Falširmjegeri

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Falširmjegeri
Fallschirmschützenabzeichen der Luftwaffe.jpg
Bedž falširmjegera
Postojanje 1935
Deo Luftvafea (nem. Luftwaffe)
Komandanti
Komandant Kurt Študent

Falširmjegeri (nem. Fallschirmjäger; od reči Fallschirm, = padobran, i Jäger, koja je označavala prusku laku i elitnu pešadiju) su bili nemački padobranci za vreme Drugog svetskog rata, koji su prvi izveli desantne operacije većih razmera. Kod saveznika, protiv kojih su se borili, bili su poznati pod imenom „zeleni vragovi“.[1] Tokom celog rata, falširmjegerima je komandovao general Kurt Študent.

Istorija[uredi]

Falširmjegeri, u pozadini transportni avion spreman za bitku oko ostrva Leros.
Falširmjeger naoružan sa MG42-om, negde u Sovjetskom Savezu 1943. g.
Falširmjegerovski minobacački tim u akciji.

1920-e[uredi]

Ubrzani razvoj letelica i vazduhoplovne tehnologije uopšte, za vreme međuratnog perioda, privukao je pažnju maštovitih vojnih planera. Ideja o ubacivanju velikog broja vojnika unutar neprijateljske teritorije pripisuje se brig. gen. Biliju Mičelu, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio komandant američkog vazduhoplovnog korpusa u Francuskoj.[2] Međutim, saveznička Vrhovna komanda bila je prisiljena da napusti tu ideju, pošto je tada bila potpuno nespremna da bi se upustila u tako nešto, i u logističkom i u materijalnom smislu.[2] Među prvima, koji su uvideli potencijal padobranskih jedinica, bili su Italijani i Sovjeti.[3] Sa pojavom padobranskog skoka na prinudno otvaranje, u Italiji 20-ih godina, pri čemu su uređaji za otvaranje padobrana imali vezu za šinu pričvršćenu duž unutrašnjeg svoda letilice. Pri ulasku u avion redom bi se njihovi padobranski kanapi kačili, a iskakanje bi bilo suprotnog redosleda, poslednji zakačeni prvi bi iskakao. Na ovaj način su skokovi bili bezbedniji i manje prostorno rasturanje, te je podrška masovne padobranske pešadije postala efikasnija, a samim tim je dobila i na značaju.[3] Ova tehnika omogućila je skokove na nižim visinama, pritom ograničivši izloženost neprijateljskoj vatri i pruživši čvršći kontakt među samim padobrancima, nego što je to bio slučaj kada je korišćen sistem otvaranja padobrana na svim rezervama i na većini učeničkih padobrana.[3]

1930-e[uredi]

Sovjeti su bili prvi koji su demonstrirali borbene mogućnosti padobranske pešadije 30-ih godina, serijom manevara održanih 1935. i 1936. g.[4] Uprkos teškim uslovima (sovjetski padobranci imali su prvo izaći iz transportera Tupoljev TB-3, kroz otvor na krovu, a zatim se postrojiti jedan do drugog duž krila, pa tek onda skočiti zajedno), na zemlju se uspešno spustilo 1.000 padobranaca, a za njima je sledino drugi talas od 2.500 vojnika koji se spustio putem jedrilica. Okupljene snage, uz podršku teških mitraljeza i lake artiljerije, nastavile su da sprovode konvencionalne napade.[5] Među stranim posmatračima, bio je prisutan Herman Gering.[5]

Impresioniran time, ambiciozni Gering se tokom 30-ih godina posvetio stvaranju nemačkih padobranskih snaga.[6] Pošto je bio pruski ministar unutrašnjih poslova, on je 1933. godine naredio da se formira specijalna policijska jedinica (Polizeiabteilung z.b.V. Wecke, Policajabtajlung c. b. F. Veke), čiji je glavni zadatak bio da štiti zvaničnike Nacističke partije. Organizacija ove jedinice poverena je policajmajoru Valteru Vekeu, glavokomandujućem nad pruskim policijskim snagama, koji je u roku od samo dva dana okupio specijalan odred od 14 oficira i 400 ljudi.[6] Dana 17. jula, odred je zvanično preimenovan u Landespolicajgrupe Veke c. b. F. (Landespolizeigruppe Wecke z.b.V.), postavši tako prva državna policija u Nemačkoj.[7] Nedugo potom, 22. decembra iste godine, jedinica je ponovo promenila naziv, time što joj je uz naziv pridodato Geringovo ime (Landespolizeigruppe General Göring). Naredne dve godine pripadnici te jedinici sprovodili su konvencionalne policijske dužnosti pod komandom Geringovog ađutanta, Fridriha Jakobija.[7] Geringova namera je bila da konačno stvori formaciju koja bi mogla da se ravna sa Rajhsverom.

