Državni udar u Španiji (1936)

Državni udar u Španiji
Deo Španskog građanskog rata
Ratna situacija u Španiji krajem jula 1936. Oblasti pod kontrolom pobunjenika obojene su ružičasto.
Vreme 17—31. jul 1936. Mesto Španija Uzrok Pokušaj obaranja levičarske španske vlade izabrane u februaru 1936. od strane desničarske vojne hunte. Ishod obaranje republikanske vlade nije uspelo, ali su nacionalisti zauzeli polovinu španske teritorije. Teritorijalne promene Nacionalisti zauzeli Španski Maroko, Balearska i Kanarska ostrva, severne i zapadne oblasti Španije (Burgos, Sevilja, Saragosa, Valjadolid, La Korunja, Kadiz)
Sukobljene strane
Španska republika	Nacionalistički pobunjenici
Komandanti i vođe
Manuel Azanja Hose Dijas	Hose Sanhurho Sakanel  † Francisko Franko Emilio Mola Vidal Manuel Goded Ljopis   Hoakin Fanjul Gonji
Jačina
manji deo garnizona u Madridu, Barseloni i Valensiji oko 12.000 policajaca i žandarma oko 100.000 naoružanih radnika Narodne milicije veći deo ratne mornarice	34.000 vojnika u Španskom Maroku 5 divizija u Španiji oko 40.000 žandarma falangističke centurije karlistički dobrovoljci 1 bojni brod, 2 krstarice, 1 podmornica
Žrtve i gubici
teški	znatni

Državni udar u Španiji (šp. Golpe de Estado en España), 17. jula 1936, državni udar desničarskih snaga španske vojske pod vođstvom generala Franciska Franka u pokušaju da obore vladu levičarskog Narodnog fronta u Drugoj španskoj republici (1931-1939). Iako državni udar nije uspeo da obori republikansku vladu u Madridu, pobunjenici su za kratko vreme uspeli da zauzmu gotovo polovinu Španije i formiraju alternativnu vladu u Burgosu, čime je počeo španski građanski rat, koji će potrajati pune tri godine.

Pozadina

Druga španska republika i pokušaj agrarne reforme (1931—1933)

Tridesetih godina 20. veka Španija je bila pretežno agrarna zemlja sa veoma jakim feudalnim ostacima i ogromnom masom seoske sirotinje i bezemljaša. Primera radi, 10 hiljada vlastelinskih porodica držalo je oko 8 miliona hektara obradive zemlje, otprilike koliko i 2 miliona porodica siromašnih seljaka, 15 hiljada porodica bogatih seljaka posedovalo je preko 2 miliona hektara, a 170.000 porodica imućnih seljaka oko 4 i po milina hektara. U isto vreme, bilo je oko 2 i po miliona porodica seljaka bezemljaša, sa preko 10 miliona članova, bez ikakvih ekonomskih i društvenih prava.

Druga španska republika, uspostavljena posle pobede republikansko-socijalističke koalicije na izborima održanim 12. aprila 1931, donela je 1932. Zakon o osnovama agrarne reforme, kojim se predviđala nacionalizacija velikih poseda, ali je njegovo sprovođenje bilo veoma sporo: do kraja 1934. podeljeno je manje od 118.000 hektara, a svega 12.260 porodica bezemljaša dobilo je zemlju.

Vladavina CEDA u Španiji (1933—1936)

Uprkos neuspehu agrarne reforme, sama pretnja oduzimanja imovine naterala je posedničke klase u Španiji da se politički organizuju u tri glavne struje: Španska federacija autonomnih prava (šp. Confederacion Espanol de Derechas Autonomas, CEDA), Španska falanga hunti nacional-sindikalističke ofanzive (uglavnom sastavljena od sitnoburžoaskih avanturista) i monarhisti. CEDA je htela da uvede fašizam legalnim putem, a monarhisti i falangisti državnim udarom i vojnom diktaturom. Sve desničarske organizacije imale su 1933. oko 550.000 organizovanih članova, koji su naročito bili brojni u vojsci i žandarmeriji: koristeći se razočarenjem naroda u neodlučnu politiku Druge republike i svestranom pomoći nacističke Nemačke i fašističke Italije, CEDA je pobedila na parlamentarnim izborima u novembru 1933. Fašistička vlada oslanjala se na partijske paravojne formacije, vojsku i žandarmeriju (Civilna garda), u kojima su članovi CEDA, falangisti i monarhisti činili dominantni većinu, kao i desničarske paravojne formacije, i odmah je počela sa ukidanjem svih progresivnih republikanskih zakona.

