Fatah

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte pogledajte stranicu Fatah el Islam.
Fatah
فتح
VođaMahmud Abas
Generalni
sekretar		Džibril Radžub
OsnivačJaser Arafat
Osnovana1965[1]
SedišteRamala, Zapadna Obala
Palestina
Ideologijapalestinski nacionalizam,
socijalna demokratija,
sekularizam,
Rešenje zasnovano na dve države,
arapski socijalizam,
antiimperijalizam.
Politička pozicijalevi centar
Međunarodno članstvoSocijalistička internacionala, Progresivna alijansa
Evropska strankaPartija evropskih socijalista (posmatrač)
BojeŽuta
Palestinski zakonodavni savet
45 / 132
Veb-sajt
www.fatehmedia.ps

Fatah (arap. فتح; poznat i pod imenom Fateh)[2] palestinska je politička stranka i najveća frakcija Palestinske oslobodilačke organizacije, višepartijske konfederacije.

Uglavnom se smatra da je Fatah bio aktivni učesnik u revolucionarnim borbama u prošlosti, kao i da sadrži veliki broj militantnih grupa.[3][4][5][6][7] Fatah se blisko identifikovao sa vođstvom svog osnivača Jasera Arafata sve do njegove smrti 2004. godine. Od tada, frakcionalizam i ideološka raznolikost u okviru pokreta je postala očigledna.

Tokom parlamentarnih izbora u Palestini 2006. godine, partija je izgubila svoju većinu u palestinskom parlamentu od Hamasa, podnete su ostavke na svim pozicijama u vladi, umesto preuzimanja uloge glavne opozicione partije. Pobeda Hamasa na izborima dovela je do rascepa između dve glavne palestinske političke partije, s tim što je Fatah zadržao kontrolu nad Palestinskim nacionalnim organom na Zapadnoj obali. U aprilu 2011. godine, zvaničnici Hamasa i Fataha su izjavili da su obe stranke postigle dogovor oko ujedinjenja u jednu vladu, kao i da planiraju izbore koji će biti održani 2012. godine.[8] Zatim je potpisan Fatah-Hamas dogovor u Dohi 7. februara 2012. godine, gde su potpisnici bili predsednik Mahmud Abas i vođa Hamasa, Haled Mešal. Potpisivanju dogovora je prisustvovao emir Katara, šeik Hamad bin Halifa al Teni. Cilj ovog dogovora jeste bilo uspostavljanje mira između Hamasa i Fataha.[9] Zatim je u maju 2012. godine potpisan ponovni dogovor u Kairu.[10]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Pun naziv ovog pokreta je حركة التحرير الوطني الفلسطيني ḥarakat al-taḥrīr al-waṭanī al-filasṭīnī, što znači „Pokret za nacionalno oslobođenje Palestine“. Iz ovog naziva je stvoren izvrnuti akronim Fatah, sa značenjem „otvaranje“, „osvajanje“, ili „pobeda“.[11] Reč Fatah se koristi u religijskom diskursu gde predstavlja islamska osvajanja i njegovo širenje u prvim vekovima islamske istorije — kao Fath al-Sham, to jest, „osvajanje Levanta“. Termin „Fatah“ takođe ima religijski značaj i zbog toga što postoji i sura u Kuranu koja nosi ovo ime, koja navodno govori o sporazumu Hudajbija. Tokom dve godine mira nakon potpisivanja ovog sporazuma, mnogi su prešli u islam, što je pojačalo snagu muslimanske strane. Kršenje ovog ugovora sa Kurejšitima[12][13] je izazvalo osvajanje Meke. Ovaj islamski presedan je spomenuo Jaser Arafat kao opravdanje za potpisivanje sporazuma u Oslu sa Izraelom.[14][15]

Struktura[uredi | uredi izvor]

Dva najbitnija tela koja donose odluke jesu Centralni komitet i Revolucionarni savet. Centralni komitet je uglavnom izvršno telo, dok je Revolucionarni savet zakonodavno telo Fataha.[16][17]

Ustav[uredi | uredi izvor]

U avgustu 2009. godine, na šestoj generalnoj konferenciji Fataha u Vitlejemu, delegati Fataha su sastavili nov unutrašnji ustav.[18]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Uspostavljanje[uredi | uredi izvor]

Jaser Arafat je bio glavni osnivač Fataha, i vođa ovog pokreta sve do svoje smrti 2004. godine.

