Franc Šubert

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Franc Šubert (oficir).
Franc Šubert
Franc Peter Šubert
Datum rođenja(1797-01-31)31. januar 1797.
Mesto rođenjaBeč, Habzburška monarhija
Datum smrti19. novembar 1828.(1828-11-19) (31 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrijsko carstvo
Potpis

Franc Peter Šubert (nem. Franz Peter Schubert; Beč, 31. januar 1797 — Beč, 19. novembar 1828) je bio austrijski kompozitor, koji se smatra poslednjim majstorom bečke klasične škole. Franc Šubert je jedan od najranijih pobornika muzičkog romantizma.

I pored toga što je umro u 31 godini života, napisao je oko 630 solo pesama (kompozicija), devet simfonija, među kojima je najpoznatija Nedovršena simfonija, sonate, kvartete, nekoliko opera i mnoga druga dela. Šubert se ubraja u najnadarenije kompozitore 19. veka.

Veći deo života Šubert je proveo u Beču u materijalno skromnim prilikama, a izdržavao se kao učitelj muzike. Afirmisao se u umetničkom krugu prijatelja koji su od 1823. priređivali privatne koncerte zvane „šubertijade“, posvećene njegovoj muzici. Prvi javni koncert na kojem su izvedene isključivo Šubertove kompozicije održan je neposredno pred njegovu smrt 1828. godine.

Za vreme života nije dobio priznanje za svoj rad.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Kuća u kojoj je Šubert rođen

Mladost[uredi | uredi izvor]

Šubert je rođen u Himelpfortgrundu (danas deo Alsergrunda), predgrađu Beča 31. januara 1797. Njegov otac Franz Teodor Šubert, učitelj, bio je sin moravskog seljaka, a njegova majka Elizabet (rođena Viec), kćerka šleskog majstora bravara, pre braka radila je kao kućna pomoćnica. Franc Teodor je imao ukupno četrnaestero dece (jedno vanbračno je rođeno 1783.[1]), devet je preminulo u dojenačkom dobu, dok je pet preživelo. Otac je bio poznat učitelj i njegova škola u Lixtentalu, (deo Bečkog devetog distrikta), bila je dobro ispunjena[2]. Otac nije bio poznati muzičar niti je imao formalno muzičko obrazovanje, ali je sina uspeo da nauči nekim osnovnim elementima muzike.[3]

U svojoj šestoj godini, Šubert je počeo da prima redovne instrukcije od oca, a godinu dana kasnije je upisan u očevu školu. U to vreme je počelo i njegovo formalno muzičko obrazovanje. Otac je nastavio da ga uči osnovama violine[4], a brat Ignaz mu je davao časove klavira[5]. U sedmoj godini ga je podučavao Mihael Holzer, orguljaš i vođa zbora crkve u Lixtentalu.

Holzerove lekcije čini se sastojale su se od razgovora i divljenja[6], te se čini da je dečak više koristi imao od poznanstva sa kolegama koje upoznao i koji su ga vodili u lokalna skladišta klavira, gde je mogao vežbati na kvalitetnijim instrumentima[7]. Svirao je i violu u pozorišnom gudačkom kvartetu, sa braćom Ferdinandom i Ignazom, dok je otac svirao violončelo. Mnoga od svojih prvih dela za gudački kvartet napisao je za ovaj muzički sastav.[8]

Šuberta je 1804. prvi puta primetio Antonio Salijeri, tada vodeći bečki muzički autoritet, koji je prepoznao njegove vokalne sposobnosti. U novembru 1808. je postao učenik na „Štatkonvikt“ (carskoj bogosloviji) preko horske školarine.

