, a često je morao da se najede murvi da ne bi bio gladan. Mornar je sezonu završio na poslednjem mjestu, sa jednom pobjedom, dva remija i 11 poraza, a jedinu pobjedu ostvario je u poslednjem kolu, 4 : 1 protiv Iskre.

U sezoni 1953/54, klub je imao brojne finansijske probleme, zbog kojih ni treninzi nisu održavani redovno. Sezonu je završio na pretposlednjem, sedmom mjestu, sa tri pobjede i devet poraza, a utakmice u Baru na stadionu Sokoline pratilo je dosta gledalaca, dok su golovi bili praćeni bleh muzikom. U sezoni 1954/55. mnogi stariji igrači su završili karijeru i Mornar je završio na poslednjem mjestu, sa tri pobjede i 11 poraza. Zbog slabih rezultata nisu se takmičili dvije godine, a u tom periodu mnogi su počeli da se bave gimnastikom, stonim tenisom, odbojkom ili atletikom.

1956—1960: Bar

Pošto su ostali bez kluba, omladina iz Bara počela je 1. aprila 1955. izgradnju stadiona. Na njemu su radili dobrovoljno u smjenama šest mjeseci; nivelisali su teren, nasuli nasip za tribine i pomoćne objekte, ali je onda počela izgradnja luke Bar i izgradnja stadiona je prekinuta. Godine 1956. Mornar koji je prestao da se takmiči i Sloga Stari Bar spojili su se u jedan klub — FK Bar. Novi klub je počeo da se takmiči u sezoni 1957/58. Republička liga je bila podijeljena u tri podsaveza, a u kvalifikacijama za plasman u prvenstvo Južne regije titogradskog podsaveza, Bar je pobijedio Mogren, za koji su igrala dvojica fudbalera Budućnosti koji su bili na odmoru u Budvi. Prvenstvo je počelo pet klubova, Iskra je odustala na početku, dok su Igalo i Bar odustali od takmičenja u proljećnom dijelu sezone i u ligi su ostala samo dva kluba. U sezoni 1958/59. klub se takmičio u Kotorskom podsavezu, mnoge utakmice nisu bile odigrane ili su poništene, a nakon jesenjeg dijela sezone, Bar je imao samo tri boda. U drugom dijelu sezone, odigrali su nekoliko utakmica, a titulu je osvojio Arsenal, koji se takmičio sa pobjednicima druga dva podsaveza za plasman u Republičku ligu Crne Gore. Tokom 1958. za Bar je počeo da igra Danilo Dano Delibašić, koji je nakon dvije godine prešao u Lovćen, a kasnije se vratio u Mornar. Njega su igrači proglasili za najboljeg fudbalera iz Bara svih vremena, a u njegovu čast se održava i memorijalni turnir.

U sezoni 1959/60. u okviru Kotorskog podsaveza, takmičio se i Lovćen, koji je ranije učestvovao u Drugoj saveznoj ligi Jugoslavije. Na prvih osam utakmica u sezoni, Bar je zabilježio sve poraze, uz gol razliku 3 : 31, a od Mogrena je izgubio 11 : 3. Prve tri utakmice u drugom dijelu sezone izgubio je službenim rezultatom 3 : 0, jer nisu igrali, nakon čega su i zvanično istupili iz lige poslije osmog kola.

1962—1972: Povratak u Republičku ligu

Nakon loših rezultata klub su napustili brojni igrači i nije se takmičio tri godine. Godine 1962. na inicijativu bivših igrača, među kojima su bili Ruca Perović, Danilo Delibašić i Anto Radović, koji su se vratili da igraju, klub se ponovo pokrenuo, vratio je staro ime Mornar i počeo je da se takmiči u Titogradskom podsavezu. U sezoni 1963/64. osvojili su prvo mjesto u podsavezu, bez poraza. Na utakmici poslednjeg kola protiv Zore u Služu, igrači Zore su udarali igrače Mornara kada lopta nije bila kod njih, jurili su ih po terenu da bi ih udarili nogom ili ošamarili. Mornar je pobijedio, a nakon utakmice, navijači i nekoliko igrača Zore počeli su da udaraju igrače Mornara, jedan od njih je uzvratio udarac, zbog čega je nastala opšta tuča, koju su prekinuli napadač Zore i jedan član uprave. Nakon osvojenog podsaveza, igrali su sa pobjednicima Bjelopoljskog i Kotorskog podsaveza za plasman u Republičku ligu, ali su izgubili u finalu od Arsenala. Za tu utakmicu, Delibašić je zamolio golmana Spasoja Čejovića da brani, koji je 1962. zbog udarca kopačkom dobio tumor i operisao se. Na utakmici, nakon što je sudija svirao penal za Arsenal, Radović ga je udario pesnicom i utakmica je prekinuta.

Sezonu 1964/65. počeli su sa pobjedom protiv Zore, nakon čega je na utakmici protiv Dečića, Delibašić dobio crveni karton zbog napada na sudiju i kažnjen je neigranjem na pet utakmica. Na utakmici trećeg kola, Anto Radović i Slobodan Petrović su napali sudiju, utakmica je registrovana službenim rezultatom za Crvenu stijenu, a Radović je diskvalifikovan doživotno. Do kraja jesenjeg dijela sezone ostvarili su dvije pobjede i dva poraza i završili su na petom mjestu. U proljećnom dijelu sezone, mnoge utakmice nisu odigrane, dok su neke ponavljane više puta. Dečić je završio na prvom mjestu, a Zora je ispala iz podsaveza, u koji se plasirala Sloga iz Starog Bara. U tom periodu igrači nisu imali novca, golman Čejović je igrao u jednoj kopačkoj broj 40 i u jednoj broj 41; obućar mu je stavljao po dva eksera umjesto krampona, a kao dres nosio je vunenu majicu žute ili plave boje. Na utakmice u Kotoru išli su kamionom, po makadamu, a dešavalo se da igrači zbog toga povraću prije utakmice. Na utakmice u Plavu i Rožajama išli su autobusom i presvlačili su se već kad bi autobus došao do Ivangrada jer su stizali malo prije početka utakmice.

Sezonu 1965/66. počeli su sa dvije pobjede od 9 : 0, nakon čega nisu imali novca da idu na gostovanje Čeliku u Nikšiću i iz uprave su odlučili da ne idu. Fudbaleri su htjeli da idu da igraju, pozajmili su od poznanika 50.000 dinara, otputovali su na utakmicu i izgubili. Na utakmici u Plavu, navijači su praćkom gađali igrače, neki su bili odmah iza gola i kosijerom su prijetili golmanu Čejoviću da pusti gol; Delibašić mu je govorio da ga pusti, ali on nije htio. Utakmica protiv Grafičara u Titogradu igrana je po blatnjavom i vlažnom terenu zbog čega je lopta bila teška, a prilikom jednog slobodnog udarca, igrač Grafičara je pogodio loptom u glavu Vučka Slavkovića, koji je pao u nesvijest. U prvom kolu proljećnjeg dijela sezone, utakmica između Mornara i Sloge iz Starog Bara prekinuta je u 56. minutu zbog tuče gledalaca. Ponovo je odigrana 31. marta pred oko 1.600 gledalaca i Mornar je pobijedio 9 : 2. Pred poslednje kolo Mornar je bio treći na tabeli i imao je bod manje od Spuža, sa kojim je igrao u poslednjem kolu. Mornar je poveo 2 : 0, a gostujući igrač, zbog nezadovoljstva, udario je sudiju u 82. minutu i utakmica je registrovana službenim rezultatom 3 : 0 za Mornar, koji je tako osvojio drugo mjesto i kroz kvalifikacije se plasirao u Republičku ligu prvi put nakon više od deset godina.

Na početku sezone sezone 1966/67. bilo je neizvjesno hoće li se Mornar takmičiti u Crnogorskoj ligi zbog nedostatka novca. Iz kluba su molili i opštinu i privredne organizacije, ali niko nije mogao da im pomogne. Igrači nisu imali trenera, nisu trenirali redovno, a teren nije bio sređen. Pred sam početak sezone obezbijedili su sredstva i mogli su da se takmiče u ligi. U drugom kolu, izgubili su kući od Bokelja 4 : 2; u 80. minutu, sudija je poništio gol Mornara za 4 : 3, nakon što mu je pomoćni sudija rekao da je lopta bila izašla u aut. Došlo je do nereda, a poslije utakmice, neko je napao pomoćnog sudiju i delegat je istakao da je organizacija loša i da u Baru nema ni osnovnih uslova za odigravanje utakmica Republičke lige. Na utakmicu protiv Iskre u Danilovgradu, otputovali su sa deset igrača i pobijedili su 3 : 2. Na utakmici protiv Arsenala u Baru, Delibašić nije počeo utakmicu, sjedio je iza gola blijed i sa velikom temperaturom, a to je bila prva utakmica poslije tri godine koju on nije počeo. Nakon povika publike, koja je uzvikivala „Dano, Dano“, ušao je u igru u 38. minutu i Mornar je pobijedio. U pretposlednjem kolu, Mornar je pobijedio Spuž 4 : 1, Delibašić je postigao dva gola i upisao dvije asistencije. Tokom sezone, počela je upotreba pirotehničkih sredstava, koje su pomorci donijeli u Bar, a tokom utakmice protiv Spuža, gledaoci su konstantno bacali petarde. Mornar je sezonu završio na petom mjestu, sa deset pobjeda, tri remija i osam poraza, bod iza Čelika, dok je titulu osvojio Titograd.