Na suprotnoj strani, radnička klasa Španije brojala je oko 3 miliona rudara i industrijskih radnika, dva miliona zanatlijskih radnika i preko 2 i po miliona poljoprivrednih radnika. Životni standard i materijalna sigurnost radnika i seoske sirotinje bili su veoma niski, što se često izražavalo u raznim vidovima otpora (pobune, štrajkovi, demonstracije), i podstaklo staranje veoma masovnih radničkih političkih organizacija: početkom 1934. španski socijalisti imali su 1.444.475 organizovanih članova, sindikalisti (anarhosindikalisti) 1.577.547, a komunisti 133.266. Postojale su i dve milionske sindikalne organizacije: Generalna unija radnika - GUR (šp. Union General de Trabajadores) i Nacionalna konfederacija rada - NKR (šp. Confederacion Nacional del Trabajo). Ove organizacije imale su po 2 miliona članova i formirale su svoje radničke milicije, koje su se aktivno suprotstavljale fašističkim paravojnim formacijama.

Represivna politika fašističke vlade CEDA i ukidanje zakona o agrarnoj reformi dovele su početkom oktobra 1934. do generalnog štrajka, radničkih demonstracija u Madridu i pravog ustanka seljaka u Asturiji (Asturski ustanak), dok se autonomna vlada Katalonije u Barseloni pobunila protiv centralne vlade. Vlada je ugušila pobune u krvi intervencijom žandarmerije i profesionalne vojske iz Španskog Maroka, i zavela vojnu diktatutru koja se održala pune dve godine: masa pobunjenika osuđena je na smrt, a preko 30.000 ljudi bačeno je u tamnice.

Pobeda Narodnog fronta i desničarska reakcija

Pod pritiskom fašista, demokratske snage Španije formirale su Narodni front, u koji su ušle Socijalistička radnička partija, Komunistička partija, Leva republikanska partija, Federacija socijalističke omladine, Sindikalistička partija i Radnička partija marksističkog ujedinjenja. Program Narodnog fronta obećavao je konfiskaciju bez naknade veleposedničkih i crkvenih imanja u korist siromašnih seljaka i bezemljaša, podizanje životnog standarda radnika i opšta amnestija političkih osuđenika. Na izborima održanim 16. februara 1936. lista Narodnog fronta dobila je 267 poslaničkih mesta, a stranke desnice 132. Vladu su organizovali levi republikanci, uz saglasnost svih drugih članova Narodnog fronta. Pobeda Narodnog fronta izazvala je reakciju desničarskih partija, koje su uz pomoć iz inostranstva počele pripreme za nasilno obaranje vlade: glavni oslonac desničara bila je profesionalna vojska (9 divizija sa oko 150.000 ljudi i 208 aviona), i brojne policijske snage (Korpus bezbednosti od oko 18.000 ljudi i Civilna garda - žandarmerija - sa oko 34.000 vojnika), čije se ljudstvo sastojalo većinom od starih najamnika koji su služili još pre uspostavljanja republike i bili naviknuti da republikance i levičare smatraju neprijateljima države, a oficirski kadar od članova starih aristokratskih porodica, koje su bile direktno ugrožene pobedom radničko-seljačkih partija na izborima.

Pokušaj nove vlade da smeni najistaknutije desničarske oficire u vojsci izazvao je otvorenu pobunu: formirana je Vojna hunta, kojoj su na čelu bili generali Hose Sanhurho Sakanel, Francisko Franko i Emilio Mola Vidal. Vojnu huntu je podržala većina oficira u španskoj vojsci i žandarmeriji (Civilna garda), čiji su članovi bili najamnici koji su se plašili smanjenja vojske koju je najavio Narodni front, kao i sve desničarske partije sa svojim paravojnim formacijama, i sredinom jula 1936. organizovan je vojni puč sa ciljem nasilnog obaranja republikanske vlade i uvođenja vojne diktature.

Pobuna

Po planu Vojne Hunte, general Francisko Franko pobunio bi vojsku sa Kanarskih ostrva i preuzeo komandu u Maroku, a general Emilio Mola u Navari poveo bi pobunjeničke trupe na severu Španije. Računajući na podršku većine oficira, profesionalnih vojnika i pripadnika žandarmerije, pobunjenički generali očekivali su da će brzim operacijama lako slomiti eventualni otpor vojnih snaga koje bi ostale verne Republici. Posebno su računali na trupe iz španskog Maroka - 6 bataljona, 14 baterija od 105 mm i 155 mm (po 4 oruđa), nešto konjice i inžinjerije, 4 eskadrile (27 aviona i 5 hidroaviona) i Legiju stranaca, ukupno oko 34.000 oficira i vojnika - koje su bile najspremniji deo španske vojske.