Tu je Šubert upoznao Mocartove uvertire i simfonije[9]. Njegovo iskustvo sa tim delima i različitim jednostavnijim kompozicijama, u kombinaciji sa povremenim posetama operi postavili su osnovu sa njegovo veliko muzičko znanje.[10] Jedan od važnih muzičkih uticaja dolazio je od pesama Johana Rudolfa Cumstiga, koji je bio važan kompozitor pesama toga vremena, koje je Šubert hteo da „modernizuje“ (prema navodima Šubertovog prijatelja Jozefa fon Spauna).[11] Šubertovo prijateljstvo sa Spaunom započelo ja na Štatkonviktu i trajalo je čitavog života. U tim ranim danima bolje stojeći Spaun opskrbljivao je Šuberta papirom za pisanje muzike.

U međuvremenu u njegovim kompozicijama počeo se pokazivati njegov genij. Šubertu su povremeno dopuštali da diriguje orkestrom Štatkonvikta, a Salijeri je odlučio da ga privatno uči muzičkoj kompoziciji i teoriji[12]. Tokom boravka u Štatkonviktu napisao je velik broj muzičkih dela od kojih su poznatija Kyrie (D. 31) i Salve Regina (D. 27), uz oktet za duvačke instrumente (D. 72/72a, komemoracija majčine smrti 1812.[13]), kantatu za gitaru i muški glas (D. 110, u čast očeva rođendana 1813), i svoju prvu simfoniju (D. 82).

Učitelj u očevoj školi[uredi | uredi izvor]

Na kraju 1813, napustio je Štatkonvikt, i vratio se kući na studije u Normalhauptšulu gde je učio da postane učitelj. Godine 1814. počinje da radi u očevoj školi sa najmlađim učenicima. Tokom dve godine rada kao učitelj, i dalje je nastavio privatnu obuku o kompoziciji kod Salijerija. Salijeri ga je naučio o muzici više nego svi ostali. Rastali su se 1817. godine.

Godine 1814. je Šubert je upoznao mladu sopranistkinju Terezu Grob, kćerku lokalnog proizvođača svile i za njen glas napisao nekoliko liturgijskih dela (najpoznatija su Salve Regina i Tantum Ergo). Tereza je bila solistkinja na premijeri prve mise (D. 105) u septembru 1814. Šubert je hteo da je oženi, ali je bio sprečen strogim zakonima o braku iz 1815. koji su zahtevali od mladoženje da dokaže kako ima sredstva za uzdržavanje porodice. U novembru 1816. nakon što nije dobio posao u Ljubljani, Šubert je Terezinom bratu Hajnrihu poslao zbirku pesama.

Jedna od najproduktivnijih Šubertovih godina bila je 1815. u kojoj je komponovao više od 20.000 taktova muzike, od čega je više od polovine bilo za orkestar, uključujući i devet crkvenih dela, simfoniju i oko 140 pesama (nem. Lieder). Upoznao je i Anselma Hjutenbrenera i Franca fon Šobera koji će mu postati doživotni prijatelji. Sa Johanom Majroferom ga je upoznao Spaun 1814.

Potpora prijatelja[uredi | uredi izvor]

Značajne promene dogodile su se u Šubertovom životu 1816. Šober student iz dobrostojeće porodice pozvao je Šuberta da se useli u kuću njegove majke. Predlog je došao u vreme kada je odbijen za radno mesto u Ljubljani i kada je odlučio da ne radi u očevoj školi. Do kraja godine postao je gost u Šoberovom domu. Pokušavao je da poveća prihode dajući muzičke časove, ali je brzo odustao i posvetio se komponovanju. Veći deo dela iz tog vremena je neobjavljen, ali su rukopisi i kopije kružile među prijateljima i poštovaocima.

Rano 1817. Šober je predstavio Šuberta Johanu Mihaelu Voglu, uglednom baritonu dvadeset godina starijem od Šuberta. Vogl za kojega će Šubert napisati brojne pesme postao je jedan od glavnih promotera Šuberta u bečkim muzičkim krugovima. Upoznao je i Jozefa Hjutenbrenera (brata Anselma), koji je takođe imao važnu ulogu u promovisanju Šubertove muzike. Ove osobe i brojan krug prijatelja i muzičara, kasnije će postati zaslužni za promovisanje, skupljanje i nakon njegove smrti očuvanje njegove muzike.