Pred početak sezone 1967/68. Druga liga Jugoslavije je preuređena, imala je četiri grupe, a iz Republičke lige u Drugu ligu plasirali su se prva tri kluba. Danilo Delibašić je preuzeo ulogu trenera, pripreme su trajale mjesec dana, a na svakom treningu bilo je minimum 20 igrača. Na utakmici protiv Jezera u Plavu, Mornar je poveo golom Svetozara Vujovića; u 97. minutu, sudija je dosudio penal za Jezero, Bujić je odbranio, ali je sudija naredio da se ponovo izvede i Jezero je izjednačilo, nakon čega je svirao kraj utakmice. Mornar je sezonu završio na četvrtom mjestu, bod manje od Jedinstva i plasmana u Drugu ligu. Na utakmici pretposlednjeg kola, debitovao je golman Dragan „Baka“ Stojanović, koji je na prva tri minuta primio dva gola i zamijenjen je poslije pet minuta. Kasnije je Stojanović postao jedan od najboljih golmana u istoriji Mornara. Na ljeto 1968. na utakmici protiv Budućnosti, za koju je branio Branko Bujić, bivši golman Mornara, Anto Radović je završio karijeru. Nakon 20 minuta, sudija je prekinuo utakmicu kako bi Radović otrčao počasti krug na stadionu, a zatim je skinuo dres sa brojem 5 i predao ga sinu Jovanu. Utakmica je završena rezultatom 1 : 1, a za Mornar je Bato Krcalović postigao gol direktno iz kornera. Tokom sezone 1968/69, klub je imao finansijskih problema. Igrači su igrali u pozajmljenim patikama, imali su samo po dva dresa, a na gostovanja su išli plaćajući troškove svojim novcem. Anto Vicković je postavljen za trenera, a pred početak sezone osvojili su Kup Titogradskog podsaveza, dok su klub napustila dva najbolja igrača: Delibašić je prešao u Čelik, a Radovan Bokan u Sutjesku. Bez njih dvojice, Mornar je igrao promjenjivo i završio je na devetom mjestu na tabeli.

Na početku sezone 1969/70. Delibašić se vratio u klub. Sezonu su počeli sa tri pobjede, nakon čega su izgubili od Bokelja kući. U nastavku sezone, Mornar je bio i na prvom mjestu na tabeli, ali je u finišu izgubio nekoliko utakmica i završio je na trećem mjestu sa 28 bodova, pet manje od drugoplasiranog Bokelja koji se plasirao u Drugu ligu. Slobodan Mašanović je postigao deset golova i bio je jedan od najboljih strijelaca lige.

Na početku sezone 1970/71. Mornar je bio u lošoj finansijskoj situaciji, dugo vremena se nije znalo ko će voditi klub i da li će se uopšte takmičiti, ali su našli sredstva. U sedmom kolu, protiv Jedinstva u Baru, igrači Mornara su pri rezultatu 1 : 0 za Jedinstvo, u 65. minutu napali sudiju, koji je prekinuo utakmicu i registrovana je službenim rezultatom 3 : 0 za Jedinstvo, a Mornar je kažnjen sa zabranom igranja utakmica u Baru na četiri mjeseca, zbog čega je kao domaćin igrao u Kotoru. Na utakmici protiv Arsenala u Tivtu u 8. kolu, igrači Mornara su ponovo napali sudiju u 41. minutu i ponovo je utakmica registrovana službenim rezultatom, 3 : 0 za Arsenal. U poslednjem kolu, na gostovanju protiv Rudara iz Pljevalja, pri rezultatu 1 : 0 za Rudar, igrači Mornara su u 22. minutu napali sudiju, zbog čega je utakmica prekinuta i registrovana je službenim rezultatom 3 : 0 za Rudar. Sezonu su završili na petom mjestu, sa 22 boda. Sezonu 1971/72. zavšili su na četvrtom mjestu, nakon čega je liga od sezone 1972/73. proširena na 14 klubova. Na utakmici protiv Gorštaka, Vujović je provocirao golmana Gorštaka, dobacujući mu loptu i govoreći da može da je dodirne samo kad je vadi iz gola, zbog čega je on počeo da ga juri po terenu i dobio je crveni karton. Prije utakmice protiv Mogrena kući, Mornar je bio prvi na tabeli, a Mogren poslednji. Mornar je vodio 1 ; 0, a u 86. minutu sudija je svirao faul za Mornar, nakon čega ga je kapiten Mornara — Slobodan Mašanović, opsovao i dobio je crveni karton. Mašanović je prišao sudiji i uhvatio za grlo, nakon čega su prišli i ostali igrači Mornara, a na teren su ušli i navijači kako bi napali sudiju. Sudija je pao na zemlju, gdje je udaran, a izvukli su ga članovi uprave kluba, koji su ga odveli u klupske prostorije do dolaska policije i hitne, gdje je ustanovljeno da je dobio teške tjelesne povrede. Utakmica je registrovana službenim rezultatom 3 : 0 za Mogren, a Mornar je nakon toga igrao slabije i završio je sezonu na četvrtom mjestu, tri boda manje od prvoplasirane Iskre i dva boda manje od drugoplasiranog Petrovca, koji su se plasirali u Drugu ligu.

1973—1979: Ispadanje u podsavez

U sezoni 1973/74. liga je proširena na 16 klubova. Mornar je završio na 15. mjestu, sa 19 bodova i ispao je iz lige. Nakon ispadanja u Titogradski podsavez brojni igrači su otišli, a trener Slavković je sastavio tim uglavnom od mladih igrača. Morali su da pozajmljuju lopte i patike i za treninge i za utakmice, a od drugog dijela sezone 1974/75. utakmice kao domaćini igrali su u Ulcinju. Sezonu su završili na trećem mjestu, sa 27 bodova. U sezoni 1975/76. Radovan Bokan je postavljen za trenera. Jesenji dio sezone završili su na drugom mjestu, bod iza Dečića, a u drugom dijelu su bili domaćini Dečiću i Crvenoj stijeni, koji su im bili glavni konkurenti za prvo mjesto. Na utakmici protiv Crvene stijene, Vujović je postigao svih pet golova u pobjedi od 5 : 0. Mornar je pobijedio i Dečić, ali je remizirao protiv Ulcinja i završio je sezonu na drugom mjestu, sa istim brojem bodova kao Dečić, ali sa lošijom gol razlikom.

U sezoni 1976/77. Mornar je igrao slabije u prvom dijelu sezone, dok su u drugom dijelu ostvarili skoro sve pobjede. Na utakmici protiv Partizana iz Podgorice, u pobjedi od 9 : 1, Svetozar Vujović je postigao sedam golova. Mornar je na kraju završio na drugom mjestu, iza Zabjela, a postigli su najviše golova u ligi, 15 više od Zabjela. Posle četiri godine takmičenja u Titogradskom podsavezu liga je preuređena i Mornar je prebačen da se takmiči u Kotorskom podsavezu od sezone 1978/79. kada je Danilo Delibašić ponovo bio trener. Kolo prije kraja, Boka je imala bod prednosti ispred Tare i Mornara. U poslednjem kolu, Mornar je pobijedio, dok je Boka izgubila od Tare na Cetinju i Mornar i Tara su završili sa po 26 bodova, zbog čega se igrala majstorica u Kotoru. Dragišić je postigao gol za Mornar u 86. minutu, nakon čega je minut kasnije dobio crveni karton, a u 88. minutu je došlo do opšte tuče i utakmica je prekinuta. Takmičarska komisija je registrovala utakmicu 1 : 0 za Mornar jer su u tuči učestvovali igrači iz oba tima, čime je Mornar postao prvak i plasirao se u Republičku ligu. Dragišić i Jelenić su kažnjeni sa zabranom igranja od godinu dana, Stijepović sa zabranom igranja na šest utakmica, a Dragan Nikezić sa dvije utakmice; Jelenić i Drago Milić, koji su napali sudije, isključeni su iz fudbalske organizacije.