Pokret Fatah, koji je prigrlio palestinsku nacionalnu ideologiju po kojoj bi palestinski Arapi trebalo da budu oslobođeni putem akcija palestinskih Arapa, osnovan je 1959. godine od strane članova palestinske dijaspore — uglavnom profesionalaca koji su radili u zemljama Persijskog zaliva i koji su bili izbeglice iz pojasa Gaze, te su otišli na studije u Kairo i Bejrut. Među osnivačima su Jaser Arafat koji je bio predsedavajući Generalne unije palestinskih studenata (1952–56) na univerzitetu u Kairu, Salah Halaf, Halil al Vazir, i Haled Jašruti, koji je bio predsedavajući Generalne unije palestinskih studenata u Bejrutu (1958–62).[19]

Fatah je postao dominantna snaga u palestinskoj politici nakon Šestodnevnog rata 1967. godine. Zadao je poslednji udarac pre-Baasistskog arapskog nacionalizma koji je inspirisao Arapski nacionalistički pokret Džordža Habaša, bivšu većinski palestinsku političku stranku.[19] U jednom izdanju Fatahovog tajnog žurnala iz novembra 1959. godine, Filastinuna Nida al-Hayat, je naglašeno da je pokret bio motivisan položajem palestinskih izbeglica u arapskom svetu:


[20]

Od početka je oružani sukob, kao što se i manifestovalo tokom arapske pobune u Palestini 1936–1939. godine i vojne uloge palestinskih boraca pod vođstvom Abd al Kadira al Husejnija u Arapsko-izraelskom ratu 1948. godine, bio glavni deo Fatahove ideologije o oslobođenju Palestine palestinskim oružanim suprotstavljanjem.[19]

Fatah se pridružio Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji 1967. godine. Odmah je dobio 33 od 105 mesta u Izvršnom komitetu. Osnivač Jaser Arafat je postao predsednik Palestinske oslobodilačke organizacije 1969. godine, nakon što mu je ovu poziciju ustupio Jahja Hamuda.[19] Prema BBC-ju, „Gospodin Arafat je preuzeo funkciju predsednika Izvršnog komiteta Palestinske oslobodilačke organizacije 1969. godine, iste godine za koju se tvrdi da je Hamas izvršio 2,432 gerilskih napada na Izrael."[21]

Bitka kod Karame[uredi | uredi izvor]

Tokom 1968. godine, Fatah i druge palestinske oružane grupe su bile meta operacija izraelskih odbrambenih snaga u jordanskom selu Karama, gde se nalazilo sedište Fataha, kao i palestinski izbeglički kamp srednje veličine. Ime ovog sela na arapskom jeziku znači „ponos“, što je uzdiglo svoj simbolizam arapskom narodu, posebno nakon poraza Arapa 1967. godine. Operacija je bila odgovor na napade na Izrael, uključujući i raketne napade od strane Fataha i drugih palestinskih milicija na teritoriji Zapadne obale. Informacije o operaciji su bile dostupne unapred, a vlada Jordana (kao i veliki broj Fatahovh komandanata) je obavestila Arafata o velikim vojnim pripremama Izraela. Nakon što su čuli vesti, mnoge gerilske grupe u ovoj oblasti, uključujući i novoosnovanu grupu Narodni front za oslobođenje Palestine Džordža Habaša i Demokratski front za oslobođenje Palestine Najefa Havatmeha su povukle svoje snage iz grada. Vođe Fataha su bile savetovane od strane profataškog jordanskog komandanta divizije da povuku svoje ljude i sedište ka obližnjim brdima, ali je Arafat naredio da Fatah ostane na svojoj poziciji i jordanska vojska je obećala da će ih podržati u slučaju ozbiljnijeg sukoba.[19]

U noći 21. marta izraelske odbrambene snage su napale Karamu teškim naoružanjem, oklopnim vozilima i borbenim avionima.[19] Fatah je zadržao svoju poziciju, što je iznenadilo izraelsku vojsku. Kako su izraelske vojske pojačale svoju kampanju, priključila se i jordanska vojska, što je izazvalo povlačenje Izraelaca da bi se izbegao stvarni rat.[22] Na kraju bitke, skoro 150 militanata Fataha je ubijeno, kao i dvadeset jordanskih vojnika i 28 Izraelaca. Uprkos većim stradanjima na arapskoj strani, Fatah je ovo smatrao pobedom zbog brzog povlačenja Izraelaca.[19]

Crni septembar[uredi | uredi izvor]