Vojska u španskom Maroku pobunila se 17. jula 1936. i zauzela gradove, luke i aerodrome, pogubivši 189 republikanskih oficira, činovnika i radnika koji su pružili otpor. Narednog dana pobunili su se mnogi garnizoni u Španiji. Pobunjenički general Gonzalo Keipo de Ljano (šp. Gonzalo Queipo da Llano y Serra) preuzeo je vlast u Sevilji. U Madridu, u kasarni Montanja (šp. Cuartel de la Montana) pobunjenički general Hoakin Fanjul Gonji (šp. Joaquin Fanjul Goni) skupio je veliki broj oficira i falangista i proglasio opsadno stanje u gradu, ali nije mogao da izađe sa trupama na ulice, jer su radnici već bili okružili kasarnu. Opkoljene su bile i kasarne Hetafe (šp. Getafe), Kampamento (šp. Campamento) i Vikalvaro (šp. Vicalvaro) koje su radnici brzo zauzeli. Žestoke borbe između radnika i vojske u kasarni Montanja trajale su od 19. jula ujutro do 20 jula u podne, kad su se pobunjenici predali. Radnici su tom prilikom zaplenili veliki broj pušaka i drugo oružje. U Barseloni radnici su izvršili napad na kasarnu Atarasanas (šp. Atarazanas) i likvidirali pobunjenike u njoj. Međutim, pobunjeničke jedinice iz kasarne Pedrales ušle su u grad i sukobile se s radnicima, kojima se pridružio deo policijskih snaga veran Republici. U žestokim uličnim borbama pobunjenici su savladani; zarobljen je i njihov komandant, general Manuel Goded Ljopis (šp. Manuel Goded Llopis). U Asturiji rudari su opkolili kasarne Simankas (šp. Simancas) i El Koto (šp. El Coto) u Hihonu i likvidirali ih; istovremeno, opkolili su i grad Ovijedo. U Baskiji radnici su 18. jula zauzeli sve važne tačke i osujetili pobunu. U Galisiji radnici, seljaci i ribari vodili su dva dana žestoke borbe protiv pobunjeničkih trupa, ali su bili savladani jer im je nedostajalo oružja. Radnici su savladali pobunjenike i u Malagi, Valensiji, Alikantu i Almeriji. Pobunjenici su uspeli da zadrže Burgos, Saragosu, Pamplonu, Valjadolid i Sevilju.

Posledice

Podeljena Španija i građanski rat

U prvim danima pobune oko pola teritorije Španije bilo je u rukama pobunjenika. Držali su deo Andaluzije, Galisiju, provincije Leon, Staru Kastilju i Navaru, zapadni deo Aragona, sa gradovima Ueskom, Saragosom i Teruelom. Pobunjenici su imali izlaz na more jedino u Kadizu, na jugu, i u La Korunji i Vigu, na severu, a na Mediteranu nisu imali ni jednu luku. Republikansa teritorija obuhvatala je mediteransku obalu Španije, od Pirineja do južno od Malage, zatim deo Aragona, Mursiju, najveći deo Andaluzije, Baskiju, Santander i Asturiju, najveći deo La Manče i Nove Kastilje, i deo Ekstremadure. Glavni prelazi preko francuske granice, Irun (na Atlantiku) i Port-Bou (na Mediteranu), bili su u početku rata u rukama republikanaca, pa je jedina važnija veza pobunjenika sa spoljnim svetom išla preko provincije Badahos za Portugaliju.

Suprotstavljene snage

U Španiji pobunjenicima su u početku rata prišli garnizoni, jačine divizija, u Sevilji, Saragosi, Valjadolidu, Burgosu i La Korunji, zatim 3 artiljerijska puka u Andaluziji, pomorske baze u u Kadizu i Ferolu, garnizoni na Balearskim ostrvima (osim na Menorci), garnizon na Kanarskim ostrvima i čitava vojska u španskom Maroku. Pored ovih trupa, pobunjenicima su pripadale falangističke centurije i karlističke (monarhističke) dobrovoljačke jedinice iz Navare, koje su se još od 1934. uvežbavale kao paravojne formacije. Pridružili su im se aerodromi u Sevilji, Leonu i Logronju. Najveći deo flote prešao je 21. jula na stranu Republike. Na strani pobunjenika ostao je samo bojni brod Espanja, krstarice Baleares i Kanarias i jedna podmornica. Na svim ostalim brodovima i plovnim jedinicama flote mornari i podoficiri likvidirali su pobunu oficira i preuzeli komandu.

Republici su ostali verni manji delovi garnizona u Madridu, Barseloni, Valensiji i nekim drugim gradovima. Većina pripadnika tih garnizona se rasula, a oficiri su najvećim delom prišli pobunjenicima. Republici su, takođe, ostali verni aerodromi u Madridu, Barseloni, Kartaheni i većina pomorskih snaga. Republikanske oružane snage u početku građanskog rata sačinjavali su najvećim delom naoružani radnici jedinica Narodne milicije. Računa se da je u početku rata bilo preko 100.000 naoružanih milicionera. Sem toga, u sastavu Republikanskih oružanih snaga bilo je oko 12.000 pripadnika policije i žandarmerije. Nisu utvrđeni tačni podaci o broju pripadnika bivše vojske: prema nekim podacima samo je oko 200 oficira ostalo verno Republici.

Literatura

• Beevor, Antony (2006). The battle for Spain : the Spanish Civil War, 1936-1939. Antony Beevor. New York: Penguin Books. str. 68—78. ISBN 0-14-303765-X. OCLC 70158540. 
• Casanova, Julián (2013). A short history of the Spanish Civil War. London. ISBN 978-0-85773-304-7. OCLC 878405469. 
• Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (knjiga 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 527—529.