1980—1989: Od podsaveza do Međurepubličke lige

U sezoni 1979/80. Mornar je utakmice kao domaćin igrao na ograđenoj livadi, pored koje su napravljene svlačionice kako bi mogli da se takmiče u Republičkoj ligi. Sezonu su završili na 11 mjestu od 14 klubova, sa 24 boda, a razlika između trećeg i 14 mjesta bila je šest bodova, dok je Mornar završio bod ispred Ulcinja koji je ispao iz lige. Na početku sezone 1980/81. Stanislav Martinović je postavljen za trenera, a Radovan Bokan za pomoćnika. U klub su došli Petar Nikezić iz Ivangrada, koji je sezonu 1979/80. završio kao najbolji strijelac lige i Dragan Stojanović, koji se vratio iz Petrovca. Takođe, Pero Dragišić i Slobodan Jelenić su se vratili nakon jednogodišnje zabrane igranja i Mornar je uz Mogren, Tekstilac i Rudar bio favorit za titulu. U prvom dijelu sezone, Mornar je bio pri vrhu, ali je sezonu završio na sedmom mjestu, nakon što je u drugom dijelu sezone ostvario samo jednu pobjedu. U sezoni 1981/82. Martinoviću se pridružio Aleksandar Milić, bivši igrač Mornara, kao pomoćni trener. Iz juniorskog tima prvom timu priključio se Željko Lekić, koji je brzo postao standardan u startnoj postavi, a iz kluba je otišao samo Predrag Vujačić. Na utakmici protiv Rudara u Pljevljima, nakon što se povrijedio golman, Željko Kaluđerović je na nagovor Delibašića stao na gol. Utakmica je završena 0 : 0, Kaluđerović je proglašen za igrača utakmice, nakon čega je nastavio da igra na poziciji golmana. Mornar je sezonu završio na osmom mjestu, sa 27 bodova i devet ostvarenih pobjeda.

U sezoni 1982/83. igrači su kasno počeli sa pripremama, pa su u poslednjoj nedelji pred početak prvenstva trenirali dva puta dnevno kako bi bili u formi. Nakon lošeg početka sezone, Martinović je podnio ostavku na mjesto trenera posle sedmog kola, a zamijenio ga je Delibašić. Mornar je bio u zoni ispadanja, ali je sa šest pobjeda zaredom na kraju prvenstva obezbijedio opstanak. Sezonu 1984/85. završili su na 13. mjestu, a opstanak su obezbijedili sa nekoliko pobjeda u finišu sezone, od kojih je presudna bila pobjeda protiv Titeksa u Titogradu 1 : 0, a gol je postigao Milanović u 5. minutu. Boris Marović je postavljen za trenera na kraju jesenjeg dijela sezone, a predsjednik kluba — Novica Vučković, objavio je da će izgradnja novog stadiona početi u septembru 1984. godine, čime će Mornar prestati da igra na stadionu „Madžarica“, na kojem je igrao preko deset godina. U sezoni 1984/85. Karlo Zapušek je postavljen za trenera. On je zbog loših rezultata podnio ostavku, ali se posle jednog kola vratio. Mornar je u proljećnom dijelu sezone utakmice kao domaćin igrao u drugim gradovima zbog izgradnje stadiona, a sezonu je završio na 14 mjestu sa 29 bodova, a porazom u poslednjem kolu ispao je iz lige. Razlika između četvrtog i četrnaestog na tabeli bila je dva boda i da je Mornar pobijedio u poslednjem kolu, završio bi na četvrtom mjestu.

Prije početka sezone 1985/86. Vasilije Milošević je postavljen za trenera, dok je za novog predsjednika kluba izabran Stevan Popović. Donesena je odluka da se nikome ne dozvoli da napusti klub, dok su iz Sloge iz Starog Bara došli Dabović i Boljević. Nakon prvih prijateljskih utakmica u junu i julu, Milošević je izabrao 14 fudbalera koje je poveo na pripreme u Italiju, dok su ostali, sa nekoliko fudbalera Sloge i Luke Bar, otputovali u Dolovo gdje su učestvovali na turniru u čast 60 godina postojanja fudbalskog kluba Dolovo. Na pripreme u Italiji, gdje su učestvovali na sedmom turniru Kalčo Evropa, krenuli su 1. avgusta 1985. u 22.00 sata trajektom Sveti Stefan za Bari, gdje su stigli u 6 sati ujutru, nakon čega su se prebacili do Akorije, blizu Fođe, gdje su se smjestili u hotel. Prvu utakmicu na turniru odigrali su protiv Bovina i pobijedili su 6 : 2, a tri gola postigao je Nebojša Rađenović. U prijateljskoj utakmici izgubili su od Ćerinela 1 : 0, nakon čega su pobijedili Poni u drugoj utakmici na turniru 4 : 1 i Svetu Agatu 3 : 1 i plasirali su se u polufinale, gdje su pobijedili Vestfaliju kinderhaus iz Njemačke 6 : 1. U finalu turnira pobijedili su Akadiju 2 : 1, a gol za pobjedu postigao je Lekić u 96. minutu, u produžecima. U Bar su se vratili 13. avgusta. Igrači koji su ostali u Bar, otvorili su novi stadion, koji je nazvan Topolica, 2. avgusta, prijateljskom utakmicom protiv Budućnosti. Andrija Perović, unuk Andrije Perovića koji je donio prvu fudbalsku loptu u Bar, donio je loptu na teren, dok je početni udarac izveo Anto Radović, koji je 25 godina igrao za Mornar. Budućnost, koja je igrala Prvu ligu Jugoslavije u sezoni 1985/86. pobijedila je 4 : 1. Mornar je ostvario sve pobjede u prvom dijelu sezone, nakon čega su otišli na pripreme u Kikindu, gdje su igrali veliki broj prijateljskih utakmica. Sezonu su završili na prvom mjestu, sa 19 pobjeda i jednim remijem i plasirali su se u Republičku ligu. Najbolji strijelci bili su Željko Lekić, Nebojša Rađenović i Boro Raičević, koji su postigli po 12 golova.

Na početku sezone 1986/87. u klub je došao Mladen Vukićević iz Zete. Mornar je u Baru igrao prijateljsku utakmicu protiv Olimpijsko univerzitetske reprezentacije Jugoslavije i izgubio je 8 : 1, a Lekić je postigao jedini gol. Sezonu su završili na četvrtom mjestu, sa 48 postignutih golova, što je bilo najviše u ligi. Skender Bišević je sa 13 golova bio najbolji strijelac lige, dok je Lekić sa deset golova bio četvrti strijelac. Petar Stojanović je proglašen za najboljeg desnog beka lige, Nenad Vučković za najboljeg lijevog beka, a Bišević za najboljeg napadača. Željko Kaluđerović je proglašen za trećeg najboljeg golmana, a Nenad Milošević za trećeg najboljeg igrača na poziciji lijevog krila. Na početku sezone 1987/88. otišli su mnogi igrači u Slogu iz Starog Bara, a među njima je bio i Lekić. Prva utakmica između Mornara i Sloge završena je 3:3, a sva tri gola za Mornar postigao je Pepđonović. U prvom dijelu sezone, klub nije osvojio ni 50 posto bodova, a na vanrednoj konferenciji koja je održana 20. januara, Petar Perović je izabran za predsjednika kluba, dok je Milošević podnio ostavku na mjesto trenera, a zamijenio ga je Aleksandar Milić. Klub su napustili i dvojica najboljih igrača, Kaluđerović i Bišević, a cilj je bio da se zauzme četvrto ili peto mjesto. Krajem februara, Partizan je gostovao u Baru, gdje je odigrao prijateljske utakmice protiv Mornara i Sloge, sa ciljem popularizacije fudbala. Partizan je pobijedio Mornar 3 : 1, za koji je Pepđonović postigao jedini gol, a utakmicu je pratilo oko 4.000 gledalaca. Sezonu su završili na šestom mjestu, bod iza Igala, nakon loših rezultata u finišu sezone. Fudbalska takmičenja u Jugoslaviji su preuređena, osnovana je Međurepublička liga koja je bila treći stepen takmičenja, dok je Republička liga Crne Gore postala četvrti stepen takmičenja. U Republičku ligu se plasirala i Luka Bar, klub koji je osnovan 1984. dok je Sloga ispala u podsavez. Na početku sezone 1988/89. fudbalski savez Jugoslavije donio je odluku da se ukine mogućnost da se utakmice završe neriješeno, kako bi izbjegli moguće namještanje. Na utakmicama koje su bile završene neriješeno, izvodili su se jedanaesterci, a klub koji je pobijedio na taj način dobijao je jedan bod. Prije početka prvenstva u klub su se vratili Dabović, Lekić, Vučković i Jelić, dok je nakon molbi uprave, golman Radovan Bujić odlučio da se vrati, nakon što je prethodno htio da završi karijeru. Klub su napustili Vučetić, Andrijašević i Stojanović, koji su otišli u Luku Bar, a Milić je igrače odveo na pripreme u Prag. Na kraju jesenjeg dijela sezone, Mornar je bio prvi na tabeli, dva boda ispred Luke Bar, dok je u prvom kolu proljećnog dijela sezone izgubio od Luke Bar 3 : 1, zbog čega je na mjesto trenera doveden Dimitrije Mitrović. Na kraju su završili prvi na tabeli, sa 19 pobjeda i četiri poraza, uz pet remija, od kojih su dvije utakmice pobijedili na penale, osvojivši tako po prvi put Republičku ligu i plasirali su se u Međurepubličku ligu, čime su ostvarili najveći uspjeh u istoriji kluba. Mnogi su istakli da je Mornar te sezone igrao najljepši fudbal u istoriji kluba.

