Fauna Novog Zelanda

Kivi (simbol faune Novog Zelanda)

Fauna Novog Zelanda je specifična ostrvska fauna, koja se razvijala u izolovanosti od ostatka sveta. Karakteristična je po odsustvu autohtonih sisara, velikom broju endemičnih ptica, od kojih su mnoge neletačice, prastarim gmizavcima tuatarama, primitivnim vrstama žaba, endemičnim rečnim ribama, džinovskim insektima vetama i mnogim drugim zanimljivim beskičmenjacima.

Novi Zeland se odvojio od Gondvane pre 82 miliona godina. Tada se sisari još nisu razvili u značajnu životinjsku grupu, pa su odsustvovali sa ovih ostrva. Kasnije su vazdušnim putem stigli slepi miševi, a vodenim morski lavovi. S druge strane, zbog izolovanosti je na Novom Zelandu preživeo „živi fosil“ tuatara. Usled odsustva sisara, a samim tim i grabljivica, mnoge ptičje vrste koje su se hranile na tlu, izgubile su sposobnost letenja, pošto im let nije bio potreban. Neke od njih su dostigle ogromne dimenzije, poput džinovske moe.

Dolaskom čoveka, počelo je izumiranje autohtone faune. Mnoge vrste su iščezle kao posledica ljudskog lova ili su stradale od alohtonih životinjskih vrsta, koje je introdukovao čovek. Prvo su na Novi Zeland stigli Maori. Naišli su na izobilje lako dostupne hrane i istrebili veliki broj ptica neletačica. Sa njima su stigli i drugi grabljivci — polinezijski pacov i pas. Nakon useljavanja Evropljana, struktura faune se potpuno promenila na štetu autohtonih životinja. Doseljenici su preneli veliki broj vrsta iz Evrope, Australije i drugih kontinenata. Pored toga, počelo je drastično uništavanje staništa životinja. Mnoge novozelandske vrste su danas na ivici izumiranja.

Autohtone vrste

Ptice

Novi Zeland je poznat po velikom broju ptica neletačica. Izgubile su sposobnost letenja, zbog odsustva kopnenih grabljivaca. Pošto su hranu tražile na tlu, let im nije bio potreban. Najveća među njima je bila džinovska moa (Dinornis). Postojale su 2 vrste ove ptice trkačice, jedna sa Severnog ostrva (Dinornis novaezealandiae), a druga sa Južnog (Dinornis giganteus). To su bile najviše ptice na svetu, u vreme njihovog postojanja. Dostizale su visinu od 3,6 m, a težile 230-240 kg. Perje im je bilo crvenkasto-smeđe, nalik dlaci. Imale su dugačak vrat i malu glavu. Noge su im bile velike i snažne. Istrebili su ih Maori, nakon viševekovnog lova. Osim džinovskih, postojao je veliki broj manjih vrsta moa, koje su takođe izumrle. Na Novom Zelandu danas živi 5 vrsta kivija, malih ptica trkačica, veličine kokoške. Za kivija se mislilo da mu je najbliži srodnik moa, ali genetskim istraživanjem je utvrđeno da je u bližem srodstvu sa emuom. Kivi takođe ima perje nalik dlaci. Pretežno je noćna životinja, koja se hrani sitnim beskičmenjacima i semenjem. Ima veoma razvijeno čulo mirisa. Na vrhu dugačkog tankom kljuna se nalaze nozdrve, što je jedinstven slučaj među pticama. Snese najveće jaje od svih pticama, u odnosu na svoju veličinu. Ono može biti do jedne četvrtine mase ženke. Na njemu leži mužjak.

Sisari

Jedini autohtoni kopneni sisari na Novom Zelandu su slepi miševi. Na obalama se mogu naći morski sisari (novozelandski morski lav i novozelandska foka krznašica). Slepi miševi su na Novi Zeland stigli vazdušnim, a ušate foke morskim putem, nakon što se ostrvo odvojilo od Gondvane. U vreme izolovanja ostrva, sisari se još nisu razvili u značajnu životinjsku klasu.

