Ferdinand Porše

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ferdinand Porše
Bundesarchiv Bild 183-2005-1017-525, Dr. Ferdinand Porsche.jpg
Datum rođenja (1875-09-03)3. septembar 1875.
Mesto rođenja Vratislavice[1]
 Austrougarska
Datum smrti 30. januar 1951.(1951-01-30) (75 god.)
Mesto smrti Volfsburg[2]
 Zapadna Nemačka

Ferdinand Porše (nem. Ferdinand Porsche; Vratislavice, 3. septembar 1875Volfsburg, 30. januar 1951), austrijski automobilski inženjer.[3]

Detinjstvo i porodica[uredi]

Poršeovi su imali petoro dece: dve ćerke i tri sina. Poršeov otac je želeo da najstariji sin preuzme njegov posao, ali on je poginuo u nesrećnom slučaju dok je radio kao pomoćnik u radnji. Ferdinand je, kao drugorođeni sin, morao je da preuzme posao svog oca..[4]

Porše je počeo da radi u fabrici svog oca kada je imao petnaest godina. Prilikom posete fabrici tepiha u selu, pažnju mu je privukla prva električna sijalica koju je video u životu. Porše je bio zadivljen time što je fabrika bila osvetljena kao na punoj dnevnoj svetlosti, iako je napolju bila mrkla noć. Pokazao je veliku želju da sazna više o, za njega, tajanstvenoj svetlosti. Porše je svakog dana odlazio u fabriku tepiha da od poslovođe Ginskog sazna što više pojedinosti o fabričkim operacijama. Njegovom ocu se to nije svidelo i želeo je da se njegov sin drži zanata svoga oca. Porše je na tavanu kuće počeo tajno da pravi električna kola, koristeći delove koje je pažljivo skupljao.

U to vreme radnici, kako odrasli, tako i deca, naporno su radili dvanaest sati dnevno. Poršeova majka Ana pobrinula se da zaštiti njegove tajne tavanske aktivnosti, dok ga jednog dana Anton nije uhvatio na delu. Poršeov otac je na kraju završio sa manjom opekotinom na nozi, izazvanoj sumpornom kiselinom iz baterije, koju je besno udario dok je utrčavao u sobu. Njegova majka koja je tajno podržavala sinovljeve projekte, predložila mu je da ode u školu u Beč. Zbog velike udaljenosti Beča, otac se snažno suprodstavio toj ideji, ali je na kraju prihvatio da njegov sin pohađa Carsku tehničku školu u Rajhenbergu. Poršeov otac se tako složio da njegov sin nastavi da studira elektrotehniku. Iako izrazito strog kao poslodavac, Anton je kao otac prepoznao dečakov talenat. Tako je Porše započeo svoje studije radeći preko dana u očevoj radionici i putujući svako veče osam kilometara do škole.

Odlazak u Beč[uredi]

Vraćajući se kući jedne večeri, Poršeov otac, Anton, bio je iznenađen zaslepljujućim svetlom koje je dopiralo iz njegove kuće. Porše je upravo bio završio konstrukciju sopstvenog električnog generatora i instalirao je električno osvetljenje u celoj kući. Pošto je selo bilo malo, svetlo koje je Porše proizveo videlo se iz daleka. Nekoliko dana kasnije, Ginski je posetio Poršea i predložio njegovim roditeljima da ga pošalju na studije elektrotehnike na Univerzitetu u Beču. Anton je do tada već bio svestan dečakove nadarenosti tako da mu je od sveg srca dozvolio da započne svoje putovanje. Sa osamnaest godina, uz pomoć Ginskog, Porše je dobio posao kod Bele Egera, proizvođača električnih aparata iz Beča.

Porše se po dolasku u Beč ipak osećao usamljen zbog svog porekla i naglaska, međutim ohrabrenje i podršku je dobijao od bibliotekarke po imenu Alojzija Johana Kes, u kompaniji u kojoj je radio.