Na početku sezone 1989/90. u klub su došli najbolji igrači Luke Bar — Radovan Đuranović i Veliša Vuković, kao i Vasilije Kalezić iz Iskre, Đorđe Čolić iz Ribnice i Bašanović iz FAP-a. U prvom dijelu sezone, na 17 utakmica osvojili su 17 bodova, dok su u drugom dijelu sezone na 17 utakmica osvojili 14 bodova i završili su na šestom mjestu na tabeli, dok je titulu osvojila Budva i plasirala se u Drugu saveznu ligu. Pred početak sezone 1990/91. otišli su Šćepanović, Dragaš, Radunović, Šofranac i Potpara, dok je Bujić završio karijeru. Iz Budve su došli Hodžić, Vejinović i Baošić, dok su došli još Perović, Maraš, Skrobanović i Žarić. U prvih šest kola, Mornar je osvojio samo tri boda, nakon čega je u sedmom kolu pobijedio Rudar iz Kaknja. Poslije te utakmice igrali su bolje, a zbog fer pleja i ponašanja tokom utakmica, navijači u Krasnici, Goraždu, Visokom i Opuzenu, aplaudirali su igračima Mornara iako su izgubili. Sezonu su završili na petom mjestu.

1990—1996: Raspad Jugoslavije i plasman u Drugu ligu

Stari grb FK Mornar Bar

Pred početak sezone 1991/92. klubovi iz Hrvatske i Slovenije napustili su takmičenja u okviru Jugoslavije, dok su u drugom dijelu sezone to uradili i klubovi iz Bosne i Hercegovine i Makedonije. Međurepublička liga je rasformirana, a umjesto nje je pokrenuta Treća liga. Na mjesto trenera doveden je Aleksandar Milić, dok je kasnije, zbog loših rezultata, aganžovan Dragan Šaković. Sezonu su završili na 15 mjestu od 18 klubova, sa 25 bodova i ispali su u Republičku ligu Crne Gore, u četvrti stepen takmičenja. Zbog ispadanja, predsjednik i potpredsjednik Mornara — Petar Perović i Predrag Đurišić, koji su u klubu bili više od deset godina, podnijeli su ostavku, a za trenera je doveden Vasilije Milošević, umjesto Šakovića. U aprilu 1992. nakon raspada SFR Jugoslavije, formirana je Savezna Republika Jugoslavija, koju su činile Srbija i Crna Gora, nakon čega je Republička liga Crne Gore postala treći stepen takmičenja. Na početku sezone 1992/93. u klub su došli brojni igrači iz Luke Bar, kao i iz Sloge. Zbog loših rezultata, stariji igrači, među kojima su bili Vukićević, Vučković, Kaluđerović i Lekić, su štrajkovali, a uprava ih je suspendovala nazvavši ih ucjenjivačima. Na kraju prvog dijela sezone, Božidar Petranović je otišao u Luku Bar, dok su Ljutica i Mirković otišli u Mogren. Mornar je sezonu završio na poslednjem mjestu, sa pet pobjeda, dva remija i 19 poraza, sa osvojenih 12 bodova i ispao je u podsavez.

Zbog loše finansijske situacije, Luka Bar je prestala da se takmiči i donesena je odluka da se spoje Luka Bar i Mornar, koji je tako opstao u Republičkoj ligi, zauzevši poziciju Luke Bar, koja je prethodnu sezonu završila na trećem mjestu. Za trenera je postavljen Dragan Stojanović, dok je Milošević preuzeo funkciju direktora kluba. Osim igrača iz Luke Bar, u klub se vratio i golman Željko Kaluđerović, koji je 1991. sa Crvenom zvezdom osvojio Kup šampiona, dok je iz Budućnosti u proljećnjem dijelu sezone došao Saša Ivanović. Mornar je sezonu 1993/94. završio na drugom mjestu, iza Iskre, zahvaljujući čemu je igrao baraž za plasman u Drugu B ligu. Skender Bišević je završio sezonu na trećem mjestu liste strijelaca, sa 25 postignutih golova. U prvom kolu baraža, Mornar je pobijedio Župu 4 : 2 u prvoj utakmici, dok je u revanšu izgubio 2 : 1 i plasirao se u drugo kolo, gdje je izgubio od Borca iz Banjaluke 7 : 1 u gostima i 1 : 0 u revanš utakmici u Baru. Na početku sezone 1994/95. došao je veliki broj igrača, dok je među onima koji su otišli bio i Bišević, koji je otišao u Novi Pazar. Sa 23 pobjede, sedam remija i četiri poraza, Mornar je osvojio drugu titulu prvaka crnogorske lige, ispred Mladosti i po prvi put u istoriji plasirao se u Drugu ligu. U finalu Kupa Crne Gore, na stadionu Pod Goricom, Mornar je pobijedio Crvenu stijenu 2 : 0 i osvojio je duplu krunu, a prije početka finala, član izvršnog odbora fudbalskog saveza Crne Gore — Duško Marković, uručio je Mornaru pehar za osvojenu titulu prvaka Crne Gore.

Druga savezna liga bila je podijeljena na dvije grupe sa po deset klubova, u kojima se igrao jesenji i proljećni dio. Četiri najbolja kluba iz grupe B na kraju jesenjeg dijela plasirali su se u Grupu A, dok su četiri najslabija iz grupe A ispala u grupu B, gdje su igrali u proljećnom dijelu sezone. Mornar je počeo sezonu u B grupi, a zbog brojnih nedostataka na stadionu Topolica, utakmice kao domaćin igrao je u drugim gradovima. Nakon četiri kola imao je sve poraze, zbog čega je Stojanović podnio ostavku na mjesto trenera, kao i njegov pomoćnik Branko Davidović, a umjesto njega došao je Branko Milačić. Tokom sezone, klub nije imao opreme ni drugih uslova za rad, a sezonu je završio na poslednjem mjestu, sa osam bodova i ispao je iz lige.

1997—2005: Od regije do Druge lige

Nakon ispadanja iz Druge lige, klub je napustila većina igrača, ostali su samo Baošić, Zejak, Jovović i Ratković. Za trenera je doveden Mladen Vukićević, dok su mu pomoćnici bili Željko Kaluđerović i Nenad Vučković. Iz drugih klubova vratili su se brojni igrači, među kojima su bili Rastoder, Lekić, Raspopović, Petranović, Bojbaša i Vujačić. Na kraju prvog dijela sezone, Mornar je bio na šestom mjestu, sa 22 boda, 14 više od poslednjeg Bratstva, dok je u drugom dijelu sezone osvojio samo devet bodova i završio na poslednjem, 16 mjestu i ispao u Južnu regiju, četvrti stepen takmičenja. Pred početak sezone 1997/98. Marko Milošević je izabran za predsjednika kluba, dok je za trenera doveden Svetozar Vujović, čiji su pomoćnici bili Velizar Merdović, Boro Raičević i Žarko Vukčević. Sezonu u regiji završili su na četvrtom mjestu.

