Fonijatrija

Fonijatrija je zasebna grana medicine koja se razvila iz otolaringologije i audiologije, sa ciljem da se bavi proučavanjem poremećaja komunikacije. U okviru otolaringologije kao posebna-uža specijalistička grana ona se bavi lečenjem poremećaja glasa i govora, jezika, sluha (naročito sluha koji ima svoje efekte na bilo koju oblast prethodno pomenutih poremećaja) i gutanje. Iako polazi od fiziologije govora i pevanja, ova nauka ima još mnoga neispisanih poglavlja.

Rad savremena fonijatrija, danas, jako je složen, multidisciplinaran i nezamisliv bez zajedničkog rada; dobro edukovanih lekara specijalista fonijatrije, lekara anesteziologa, medicinskih sestara, fonetičara, psihologa, glasovnih pedagoga, logopeda, elektrakustičara, računarsko-informatičkih i komunikacijskih specijalista.

Razvoj i zadaci

Upotreba govora u savremenoj medijskoj i hipermedijskoj kulturi nametnula je čoveku, kao nosiocu govornih mogućnosti sve veće zahteve. Sa druge strane tehnološka okruženja i brojne kulturne navike na razne načine negativno utiču i ujedno sve više ugrožavaju čovekovu govornu funkciju. Stoga su multidisciplinarni napori savremene medicinske nauke usmereni upravo ka očuvanju zdravih, komunikacijskih, umetničkih i radnih mogućnosti osoba sa poteškoćama u korišćenju glasova, postali sve zahtevniji. Iz tih zahteva i potreba razvila se i savremena nauke (sve kompleksnija i sve neophodnija), koja proučava govorne i slušne mane i primenjuje brojne metode u njihovom lečenju i prevenciji - fonijatrija.

U praksi fonijatrija ima i zadatak da sprovodi rehabilitaciju pacijenata koji su se nakon neke operacije (uranoplastika, faringoplastika) osposobili za artikulaciju glasova ili su, zbog odstranjenja malignog tumora izgubili grkljan i tako došli u situaciju da uče i usvoje nov način fonacije (ezofagusni glas).

Metode

U praksi, fonijatrija kao multidisciplinarna disciplina, svoje metode zasniva na brojnim informacijama iz medicinskih i nemedicinskih oblasti nauka.

Medicinske oblasti

Pod opšta medicinska ispitivanja i procedure lečenja, fonijatrija objedinjuje brojne nadležnosti u oblasti spoznaje, sposobnosti učenja, psihološkog ponašanja, ali i i brojne procedure rehabilitacije.

Najvažniji medicinski polja za kliničku praksa su otorinolaringologija (ORL), neurologija, neuropediajatrija, psihijatrija, pedijatrija, radiologija, genetika, endokrinologija, stomatologija i gerontologija.

Nemedicinske oblasti

Sa druge strane, fonijatrija se oslanja i na mnoge druge osnove nemedicinske disciplinama kao što su; lingvistika, fonetika, (neuro) psihologija, pedagogije, akustika, informatika i druge komunikacijske nauke koje su neophodne da se uključe u fonetički programi obuke.

Dijagnostika

Fonijatrija koristi u dijagnostici brojne metode počev od citoloških analiza preko neuromuskularnih, audioloških i psiholoških.

U svom radu, danas kompleksna i savremena fonijatrijska nauka ne može bez optičkih vlakana, brojčanih zapisa, elektronskog evidentiranja potencijala, sinergetskog digitalnog snimanja pokreta, video snimanja kretanja glasnih žica, elektroakustičkog zapisa glasovnih struja, tehnika i veština hirurgije i mikrokirurgije.

Način rada

U okviru fonijatrijske rehabilitacije pri otklanjanju govornih mana upotrebljavaju se razne vežbe (logopedske metode) za artikulaciju, respiraciju (disanje) i koordinaciju kretanja.

Same metode fonijatrije zasnivaju se na najrazličitijim tehnikama objektivizacije i kvantifikacije opažanja, koja se zasnivaju na subjektivnim osećajima pacijenta, i proceni eksperata - fonetičara, glasovnih pedagoga, laringologa, logopeda, fonijatra. Danas fonijatrija koriste brojne tehnike koje kvantifikuju fizikalne akustičke promene, i na taj način rešavaju brojne i zahtjevne funkcije, od fizioloških do esteskih.

Литература

• Jürgen Wendler, Wolfgang Seidner, Ulrich Eysholdt: Lehrbuch der Phoniatrie und Pädaudiologie. 4. Auflage. Thieme-Verlag, Stuttgart 2005, ISBN 3-13-102294-9.
• Richard Luchsinger, Gottfried E. Arnold: Handbuch der Stimm- und Sprachheilkunde, Bd.1 und 2. 3. Auflage. Springer, Wien-New York 1970, ISBN 3-211-80983-X.
• Markus Vieten: Berufsplaner Arzt oder was man mit einem Medizinstudium alles anfangen kann. 5. Auflage. Thieme, Stuttgart-New York 2005, ISBN 3-13-116105-1.