Krajem 1960-ih godina su se dosta povećale tenzije između Palestinaca i jordanske vlade; naoružane arapske jedinice otpora su stvorile virtuelnu „državu u državi“ u Jordanu, što je propraćeno njihovim preuzimanjem kontrole nad pojedinim strateškim položajima u toj zemlji. Nakon njihove pobede u bici kod Karame, Fatah i druge palestinske milicije su preuzele kontrolu nad civilima u Jordanu. Postavili su barikade na putevima, javno su ponižavali pripadnike jordanske milicije, uznemiravali su žene i uveli ilegalne takse — a Arafat nije ni osudio ni ignorisao njihove postupke.[23][24]

Godine 1970. jordanska vlada pokušala je da povrati vlast nad svojim teritorijama, pa je narednog dana kralj Husein proglasio vanredno stanje.[24] Do 25. septembra jordanska vojska je postala dominantna u borbi, te su dva dana kasnije Arafat i Husein ugovorili primirje. Jordanska vojska je zadala teške udarce Palestincima — među kojima su žrtve bili i civili — koji su izgubili oko 3.500 lica. Dve hiljade boraca Fataha je uspelo da uđe u Siriju. Odatle su prešli libansku granicu s namerom da se pridruže snagama Fataha u toj zemlji, gde su postavili i svoje novo sedište.[25] Veliki broj gerilaca pod vođstvom Abu Alija Ijada, komandanta Fataha je izvelo ofanzivu protiv jordanske vojske u gradu Adžlun na severu sve do njihovog poraza u julu 1971. godine. Abu Ali Ijad je pogubljen, a preživeli članovi njegove grupe su oformili organizaciju Crni septembar, ogranak Fataha. U novembru 1971. godine, ova grupa je izvršila atentat na jordanskog premijera Vasfija el Tala kao osvetu za pogubljenje Abu Alija Ijada.[26]

Tokom 1960-ih i 1970-ih Fatah je organizovao obuku za veliki broj militantnih i pobunjeničkih grupa iz Evrope, Bliskog istoka, Azije i Afrike, a takođe je izvršio i veliki broj napada na izraelske mete u zapadnoj Evropi i na Bliskom istoku tokom 1970-ih. Neke militantne grupe koje su se same povezale sa Fatahom, kao i neki fedajini koji su članovi samog Fataha, oteli su civilni avion, a takođe i izvršili terorističke napade, pripisujući ih Crnom septembru, Abu Nidalovom revolucionarnom savetu Fataha, Abu Musinom Narodnom frontu za oslobođenje Palestine, i Generalnoj komandi Narodnog fronta za oslobođenje Palestine. Fatah je dobio oružje, eksploziv i obuku od Rusije i nekih komunističkih režima istočnoevropskih zemalja. Kina i Alžir su im dopremili municiju.

Liban[uredi | uredi izvor]

Još od smrti Halila el Džamala 1968. godine, palestinsko pitanje je imalo veliki broj pristalica u Libanu.

Iako su u početku oklevali na čiju stranu da stanu u ovom konfliktu, Arafat i Fatah su igrali vrlo važnu ulogu u libanskom građanskom ratu. Podlegnuvši pritisku podgrupa Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), Fatah je prihvatio komunistički Libanski nacionalni pokret Nasera. Iako je u početku podržavao Fatah, sirijski predsednik Hafez al Asad se plašio gubljenja uticaja u Libanu, te je promenio stranu. Poslao je svoju vojsku, zajedno sa palestinskim jedinicama el Saika, ojačanim Sirijcima, i Generalnom komandom narodnog fronta za oslobođenje Palestine pod vođstvom Ahmeda Džibrila da se bori rame uz rame sa desnim krilom hrišćanskih snaga protiv PLO-a i Libanskog nacionalnog pokreta. Glavni sastav hrišćanske milicije su činile maronitske jedinice.[27]

Maronitske jedinice su ubile dvadeset i šest regruta Fataha u autobusu u aprilu 1975. godine, što je obeležilo zvanični početak libanskog građanskog rata, koji će trajati petnaest godina. Kasnije te godine, alijansa hrišćanskih milicija pregazila je palestinski izbeglički kamp Karantina, gde je poginulo preko 1.000 civila.[28] PLO i Libanski nacionalni pokret su se osvetili napadom na grad Damur, uporište Maronita, gde je ubijeno 684 civila.[27] Kako je građanski rat napredovao tokom dve godine gradskog ratovanja, obe strane su pribegle masovnim artiljerijskim sukobima i ozbiljnim korišćenjem snajperskih gnezda, a obe strane su takođe počinile mnoga zverstva i ratne zločine.