Kasno 1817. Šubertov otac dobio je novo radno mestu u školi u Rosau (nedaleko od Lihtentala). Šubert se pridružio ocu i nevoljno se posvetio učiteljskim dužnostima. Rano 1818. odbijeno mu je članstvo u uglednoj „Gesellschaft der Musikfreunde“, koje bi mu unapredilo muzičku karijeru. Ipak njegov rad postao je sve zapaženiji u štampi i njegovo prvo izvođenje sekularnog dela, uvertira izvedena u februaru 1818. doživela je pohvale bečkih novina i novina iz inostranstva.

Šubert je proveo leto 1818. kao učitelj muzike u porodice Johana Karla Esterhazjata u njegovom dvorcu u Željezovcama (tada Austrija, danas Slovačka). Podučavao je sviranju klavira i pevanju njegove dve kćerke Mari i Karolin, za relativno dobru platu. Posao mu nije oduzimao previše vremena te je tokom boravka komponovao. U to vreme je napisao svoju svetski poznatu kompoziciju Vojni marš broj 1. u D-duru. Predah u Željezovcama doveo je do nastavka komponovanja za duet klavira.

Tokom ranih 1820-ih, Šubert je bio deo grupe umetnika i studenata koji su se međusobno družili. Uzak krug prijatelja pretrpeo je težak udarac kada je austrijska policija, oprezna na bilo kakva okupljanja i aktivnosti mladih nakon francuske revolucije i napoleonskih ratova, Šuberta i neke njegove prijatelje uhapsila. Jedan od Šubertovih prijatelja, Johan Sen, osuđen je na godinu dana zatvora i trajno mu je zabranjen ulazak u Beč, dok su ostala trojica i Šubert strogo opomenuti. Iako Šubert nikad više nije video Sena, komponovao je neke njegove poeme (Selige Welt i Schwanengesang), što je možda dovelo do svađe sa Majrhoferom sa kojim je stanovao u to vreme.

Muzička zrelost[uredi | uredi izvor]

Dela iz 1819. i 1820. pokazala su značajan napredak u razvoju zrelosti i stila[14]. Nedovršeni oratorijum „Lazarus“ (D. 689) započet je u februaru; nakon čega su sledili, usred brojnih manjih dela, 23. Psalam (D. 706), Gesang der Geister (D. 705/714), Quartettsatz u c-molu (D. 703), i Fantazija u C-duru (Wanderer Fantasy) (D. 760). Od značaja je i izvošenje dve Šubertove opere 1820: Die Zwillingsbrüder (D. 647) 14. jula i Die Zauberharfe (D. 644) 21. avgusta[15]. Njegove veće muzičke kompozicije (osim njegovih misa) izvodio je samo amaterski orkestar u Gundelhofu, grupa koja je izrasla iz zabava kvarteta u njegovom domu. Počeo je zauzimati sve prominentniji položaj, obraćajući se širem krugu publike. Izdavači nisu obraćali pažnju na njega, jedino je Anton Dijabeli nevoljno pristao da štampa neka od njegovih dela[16].

Tako je štampano prvih sedam brojeva opusa (sve pesme), nakon čega je saradnja prestala. Situacija se poboljšala u martu 1821. kada je Vogl otpevao Der Erlkönig na koncertu koji je bio izuzetno dobro primljen[17]. Tog meseca Šubert je komponovao varijaciju valcera Antona Dijabelija (D. 718), i bio jedan od pedeset kompozitora koji su doprineli delu Vaterländischer Künstlerverein (antologija koja sadrži i 81 varijaciju za klavir, na teme dela Dijabelija koje je komponovao 51 austrijski muzičar tog vremena).

