Februarska oseka (1907)

Februar 1907. je započeo veoma nepovoljno za srpsku organizaciju. Već prvog dana ovoga meseca uspešni Džervinčev zastupnik, poručnik Vojin Popović-Vuk je oboleo i vratio se u Srbiju. Vojvoda Petko Ilić, posle januarkih uspeha, došao je u sukob sa svojim četnicima. Već 4. februara 1907. bio je prinuđen da zbog pijanstva i neposlušnosti odstrani iz čete đaka Antu Denkovića. Međutim ovde nije bio kraj Petkovih malera; 18. februara iz čete posredstvom Skopskog odbora oterani i vozom upućeni u Vranje četnici-đaci Đorđe Jovanović, Miloslav Stojković i Ljuba Milosavljević. Pored neposlušnosti i pijančenja oni su se, u prisustvu starešine manastira Sv. Ilije, dogovarali da Petka Ilića ubiju ili da ga napuste i vrate se u Srbiju. Skopski odbor je predložio Izvršnom odboru da ih, primera radi, nikako ne ostavi bez telesne kazne. Istovremeno zatražio je dvojicu dobrih četnika za Ilićevu sasvim oslabljenu četu. Izvršni odbor je obećao da će tražene četnike uputiti 21. februara, ali je tek 8. marta umesto dvojice slao samo jednog-Dragoljuba Džilića.

Izdaja četnika

Desetog februara Mihailo Ristić Džervinac je pismeno izvestio Izvršni odbor da je moćna turska potera od 800 vojnika, predvođena bimbašom, započela gonjenje srpskih četa u Kumanovskoj kazi. Turskoj poteri pomagao je zarobljeni četnik Slavko Stanisavljević, rodom iz Požarevca. On je sa Turcima putovao preobučen u tursku uniformu i odavao joj je kanale četnika, četničke jatake i srpske seoske prvake. Zbog toga se Mihailo Ristić Džervinac odlučio da čete postupno prebaci u Srbiju. Na terenu su, radi održavanja morala među stanovništvom, ostali domoroci Spasa Garda, Jaćim Pavlović, Denko Božinović i Aleksandar-Sanda Arsić. Svaki je sa sobom imao po dva-tri četnika, takođe domoroca. Da bi ovu zamisao što lakše sproveo u delo, naredio je srpskim četama da se povuku prema severu na Kozjak i Rujan. Pored toga, da bi opravdao povlačenje preko granice, tursku poteru je preuveličao za 300 konjanika i jednu brdsku bateriju.

Dana 13. februara 1907. uputio je preko granice četu Đoirđa Sokolovića s obrazloženjem da je ona iznurena jer se preko pet meseci nalazila na terenu i četovođa je oboleo od jakog revmatizma. Ubrzo potom i druge čete su prešle granicu, uključujući čete Jaćima Pavlovića i Sande Arsića.

Reagovnje Skopskog i Izvršnog odbora

Sa tezom Mihaila Ristića Džervinca o poteri kao opštoj meri protiv srpskih četa nije se složio Skopski odbor, koji u Džervinca nije imao poverenja. Već posle nekoliko dana, na osnovu razgovora člana Skopskog odbora sa dobro verziranim turskim oficirom, izpostavilo se da je od ukupno 60 kumanovskih konjanika u poteri učestvovala samo jedna destina, slično je važilo i za pešadiju. Takođe su ustanovili da nije bilo brdske artiljerije. Zatim poteru su činile uglavnom seoske posade koje su predvodili kumanovski kajmakam i bimbaša. Konačno, potera nije bila uperena protiv srpskih četa, već protiv seoskih prvaka koje je Slavko Stanisavljević izdao. Skopski odbor u pismu Izvršnom odboru, dalje navodi da je uhapšen turski poručnik Ismail efendija, oprobani srpski prijatelj, kao i njegov narednik. Zato se traži od Izvršnog odbora da najstrože zabrani svim vojvodama, a posebno Đorđu Skopljančetu, da pregovaraju sa turskim oficirima i činovnicima.

Ovaki razgovori, pored toga što ne spadaju u njihovu nadležnost, štetni su jer:

• utiču rđavo na stanovništvo, naročito u odnosu na bugarska sela koja se ponose nepomirljivošću prema Turcima
• mogu biti opasni zbog turske verolomnosti
• daju lošu sliku strancima o moralu našeg rada, koji se do sada visoko cenio

Dalje se traži da Izvršni odbor upućuje čete manjim grupama na teren i predlaže da se predviđeni prodor Ovčem polju odgodi, jer je postojala mogućnost da je četnik-izdajica otkrio Turcima ovaj plan.

Uzimanje sela Nikodima

Jedini uspeh u februaru je postigao vojvoda Jovan Babunski koji je ušao u Nikodim 21. februara 1907. Obaveštena o dolasku srpske čete iz sela je pobegla bugarska četa, pa borbe nije ni došlo. Sa Bugarima pobeglo je još deset bugaraša.

Nesuglasice

Iako je za prekovardarske čete bilo obezbeđeno 600 berdanki i 120.000 metaka, snabdevanje četa u ostalim potrebama nije bilo ni ravnomerno ni zadovoljavajuće. U svom pismu Centralnom odboru Babunski je istekao da mu je veza sa Vranjem prekinuta, a da od Skoplja nije dobio ništa. Zbog toga četnici Jovana Babunskog i Vasilija Trbića idu u provaljenoj obući i pocepanoj odeći. Za razliku od favorizovanih porečkih četa, koje su daleko bolje snabdevane, iako ništa ne rade. Pored nesuglasica između Skopskog odbora i Džervinca, došlo je do većih nesporazuma na liniji Centralni odbor-Ministarstvo inostranih dela. Tako da je Izvršni odbor dobijao različite poruke sa istu situaciju.

Pored svih ovih nesuglasica bugarske komite su sve više potiskivane iz Makedonije. Rascep unutar VMORO je bio takav da su i makedonski bugaraši počeli da gube poverenje u njenu moć. VMORO nije bio sposoban da nakon turskog ubistva vođe VMOROa (Damjan Gruev, ubijen 1906) nađe adekvatnu zamenu. Od tada VMORO je bila zavađena na tri dela, Centralni odbor (Pera Tošev, Pop-Hristov), revizori (Sarafov, Puškarev, Gavranov), zvanični predstavnici (Gorče Petrov, Petar Pop-Arsov i Stefanov).

Jedan od primera raspada VMORO je bila situacija u selu Topolčani kod Bitolja. Bugarskome vođi Pavlu Naumovu se izjavili da su Srbi i nisu dužni da u selo prime bugarsku organizaciju.

Vidi još

• Borba za Makedoniju

Izvori

• Vladimir Ilić: Srpska četniča akcija 1903-1912, pp. 113–114 (2006)