U periodu mart-april 1935., Gering će od državne policije stvoriti prvu namensku padobransku regimentu (puk), davši joj 1. aprila 1935. godine oznaku Regimenta General Gering (Regiment General Göring), neposredno nakon što je Hitler uveo obavezno služenje vojnog roka koje je stupilo na snagu 16. marta 1935.[7] Jedinica je 1. oktobra bila inkorporirana u novoformirani Luftvafe, a obuka je počela u Altengrabovu. Gering je odlučio da se grupa dobrovoljaca izdvoji za padobransku obuku. Ovi dobrovoljci će obrazovati jezgro bataljona Falširmšicen (Fallschirmschützen Bataillon), kadar za buduće Falširmtrupe (Fallschirmtruppe).[7] Januara 1936. godine, 600 ljudi i oficira obrazovalo je 1. jegerski bataljon, pod zapovedništvom Brunoa Bojera, i 15. inžinjersku četu, i bilo prebačeno na poligon u Deberic da izvrši desant, dok je ostatak regimente poslat u Altengrabov.[8] Nemačke vazdušno-desantne snage zvanično su inaugurisane 29. januara 1936. godine,[9] sa dnevnim redom da pozivaju regrute na padobransku obuku u Stendalovu padobransku školu, koja se nalazila 96 km zapadno od Berlina. Škola je počela sa radom nekoliko meseci nakon što je prva padobranska jedinica formirana januara 1936. godine i postala otvorena za aktivno i rezervno osoblje Luftvafea. Od podoficira, oficira i drugih rankova Luftvafea, zahtevano je da se obavi šest desanta kako bi dobili Luftvafeov padobranski bedž (uveden 5. novembra 1936).[9]

Drugi svetski rat[uredi]

Bitka za Krit[uredi]

Jedna od najznačajnijih borbi u kojima su učestvovale nemačke vazdušnodesantne jedinice bila je Operacija Merkur (Bitka za Krit). U osam ujutru 20. maja 1941. prvi talas padobranaca spustio se u blizini vazduhoplovnih baza Malema i Kanije. Pošto je bio dočekan ubitačnom vatrom sa zemlje veći deo jedinica koje su izbačene u blizini aerodroma je uništen odmah pri sletanju. Nemačke jedrilice koje su se spuštale u blizini bile su odmah po sletanju dočekane jakom vatrom iz minobacača i mitraljeza i takođe vrlo brzo neutralisane. Manji broj padobranaca koji je usled vetra i drugih faktora koji mogu da ometu vazdušni desant izbačen dalje od aerodroma uspostavile su odbrambene položaje zapadno od Malemskog aerodroma. Nemce koji su usled nedostatka oruđa za podršku bili prikovani za te odbrambene položaje prenerazio je fanatičan otpor civilnog stanovništva.

Drugi talas padobranaca koji se spustio na zemlju oko četiri sata popodne takođe je dočekan silovito i nije prošao ništa bolje od prvog. Tek pred kraj dana nemačke snage počele su da potiskuju jedan novozelandski pešadijski bataljon sa kote 107 koja je nadvisivala aerodrom.

Sledećeg jutra usled greške u naređenjima novozelanđani su se povukli sa kote 107 ali su nastavili da je bombarduju artiljerijskim oruđima. Čim su prvi padobranci utvrdili na brdu 107 na aerodrom su počeli da sleću nemački avioni koji su transportovali elemente 5. brdske pešadijske divizije. Iako su neki transporteri bili pogođeni već pri sletanju ostatak je ipak uspeo da dopremi dovoljan broj vojnika da bi se učvrstili odbrambeni položaji.