Produkcija dve opere usmerila je Šubertovu pažnju na pozornicu, ali je zbog niza razloga bila gotovo potpuno neuspešna. Sveukupno produkovao je sedamnaest scenskih dela, sva neuspešna te su bila brzo zaboravljena. Godine 1822. Alfonso und Estrella je odbijena delimično zbog libreta[18].Fierrabras (D. 796) je odbijena u jesen 1823. velikim delom zbog popularnosti Rosinija i italijanskog stila opere i neuspeha Karl Marija fon Veberove Euryanthe[19]. Die Verschworenen (Zaverenici, D. 787) je zabranjena od strane cenzora (navodno na temelju naslova)[20], i Rosamunde (D. 797) je povučena nakon dve noći, zbog lošeg kvaliteta predstave za koju je Šubert napisao muziku.

Godine 1822. upoznao je nemačkog kompozitora Karl Marija fon Vebera i Betovena, ali iz tih poznanstava nije se puno izrodilo.

Kasne godine i remek-dela[uredi | uredi izvor]

Iako preokupiran pozorištem i kasnije svojim službenim dužnostima, Šubert je i u tim godinama pronašao vremena za pisanje velikog broja kompozicija. Završio je Misu br. 5 (D. 678), a 1822. započeo je rad na delu koje najviše pokazalo njegovu zrelu ličnu muzičku viziju, VIII simfonija u h-molu, „Nedovršena Simfonija“. Razlog zašto ju je ostavio nedovršenom i danas je nepoznat, te je predmet rasprava stručnjaka. Godine 1823. Šubert, uz Fierrabras, piše i prvi ciklus pesama Die schöne Müllerin (D. 795), na poeme nemačkog pesnika Vilhelma Milera. Tokom te godine piše i pesmu Du bist die Ruh (D. 776).

Godine 1824. piše varijacije za flautu i klavir na pjesmu Trockne Blumen, iz ciklusa Die schöne Müllerin i nekoliko gudačkih kvarteta. Piše i Arpeggione Sonata (D. 821), u vreme kada je trajala manja pomama za „arpeđionom“ (instrument sličan gitari). U proleće te godine piše Oktet u F-duru (D. 803), a u leto se vraća u Zeliz. Tamo ga privlači mađarski muzički idiom i piše Divertissement à la hongroise (D. 818) za duet klavira i Gudački kvartet u a-molu (D. 804). Navodno se tada uzaludno zaljubio u svoju učenicu, groficu Karolin Esterhazi, ali je samo jedno delo posvetio njenom imenu Fantazija u f-molu (D. 940) za duet klavira.

Neuspesi ranijih godina, kompenzovani su prosperitetom tokom 1825. Strah od siromaštva je zaboravljen i proveo je ugodne letnje praznike u Gornjoj Austriji, gde je prihvaćen sa entuzijazmom. Od 1826. do 1828. živeo je u Beču i komponovao, osim kratke posete Gracu 1827.

Bolest i smrt[uredi | uredi izvor]

Usred kreativne aktivnosti njegovo zdravlje se narušilo. Službeni razlog smrti bila je tifoidna groznica, iako su iznesene i druge teorije, od kojih je jedna da je bio u tercijarnoj fazi sifilisa. Kasno u leto 1828. posetio je dvorskog lekara Ernsta Rina, koji je potvrdio njegove sumnje da je neizlečivo bolestan te da će verovatno ubrzo umreti. Neki od simptoma koje je imao upućuju na trovanje živom, koja se u to vreme koristila kao lek za sifilis. Na početku novembra ponovno se razboleo. Osećao je glavobolje, groznicu, imao otečene zglobove i povraćao. Šubert je preminuo u Beču u svojoj 31. godini, 19. novembra 1828. u stanu svog brata Ferdinanda. Poslednje muzičko delo koje je želeo da čuje bio je Betovenov Gudački kvartet br. 14 u cis-molu, op. 131. U skladu sa vlastitim željama pokopan je kraj Betovena, čoveka kojem se divio, na seoskom groblju u Veringu.