Na početku sezone 1998/99. direktor Luke Bar — Mladen Miranović imenovan je za predsjednika skupštine kluba, dok je Dragan Nikezić, bivši kapiten Mornara, imenovan za predsjednika upravnog odbora. Dragan Božović je postavljen za direktora kluba, dok je Vujović ostao trener. U klubu je ostalo samo pet seniora, dok su prvom timu priključeni kadeti i omladinci. Sezonu su završili na trećem mjestu, iza Arsenala i Rumije, sa 11 pobjeda i pet remija, čime su obezbijedili baraž za ulazak u Crnogorsku ligu sa drugoplasiranim klubom iz Sjeverne regije. U baražu igrali su protiv Pljevalja; prva utakmica završena je 2 : 2, dok su revanšu izgubili 3 : 2 i ostali su u Južnoj regiji. U finalnoj utakmici prvenstva Crne Gore za pionire, Mornar je pobijedio Budućnost 2 : 1 i 1 : 0 i osvojio prvu titulu prvaka Crne Gore. Finale prvenstva SR Jugoslavije za pionire nije održano zbog NATO agresije na SR Jugoslaviju i Mornar je proglašen za prvaka države. U sezoni 1999/2000. za trenera je doveden Brajan Nenezić, bivši igrač Sutjeske, čiji su pomoćnici bili Željko Lekić i Nenad Vučković, dok su u klub došli Miljenović i Nikolić. Mornar je sezonu završio sa svim pobjedama, sa 84 postignuta i bez ijednog primljenog gola, postavivši rekord u takmičenjima u Crnoj Gori, čime je obezbijedio plasman u Crnogorsku ligu. Vesko Drpljanin je bio najbolji strijelac tima sa 18 postignutih golova, dok je Miljenović postigao 13, a Nikezić šest.

Srđan Radonjić, igrao je za Mornar od 2000. do 2002.

U sezoni 2000/01. Mornar je osvojio Crnogorsku ligu po treći put, sa 28 pobjeda, pet remija i jednim porazom, plasiravši se u Drugu ligu po drugi put u istoriji. Sezonu su završili sa 106 postignutih golova, čime su postavili rekord lige. U prvom dijelu sezone, Mornar je u gradskom derbiju pobijedio Rumiju 2 : 0 na Topolici, a utakmici je prisustvovalo oko 2.500 gledalaca. Na osam kola do kraja, Nenezić je podnio ostavku na mjesto trenera, a do kraja sezone trener je bio Vučković. Dejan Raspopović je odigrao svih 34 utakmice, dok je najbolji strijelac tima bio Boris Ljutica sa 15 postignutih golova. Druga liga SR Jugoslavije bila je podijeljena u četiri zone. Do sezone 2000/01. klubovi iz Crne Gore takmičili su se u okviru zone Zapad, sa klubovima iz Srbije, nakon čega je formirana zona Jug samo za klubove iz Crne Gore. Pred početak sezone 2000/01. u klub su došli Igor Dragutinović i Dejan Rabrenović iz Budućnosti, Goran Vukadinović iz Sutjeske, kao i nekoliko igrača iz Rumije, dok je iz Spartak Subotice na pozajmicu došao Jovan Stojanović; na mjesto trenera je doveden Slobodan Kustudić. Mornar je sezonu počeo pobjedom 2 : 0 protiv Zabjela kući, a na utakmici je prisustvovalo preko 3.000 navijača, nakon čega je izgubio u gostima od Budućnosti 1 : 0. Na kraju prvog dijela sezone, Dalibor Nikolić je otišao u OFK Beograd, Dejan Rabrenović u Čukarički, Aleksandar Kovač u Radnički Niš, dok su došli Igor Lukovac, Ranko Radonjić i Nikola Žigić, koji je na dvojnu registraciju prvo nastupao za OFK Bar. Najubjedljiviju pobjedu Mornar je ostvario u 27. kolu, 9 : 0 kući protiv Ibra. Sezonu je završio na trećem mjestu, iza Mogrena i Budućnosti, sa 19 pobjeda, tri remija i 11 poraza. Postigli su 69 golova, najviše u ligi; Nenad Nenezić je sa 21 postignutim golom bio najbolji strijelac lige, dok je Žigić postigao 15 golova. Utakmice Mornara na Topolici bile su najposjećenije u okviru zone Jug.

Na početku sezone 2002/03. u klub su došli Aleksandar Majić iz Sutjeske, Oliver Merdović iz Zete, Obren Sarić iz Mladosti Lučana, Miloš Đalac iz Crvene stijene, Vladimir Leposavić iz Železnika, Višnjić iz Budućnosti i Vujačić iz Petrovca, dok je Lukovac otišao u Budućnost, a Žigić u Kolubaru. Za trenera je doveden Nikola Vukoslavčević, bivši fudbaler Budućnosti i Vojvodine. Sezonu su počeli porazom na gostovanju protiv Koma 2 : 1, dok su u prvih šest kola ostvarili samo jednu pobjedu, zbog čega su smijenili trenera. Za novog trenera doveden je Mladen Vukićević, koji je bio radno angažovan u fudbalskom savezu Crne Gore, zbog čega je mogao da vodi samo treninge, a tokom utakmica sjedio je na tribinama. Na kraju prvog dijela sezone ostvarili su samo pet pobjeda, a klub su napustili brojni igrači, među kojima su bili Sarić, Majić i Ljutica, dok su došli Šiler iz Sevojna, Marčić iz Budućnosti, Blažić iz Koma, Tomašević i Raković iz Zabjela, Raičković iz Topole i Martinović iz Lovćenca. Sezonu su završili na petom mjestu, sa 13 pobjeda, osam remija i 12 poraza; najbolji strijelac tima bio je Miloš Đalac sa 14 golova. U Kupu Crne Gore, Mornar je u osmini finala pobijedio Berane 2 : 0, dok je u četvrtfinalu izgubio od Jedinstva 3 : 1.

Na dan 4. februara 2003. formirana je državna zajednica Srbija i Crna Gora umjesto SR Jugoslavije, zbog čega je liga preimenovana u Drugu ligu Srbije i Crne Gore — Jug. Od sezone 2003/04. zona Jug je smanjena sa 12 na 10 klubova i igralo se u četvorokružnom sistemu. Pred početak sezone otišlo je 13 fudbalera, među kojima Đalac i braća Nenezić, dok je došlo devet novih igrača, među kojima su bili Željko Ćetković iz Budućnosti i Dalibor Nikolić iz OFK Beograda, dok se Nikola Simović vratio iz omladinaca Vojvodine, gdje je bio pola godine, nakon što je prethodno debitovao za prvi tim Mornara sa 16 godina, kada je Kustudić bio trener. Zbog loše finansijske situacije cijele pripreme su odradili u Baru, gdje su trenirali i dva puta dnevno, a igrali su i prijateljsku utakmicu protiv Lovćena koja je završena 1 : 1. U prvoj utakmici u sezoni, izgubili su od Budućnosti 5 : 0 kući, dok su prvu pobjedu ostvarili u trećem kolu, protiv Mogrena 2 : 0 kući. Na kraju prvog dijela sezone, Mornar je imao niz od sedam utakmica bez pobjede, a u poslednjem kolu izgubio je od Jedinstva 5 : 1. Prije početka drugog dijela sezone, klub su napustili trener Vukićević, kapiten Rudolf Marčić, Nikola Simović, Nikola Franović, Miloš Radulović, Mrvaljević i Ljutica, dok je došlo nekoliko igrača, među kojima su bili Saša i Igor Petrović, a Đalac se vratio na pozajmicu. Za trenera je doveden Branko Jelić, koji je počeo pripreme, a od stare uprave kluba jedini je ostao sekretar Svetozar Jovetić. U nastavku sezone nisu pobijedili na prve četiri utakmice, čime su produžili niz na 11 utakmica bez pobjede, nakon čega su pobijedili Grbalj 3 : 2 u 23. kolu. Utakmica 33. kola, između Mornara i Petrovca u Baru, prekinuta je u 68. minutu pri rezultatu 0 : 1, nakon što su igrači Mornara napali sudiju i registrovana je službenim rezultatom 0 : 3. Na kraju sezone Mornar je opet imao niz od osam utakmica bez pobjede i sezonu su završili na devetom mjestu, sa samo šest pobjeda i morali su da igraju baraž za opstanak protiv Lovćena. U prvoj utakmici baraža, Mornar je pobijedio 2 : 0 golovima Durkovića i Đalca, dok je u revanšu izgubio 1 : 0 i opstao je u ligi.