Porše bi odlazio u biblioteku svog poslodavca da pozajmi knjige iz fizike i matematike. Ubrzo mu se dopala Alojzija, čiji je otac takođe bio zanatlija iz Češke. Provodili su dane šetajući bečkim ulicama, a ona mu je bila vodič. Susreti sa Alojzijom su imali veliki uticaj na budućnost Poršea i na budućnost cele auto-industrije. Jednog dana, kada se sa Alojzijom kao i obično šetao, zajedno su otišli u Industrijski muzej u kome je bilo bezbroj kola koje Porše nikad ranije nije video. Jedan eksponat mu je naročito privukao pažnju. Bila su to kola koja je napravio Zigfrid Markus, 1875. godine. Problem sa ovim eksponatom je bio što motor koji je Markus ugradio u njih bio previše mali, te nije bio dovoljno jak i kola nisu mogla da se kreću.

Porše je tada prvi put shvatio da neko mora da napravi motor koji je dovoljno jak da pokrene automobil. Od tada počinje da se interesuje za muzeje ovog tipa i načine proizvodnje motora sa vučnom snagom jednog konja.

Porše je u to vreme došao do brojnih ideja koje je kompanija u kojoj je radio iskoristila da olakša rad fabričke opreme. Njegov talenat je dobio zasluženo priznanje kada mu je ponuđena visoka pozicija šefa eksperimentalnog i kontrolnog odeljenja. Radio je u kompaniji nastavljajući istovremeno svoje univerzitetske studije i provodeći slobodno vreme kao istraživač motora.

1898. godine Porše se na poziv predsednika kompanije pridružuje organizaciji Jakob Lohner & Co. U to vreme automobili doživljavaju brzu ekspanziju u Evropi postajući uspešna zamena za kočije sa konjskom zapregom. Kompanija Jakob Lohner, vodeći proizvođač takvh kočija, osećajući opasnost od najnovijih dostignuća osnovala je sopstveno automobilsko odeljenje 1896. Nakon što se pridružio kompaniji, Porše je postao pomoćni dizajner i počeo je ozbiljno da proučava dizajn automobila. Kompanija Kolumbija Elektrik Kar već je u Sjedinjenim Državama napravila pet stotina električnih automobila, koji su pokazali brojne nedostatke. Porše je upotrebio metod uzastopne aproksimacije da ukloni nedostatke ovih kola. Za samo dva meseca napravio je vozilo sa nazivom Lohner-Porše koje je kasnije bilo prikazano na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, na kojoj je porše osvojio Veliku nagradu. To je bio takođe bio prvi automobil u istoriji sa pogonom na sva četiri točka. Putovao je ovim kolima od Beča do Pariza sa prosečnom brzinom od 14.5 Km/h. Posle Svetske izložbe u Parizu, Porše je zabeležio pobedu na brdsko brzinskom reliju u Semeringu sa prosečnom brzinom od 40 Km/h. Završio je trku za desetinu vremena koje je bilo potrebno prethodnim pobednicima te trke.

Godine 1923, kada je imao 42 godine, Porše je prešao u sedište kompanije Dajmler Motoren Geselšaft u Študgartu, u Nemačkoj, gde će kasnije raditi kao glavni inženjer. Nemačka se još nije bila oporavila od poraza u Prvom svetskom ratu, boreći se i dalje sa hiperinflacijom. Porše je u ovim okolnostima našao motivaciju za naporan rad kako bi stvorio kola visokoih performansi, pokazujući celom svetu snagu nemačke tehnilogije. Ali, bio je suočen sa problemom koji nipošto nije očekivao: sa rasnom diskriminacijom. Študgart je predstavljao uporište konzervativizma i imao snažnu težnju ka odbacivanju stranaca. Izrazito ponosni na svoju zemlju, Nemačku, stanovnici ovog grada su okrenuli leđa Čehu Ferdinandu Poršeu. U ovom novom, neprijateljskom okruženju, ni počasni doktorat Tehnološkog Univerziteta u Beču, ni brojni prethodni uspesi nisu mnogo značili. Bio je izložen otvorenoj diskriminaciji. Bez obzira na poteškoće sa kojima se susreo, Porše se nije prepustio očajanju, niti je odustao od svog cilja. Bio je uveren da može da stekne njihovo poštovanje ako bude stvorio zaista zadivljujući automobil.