Godine 1872. u bečkom parku Štadpark, podignut je memorijal Francu Šubertu. Godine 1888. oba groba, Šubertov i Betovenov su premeštena u središnje bečko groblje Centralfridhof, gde se nalaze pokraj grobova Johana Štrausa II i Johanesa Bramsa. Groblje u Veringu je pretvoreno 1925. u park, nazvan Šubertov park, a bivši grob mu je označen bistom.

Komemoracije[uredi | uredi izvor]

Godine 1897. stogodišnjicu Šubertovog rođenja, muzički svet je obeležio festivalima i muzičkim izvođenjima posvećenim njegovoj muzici. U Beču je održano deset dana koncerata, a car Franjo Josip I održao je govor u kojem priznaje Šuberta kao stvaratelja umetničke pesme i jednog od austrijskih najdražih sinova[21][22]. U Karlsrueu održana je prva produkcija njegove opere Fierrabras[23]. Godine 1928. Šubertova nedelja održana je u Evropi i SAD, kako bi označilo sto godina smrti kompozitora. Šubertova dela izvođena su u crkvama, koncertnim dvoranama i emitovana na radio-stanicama. Održano je u njegovu čast i takmičenje sa glavnom nagradom od 10.000 američkih dolara pod pokroviteljstvom Columbia Phonograph Company. Pobedio je švedski kompozitor Kurt Aterberg sa Šestom simfonijom[24]

