Fotografija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Leća fotoaparata

Fotografija je medij dobijen delovanjem svetlosti na površinu koja je osetljiva na svetlost. Fotografija može postojati u fizičkom obliku (na papiru, staklu, limu, ...) ili u elektronskom obliku (na zaslonu ekrana, projektovanjem na određenu podlogu, ...).[1] Istim nazivom se označavaju tehnička delatnost i umetnička disciplina.

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.[2]

Poreklo naziva[uredi]

Naziv fotografija (skovan od grčkih reči fotos i grafein) uistinu je prvi upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. prilikom opisivanja svog otkrića slikanja pomoću svetlosti,[3] ali njegov izum nije bio tada obelodanjen (nego tek vek i po kasnije – 1977. godine!) pa javnost u to vreme nije saznala za taj naziv. Ponegde se može pročitati da nemačka istoriografija pripisuje prvu upotrebu naziva fotografija nemačkom astronomu Johanu Medleru (25. februar 1839. godine),[4] ali ostala svetska istoriografija to argumentovano osporava. Naime, zvanično je prvi uneo u javnost naziv fotografija (tj. crtanje pomoću svetlosti) engleski astronom i fizičar Džon Heršel, 4. februara 1839. godine, tri nedelje pre Medlera. U srpskom jeziku se ređe koristi i reč svetlopis.

Fotoaparati[uredi]

Stari studijski fotoaparat (za portrete)
Fotograf upotrebljava stativ za veću stabilnost tokom duge ekspozicije.
Pejzažni objektiv Mon Jamin Darlot

Kamera opskura (lat. Camera obscura[5] — „mračna komora“ ili „zamračena prostorija“) je kutija (svetlonepropusna opna bilo kakvog oblika) čije unutrašnji zidovi ne dopuštaju odraz svetlosnih zraka (moraju biti obojene crnom mat bojom ili još bolje, prekrivene crnim filcom). Na zidu kutije izbušena je rup(ic)a. Kroz taj sitan otvor („mlaznicu svetla“) svetlosni zraci izvana, ulaze u mračnu komoru i projektuju sliku motiva pred kamerom po čitavoj unutrašnjosti komore. Ako se u mračnu komoru stavi fotoosetljiva ploča, tj. list materijala koji je osetljiv na svetlo, a koji može biti hemijski (npr. „fotografski film“ ili „foto papir“) ili digitalni („senzor“), može se napraviti snimak motiva.

  • kontinuirana dubinska oštrina (svi detalji motiva su jednako „oštri“ bez obzira na udaljenost motiva od kamere ili projekcionog zaslona od rupe-objektiva) koja omogućava snimanjenje samo na ravni projekcioni zaslon nego i na projekcione zaslone valjkaste, sferne ili bilo kojeg oblika. Projekciju kontinuirane oštrine na cilindričnu ploču daje samo rupa-objektiv.
  • kompresija vremena (pokretni detalji motiva ostaju ili potpuno nesnimljeni ili pak zabeleženi tek kao nakupina svetlosnih titraja, zbog dužine trajanja ekspozicije jer kroz rup(ic)u-objektiv prolazi veoma malo svetlosti, a nepokretni detalji ostaju jasno zabilježeni)
  • širok raspon kadra („uglova snimanja“ koji zavise od formata na koji se snima i udaljenosti rup(ic)e-objektiva od formata na koji se snima mogu biti veoma široki. Praktička ograničenja veličine kamere i snimka koju snima određeni su veličinama nabavljivih materijala)
  • egzaktna perspektivna projekcija (kada se motiv snima na potpuno ravnu fotoosetljivu površinu svi pravci iz prostora projektuju se na ravninu kao pravci)
  • potpuna propusnost svetlosti svih talasnih dužina (rupa-objektiv mračne komore propušta i one talasne dužine svetlosti koje ne prolaze kroz staklo, npr. ultraljubičasti deo spektra)
Ova fotografija Saturnovih prstenova je primer primene UV fotografije u astronomiji.
Primer kreativne fotografije

Mračna komora osnova je za sve današnje kamere (foto aparate, bioskop, video, ili digitalne kamere) štaviše, ona postoji u svim savremenim kamerama, a predstavlja prostor između objektiva (otvora sa sistemom leća, kojim je zamenjena rupica) i fotoosetljive ploče na koju se snima. Zidovi tog prostora savremenih kamera ne smeju održavati svetlosne zrake.