Godine 1976. je alijansa hrišćanskih milicija, uz pomoć strateškog planiranja libanske vojske, predvođena militantnim ogrankom Nacionalne liberalne partije bivšeg predsednika Kamila Šamuna po imenu noumour el ahrar, preuzela vrlo važan izbeglički kamp u istočnom delu Bejruta, Tel al zatar kamp, nakon šestomesečne opsade tokom koje je poginulo na stotinu lica.[29] Arafat i Abu Džihad su sebe smatrali krivima za neuspešno organizovanje spasilačkih pokušaja.

Prekogranične racije PLO-a protiv Izraela su učestale krajem 1970-ih godina. Jedna od najtežih — poznata kao teroristički napad na priobalnom auto-putu– dogodio se 11. marta 1978. godine. Jedinica od skoro tuce boraca Fataha je zaustavila svoje brodove u blizini važnog priobalnog puta koji povezuje grad Haifu sa Tel Avivom. Tu su oteli autobus i započeli pucnjavu unutar njega, kao i na druge automobile u prolazu, pri čemu je ubijeno trideset i sedmoro civila.[30] Kao odgovor na to, Izraelske odbrambene snage su započele Litani operaciju tri dana kasnije, s ciljem preuzimanja kontrole nad severnim Libanom sve do reke Litani. Oni su dostigli svoj cilj, i Fatah se povukao na sever, sve do Bejruta.[31]

Izrael je izvršio invaziju na Liban ponovo 1982. godine. Bejrut je uskoro bio opsednut i bombardovan od strane Izraelskih odbrambenih snaga;[27] da bi okončali opsadu, američke i evropske vlade su posredovale u uspostavljanju dogovora koji bi obezbedio bezbedan prolaz za Arafata i Fatah — čuvanih od strane multinacionalnih snaga — tokom njihovog prognanstva u Tunis. Uprkos prognanstvu, mnogi komandanti i borci Fataha su ostali u Libanu.[27]

Kada je Izrael napao Liban 1982. godine, frakcija je raspršena na nekoliko bliskoistočnih zemalja uz pomoć američke, kao i drugih zapadnjačkih vlada: Tunis, Jemen, Alžir, Irak i druge. U periodu između 1982—1993. godine, rukovodstvo Fataha je boravilo u Tunisu.

Predsednički i legislativni izbori[uredi | uredi izvor]

Sve do svoje smrti, Arafat je bio predvodnik Palestinskog nacionalnog organa — privremenog entiteta koji je stvoren kao rezultat dogovora u Oslu. Faruk Kadumi je sadašnji predsednik Fataha, koji je izabran ubrzo nakon Arafatove smrti 2004. godine.

Fatah ima status partije posmatrača u Socijalističkoj internacionali[32] i Partiji evropskih socijalista.[33]

Od 2000. godine Fatah je član Palestinskih nacionalnih i islamskih snaga,[34] kojoj pripadaju i Palestinska oslobodilačka organizacija i suparničke frakcije, među kojima su Hamas i Palestinski islamski džihad, koje se nalaze na listi terorističkih orgnizacija, po viđenju Zapada.[35]

Fatah je prihvatio Mahmuda Abasa tokom predsedničkih izbora u Palestini 2005. godine.

Godine 2005. je Hamas pobedio u skoro svim opštinama. Politički analitičar Salah Abdel Šafi je obavestio BBC o poteškoćama Fatahovog vođstva: „Mislim da je to veoma, veoma ozbiljno — postaje očigledno da se oni ne mogu složiti ni oko čega“. Fatah je „uglavnom viđen kao (stranka) kojoj očajno treba reforma“, kao i da je „učinak palestinske administracije priča o korupciji i nesposobnosti — a Fatah je zaražen“.[36]

Unutrašnja neslaganja[uredi | uredi izvor]

U decembru 2005. godine zarobljeni vođa druge intifade, Marvan Barguti je izašao iz stranke i izjavio da je oformio novu političku stranku sa kojom će se kandidovati na izborima, „Al-Mustaqbal“ („Budućnost“), koju su sačinjavali uglavnom članovi Fatahove „Mlade garde“. Ovi mladi lideri su u nekoliko navrata izrazili svoju frustriranost uspostavljenom korupcijom u stranci koju je vodila „Stara garda“, koja se vratila iz svog prognanstva u Tunis nakon dogovora u Oslu. „Al-Mustaqbal“ je vodila kampanju protiv Fataha tokom palestinskih legislativnih izbora 2006. godine, predstavljajući listu na kojoj su se nalazili Muhamed Dahlan, Kadura Fares, Samir Mašharavi i Džibril Radžub.[37] Međutim,28. decembra 2005. godine, vođe ove dve frakcije su se dogovorile da predaju jednu listu glasačima, pod Bargutijevim vođstvom, koji je aktivno podržavao Fatah iz svoje zatvorske ćelije.[38][39]