U noći između 21. i 22. maja dva bataljona novozelandske pešadije pokušala su da na prepad zauzmu aeorodrom i odbace nemce dalje od njega ali ih je dočekala dobro organizovana odbrana na čelu sa padobranskim jedinicama. Usled nedostatka podrške drugih jedinica (a zbog straha Britanaca da će Nemci pokušati pomorski desant) ovaj napad je propao.

Konačno u od 28. do 31. maja pod okriljem noći iz luke Safakija u Kairo je evakuisano 16.000 savezničkih vojnika. Poslednjih 5.000 branilaca koji nisu mogli biti evakusani predalo se u Safakiji 1. juna.

Ipak posledice ove akcije osetili su i Nemci koji su imali između 6 i 22 hiljade poginulih ili ranjenih. Verovatno je upravo ovaj gubitak uticao na to da Nacisti ne pokušaju padobranske operacije prilikom napada na Rusiju ili probaju da preseku linije snabdevanja britanskim jedinicama u Sev. Africi zauzimanjem Malte.

Uniforme i oprema[uredi]

„Deset zapovesti“[uredi]

Falširmjegeri su kao elitna branša nemačke vojske imali posebne običaje i ponašanje. Iz dokumenata zarobljenog pripadnika u Grčkoj se vidi stav elitne jedinice kroz „10 zapovesti“[10]:

  1. Ti si elita Vermahta. Borba te ispunjava. Tražićeš borbu i trenirati da bi prošao svaki test.
  2. Neguj pravo drugarstvo, zajedno sa tvojim drugovima ćeš tijumfovati ili umreti.
  3. Budi uzdržan u razgovoru i nepotkupljiv. Muškarci delaju, žene ćaskaju; ćaskanje će te odvesti u grob.
  4. Smirenost i oprez, snaga i odlučnost, hrabrost i fanatični duh će te učiniti superiornim u napadu.
  5. U borbi sa neprijateljem municija je najvažnija stvar. Onaj ko puca bez potrebe, samo da ohrabri sebe, je čovek bez petlje.. Slab je i ne zaslužuju da bude padobranac
  6. Nikad se ne predaj. Tvoja čast leži u pobedi ili smrti.
  7. Samo sa dobrim oružjem možeš uspeti. Čuvaj ga po principu: prvo oružje, onda ja.
  8. Moraš naučiti celu operaciju tako da, ako tu vođa pogine u borbi, možeš nastaviti dejstvo sa smirenošću i oprezom.
  9. Bori se viteški protiv pravog protivnika; naoružana paravojska ne zaslužuje predaju.
  10. Drži oči širom otvorene. Podesi se na najviši vrh. Budi spretan kao hrt, tvrd kao koža, čvrst kao Krupov čelik i postaćeš inkarnacija nemačkog ratnika.

Reference[uredi]

  1. ^ Nasse (1997)
  2. 2,0 2,1 Ailsby, Christopher (2000). Hitler's Sky Warriors: German Paratroopers in Action, 1939-1945. Staplehurst, UK: Spellmount Limited. str. 12. ISBN 978-1-86227-109-8. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Ailsby. str. 16.
  4. ^ Ailsby (2000). str. 16.
  5. 5,0 5,1 Ailsby (2000). str. 18.
  6. 6,0 6,1 Ailsby (2000). str. 21.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Ailsby (2000). str. 22.
  8. ^ Ailsby (2000). str. 23.
  9. 9,0 9,1 Ailsby (2000). str. 26.
  10. ^ Obaveštajni podaci američke vojske o Falširmjegerima, Pristupljeno 27. 4. 2013.

Literatura[uredi]

  • Nasse, Jean-Yves; Muhlberger, W.; Schubert, G.; Villaume, Jean-Pierre (1997). Green Devils: German Paratroopers 1939-1945. Paris: Histoire & Collections. ISBN 978-2-908182-62-0. 
  • Ailsby, Christopher (2000). Hitler's Sky Warriors: German Paratroopers in Action, 1939-1945. Staplehurst, UK: Spellmount Limited. ISBN 978-1-86227-109-8. 

Spoljašnje veze[uredi]