Skup leća (objektiv) fokusira (izoštrava) projekciju motiva na ploču snimanja, kao uvećavanu ili smanjenu sliku motiva pred objektivom.

Osim ovog, postoje i drugi načini kako se mogu dobiti fotografske slike, kao fotogrami ili rejografije (prema fotografu Men Reju, koji se često služio tom metodom ) ili fotokopije (kserografije). Rejografija se radi tako da se u tamnoj komori (zamračenoj sobi) direktno na fotoosetljivi sloj kao motiv stave neki predmeti, a zatim osvetle pa sliku (rejogram) stvaraju senke motiva kao i odrazi svetla s motiva. Neki autori rejograme nazivaju fotogramima ili ksemogramima (Ž. Jerman) mada bi fotohemogram bio naispravniji naziv, jer svojom širinom obuhvata stvaranje svake analogne fotografske slike. Za fotokopije (kserografije) ili kontaktne kopije snimaka (negativa) u anglosaksonskom govornom području ustaljen je naziv fotogram.

Fotografija refleksije vode, Kanarska ostrva
Fotografija kornjače na Havajima.
Polarna svetlost

Većina fotografskih aparata ima mogućnost podešavanja sledećih vrednosti:

  • fokus (kojim se izoštrava projekcija motiva što je na nekoj udaljenosti od objektiva),
  • blenda (otvorenost objektiva, što je veći otvor blende na fotoosetljivi sloj pada više svetla)
  • ekspozicija (trajanje propuštanja svetla kroz objektiv, što je duža ekspozicija na film pada više svetla).

Osim toga, fotograf može odabrati:

  • objektive raznih žarišnih dužina (zavisno od toga kakvo uvećanje motiva se želi dobiti na snimku) i
  • filmove različite osetljivosti (kojom je određena količina svetla potrebnog da bi neki motiv bio snimljen dovoljno osvetljeno).
Parne lokomotive u spremištu.

Jeftini aparati nemaju mogućnost menjanja (nekih ili svih) navedenih vrednosti, a oni obični automatski (tzv. „idiot-kamere“) ugrađenim mikroprocesorom sami procenjuju najbolju kombinaciju traženih vrednosti za uspešan snimak.

Motiv je dobro „fokusiran“ ako se na snimku vidi jasno (tj. „oštro“ sa što više detalja). Ako je motiv dalji ili bliži od podešene udaljenosti snimanja on postaje mutniji („neoštar“) i razgovetno je vidljivo sve manje njegovih detalja. Radi se o dubinskoj oštrini snimka. Ako je „fokusiran“ motiv u prednjem planu, tada će pozadina motiva motiva biti neoštra (i obrnuto, „fokusiranom“ pozadinom dobićemo neoštru snimku motiva u prednjem planu). Ako se želi dobiti oštar snimak motiva u prednjem i stražnjem planu tada treba smanjiti otvor blende, no tada treba produžiti i trajanje ekspozicije proporcionalno smanjenju otvora blende. Ove vrednosti su međusobno zavisne, a kod boljih fotoaparata automatski se usklađuju. Treba međutim napomenuti da će dinamički (pokretni) motivi produženjem trajanja ekspozicije biti snimljeni u pomaku („razmazano“).

Oblasti stvaranja u fotografiji[uredi]

Predistorija otkrića[uredi]

Opisana u starom veku od Aristotela,[6][7] kamera opskura je, naročito od vremena renesanse pa nadalje, služila slikarima i arhitektima kao pomoćno sredstvo u prenošenju crteža iz prirode. Njom su se služili, u slične, crtačke svrhe, i pioniri fotografije: Nieps, Dager i Talbot.[8] Oni su poznavali principe prenošenja svetlosnog odraza iz prirode na određenu podlogu, ali je svaki na svoj način nastojao da taj svetlosni odraz fiksira i sačuva zauvek. Predistorija fotografije je, u najvećoj meri, zbir opita urađenih u nameri da se pronađe odgovarajuće hemijsko sredstvo koje bi se ustalilo kao najpraktičniji i najbolji način stvaranja fotografije.[9][10]

Pioniri fotografije[uredi]

Jedna od prvih fotografija na kojoj se vidi ljudsko biće: Pariski Boulevard du Temple Luja Dagera iz 1838. ili 1839.

Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps.[11] On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri. Ekspozicija je trajala 8 sati. Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Francuski slikar panorama i pozorišnog dekora (scenografija) Luj Mande Dager usavršio je Nijepsov postupak - sa kojim je prethodno sklopio ugovor o usavršavanju - unevši u proces soli srebra i dobio prve fotografije na posrebrenoj ploči 1837. godine. Dve godine kasnije, 19. avgusta 1839. Dagerovo usavršeno otkriće je zvanično objavljeno pred francuskom Akademijom nauka i poklonjeno svetu pod nazivom dagerotipija. Taj dan se smatra rođendanom fotografije. Dager je posrebrenu ploču izlagao jodnoj pari, a nevidljivu sliku učinio vidljivom tako što ju je razvijao (izazvao) u pari žive i fiksirao u rastvoru natrijum sulfita (tj. kuhinjske soli). Dagerotipije su bile unikati i mogle su se posmatrati samo pod određenim uglom.

Englez Vilijam Henri Foks Talbot je nezavisno započeo svoje opite 1835. godine kada je dobio prve fotografske minijature na papiru. On je primenio drugačiji postupak koji je nazvao kalotipija (gr. lepi otisak). Kasnije, pod pritiskom svoje porodice i javnosti promenio mu je naziv u talbotipija. Talbot je u kameru opskuru unosio papir prepariran srebrnim hloridom i tako dobijao negativ, od koga se, prosvetljavanjem (tj. kopiranjem) mogao dobiti neograničen broj pozitiva. Time je postavljen princip negativ-pozitiv na kome počiva savremena fotografija. Talbot je izneo u javnost svoje otkriće u Londonu, samo nekoliko meseci posle Dagera.

Usavršavanje podloge i emulzije[uredi]

Uređaj za izradu fotografija - sa negativa filma

Krajem četvrte decenije došlo je do unošenja stakla kao podloge za fotografski negativ (otkriće Nieps de Sen Viktora iz 1847), a 1851. Frederik Skot Arčer upotrebio je kolodijumsku emulziju kao nosioca fotoosetljivog sloja. Zahvaljujući kolodijumskoj, tzv. mokroj ploči fotografija je postala pristupačnija, pa je započeo njen prodor u sve grane života. Godine 1871. Englez Ričard Lič Medoks objavio je mogućnost proizvodnje tzv. suve ploče na bazi želatinske emulzije. Tim otkrićem, a naročito uvođenjem celuloidnog filma kao nosača emulzije (Džordž Istmen, 1888.) započinje razdoblje industrijske proizvodnje fotografskog materijala.

Početni razvoj fotografije u boji[uredi]

Sva prethodno pomenuta otkrića odvijaju se na području crno-bele fotografije. Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904. Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Međutim, do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Sažeti pogled na tehnički razvoj fotografije u prvoj polovini 20. veka[uredi]

  • 1906. Wratten and Wainwrught Ltd – komercijalna proizvodnja panhromatskih ploča.
  • 1907. Braća Limijer – iznete na tržište autohrom-ploče za fotografiju u boji.
  • 1910. E. Goldberg – senzitometrijski klin. Način ispitivanja foto-materijala s obzirom na osetljivost emulzije.
  • 1911. Arnold Gente, američki fotograf, prvi fotografisao sunčev zalazak i dugu na autohrom-pločama.
  • 1912. Fridrih Dekel – konstruisao zatvarač tipa Compur.
  • 1919. H. F. Farmer razvio trobojni karbo-proces.
  • 1920. H. Lipo-Kramer – desenzibilizovanje foto-osetljivog sloja.
  • 1923. Prvo prenošenje fotografije žičanim putem (telefoto).
  • 1924. Uvođenje maloformatne kamere Ermanox za snimanje pri raspoloživoj svetlosti.
  • 1924. Leopold Godovski i Leopold Man patentovali dvoslojni film u boji.
  • 1925. Oskar Barnak – izneta na tržište kamera Leica za film od 35 mm, proizvodnje Ernest Leitz Veclar, Nemačka.
  • 1925. Patentovana magnezijumska fleš-rasveta.
  • 1928. Francke & Heidecke – konstrukcija dvooke refleksne kamere Rolleiflex. Naredne godine kamera izneta na tržište.
  • 1928. Eastman Kodak Company – proizveden film u boji za kinematografske kamere od 16 mm.
  • 1929. J. Ostermajer – vakuumska bleskalica (vacublitz).
  • 1932. Uvedena fotoelektrična ćelija za merenje svetlosti.
  • 1933. Osnovan fotosajam u Berlinu pod nazivom Die Kamera.
  • 1935. M. Laporte – elektronska bleskalica.
  • 1935. L. Man i L. Godovski – troslojni film u boji za dobijanje dijapozitiva, Kodachrome.
  • 1936. Komponente za boju u emulziji za film u boji, Agfacolor proces.
  • 1936. J. Strong – unošenje antirefleksnog sloja na površinama stakala objektiva.
  • 1939. Agfacolor, pozitiv proces.
  • 1939. Uveden sistem stroboskopske fleš-rasvete.
  • 1939. Harold E. Edgerton – elektronska fleš lampa (bleskalica).
  • 1942. J. D. Kendal – uvedena razvijačka supstanca fenidon.
  • 1944. Uveden Kodacolor negativ film.
  • 1947. E. H. Land – iznet na tržište proces Polaroid.
  • 1948. Prva Nikon-kamera formata 35 mm predstavljena u Japanu.
  • 1948. Ansel Adams – predstavio svoj zonski sistem za tonalnu kontrolu putem preciznog određivanja ekspozicije u skladu sa tehnikom razvijanja filma.
  • 1949. Opšta upotreba acetatne sigurnosne filmske trake za podlogu kino-filma.
  • 1950. Održan prvi foto-kino sajam (Fotokina) u Kelnu.