Prije početka sezone 2004/05. ukinute su zone u okviru Druge lige i ona je bila podijeljena na dvije grupe: Prvu ligu Srbije i Prvu ligu Crne Gore. Radna grupa, čiji je predsjednik bio Predrag Đurišić, uspjela je da organizuje sjednicu Skupštine kluba, na kojoj je za predsjednika izabran Gavrilo Radulović. U klub su se, kao najveća pojačanja, vratili braća Dejan i Marko Nenezić, dok su došli još Dacić, Simić i Radulović. U prvom kolu, izgubili su u gostima od Dečića 3 : 0. U drugom kolu pobijedili su Grbalj 1 : 0, nakon čega su imali pet poraza zaredom, zbog čega je na sjednici upravnog odbora smijenjen Jelić, a na mjesto trenera doveden je Dejan Mijatović, koji je prethodno bio trener u mlađim kategorijama OFK Beograda i Partizana. Na istoj sjednici, za novog sekretara postavljen je Milorad Vujošević. U prvom dijelu sezone ostvarili su samo pet pobjeda, zbog čega je Mijatović podnio ostavku, a za novog trenera doveden je Petar Ljumović, bivši trener Budućnosti. Bivši igrači kluba — Rudolf Marčić i Nikola Vuković, napustili su Mogren kao slobodni igrači, ali se nisu dogovorili sa upravom Mornara. Nakon loših rezultata na početku drugog dijela sezone, kada su bili bez pobjede na prvih pet kola, Ljumović je podnio ostavku, a za novog trenera postavljen je Drago Kovačević, bivši trener i Budućnosti i Sutjeske. U prvom meču na kojem je bio trener, remizirali su u gostima protiv Mladosti 1 : 1, nakon čega su ostvarili prvu pobjedu u proljećnom dijelu sezone, kući protiv Rudara 1 : 0. U poslednjem kolu, pobijedili su Petrovac u gostima 1 : 0 i završili su sezonu na devetom mjestu, bod ispred Mladosti koja je ispala u Drugu ligu i obezbijedili su baraž. U baražu igrali su protiv Gusinja; prva utakmica završena je 1 : 1, dok je Mornar u revanšu pobijedio kući 1 : 0 i opstao je u ligi.

2006—2008: Nezavisnost Crne Gore i ispadanje u Treću ligu

Na početku sezone 2005/06. Vasilije Milošević je postavljen za tehničkog direktora, dok je za trenera doveden Veselin Peković. Na pripreme su otišli u Ivanjicu, gdje su ostali desetak dana i odigrali nekoliko prijateljskih utakmica. Pobijedili su Budućnost iz Arilja 4 : 2, dok su izgubili od Sloge iz Požege 2 : 1, od Javor habitfarma 7 : 0 i od Dragačeva 3 : 2. Klub su napustili braća Dejan i Marko Nenezić, koji su otišli u Mladi radnik, Ivan Mašanović koji je prešao u Partizan, Edi Rustemović u Borac iz Čačka, kao i Radonja Raković, koji je prešao u Mladost iz Podgorice. U klub je došao veliki broj igrača, među kojima su bili Obren Sarić, Branko Mirković, Vuk Milić, kao i Predrag Jovetić, koji se aktivirao nakon pauze od tri godine. U prvom kolu, izgubili su u gostima od Mogrena 2 : 0. Prvu pobjedu ostvarili su u devetom kolu, dok su prvi dio sezone završili sa samo četiri pobjede, zbog čega je Peković podnio ostavku na mjesto trenera, a za novog trenera doveden je Duško Vlaisavljević. Vratili su se braća Nenezić, a došli su još napadač Branimir Janković, koji je prošao mlađe kategorije Partizana, kao i golmani Željko Kuzmić i Ivan Popović, dok su otišli Stanić, Vuković, Divanović, Nikolić, Unkašević, Mirković i Glavanović. U klubu su smatrali da će 28 bodova da im bude dovoljno za opstanak. U prvom kolu proljećnjeg dijela sezone, na gostovanju protiv Mogrena, igrači Mornara su napustili teren u 87. minutu, pri rezultatu 2 : 1, nakon što je glavni sudija tri puta mijenjao svoju odluku i utakmica je registrovana službenim rezultatom 3 : 0. Dva kola prije kraja, Mornar je bio na poslednjem mjestu, tri boda iza Bokelja, nakon čega su ostvarili pobjedu i remi, dok je Bokelj izgubio obje utakmice i završili su na devetom mjestu, sa devet pobjeda, sedam remija i 20 poraza, bod ispred Bokelja, što je donosilo baraž. Na dan 21. maja 2006. Crna Gora je na referendumu postala nezavisna država, zbog čega je Prva liga Crne Gore postala prvi stepen takmičenja u Crnoj Gori. Iz Južne regije su tražili da novoosnovana liga ima 14 ili 16 klubova, ali je Fudbalski savez Crne Gore odlučio da bude 12 klubova, sedam prvoplasiranih iz sezone 2005/06. tri kluba koja su učestvovala u Superligi Srbije i Crne Gore, pobjednik Druge lige za sezonu 2005/06. kao i pobjednik baraža između osmoplasiranog kluba iz Prve lige i drugoplasiranog kluba iz Druge lige, zbog čega je Mornar ispao u Drugu ligu.

Nakon ispadanja u Drugu ligu, predsjednik upravnog odbora — Gavrilo Radulović, podnio je ostavku, dok je klub napustio veliki broj igrača i dvije nedelje pred početak prvenstva, nije se znalo hoće li se takmičiti. Prije početka sezone 2006/07. najveći favoriti za titulu i plasman u Prvu ligu bili su Lovćen, Bokelj i Crvena stijena. Mornar je u prvom kolu pobijedio Bratstvo 2 : 0, nakon čega su izgubili dvije utakmice zaredom, pa su pobijedili Crvenu stijenu u gostima 3 : 2. Prvi dio sezone završili su na osmom mjestu, sa 19 bodova. U pauzi, uprava kluba potpisala je sponzorski ugovor sa ruskom kompanijom Gas Line Montenegro, koja je preuzela finansiranje takmičenja za sve kategorije, izmirila sva dugovanja, isplatila igrače, kupila novi autobus za prevoz igrača i novu opremu. Nakon potpisivanja ugovora, u klub je došao veliki broj mladih ruskih igrača, među kojima su bili Demir Sokajev, Valerij Čavrebov, David Gigovajev, Mirza Alborov, Marat Gajev i Temir Sakajev. Na mjesto sportskog direktora došao je Ruslan Hadarcev, koji je u početku vodio treninge, nakon čega je za trenera doveden Rus Ruslan Saktev. U prvom kolu proljećnjeg dijela sezone, Mornar je izgubio kući 2 : 1 od Zore, koja je do tada imala samo tri pobjede, a prvu je ostvarila protiv Mornara u sedmom kolu. Tri kola prije kraja, Mornar je bio na 11. mjestu, bod iza Čelika; u 31. kolu, izgubio je kući od Čelika 4 : 3, nakon čega su pobijedili Lovćen i Bokelj, ali su završili sezonu na 11. mjestu, bod iza Čelika i ispali su u Južnu regiju.

Nakon ispadanja u regiju, u klub je došao bivši igrač Zete — Nikola Franović, kao i nekoliko ruskih igrača, dok je veliki broj igrača otišao. Predsjednik skupštine kluba — Predrag Đurišić, zakazao je sjednicu za 26. jul 2007. Istog dana, bivši predsjednik upravnog odbora — Gavrilo Radulović, takođe je zakazao sjednicu skupštine, zbog toga što Đurišić sjednice nije održavao tri godine, a na toj sjednici bili su i predstavnici ruske kompanije. Radulović se vratio na mjesto predsjednika upravnog odbora, dok je za predsjednika skupštine izabran Mirko Mažibrada. Na sjednici koju je organizovao Đurišić, za predsjednika skupštine izabran je Petar Perović, dok je Đurišić postavljen za predsjednika izvršnog odbora kluba. Formirano je i nadzorno koordinaciono tijelo, koje je stupilo u kontakt sa kompanijom Gas Line Montenegro, radi pregovora o daljoj saradnji, ali su iz kompanije tvrdili da su oni vlasnici kluba, prema dogovoru sa čelnicima opštine Bar i ostali su u klubu. U prvom kolu sezone 2007/08. Mornar je pobijedio Bijelu 7 : 0, nakon čega je remizirao 0 : 0 protiv Cetinja, a na kraju jesenjeg dijela sezone, bio je prvi na tabeli. Na početku proljećnjeg dijela sezone, Mornar je pobijedio OFK Bar 1 : 0, ali je komisija za žalbe Južne regije registrovala utakmicu službenim rezultatom 3 : 0 za Bar, jer je za Mornar igrao igrač sa četiri žuta kartona, koji nije imao pravo nastupa. Iz Mornara su se žalili i odlučeno je da se utakmica ponovi; ponovljena utakmica završena je neriješeno. Na kraju jesenjeg dijela sezone, kompanija Izbor, čiji je vlasnik bio Veselin Barović, postala je sponzor kluba. Na dan 24. marta 2008. na skupštini kluba, kojoj je prisustvovao i predsjednik opštine Bar — Žarko Pavićević, donesena je odluka o raskidu ugovora sa ruskom kompanijom i stavljanju van snage svih odluka koje su donesene. Nakon tužbe iz kompanije Gas Line Montenegro, управљачка структура остала је иста до краја сезоне, до одлуке суда. Сезону су завршили на првом мјесту, уз освојен Куп Јужне регије и Куп Никша Бућин и вратили су се у Другу лигу.

2009—2016: Прва лига

Александар Маџар, играо је за Морнар у више наврата, последњи пут у сезони 2009/10.