Mercedes je bio „slika“ kompanije Dajmler. Porše je unapredio Mercedes 1924. godine, dodajući mu dvolitarski četvorocilindrični motor i učestvujući sa novim kolima u reliju Targa Forio na Siciliji. Konkurencija je učestvovala sa nekim od najboljih italijanskih automobila kao što je Alfa Romeo i Fijat. Svi su očekivali da relijem dominira alfa romeo, ali Dajmlerov model, koji je vozio Porše, zauzeo je vodeću poziciju. Porše je tako uspeo da osvoji trofej na veliko zadovoljstvo Nemaca, ponosnih na to što nemački auto može da odnese ubedljivu pobedu. Po povratku iz Italije, Porše je dobio još jedan počasni doktorat od Tehnološkog univerziteta u Študgartu, i takođe dobio zahtev da potpiše dokument koji će promeniti njegov status od počasnog građanina u puno državljanstvo. Na taj način je Porše uspeo da iskoristi svoj talenat da prevaziđe etničke predrasude.[5]

Pakt sa diktatorom[uredi]

Prvi Folksvagen proizveden 1936. godine
Sastanak sa Hitlerom

Adolf Hitler je postao nemački kancelar 1933. godine. Prisustvovao je jednoj izložbi automobila koja je kasnije te godine organizovana u Berlinu i obećao da će zarad nemačke auto-industrije ukinuti porez na kola koji opterećivao stanovništvo i da će izgraditi auto-puteve. Hitler se ubrzo sastao sa Poršeom i zatražio mu da napravi jeftin i kompaktan auto za nemački narod: folcvagen. Hitler je imao političku motivaciju za razvoj ovih kola, što Porše nije znao. Uslovi za razvoj folcvagena bili su jasni: on će u roku od 10 meseci mesečno dobijati sredstva za razvoj u ukupnom iznosu od dvadeset hiljada maraka. Dana 17. januara 1934. godine, Porše je objavio koncept folcvagena. Porše istovremeno potpisuje ugovor sa Državnim savezom automobilske industrije (nem. Verband der Automobilindustrie). Njegov plan podrazumevao je kola sa motorom od 1250 cc i potrošnjom od osam litara benzina na sto kilometara, koja dostižu brzinu od sto kilometara na sat i mogu da smeste vozača, njegovu ženu i decu. Porše je pretvorio svoju garažu u Štutgartu u fabriku i njegovih dvanaest zaposlenih je počelo da radi na projektu. Na kraju je vozilo, prototip folcvagen 3, bio spreman. Probna vožnja od 50 kilometara obavljena je u jesen 1936.[6]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Porsche Founder’s Legacy Hits Nazi Past in Czech Hometown
  2. „Ferdinand Porsche - Porsche Tradition - Classic World - Dr. Ing. h.c. F. Porsche AG”. Porsche.com. Pristupljeno 29. 5. 2014. 
  3. 100 Ličnosti, ljudi koji su promenili svet, De Agostini Hellas SRL, ISSNL 1791-6127
  4. „Sensations-Fund: Der erste Porche [....Elektroauto P1...]”. Auto, Motor und Sport. Stuttgart: Motor Presse Stuttgart GmbH & Co. Nr. 04 2014: Page 135. 2014. 
  5. 100 Ličnosti - Ljudi koji su promenili svet
  6. Porsche commemorates 75th anniversary of the order to build the Volkswagen

Literatura[uredi]

  • Hiott, Andrea: "Thinking Small: The Long Strange Trip of the Volkswagen Beetle." Random House, 2012, ISBN 0345521420.
  • Barber, Chris (2003). Birth of the Beetle: The Development of the Volkswagen by Ferdinand Porsche. Haynes Publishing. ISBN 1-85960-959-7.
  • Ludvigsen, Karl E. (2008). Porsche: Excellence Was Expected – The Comprehensive History of the Company, Its Cars and Its Racing Heritage. Brooklands Books. ISBN 978-0-8376-0235-6
  • Hans Mommsen; Manfred Grieger: Das Volkswagenwerk und seine Arbeiter im Dritten Reich, ECON Verlag, Düsseldorf 1996, ISBN 3-430-16785-X (nemački)
  • Peter Müller: Ferdinand Porsche. Der Vater des Volkswagens, 4. Aufl., 1998 (nemački)
  • Martin Pfundner: Austro Daimler und Steyr. Rivalen bis zur Fusion. Die frühen Jahre des Ferdinand Porsche. Böhlau, Wien 2007. ISBN 978-3-205-77639-0

Spoljašnje veze[uredi]