Fotografija krajem 20. veka[uredi]

Fotografija je prešla usko profesionalne granice a industrija je proizvodila sve jednostavnije forme kamera, dostupnih svima. Krajem dvadesetog veka doživela je još jednu revoluciju uvođenjem digitalne fotografije. Pokrenula se čitava legija fotografa, ne samo profesionalnih nego i amatera, pred čijim objektivima sve ima vrednost: i oblačak povrh Ajfelove kule, i kamena pećina u Kapadokiji, i mavarski spomenik u Andaluziji, i kapljice rose na listu – bilo gde u svetu. Fotografija – čudesni, iako u biti dokumentarni fenomen, ušla je i u porodicu umetnosti kao artefakt sui generis, da bi, u okviru neoavangardnih stremljenja i razuđenih autorskih interesovanja, postala instrument različitih tipova i modela umetničke prakse. Slika u srebru, naizgled jednostavna, mukotrpno je rađana, i isto tako stasavala. Doprinela je nauci, otkrila nevidljivo, približila daleke narode i omogućila pogled na skrivene kutke čovečanstva. Taj neprekidni hod u svet ikonosfere više ništa nije moglo zaustaviti. (G. Mal.)

Pejzažna 360-stepeni panoramska slika visoravni Čajnantor u pustinji Atakama, Čile.[12]

Fotografske tehnike[uredi]

Klasična fotografija Alfreda Stiglica, The Steerage prikazuje jedinstvenu estetiku crno-belih fotografija.

U svojoj skoro dvestogodišnjoj istoriji ova je grana umetnosti zainteresovala mnoge kreativne pojedince i dala im dar zaustavljanja vremena, radi kasnijeg prisećanja na značajna mesta, ljude i događaje. Zahvaljujući čovekovoj večnoj potrebi za napredovanjem, s vremenom su se fotografi prestali zadovoljavati jednostavnim, shematskim portretima i dokumentarističkim pristupom fotografiranju. Tako su, verojatno inspirirani slikarstvom, započeli novu vrstu umetnostiumetničku fotografiju.

Patrik Subotkievic: Akt, 2016.

Za različite izražaje potrebne su različite tehnike fotografiranja. Služeći se mogućnostima fotoaparata i vlastitom veštinom, fotograf može naoko jednostavan i beživotan kadar pretvoriti u umetničko delo uporedivo sa tvorevinama velikih majstora slikarstva ili kiparstva.

Neke od tehnika koje fotografija deli sa slikarstvom su:

  • Pravilo zlatne sredine je pravilo kadriranja koje se uprkos svom nazivu zasniva na geometrijskom rasporedu elemenata koji se ne bazira u središtu kadra. Naime, na dijagonalu kadra povlači se visinu te time dobijaju tri područja u koja valja smestiti zanimljive objekte, radi postizanja sklada.
  • Pravilo trećine je pravilo kadriranja po kojem se pomoću dve horizontalne i dve vertikalne linije deli kadar na vodoravne i vertikalne trećine. Tehniku su davno otkrili slikari, a primenjuje se za naglašavanje određenih objekata na slici i/ili uravnoteživanje kompozicije.
  • Uokvirivanje je metoda kojom se fotografirani objekat nastoji omeđiti homogenim sadržajem, što različitijim od samog objekta, kako bi se objekat u potpunosti izdvojio od ostatka fotografije.
  • Stvaranje geometrijskih likova je metoda kojom se fotografija kadrira na način da elementi čine prepoznatljive geometrijske likove, od kojih su najčešći trougao i krug, jer najviše odskaču od samog oblika fotografije.

