Fransisko de Kevedo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fransisko de Kevedo i Viljegas
Fransisko de Kevedo
Puno imeFransisko de Kevedo
Datum rođenja(1580-09-14)14. septembar 1580.
Mesto rođenjaMadrid, Španija
Datum smrti8. septembar 1645.(1645-09-08) (64 god.)
Mesto smrtiViljanueva de los infantes, Španija
SupružnikEsperanza de Aragón
RoditeljiMaría Gómez de Santibáñez

Fransisko Gomes de Kevedo i Santibanjez Viljegas (šp. Francisco Gómez de Quevedo y Santibáñez Villegas; Madrid, 14. septembar 1580 — Viljanueva de los infantes, 8. septembar 1645) je bio španski prozni pisac i pesnik španskog Zlatnog veka. Bio je najznačajniji predstavnik književnog pravca konseptizam, koji je bio u direktnoj suprotnosti sa kultizmom (pogrdno nazivan i kulteranizam), pravcem čiji je najistaknutiji predstavnik bio Luis de Gongora.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Kevedo je rođen u Madridu u porodici španskih plemića iz sela Vehoris, koje se nalazi u severnom planinskom regionu Kantabri. Oni su bili potomci kastiljanskog plemstva. Kevedo sazreva okružen velikodostojnicima i plemstvom na dvoru. Iako intelektualno obdaren, Kevedo je imao fizičke nedostatke, kao što su kriva stopala i kratkovidost. Pošto je uvek nosio naočare, deo njegovog prezimena u množini (quevedos) je uveden u španski jezik pod značenjem „naočare“.[1]

Ostavši bez roditelja u šestoj godini života, bio je u mogućnosti da pohađa Carsku školu koju su vodili jezuiti u Madridu. Zatim pohađa univerzitet u Alkali de Henares od 1596. do 1600. godine. Sam je finansirao svoje studije filozofije, klasičnih jezika, arapskog, hebrejskog, francuskog i italijanskog. 1601. godine, prešao je u Valjadolid kao član suda, gde je studirao teologiju. Do tada bi već postao primećeni pisac i pesnik, a njegovo neprijateljstvo sa Gongorom , jednim od velikih baroknih pisaca bilo je jako poznato. Sud se vratio u Madrid , a sa njim i Kevedo. Kevedo je bio u potpunosti posvećen učenju španske književnosti i kulture. Tokom boravka u Madridu on je stekao mnogo neprojatelja, ali i neke prijatelje uključujući i Pedra Téllez-Giróna sa kojim je 1613. otišao u Italiju kako bi radio za njega. Kada se vratio u Madrid, ostao je blizu vojvode od Lerma kako bi osigurao titulu svom prijatelju Viceroi od Napulja što je i postigao 1616. Ubrzo nakon toga, vraća se u pratnji vojvode, koji mu je poverio finansije Veceroy od Napulja, i otišao u špijunsku misiju Venecije, rivala republike. Za svoj trud bio je nagrađen titulom viteza reda Santjaga 1618. 1620. nakon pada vojvode Osuna, Kevedo je prognan u Tore de Huan Abad (Torre de Juan Abad), gospodstvo , koje mu majka kupila pre nego što je umrla. Gospodstvo koje nije bilo priznato i za koje se beskrajno borio, priznato je tek nakon njegove smrti. Izgnanstvo je bilo dobro za Keveda, samoća i udaljenost od suda učinile su da napiše neka od svojih najboljih dela kao sto su : „Retirado a la paz de estos desiertos“ ili „Son las torres de Joray“.

Kevedov portret.

Postao je poznat po neuravnoteženom načinu života: bio je strastveni pušač, čest posetilac kuća i kafana, živeo je sa ženom poznatom samo kao „Ledesma“. Ismejan je u Gongorinoj satiričnoj pesmi „Don Francisko de Kebebo“, gde je prikazan kao pijanica. Ništa od ovoga, međutim, nije narušilo njegov ugled na dvoru, jer je i sam kralj bio sličnih naklonosti.

1632. godine postaje sekretar kralju, čime dostiže vrhunac svoje političke karijere. 1634. godine objavio je „Kolevku i grob“ i prevod „Uvoda u život pobožnosti“ od Francisa Sale.

Hapšenje i izgnanstvo[uredi | uredi izvor]

Godine 1639. Fransisko de Kevedo biva uhapšen prilikom čega je izvršena konfiskacija njegovih knjiga. Vlasti, jedva dajući Kevedu vremena da se obuče, prognale su ga u manastir San Markos u Leonu. U manastiru se posvetio čitanju, što je obrađeno u njegovom „Moralnom i informativnom pismu“, napisanom prijatelju, Adanu de la Pari, u kome je detaljno opisao svaki sat svog zatvorskog života.