Veliki kratkorepi i mali kratkorepi slepi miš pripadaju endemičnoj novozelandskoj porodici Mystacinidae. Prva vrsta je izumrla u 20. veku. Karakteristika ovih slepih miševa je kretanje po tlu u potrazi za hranom. Kada slete na tlo, prevrću humus tražeći insekte i ostalu hranu. Tada sklope krila ispod kožne membrane, što je jedinstvena karakteristika među slepim miševima. Dugorepi slepi miš (Chalinolobus tuberculatus), takođe endemičan, manji je od njih i različit. Pripada porodici Vespertilionidae, a stigao je na Novi Zeland mnogo kasnije.

Gmizavci

Tuatara

Gmizavci na Novom Zelandu su tuatare i gušteri. Na ovim ostrvima nema zmija, kopnenih kornjača i krokodila. Morske kornjače i morske zmije se mogu naći u priobalju. Tuatare pripadaju posebnom redu gmizavaca — Sphenodontia, čiji su jedini član. Gušteri su zastupljeni sa 46 opisanih vrsta, ali ih verovatno ima i više. To su skinkovi (29 vrsta) i gekoni (17 vrsta).

Tuatara ili haterija (Sphenodon punctatus) je poslednji preživeli član grupe gmizavaca koja je izumrla pre 220 miliona godina, te se smatra „živim fosilom“. Izgledom podseća na guštere. Ima ih oko 100 hiljada jedinki, na ostrvcima u priobalju glavnih ostrva. Svoju punu veličinu od pola metra postiže za 25-35 godina a živi 60-100 godina. Karakteristika tuatare je „treće oko“, koje se sastoji od rudimentiranog sočiva i mrežice, a povezano je preko nerva sa mozgom. Ceo taj organ je pokriven neprovidnom ljuskom. Smatra se da služi kao senzor za svetlost. Mužjaci nemaju penis, nego se razmnožavaju preko kloake.

Vodozemci

Arčijeva žaba

Vodozemci na Novom Zelandu su zastupljeni sa 4 vrste najstarijih i najprimitivnijih žaba na svetu, roda Leiopelma. To su Hamiltonova, Arčijeva, Hohšteterova i maudska žaba. Žive na Severnom ostrvu i na ostrvcima u Kukovom prolazu. Veoma su slične fosilnim žabama nađenim u Kvinslendu, starim 150 miliona godina, iz doba Jure.

Novozelandske žabe nemaju plovne kožice, osim Hohšteterove kod koje su razvijene delimično. Žive u šumama i nisu vezane za vodu. Ne prolaze kroz stadijum punoglavca. Imaju razvijene mišiće za pokretanje repa, iako im je rep zakržljao. Ne krekeću, nego ispuštaju tanke visoke krike. Nemaju bubne opne.

Izumiranje Faune

Maori su stigli na Novi Zeland pre 1300. godine i našli na izobilje hrane, prvenstveno u vidu džinovske moe, koja je nudila velike količine mesa i ogromna jaja. Dve vrste džinovske moe, (Dinornis novaezealandiae) i (Dinornis giganteus) kao i desetak manjih vrsta moa, istrebljene su u periodu između 1500. i 1800. godine. Izumro je i haastov orao (Harpagornis moorei), najveća vrsta ptice grabljivice na svetu, verovatno zbog nestanka moa, koje su mu bile glavni plen, mada je i ubijan od strane Maora. Istrebljene su neke ptice neletačice, kao što su dve vrste novozelandske guske (Cnemiornis), finšova patka (Chenonetta finschi), skarletova patka (Malacorhynchus scarletti), novozelandska noćna lasta (Aegotheles novazelandiae), dve vrste aptornisa (Aptornis otidiformis) i (Aptornis defossor) i mnoge druge ptice.

Nakon dolaska Evropljana, počelo je još masovnije izumiranje faune. Novozelandska prepelica (Coturnix novaezelandidae) je izumrla 1875. Carića sa Stivenovog ostrva (Xenicus lyalli) je istrebila domaća mačka 1894. godine. Piopio (Turnagra capensis), ptica pevačica, izumrla je 1902, a huija (Heteralocha acutirostris) 1907. godine. Smejuća sova (Sceloglaux albifacies) je istrebljena 1914. Za takahe (Notornis mantelli), vrstu barske koke neletačice, mislilo se da je izumrla, ali je ponovo otkrivena 1948. u nacionalnom parku Fjordlend na Južnom ostrvu. Novozelandski lipljen (Prototroctes oxyrhynchus) je izumro, pre svega zbog konkurencije uvezene pastrmke.