Kod fotografiranja portreta najčešće se primjenjuju tehnike:

  • high-key (tehnika visokih tonova) podrazumeva prevladavanje svetlih tonova pri kojoj se detalji često izdvajaju jakim kontrastom.
  • low-key (tehnika niskih tonova) podrazumeva prevladavanje tamnih tonova
  • close-up (tehnika krupnog plana) postiže vrlo dramatične rezultate naglašavajući najzanimljivije delove tela (uglavnom lica) koji nose određenu poruku (ili samo dobro izgledaju)
Primer siluete
  • Silueta nastaje kada je svetlost usmerena od pozadine objekta prema objektivu aparata. Time se gube svi detalji modela i sva pažnja se usmerava na oblik vanjskog obrisa.

U fotografiranju pokreta najčešće se koriste tehnike:

  • panning je metoda fotografiranja objekta u pokretu pri kojoj se fotoaparat kreće usporedno s objektom, te tako stvara jak dojam kretanja zabiležavajući objekt oštrim, a njegovu okolinu zamućenom u pravcu kretanja objekta.
  • 1st curtain (prednja svetlosna zavesa) je efekt dobijen aktiviranjem blica na početku duge ekspozicije kod kojega objekt na početku ekspozicije biva zabeležen oštro, a do kraja ekspozicije biva zamućen u pravcu kretanja.
  • 2nd curtain (stražnja svetlosna zavesa) je efekt dobijen aktiviranjem blica na kraju duge ekspozicije kod kojega objekt tokom ekspozicije biva zamućen u pravcu kretanja, a na kraju ekspozicije biva zabeležen oštro.

Kod fotografiranja krajolika najčešće se obraća pažnja na zlatnu svetlost, odnosno vatreni sunčev sjaj u ranim jutarnjim i kasnim večernjim minutama. Tada su sene objekata duge i tamne, a osvetljeni su delovi okupani toplim tonovima i ti činioci stvaraju oku vrlo ugodan ambijent.

  • Panorama je fotografija koja prikazuje područje veće od onog što stane na fotografiju snimljenu objektivom srednje fokusne dužine. Stoga se za panoramsku fotografiju upotreblavaju super-široki objektivi ili se nekoliko fotografija spaja u jednu kojoj je širina višestruko veća nego visina.
  • Makro fotografija je metoda fotografiranja uz pomoć posebnih objektiva s malom fokusnom dužinom i/ili dodatnih leća za povećavanje objekta fotografiranja. Takav način snimanja rezultira višestrukim uvećavanjem snimljenog objekta uz pregršt detalja od kojih se neki ne vide golim okom.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Spencer 1973, str. 454.
  2. ^ „The First Photograph – Heliography”. Pristupljeno 29. 09. 2009. »from Helmut Gernsheim's article, "The 150th Anniversary of Photography," in History of Photography, Vol. I, No. 1, January 1977...In 1822, Niépce coated a glass plate... The sunlight passing through... This first permanent example... was destroyed... some years later.« 
  3. ^ Kossoy 2004.
  4. ^ Eder 1945, str. 258-259.
  5. ^ Alistair Cameron Crombie, Science, optics, and music in medieval and early modern thought. str. 205
  6. ^ Campbell, Jan Film and cinema spectatorship: melodrama and mimesis. Polity. ISBN 978-0-7456-2930-8. str. 114.
  7. ^ Krebs, Robert E. (2004). Groundbreaking Scientific Experiments, Inventions, and Discoveries of the Middle Ages and the Renaissance. Greenwood Publishing Group. str. 20. ISBN 978-0-313-32433-8. 
  8. ^ William Henry Fox Talbot (1800–1877). BBC
  9. ^ Feldman, Anthony and Ford, Peter . Scientists & inventors. Bloomsbury Books.. . 1989. str. 128.. 2005. ISBN 978-1870630238.
  10. ^ Fox Talbot, William Henry and Jammes, André (1973) William H. Fox Talbot, inventor of the negative-positive process, Macmillan. str. 95.
  11. ^ Hirsch 1999.
  12. ^ „All Around Chajnantor – A 360-degree panorama”. ESO Picture of the Week. Pristupljeno 13. 04. 2012. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]