На почетку сезоне 2008/09. руски власници су купили два аутобуса, реновирали свлачионице и омогућили играчима да иду на припреме два пута, на Златибор и у Колашин. У клуб је дошло и неколико играча из Прве лиге, међу којима су били Марко Ненезић, Иван Мирковић и Бојан Голубовић а тренер је био Војислав Пејовић. До пред крај првог дијела сезоне Морнар је био на петом мјесту на табели и дошао је до четвртфинала Купа Црне Горе, гдје је изгубио од Будућности, након чега је Пејовић добио отказ уз образложење да позиција није задовољавајућа са обзиром на уложена средства и циљеве клуба и на мјесто тренера до краја првог дијела сезоне постављен је Предраг Јоветић који је био помоћник Пејовићу. Пејовић је изјавио да су му се власници мијешали у рад и да су хтјели да више играју руски играчи, за које је сматрао да нису довољно квалитетни и да је због тога добио отказ. Током паузе, за тренера је постављен Младен Вукићевић, а пред одлазак на припреме, један играч је физички напао чланове управе јер је био незадовољан статусом у клубу, након чега су сви чланови управе током ноћи напустили клуб и отишли у Русију; послали су писмо предсједнику општине Бар у којем су истакли да су незадовољни због сукоба, да напуштају клуб и да га остављају општини Бар на управљање. Због недостатка средстава играчи нису отишли на припреме, Вукићевић је поднио оставку а отишли су и неки играчи. Директор Иво Бокан је обезбиједио подршку од општине како би наставили првенство, за тренера је постављен Рудолф Марчић, који је био и играч и играо је на појединим утакмицама. Пред почетак другог дијела сезоне дошао је Лука Мердовић на двојну регистрацију из Будућности, а затим је дошао и Александар Маџар који се вратио са Кипра и Морнар је сезону завршио на трећем мјесту и обезбиједио бараж за пласман у Прву лигу. У баражу су играли против Језера и побиједили су 2 : 1 у првој утакмици у Бару, головима Букића и Јеленића. На утакмицу у Плав отишли су са два аутобуса, један са играчима а други са навијачима, док је радио Бар преносио утакмицу. Утакмица је завршена 0 : 0 и Морнар се по први пут у историји пласирао у Прву лигу. Пред почетак сезоне 2009/10. клуб је покренуо Оснивачку скупштину и формирана су два тијела клуба, један на челу са предсједником клуба и други на челу са предсједником општине; за директора је изабран Борислав Лалевић, а за спортског директора Слободан Маровић, а координатор између клуба и општине био је Андро Дрецун. За тренера је поново постављен Младен Вукићевић, а у клуб су дошли Милан Мештер из Ловћена, Срђан Кљајевић из Грбља, Ненад Шофранац из Будућности и Милош Ђалац из Зете. У првом колу Морнар је утакмицу против Кома у Бару завршио 0 : 0, али је накнадно изгубио службеним резултатом 3 : 0 због тога што је играо Цамај који није имао право наступа због картона из претходне сезоне. Из управе су се жалили јер је у свим папирима писало да може да игра, али је одлука остала, а клуб је кажњен и одузимањем једног бода. Прву побједу у сезони оставили су у трећем колу, када су побиједили Сутјеску 1 : 0 голом Мештера из слободног ударца. У наставку сезоне клуб је играо промјењиво и био је при дну табеле, због чега је смијењен Вукићевић а за новог тренера је постављен Брајан Ненезић. У другом дијелу сезоне Морнар је побиједио Будућност у гостима 2 : 0, головима Александра Јеленића и Стевана Марковића, али се до краја сезоне борио за опстанак, а због лоших резултата Ненезић је поднио оставку и за новог тренера постављен је Веселин Пековић, који му је био помоћник. Сезону су завршили на десетом мјесту на табели, бод иза Дечића и играли су у баражу против Братства. У првој утакмици Морнар је побиједио у гостима 1 : 0 голом Ервина Перичића у трећем минуту, док је у реваншу у Бару поново побиједио, са 2 : 1, а оба гола је постигао Перичић.

На почетку сезоне 2010/11. на мјесто тренера је постављен Душан Јеврић; из клуба су отишли бројни играчи, а дошло је неколико нових, међу којима је био голман Зоран Бановић, који је и раније играо за Морнар. У првих осам кола Морнар је освојио само два бода, због чега је Јеврић добио отказ, а на мјесто тренера постављен је Борис Љутица, који је неколико играча из омладинског прикључио првом тиму и у деветом колу побиједили су Ловћен 2 : 1, што је била прва побједа у сезони, а за играча утакмице проглашен је омладинац Мустафа Метовић. На почетку другог дијела сезоне голман Бановић је прешао у Будућност, док су у Морнар дошли Саша Јововић, Вуле Вујачић и Иван Мирковић. Сезону су завршили на десетом мјесту на табели, са девет побједа и седам пораза и играли су бараж за опстанак против Берана. Прва утакмица у Бару завршена је 1 : 1, након чега је реванш утакмица у Беранама завршена 0 : 0 и Морнар је испао из лиге. Пред почетак сезоне 2011/12. из клуба су отишли бројни играчи, међу којима су били Лалевић, Јововић, Мирковић и Вујачић. Припреме су одрадили у Бару, на помоћном стадиону Тополице, а тренирали су углавном омладинци и неколико старијих играча који су током претходне сезоне слабо играли. Љутица је остао тренер, а за спортског директора постављен је Нино Дедај, који је у клуб довео Ђорђа Кркељића из Младости на двојну регистрацију. Послије неколико кола, Љутица је напустио клуб, а за тренера је постављен Обрен Сарић, бивши играч Морнара, који је тренирао све млађе категорије клуба. У зимском прелазном року у клуб су се вратили Јововић и Богдан Богдановић, а дошао је и голман Милош Радановић из Рудара. ОФК Бар је имао финансијских проблема и био је пред гашењем па су у Морнар прешли Александар Ковач, Дејан Јованчов и Драган Цицовић. Сезону су завршили на другом мјесту, 16 бодова иза Челика и у баражу су поново играли против Берана. У првој утакмици у Беранама, Морнар је побиједио 2 : 1 послије преокрета, головима Јововића и Војводића, док је у Бару побиједио 3 : 0, са два гола Метовића и једним Јованчова и вратио се у Прву лигу.

Сезону 2012/13. су почели са побједом и ремијем, након чега су имали осам пораза заредом. Били су на последњем мјесту на табели четири кола прије краја, након чега су остварили три побједе, укључујући и побједу против Будућности у гостима у последњем колу и завршили су на 11. мјесту, са истим бројем бодова као Могрен који је завршио на 10. мјесту и као Јединство које је завршило на 12. мјесту и испало из лиге. У баражу су играли против Бокеља; у првој утакмици Бокељ је побиједио 1 : 0, док је у реваншу Морнар побиједио 2 : 0 головима Луке Ротковића и опстао је у лиги. На почетку сезоне 2013/14. побиједили су Будућност у гостима 2 : 1 у трећем колу головима Мијушковића и Радуловића, што је била прва побједа након два пораза. Са два пораза на 13 утакмица, Морнар је дошао на шесто мјесто на табели осам кола прије краја, али су до краја остварили само једну побједу, против Зете у последњем колу и завршили су на 11. мјесту на табели. У баражу су играли против Берана, трећи пут током четири сезоне. У првој утакмици Морнар је у Бару побиједио 1 : 0 голом Вујачића у 94. минуту, али је у реваншу Беране побиједило 2 : 0 и Морнар је испао. Крајем јула 2014. Челик је иступио из Прве лиге због финансијских проблема, након чега је Фудбалски савез Црне Горе одлучио да врати Морнар у Прву лигу. У сезони 2014/15. Грбаљ је побиједио у Бару 7 : 0, што је био један од највећих пораза Морнара; сезону су завршили на десетом мјесту и играли су у баражу против Игала. У првој утакмици Морнар је побиједио у Бару 2 : 0 головима Кима и Бојана Ивановића, док је у реваншу Игало побиједио 2 : 0 и изводили су се једанаестерци, током којих је голман Саша Ивановић одбранио шут Драга Бумбара и Морнар је побиједио 9 : 8 и опстао у лиги.

Пред почетак сезоне 2015/16. Рудолф Марчић је постављен за тренера јер је Младен Вукићевић имао проблема са лиценцом. Клуб је био блокиран од стране Арбитражног суда и нису могли да доводе нове играче, нису ишли на припреме, а због нередовних примања играчи су штрајковали и након првог дијела сезоне Морнар је имао само седам бодова, а током тог периода имали су седам пораза заредом и на првих 14 утакмица нису остварили побједу. Прије почетка другог дијела сезоне отишло је 15 играча а дошли су нови играчи недељу дана пред почетак првенства. У другом дијелу сезоне побиједили су кући Будућност, Младост и Грбаљ и по броју бодова освојених у другом дијелу сезоне били су на четвртом мјесту, али је у марту 2016. Марчић смијењен, а за новог тренера постављен је Зоран Мијовић који је претходно био тренер женске репрезентације Црне Горе. У последња три кола Морнар је остварио све три побједе, али је сезону завршио на последњем мјесту, са истим бројем бодова као Петровац и испао је из лиге.