Kevedo, slab i veoma bolestan kada je otišao iz svog zatočenja 1643, podneo je ostavku na dvoru u cilju penzionisanja u Tor de Huan Abad. Umro je u manastiru u Viljanuevi de los Infantes, 8. septembra 1645. Priče kažu da je njegovu grobnicu opljačkao čovek koji je želeo zlatne mamuze sa kojima je Kevedo sahranjen.

Stil[uredi | uredi izvor]

Kevedo je bio pristalica stila poznatog kao konseptizam. Naziv je izveden iz „concepto“ koji je definisan kao „brilijantan bljesak duhovitosti izražen u jezgrovitom i epigramskom stilu“.[2] Karakterišu ga brz ritam, neposrednost, jednostavan rečnik, metafore i igra reči. U ovom stilu, višeznačnost se prenosi na veoma koncizan način, a konceptualna zamršenost se ističe složenim rečnikom.

Prva tri stiha Kevedovog soneta „¡Ah de la vida!“ predstavljaju čistu odliku konseptizma:[3]

Ayer se fue, mañana no ha llegado,
Hoy se está yendo sin parar un punto;
Soy un fue, y un seré y un es cansado.

Rad[uredi | uredi izvor]

Poezija[uredi | uredi izvor]

Kevedo je tokom svog života stvarao dosta poezije.[4] Njegova poezija, koja nije objavljivana tokom njegovog života, prikazuje viziju koju je autor imao o čoveku, sliku koja je ponekad bila deformisana po oštrini, okrutnosti i nasilničko-kritičkoj prirodi."[5] Ovaj stav deo je „mračnog sedamnaestog veka“[6] u kojem je i živeo. Uprkos njegovom satiričnom radu, Kevedo je primarno bio ozbinjan pesnik koji je mogao da napiše dirljive i nagrađivane ljubavne pesme.

Kevedov spomenik u Madridu, od Agustí Querol Subirats.

Njegova poezija dokazuje ne samo njegove literalne sposobnosti, već i obrazovanost (Kevedo je studirao grčki, latinski, hebrejski, arapski, francuski i italijanski jezik).[7] Njegovo poetičko stvaralaštvo opseže od satiričkih i mitoloških motiva do ljubavne poezije i filozofskih dela.

Kevedo je konstantno napadao pohlepne i škrte ljude. U njegovom delu „Cartas del Caballero de la Tenaza“ on osuđuje mnoge ozloglašene tvrdice.[7] Takođe osuđivao i apotekare, koji su loše pravili lekove.

Njegova ljubavna poezija uključivala je dela kao što je „Afectos varios de su corazón,fluctuando en las ondas de los cabellos de Lisi“ . Jedan od naučnika napisao je Iako žene nikad nisu bile cenjene od strane Keveda, koji je označen kao ženomrzac, nemoguće je zamisliti nekoga ko ih može obožavati više od njega.

Kevedova poezija takođe uključuje zamišljenu posvećenost Kolumbu po komadu broda u kojem je moreplovac otkrio Novi Svet.

Novele[uredi | uredi izvor]

Jedina novela koju je napisao, bila je avanturistička, „Vida del Buscón“ ili „El Buscón“. U pogledu strukture, ona je podeljena na tri knjige. Prva knjiga je podeljena na sedam poglavlja, Druga na šest, a Treća na deset.

Satira[uredi | uredi izvor]

Kevedova satira uključuje delo „Sueños y discursos“, takođe poznato kao „Los Sueños“(Snovi). Kevedo je uključio dosta igra reči u svom delu, koje sadrže pet „vizija snova“.

  • Prvi san je „ San Sudnjeg Dana“ u kome Kevedo svedoči o Sudnjem Danu i približava se samoj svetlosti pakla.
  • Drugi san je „ Opsednuti pandur“ u kojem je policajac opsednut zlim duhom, što rezultuje time da zli duh moli za egzorcizmom jer je policajac zloban za oboje.
  • Treći san je dug „ Vizija pakla“.
  • Četvrti san se zove „Svet iznutra“.
  • Poslednji san je „ San smrti“, u kome Kevedo pruža objašnjenja o čovekovim nečasnim putevima.[8]

U delu „Snovi“, pomalo ciničan Kevedo, prikazuje svoju antipatiju prema brojnim grupacijama, uključujući i krojače, ugostitelje, alhemičare, astrologe, žene, protestante, policajce, računovođe, doktore, Jevreje, apotekare, zubare i licemere svih vrsta.