Bilo je i drugih izraza nezadovoljstva Fatahom, koji je održao svoj prvi generalni kongres nakon dve decenije. Zbog toga, pokret je ostao dosta dominantan među starijim kadrovima iz perioda palestinske politike pre dogovora u Oslu. Neki od njih su zadobili svoje položaje pod pokroviteljstvom Jasera Arafata, koji je balansirao iznad raznih frakcija, i period nakon njegove smrti 2004. godine je posvedočio o učestalijim sukobima među ovim grupama koje se takmiče za uticaj u budućim razvojima, političkom nasledstvu, fondovima i izbornim jedinicama. Perspektiva Abasovog napuštanja vlasti u narednim godinama je takođe uvećala ove tenzije.

Nije bilo otvorenih sukoba među starijim generacijama političara Fataha još od 1980-ih godina, iako je bilo povremenih sukoba među članovima najvišeg rukovodstva. Jedan član-osnivač, Faruk al Kadumi (Abu Lutf), nastavio je da se otvoreno suprotstavlja dogovorima nakon Osla, te je pojačao svoju kampanju za jaču poziciju iz prognanstva u Tunisu. Nakon Arafatove smrti, on je zvanični vođa i predsednik političkog biroa Fataha, ali je njegova vlast ograničena. On je nekoliko puta otvoreno osporio Abasov legitimitet, te je oštro kritikovao i njega i Muhameda Dahlana, ali, uprkos pretnjama o rascepu pokreta, on ostaje na svojoj poziciji, i njegovo osporavanje za sada nije urodilo plodom. Još jedan vrlo uticajan veteran, Hani al Hasan, takođe je otvoreno kritikovao sadašnje rukovodstvo.

Unutrašnji sukobi Fataha su se takođe, zbog stvaranja palestinske vlasti, spojili sa ratovima između raznih bezbednosnih službi palestinske vlasti, na primer, dugogodišnje rivalstvo između grana moćne preventivne službe bezbednosti Zapadne obale (Džibril Radžub) i Gaze (Muhamed Dahlan). Takođe, strana podrška raznih frakcija je doprinela sukobima, na primer, s obzirom da su SAD uglavnom viđene kao podrška Abasovog vođstva i Dahlanovog uticaja na bezbednost, a Sirija navodno promoviše Faruk al Kadumijevo osporavanje sadašnjeg rukovodstva. Mlađe generacije Fataha, posebno u okviru militantnih el Aksa mučeničkim brigadama, podložnije su raskolima, dok se određeni broj manjih mreža u Gazi i na Zapadnoj obali ili proglasio nezavisnim, ili priključio Hamasu. Međutim, tako očigledna cepanja u okviru pokreta su još uvek ne toliko česta, uprkos velikom broju unutrašnjih rivalstava i takmičenja između lokalnih grupa Fataha.

Skupština Fataha 2009. godine[uredi | uredi izvor]

Šesta generalna skupština pokreta Fatah, održana skoro 16 godina nakon dogovora u Oslu i 20 godina nakon poslednjeg kongresa Fataha je započeta 4. avgusta 2009. godine u Vitlejemu, na Zapadnoj obali, nakon što je nekoliko puta odložena zbog sukoba oko toga ko će biti predstavljen, do toga koje bi mesto bilo prihvatljivo.[40] Više od 2000 delegata je prisustvovalo trodnevnom sastanku.[41]

Unutrašnje otpadništvo je odmah bilo očigledno. Saudijski kralj Abdulah je rekao predstavnicima Fataha koji su se sastali u Vitlejemu da su podele među Palestincima bile više razarajuće za njihov zajednički cilj stvaranja nezavisne države nego njihov izraelski neprijatelj."[42]

Predstavnici Fataha su odlučili da ne nastave izraelsko-palestinske mirovne pregovore sve dok nisu ispunjeni svi preduslovi. Tih 14 preduslova su obuhvatali oslobađanje svih palestinskih zatvorenika iz izraelskih zatvora, zaustavljanje izgradnji svih izraelskih naselja i uklanjanje blokade Gaze iz 2009. godine.[43]

Oko 400 članova Fataha iz pojasa Gaze nije bilo u mogućnosti da prisustvuje konferenciji u Vitlejemu nakon što im je Hamas zabranio da putuju do Zapadne obale.[42]

Fatah je apelovao na Palestince koji žele oštriji odgovor Izraelu da potvrde mogućnost oružanog otpora protiv Izraela.[traži se izvor] Izraelski ministar odbrane Ehud Barak je opisao usvojenu platformu Fataha kao neobećavajuću. Međutim, dodao je da nije bilo drugačijeg rešenja do uspostavljanja dogovora pozivanjem palestinskog predsednika Mahmuda Abasa na pregovore.