2017—2023: Између Прве и Друге лиге

Сезону 2016/17. у Другој лиги почели су са два ремија и два пораза, а у првих десет утакмица остварили су само двије побједе. Након промјењивих резултата током сезоне, у последњих седам утакмица остварили су шест побједа, али су завршили на четвртом мјесту, два бода иза Отрант Олимпика и остали су у Другој лиги. Сезону 2018/19. почели су са четири ремија резултатом 0 : 0 у прва четири кола, а прву побједу остварили су против Јединства у петом колу. У наставку сезоне Морнар је имао низ од 16 утакмица заредом без пораза, а током читаве сезоне имао је сако три пораза и освојио је Другу лигу са четири бода испред Младост Љешкопоља и пласирао се у Прву лигу. Пред почетак сезоне 2018/19. Александар Маџар је постављен за тренера, док је на мјесто спортског директора постављен Митар Новаковић. Отишло је неколико играча, међу којима и Филип Калачевић који је био најбољи стријелац током претходне сезоне, а дошло је 17 нових играча, што је било највише од свих клубова у Првој лиги; међу играчима који су дошли био је и Балша Божовић. У првом колу Морнар је ремизирао 1 : 1 на гостовању против Сутјеске, након чега је играо слабије и једину побједу у сезони остварио је у 12. колу, 1 : 0 на гостовању против Ловћена; сезону је завршио на последњем мјесту, са једном побједом, девет ремија и 26 пораза и испао је из лиге. Пред почетак сезоне 2019/20. завршено је реновирање стадиона и клуб је могао поново да буде домаћин на њему након 504 дана током којих је утакмице као домаћин играо углавном у Котору или Грбљу, док је неке утакмице играо у Подгорици и у Пљевљима. Из управе клуба су истакли да циљ није повратак у Прву лигу одмах, већ наставак сређивања инфраструктуре; клуб је напустио Лука Мердовић, који је био један од најбољих играча. Сезона 2019/20. је прво прекинута у марту због пандемије ковида 19, а настављена је крајем маја. На дан 7. јула сезона је дефинитивно прекинута након позитивних резултата међу играчима Будућности; у Другој лиги је одиграно 30. кола а Морнар је завршио на седмом мјесту на табели.

Синиша Стевановић, наступа за Морнар од 2021.

У сезони 2020/21. Морнар је освојио Другу лигу по други пут у историји, осам бодова испред Арсенала из Тивта и вратио се у Прву лигу послије двије сезоне. Пред почетак сезоне 2021/22. у клуб је дошло неколико играча, међу којима су били Бадара Бађи који је играо неколико утакмица за репрезентацију Сенегала, Петар Грбић и Марко Ћетковић. У првих пет кола остварили су четири побједе, уз један реми, против Будућности у Подгорици и заједно са Дечићем су били лидери на табели, док су први пораз доживјели у шестом колу, 2 : 1 на гостовању против Рудара. Почетком септембра, због репрезентативне паузе отишли су пет дана на припреме у Златибор. У наставку сезоне на осам утакмица остварили су само једну побједу и Бубања је поднио оставку на мјесто тренера, а замијенио га је Андрија Делибашић. Послије периода лоших резултата, током којег су били два бода изнад зоне баража и нису остварили побједу кући осам мјесеци рачунајући и паузу у првенству, побиједили су Зету у 31. колу 1 : 0 голом Александра Вујачића у 87. минуту. У последњих пет кола су остварили четири побједе и завршили су на петом мјесту на табели. Пред почетак сезоне 2022/23. отишли су на припреме на Златибор, док је у клуб дошло неколико играча, међу којима и Милан Смиљанић из Партизана. Након два пораза, прву побједу остварили су у трећем колу, против Сутјеске у Бару, након чега су на 11 утакмица остварили само једну побједу, а током тог периода за клуб је дебитовао Велимир Љутица са 16 година, чиме је изједначио рекорд Николе Крстовића као најмлађи играч у Првој лиги икада. У 15. колу побиједили су Језеро 1 : 0, што је била трећа побједа у сезони и прва послије два мјесеца. У зимском прелазном року, Петар Грбић је прешао у Будућност, док је у клуб дошао Фатос Бећирај. У првих пет утакмица у другом дијелу сезоне остварили су три побједе и два ремија, након чега су изгубили од Петровца 1 : 0 у 25. колу. Након периода од осам утакмица на којима су остварили само једну побједу и пали на осмо мјесто на табели, Делибашић је поднио оставку, а за привременог тренера до краја сезоне постављен је Зоран Ђурашковић. У последња четири кола остварили су двије побједе и један реми и завршили су на осмом мјесту на табели, бод иза седмог мјеста и морали су да играју бараж за опстанак. У баражу су поново играли против Берана; у првој утакмици у Бару побиједили су 2 : 0 головима Мирка Раичевића и Роднија Мајкла, након чега су и у реваншу у Беранама побиједили 2 : 0, головима Фатоса Бећираја и Марка Ћетковића и опстали су у Првој лиги. На крају сезоне, идлучено је да се продужи уговор са Ђурашковићем. Пред почетак сезоне 2023/24. отишли су на припреме у Словенију; Бећирај је завршио каријеру, док је у клуб дошло неколико играча, међу којима су били Ламбулић и Цвијовић. У првих пет кола остварили су три ремија и два пораза, а прву побједу су остварили у шестом колу, 4 : 3 против Јединства кући, након што су губили 2 : 0. У осмом колу су играли неријешено, 0 : 0 против Будућности кући, након чега су побиједили Језеро у гостима 1 : 0 у 9. колу и Сутјеску у гостима

Успјеси

• Друга лига Црне Горе – 2
  • побједник (2): 2017/18, 2020/21
  • другопласирани (1): 2011/12
• Трећа лига Црне Горе — Југ – 1
  • побједник (1): 2007/08
• Републичка лига Црне Горе – 3
  • побједник (3): 1988/89, 1994/95, 2000/01
• Републички куп Црне Горе – 1
  • побједник (1): 1994/95

Резултати у такмичењима у Црној Гори

Сезона	Ранг	Лига	Бр.екипа	Позиција	Куп
2006/07.	2	Друга лига	12	11. мјесто	Прво коло
2007/08.	3	Трећа лига — Јужна регија	6	1. мјесто	Прво коло
2008/09.	2	Друга лига	12	3. мјесто	Четвртфинале
2009/10.	1	Прва лига	12	10. мјесто	Четвртфинале
2010/11.	1	Прва лига	12	10. мјесто	Осмина финала
2011/12.	2	Друга лига	12	2. мјесто	Осмина финала
2012/13.	1	Прва лига	12	10. мјесто	Четвртфинале
2013/14.	1	Прва лига	12	11. мјесто	Осмина финала
2014/15.	1	Прва лига	12	10. мјесто	Четвртфинале
2015/16.	1	Прва лига	12	12. мјесто	Четвртфинале
2016/17.	2	Друга лига	12	4. мјесто	Прво коло
2017/18.	2	Друга лига	12	1. мјесто	Четвртфинале
2018/19.	1	Прва лига	10	10. мјесто	Четвртфинале
2019/20.	2	Друга лига	10	7. мјесто	Прво коло
2020/21.	2	Друга лига	10	1. мјесто	Није учествовао
2021/22.	1	Прва лига	10	5. мјесто	Осмина финала
2022/23.	1	Прва лига	10	8. мјесто	Четвртфинале

Познати бивши играчи

• Андрија Перовић
• Виктор Краснић
• Леонардо Барнаба
• Анто Радовић
• Данило Делибашић
• Спасоје Чејовић
• Бранко Бујић
• Драган Стојановић
• Светозар Вујовић
• Радован Бујић
• Слободан Маровић
• Жељко Калуђеровић
• Зоран Чаловић
• Жељко Лекић
• Зоран Ђурашковић
• Митар Новаковић
• Срђан Радоњић
• Никола Жигић
• Зоран Бановић
• Јован Вучинић
• Петар Грбић
• Марко Ћетковић
• Милан Смиљанић
• Фатос Бећирај

Види још

• Списак фудбалских клубова у Црној Гори

Спољашње везе

• Профил клуба на weltfussballarchiv.com Архивирано на сајту Wayback Machine (2. maj 2014) (jezik: engleski)
• Rezultati Mornara na soccerway.com (jezik: engleski)