Napisao je takođe u satiričnom maniru , „La hora de todos y la Fortuna con seso“ (1699), sa brojnim političkim, socijalnim i religijskim aluzijama. Pokazuje svoju sposobnost upotrebe jezika, igre reči i fantastičnim i ralnim likovima.

Teološka dela[uredi | uredi izvor]

Kevedo je napisao oko 15 teoloških knjiga. Neke od njih su „La cuna y la sepultura“ i „La providencia de dios“

Književni kritičar[uredi | uredi izvor]

Kevedov rad kao književnog kritičara sadrži „La culta latinparla“ i „Aguja de navegar cultos“ . Oba dela su napisana kao vid napada na kulturizam.

Dela[uredi | uredi izvor]

Statue of Francisco de Quevedo in Alcalá de Henares
Francisco de Quevedo (Alcalá de Henares).

Proza[uredi | uredi izvor]

  • Afecto fervoroso del alma agonizante, con las siete palabras que dijo Cristo en la Cruz
  • Carta al Rey de Francia
  • Carta del autor en que da cuenta de lo que le sucedió caminando a Andalucía con el Rey nuestro Señor
  • Cartas del caballero de la tenaza
  • Casa de los locos de amor
  • Cuento de cuentos.
  • La culta latiniparla
  • La cuna y sepultura
  • De los remedios de cualquier fortuna
  • La doctrina estoica
  • Doctrina para morir
  • El entremetido, la dueña y el soplón
  • La fortuna con seso y la hora de todos, fantasía moral
  • Gracias y desgracias del ojo del culo, dirigidas a Doña Juana Mucha, Montón de Carne, Mujer gorda por arrobas
  • Grandes anales de quince días
  • Mundo caduco y desvaríos de la edad
  • Historia de la vida del Buscón, llamado Don Pablos, ejemplo de vagabundos y espejo de tacaños
  • Historia y vida del gran tacaño
  • Libro de todas las cosas y otras muchas más
  • Memorial por el Patronato de Santiago.
  • El mundo por dedentro
  • Nombre, origen, intento, recomendación y descendencia de la doctrina estoica, defiende Epicuro de las calumnias vulgares.
  • Sueños y discursos
  • Política de Dios y gobierno de Cristo.
  • Premática del tiempo
  • El Rómulo
  • El sueño de las calaveras.
  • Vida de Marco Bruto.
  • Vida de San Pablo Apóstol
  • Vida y muerte de Santo Tomás de Villanueva
  • Virtud militante.
  • Visita de los chistes
  • Las zahúrdas de Plutón

Poezija[uredi | uredi izvor]

  • Antología poética
  • Parnaso español (Sonetos)
  • Poesía burlesca. Tomo I : Romances
  • Poesía burlesca. Tomo II : Jácaras y Bailes
  • Soneto en manuscritos
  • Sonetos de "Cancionero Antequerano"
  • Sonetos encontrados en diversos lugares/
  • Tira la piedra y esconde la mano
  • Las tres musas vltimas castellanas. Segunda cumbre del Parnaso español

Drama[uredi | uredi izvor]

  • Cómo ha de ser el privado
  • Bárbara
  • Diego Moreno
  • La vieja Muñatones
  • Los enfadosos
  • La venta
  • La destreza
  • La polilla de Madrid
  • El marido pantasma
  • El marión
  • El caballero de la Tenaza
  • El niño y Peralvillo de Madrid
  • La ropavejera y Los refranes del viejo celoso.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Francisco de Quevedo Biography and Analysis!
  2. ^ Maxim Newmark, Rečnik španske književnosti (Owen, 1957). str. 71.
  3. ^ Germán Bleiberg, Maureen Ihrie, Janet Pérez, Rečnik književnosti Iberijskog poluostrva (Greenwood Press, 1993). str. 425.
  4. ^ Francisco de Quevedo y Villegas
  5. ^ Eugenio Florit, Uvod u špansku poeziju (Courier Dover, 1991). str. 67.
  6. ^ Andreas Dorschel, 'Herrsche in Dir selbst', in: Süddeutsche Zeitung. str. 14.
  7. ^ a b „Faltar pudo el mundo al gran Quevedo pero no a su defensa sus poesÃas”. Arhivirano iz originala 17. 07. 2018. g. Pristupljeno 26. 10. 2013. 
  8. ^ Dreams and Discourses - Francisco de Quevedo

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fransisko de Kevedo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франсиско_де_Кеведо&oldid=27409328”