Zvaničnici su tokom trećeg dana konferencije u Vitlejemu jednoglasno prihvatili predlog koji je izložio predsednik Arafat instituta, u kojem je izjavljeno da Izrael stoji iza atentata na preminulog predsednika Palestinske vlasti, te su prihvatili Fatahov zahtev za internacionalnu pomoć radi daljih ispitivanja. Zamenik ministra inostranih poslova Izraela, Deni Ajalon je izjavio da je konferencija bila „ozbiljan udarac miru“ i „još jedna izgubljena šansa za palestinsko rukovodstvo da prihvati blaže stavove“.

Izbori Centralnog komiteta i Revolucionarnog saveta[uredi | uredi izvor]

Delegati su glasali da bi popunili 18 mesta Centralnog komiteta Fataha, koji čini 23 mesta, kao i 81 mesto od 128 mesta Revolucionarnog saveta nakon nedelju dana razmatranja. Najmanje 70 novih članova je ušlo kasnije, sa 20 mesta koje su dobili predstavnici Fataha iz pojasa Gaze, 11 mesta su zauzele žene (najviši broj glasova je dobila jedna žena koja je provela godine u izraelskom zatvoru zbog njene uloge u pružanju otpora), četiri sedišta su dobili hrišćani, a jedno je dobio Jevrej koji je prešao na islam, Uri Davis, koji je prvi Jevrej po rođenju izabran za člana Revolucionarnog saveta od njegovog osnivanja 1958. godine. Aktivisti Fataha iz palestinske dijaspore su takođe dobili svoje predstavnike, a to su Samir Rifai, sekretar Fataha u Siriji, i Haled Abu Usba.

U Centralni komitet je izabrana Fadva Barguti, supruga Marvana Bargutija, koja izdržava petogodišnju robiju u Izraelu zbog svoje uloge u terorističkim napadima na civile u Izraelu tokom druge intifade.[44]

Oružane frakcije[uredi | uredi izvor]

Fatah je održao nekoliko militantnih grupa od svog osnivanja. Njegova glavna militantna grana je al Asifa. Smatra se da je Fatah dosta bio uključen u terorizam u prošlosti,[3][4] ali suprotno od svog rivala, islamskog ogranka Hamasa, Fatah se više ne smatra terorističkom organizacijom. Fatah je bio glavna teroristička organizacija po viđenju Izraela, i bio je proglašen terorističkom organizacijom od strane Stejt departmenta i američkog kongresa, sve dok se nije odrekao terorizma 1988. godine.[45][46][47][48][49]

Fatah je od svog osnivanja stvorio, vodio i sponzorisao određeni broj oružanih grupa i milicija, od kojih su neke imale zvanično zvanje oružanog krila pokreta. Grupa je takođe bila dominantna i nad određenim snagama PLO-a i Palestinske vlade, kao i bezbednosnim službama koje nisu bile ili sada nisu zvanično povezane sa Fatahom, ali su u praksi služile u potpunosti kao profataške oružane jedinice, i često njihovo osoblje čine članovi organizacije. Prvobitno ime Fatahovog oružanog krila je bilo al Asifa (al Assifa — Oluja), i to je takođe i prvo ime koje je Fatah koristio prilikom komuniciranja, pokušavajući jedno vreme da sakrije svoj identitet. Ovo ime se od tada uglavnom koristilo za oružane snage Fataha i danas ne pripada ni jednoj jedinici. Druge militantne grupe koje se pripisuju Fatahu su:

  • Snaga 17 — osnovana od strane Jasera Arafata i igra ulogu sličnu predsedničkoj gardi starijim vođama Fataha.
  • Crni septembar — grupa osnovana od strane vodećih članova Fataha 1971. godine nakon Crnog septembra u Jordanu, radi tajnog organizovanja napada sa kojima Fatah nije želeo biti povezan javno. Među njima su štrajkovi protiv vodećih jordanskih političara, kao sredstvo osvete i podizanje cene za napad na palestinski pokret; takođe, za internacionalne operacije (na primer, masakr u Minhenu), sa namerom da izvrše pritisak na Ameriku, evropske zemlje i Izrael, kao i radi povećanja važnosti Palestinskog pitanja. Fatah se javno ogradio od grupe, ali se smatra da je ona uživala Arafatovu direktnu ili prećutnu podršku. Ukinuta je tokom 1973–1974. godine, kada se promenila Fatahova linija, a operacija Crni septembar i strategija iza nje je viđena više kao politička odgovornost, a ne sredstvo.
  • Fatahovi orlovi — oružana milicija koja je bila aktivna sve do polovine 1990-ih godina.
  • Tanzim — (Organizacija) ogranak Fataha pod vođstvom Marvana Bargutija, sa korenima u aktivizmu tokom Prve intifade i koja je izvršila oružane napade u prvim danima Druge intifade. Kasnije je postala deo Al Aksa mučeničke brigade.
  • Al Aksa mučenička brigada — osnovana je tokom Druge intifade radi pojačavanja pozicije militantne organizacije u suparništvu sa pokretom Hamas, koji je predvodio napade na Izrael nakon 1993. godine i koji je brzo dobijao na popularnosti sa pojavom intifade. Brigade su lokalno organizovane i smatra se da im fali kohezija i unutrašnja disciplina, te da ponekada ignorišu primirja i druge inicijative pokrenute od strane centralnog rukovodstva Fataha. Uglavnom se smatra povezanom sa „mladom gardom“ politike Fataha, organizujući mlade članove na uličnom nivou, ali nije jasno da li oni sami čine frakcije među sobom unutar politike Fataha; pre će biti da razne jedinice brigade mogu biti povezane sa različitim vođama Fataha.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „مفوضية التعبئة والتنظيم - فصائل منظمة التحرير الفلسطينية”. Fatehorg.ps. Arhivirano iz originala 26. 01. 2016. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  2. ^ „Centar al Zejtuna”. Alzaytouna.net. Arhivirano iz originala 5. 10. 2011. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  3. ^ a b [1] Encyclopædia Britannica
  4. ^ a b Palestina :: Obnova palestinskog identiteta Encyclopædia Britannica
  5. ^ Terorizam u Tel Avivu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. jun 2013) Time petak, 13. septembar 1968
  6. ^ Al Fatah al `Asifa GlobalSecurity.org
  7. ^ Fares, Valid (13. 11. 1974). „Arafatove ideje nisu uspele na kraju”. MSNBC. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  8. ^ „Suparnički Fatah i Hamas uspostavili dogovor”. CNN. 28. 4. 2011. 
  9. ^ Abas na čelu Palestinske vlade nacionalnog jedinstva. Al Džazira, 7. februar 2012
  10. ^ Palestinci potpisali ugovor o organizovanju izbora. New York Times, 20. maj 2012
  11. ^ Encyclopædia Britannica. Fatah. Preuzet je 30. jula 2006. godine. „Fatah [...] je izvrnuti akronim naziva Harakat al-Tahrir al-Watani al-Filastini [...]"
  12. ^ „Hudajbija ugovor — Vikipedija, besplatna enciklopedija”. En.wikipedia.org. 17. 3. 2013. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  13. ^ Martin Teodor Hucma, P. Dž. Berman; et al. (2000). Enciklopedija islama, tom X (Tā'-U[..]). Bril. str. 539. 
  14. ^ „معهد واشنطن — معهد واشنطن لسياسة الشرق الأدنى”. Arabic.washingtoninstitute.org. Arhivirano iz originala 13. 07. 2012. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  15. ^ „Četvrtak, 21. maj 1998 — Arafat opet saziva na dogovoru u Oslu privremeno primirje”. IMRA. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  16. ^ Fatah pokušava da 'ukloni, porazi okupaciju' Arhivirano 2013-07-06 na sajtu Archive.today Halid Abu Tomeh. Pristupljeno 14. avgust 2009.
  17. ^ Ksin Hua novinska agencija. Fatah počinje brojanje glasova za revolucionarni savet posle odlaganja Saud Abu Ramadan. Pristupljeno 14. avgust 2009.
  18. ^ http://www.fas.org/irp/dni/osc/fatah-charter.pdf
