Flukloksacilin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Flukloksacilin
IUPAC ime
(2S,5R,6R)-6-({[3-(2-chloro-6-fluorophenyl)-5-methylisoxazole-4-yl]carbonyl}amino)-3,3-dimethyl-7-oxo-4-thia-1-azabicyclo[3.2.0]heptane-2-carboxylic acid
Klinički podaci
Kategorija trudnoće
Način primeneOralno, IM, IV, intrapleuralno, intraartikularno
Pravni status
Pravni status
  • AU: S4 (samo na recepat)
  • UK: POM (Samo na recepat)
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživost50–70%
Metabolizamhepatički
Poluvreme eliminacije0.75–1 časa
IzlučivanjeRenalno
Identifikatori
CAS broj5250-39-5 DaY
ATC kodJ01CF05 (WHO) QJ51CF05
PubChemCID 21319
DrugBankAPRD00609
ChemSpider20037
Hemijski podaci
FormulaC19H17ClFN3O5S
Molarna masa453.87 g/mol
  • OC(=O)[C@@H]3N4C(=O)[C@@H](NC(=O)c2c(C)onc2c1c(F)cccc1Cl)[C@H]4SC3(C)C

Flukloksacilin je beta-laktamski antibiotik[1] relativno uskog spektra dejstva.[2] To je penicilin iz grupe izoksazol pencilina koji su stabilni u kiseloj sredini i otporni na dejstvo beta-laktamaza.[3] Strukturno, i po osobinama, veoma je sličan dikloksacilinu, koji se može primenjivati umesto flukloksacilina. Njegova klinička primena je danas veoma ograničena, a delotvoran je gotovo isključivo protiv Gram-pozitivnih bakterija.

Mehanizam dejstva[uredi | uredi izvor]

Kao i svi beta-laktam antibiotici, flukloksacilin ometa sintezu ćelijskog zida bakterija.[4] Vezuje se za, i ireverzibilno inhibira transpeptidaze koje učestvuju u formiranju stabilnih unakrsnih peptidnih veza u peptidoglikanu ćelijskog zida, što ga čini nepostojanim a njegov smanjen integritet ubrzo dovodi do lize ćelije.[5]

Osobine[uredi | uredi izvor]

Flukloksacilin je polusintetski penicilin koji u bočnoj grupi položaja 6 sadrži izoksazolski heterociklus. Voluminoznost ove rezidue sterno ometa pristup beta-laktamaza penicilinskom jezgru, što uslovljava rezistenciju na ove enzime. Metil grupa položaja 5 (izoksazola) takođe doprinosi sternim smetnjama, a podleže i metaboličkoj oksidaciji do odgovarajućeg primarnog alkohola, pri čemu je ovaj metabolit aktivan.[6] Prisustvo izoksazola u molekuli doprinosi i njenoj rezonantnoj stabilizaciji, tačnije smanjenju elektronske gustine u laktamskom prstenu. Ovo čini flukloksacilin stabilnijim u kiseloj sredini od većine drugih penicilina što dozvoljava njegovu per os primenu.

Primenjen peroralno, flukloksacilin ima bioraspoloživost od oko 50%, što je primetno više nego kod oksacilina (oko 30%). Veoma dobro se vezuje za proteine plazme i to u frakciji većoj od 90% količine dospele u sistemsku cirkulaciju. Metaboliti i deo leka u nepromenjenom obliku izlučuju se renalnim putem.

Primena[uredi | uredi izvor]

Terapijska primena flukloksacilina je danas veoma ograničena. Daje se kao natrijumova so, i to peroralno i parenteralno (češće). Zbog velikog udela leka koji se vezuje za proteine plazme, flukloksacilin nije posebno efikasan u lečenju sepse ili bakterijemija izazvanih podložnim sojevima. Mada značajno efikasniji protiv sojeva koji luče beta-laktamazu, flukloksacilin ima slabije izraženo dejstvo od benzilpenicilina protiv većine stafilokoka i streptokoka, pa se retko primenjuje kao jedina terapije, već češće daje sa drugim penicilinima (ko-fluapmicil). Primena flukloksacilina indikovana je kod infekcija kože i potkožnih tkiva izazvanih stafilokokama (impetigo, celulitis, zapaljenje spoljašnjeg ušnog kanala, folikulitis, karbunkuli, furunkuli), kod osteomijelitisa, kao dopunska terapija kod pneumonije, a ređe i u profilaksi pred hirurške intervencije. Efikasan je isključivo protiv Gram-pozitivnih bakterija.

Mada neosetljiv na beta-laktamaze, izolovani su sojevi bakterije Staphylococcus aureus koji su otporni na meticilin. Većina meticilin-rezistentnih sojeva pokazuje i rezistenciju na flukloksacilin i druge izoksazol peniciline. Zbog toga je upotreba flukloksacilina kod takvih infekcija sve manje opravdana, pa se i njegov klinički značaj polako smanjuje. Lekovi izbora kod infekcija izazvanih meticilin-rezistentnim bakterijama su danas prevashodno vankomicin, pa zatim i rifampin, često u kombinaciji sa trimetoprimom.

Neželjena dejstva i kontraindikacije[uredi | uredi izvor]

Upotreba flukloksacilina kontraindikovana je kod pacijenata sa preosetljivošću na peniciline, kao i kod pojedinaca kod kojih je ranije zabeležena pojava holestatične žutice nakon terapije flukloksacilinom. Naime, iako je manje nefrotoksičan od dikloksacilina, flukloksacin može delovati hepatotoksično. Zabeležena je pojava holestatične žutice kao posledice primene flukloksacilina i nekoliko nedelja nakon završetka terapije, mada je učestalost niska, sa oko jednim slučajem na 15.000 pacijenata godišnje. Učestalost je veća kod starijih od 55 godina, žena i kod pacijenata koji su bili na terapiji duže od dve nedelje.[7]

Od drugih neželjenih efekata mogu se javiti bol ili inflamacija na mestu primene, dijareja, mučnina kao i osipi. Potrebna je posebna obazrivost prilikom primene flukloksacilina kod pacijenata sa poremećenom funkcijom bubrega ili jetre.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 44. Penicillins, cephalosporins, and other beta-lactam antibiotics”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  2. ^ Trissel, Lawrence A. (2008). „Floxacillin Sodium (FLUCLOXACILLIN SODIUM) - AHFS 8:12.16.12”. Handbook On Injectable Drugs. American Society of Health-System Pharmacists. ISBN 1-58528-213-8. 
  3. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ur. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 izd.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  4. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 831—850. ISBN 0781744431. 
  5. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  6. ^ Sote Vladimirov, Dobrila Živanov-Stakić: Farmaceutska hemija, II део, Фармацеутски факултет, Београд, 2006.
  7. ^ Joint Formulary Committee: British National Formulary, 50th edition. London: British Medical Association and Royal Pharmaceutical Society of Great Britain; 2005.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Trissel, Lawrence A. (2008). „Floxacillin Sodium (FLUCLOXACILLIN SODIUM) - AHFS 8:12.16.12”. Handbook On Injectable Drugs. American Society of Health-System Pharmacists. ISBN 1-58528-213-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Флуклоксацилин&oldid=27440883”