  19. ^ a b v g d đ e Aburish 1998, str. 41–90
  20. ^ Baumgarten 2005, str. 32.
  21. ^ „Fatah: Teška politička zbunjenost”. BBC News. 4. 8. 2009. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  22. ^ Bulok, Džon (1983). Konačni sukob. Faber Publishing. str. 165. 
  23. ^ Sajig, Jezid. Oružani sukobi i potraga, Palestinski nacionalni pokret, 1949–1993. . Oxford University Press. 1997. ISBN 978-0-19-829643-0. 
  24. ^ a b Aburish 1998, str. 100–112
  25. ^ Rašida, Mahran. Arafat, težak broj (na jeziku: Arabic). Dar al-Hayan. str. 175—181. ISBN [[Posebno:BookSources/0-14-127262-5 Šablon:Please check|0-14-127262-5 [[:Šablon:Please check]]]] Proverite vrednost parametra |isbn=: invalid character (pomoć). 
  26. ^ Seale 1992, str. 81–82.
  27. ^ a b v g Aburish 1998, str. 150–175
  28. ^ Harris 1996, str. 162–165
  29. ^ Nesigurne informacije; U tekstu Lica Libana. Sekte, ratovi i globalno uništavanje' pp. 162–165, Vilijam Haris tvrdi: „Možda 3000 Palestinaca, većinom civila, je poginulo tokom opsade i nakon nje." Ovaj izvor tvrdi da je ubijeno 2000ljudi , dok ova stranica govori od nekoliko hiljada.[http://www.laa.org/tours/thewar.htm [https://web.archive.org/web/20131020142835/http://www.laa.org/tours/thewar.htm Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. oktobar 2013)] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016)
  30. ^ „133 Izjava za medije premijera Begina o masakru Izraelaca na putu Haifa — Tel Aviv- 12. mart 1978”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 12. 5. 1978. 
  31. ^ „Vremenska linija: Liban. Izrael kontroliše sever”. BBC News. BBC MMVII. 9. 10. 2007. Pristupljeno 9. 10. 2007. 
  32. ^ „Progresivna politika za pravedniji svet”. Socialist International. Arhivirano iz originala 3. 5. 2013. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  33. ^ „članice PES-a | PES”. Pes.eu. Arhivirano iz originala 3. 5. 2013. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  34. ^ Izjava Nacionalnih i islamskih snaga Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2006) 10. februar 2001
  35. ^ „Državni izveštaji o terorizmu", U.S. State Dept., 27 April 2005
  36. ^ Džonston, Alan (27. 3. 2005). „Fatah se suočava sa raskršćem reformi”. BBC News. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  37. ^ „Predstavnici Fataha u pregovorima sa Bargutijem”. Jerusalam Post. Arhivirano iz originala 5. 6. 2012. g. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  38. ^ „Kriza reprezentacije”. Reut-institute.org. Arhivirano iz originala 12. 10. 2017. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  39. ^ Erlandžer, Stiven (15. 12. 2005). „Opaka podela glavne palestinske frakcije uoči izbora”. New York Times. Pristupljeno 7. 1. 2007. 
  40. ^ „editiorial.jpost.com Ciljevi Fataha. Pristupljen 11. avgusta 2009.”. Arhivirano iz originala 8. 7. 2012. g. Pristupljeno 4. 9. 2018. 
  41. ^ „Delegati se okupljaju na kongresu Fataha”. Al Jazeera. Pristupljeno 11. 8. 2009. 
  42. ^ a b „Izbijanje rasprava na konferenciji Fataha u Vitlejemu”. Jerusalem Post. Arhivirano iz originala 6. 7. 2013. g. Pristupljeno 5. 8. 2009. 
  43. ^ „'Nema pregovora ako Izrael ne oslobodi sve zarobljenike'”. Arhivirano iz originala 8. 7. 2012. g. Pristupljeno 4. 9. 2018. 
  44. ^ Associated, The (10. 8. 2009). „Fatah podržava rešenje postojanja dve države, jačajući procep sa Hamasom”. Haaretz.com. Arhivirano iz originala 10. 2. 2010. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  45. ^ „Izraelski ministar odbrane”. Mod.gov.il. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  46. ^ Kushner 2003, str. 13–15, 281–83.
  47. ^ Lubah, Arnold H. (1988). „Sudija odlučio da PLO može zadržati vlast”. New York Times. 
  48. ^ Palestinska informativna kancelarija protiv Šulca, 853 F.2d 932 (D.C.Cir. 1988).
  49. ^ „Bilten američkog Stejt departmenta”. United States Department of State. 1987. Arhivirano iz originala 29. 6. 2012. g. Pristupljeno 23. 2. 2009. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Članci[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fatah na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фатах&oldid=27603184”