Dela[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rita Steblin, "Franz Schubert – das dreizehnte Kind", Wiener Geschichtsblätter, 3/ (2001). str. 245–265.
  2. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) . Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)
  3. ^ Duncan, Edmondstoune (1905). Schubert. J.M. Dent. 1866. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050 pp. 3.
  4. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. . 1905. str. 3. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Gibbs, Christopher H. (2000). The Life of Schubert. Cambridge University Press. str. 25. ISBN 978-0-521-59512-4. 
  6. ^ Maurice J. E. Brown, The New Grove Schubert. ISBN 978-0-393-30087-1. str. 2-3.
  7. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) . Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)pp. 3.
  8. ^ Gibbs 2000, str. 26. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFGibbs2000 (help)
  9. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. 1905. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.str 5—7.
  10. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. 1905. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.str 7.
  11. ^ Gibbs 2000, str. 29. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFGibbs2000 (help)
  12. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. 1905. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.str 9.
  13. ^ Frost, Henry Frederic (1915). Schubert. Scribner. OCLC 45465176. pp. 9.
  14. ^ Hadow, William Henry . "Franz Schubert".Encyclopædia Britannica 24. London, New York: The Encyclopædia Britannica Company. str. 380.
  15. ^ Austin, George Lowell (1873). The Life of Franz Schubert. Shepard and Gill. 1911. ISBN 978-0-404-12856-2. OCLC 4450950 pp. 46-47.
  16. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) (1866). Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)pp. 90-92.
  17. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) (1866). Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)pp. 25.
  18. ^ Newbould, Brian . Schubert: The Music and the Man. . University of California Press. str. 173. ISBN 978-0-520-21957-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  19. ^ Gibbs, Christopher H. [ed.] . . The Cambridge Companion to Schubert: Cambridge University Press. 1999. str. 228. ISBN 978-0-521-48424-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  20. ^ Gibbs, Christopher H. [ed.] . . The Cambridge Companion to Schubert: Cambridge University Press. 1997. str. 111. ISBN 978-0-521-48424-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  21. ^ Rodenberg, Julius; Pechel, Rudolf . Deutsche Rundschau, volume 102 (Jan–Mar 1900) . Gebrüder Paetel.OCLC 156 (6444). str. 118. (jezik: nemački)
  22. ^ "Musical Times" časopis, op.38, februar, izdavač "Novello", godina 1897, OCLC 1608351
  23. ^ Gibbs, Christopher H. [ed.] . . The Cambridge Companion to Schubert: Cambridge University Press. 1900. str. 318. ISBN 978-0-521-48424-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  24. ^ „"Schubert Ecstasy". Time. 3. 12. 1928. Pristupljeno 10. 8. 2013.”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2009. g. Pristupljeno 12. 08. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gibbs, Christopher H. (2000). The Life of Schubert. Cambridge University Press. str. 25. ISBN 978-0-521-59512-4. 
  • Kreissle von Hellborn, Heinrich (1865). Franz Schubert. Carl Gerold's Sohn.  The first significant biography of Schubert. This edition is available at [1][mrtva veza](roughly, volume 1 of Kreissle)
  • Kreissle von Hellborn, Heinrich (1869). The Life of Franz Schubert, Vol. 2. Coleridge, Arthur Duke (translator); Grove, George (appendix). Longmans, Green, and Co.  (roughly, volume 2 of Kreissle)
  • Austin, George Lowell (1873). The Life of Franz Schubert. Shepard and Gill. ISBN 978-0-404-12856-2. OCLC 4450950. 
  • Duncan, Edmondstoune (1905). Schubert. J.M. Dent. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050. 
  • Dvořák, Antonín (1894). „Franz Schubert”. Century Illustrated Magazine. Cairns Collection of American Women Writers. 48 (3). OCLC 4279873. 
  • Frost, Henry Frederic (1915). Schubert. Scribner. OCLC 45465176. 
  • Grove, George; Fuller-Maitland, John Alexander (1908). Grove's Dictionary of Music and Musicians, volume 4. Macmillan. OCLC 407077. 
  • Rodenberg, Julius; Pechel, Rudolf (1900). Deutsche Rundschau, volume 102 (Jan–Mar 1900) (na jeziku: German). Gebrüder Paetel. OCLC 1566444. 
  • Thayer, Alexander Wheelock; Krehbiel, Henry E.; Deiters, Hermann; Riemann, Hugo (1921). The Life of Ludwig Van Beethoven: vol 3. New York: The Beethoven Association. OCLC 422583. 
  • „Musical Times”. 38. Novello. 1897. OCLC 1608351. 
  • Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Schubert, Franz Peter”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  • Brown, A. Peter (2002). The Symphonic Repertoire. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33487-9. 
  • Deutsch, Otto Erich; et al. (1978). Franz Schubert, thematisches Verzeichnis seiner Werke in chronologischer Folge. Bärenreiter. ISBN 978-3-7618-0571-8. 
  • Emmons, Shirlee; Lewis, Wilbur Watkin (2006). Researching the Song: A Lexicon. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-515202-9. 
  • Ewen, David (2007). Composers of Yesterday. READ BOOKS. ISBN 978-1-4067-5987-7. 
  • Gammond, Peter (1982). Schubert. London: Methuen. ISBN 978-0-413-46990-8. 
  • Gibbs, Christopher H. (2000). The Life of Schubert. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59512-4. 
  • Gibbs, Christopher H., ur. (1997). The Cambridge Companion to Schubert. Cambridge Companions to Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48424-4. 
  • Lev, Ray (1947). Franz Schubert – Piano Sonata no. 15 in C major (Unfinished); Allegretto in C minor – Ray Lev, Pianist (78 RPM). United States: Concert Hall Society. Release B3. 
  • Lindmayr-Brandl, Andrea (2003). Franz Schubert: Das fragmentarische Werk (na jeziku: German). Franz Steiner Verlag. ISBN 978-3-515-08250-1. 
  • Liszt, Franz (1989). An Artist's Journey: Lettres D'un Bachelier ès Musique, 1835–1841. Suttoni, Charles (translator, contributor). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-48510-2. 
  • Tobias Lund : Enthusiasm, Contemplation, and Romantic Longing: Reconsidering Schubert's Sectional Songs in the Light of Historical Context. Lund University, Department of Arts and Cultural Sciences. 2009. ISBN 978-91-976670-2-9.
  • McClary, Susan (1994). „Constructions of Subjectivity in Franz Schubert's Music”. Ur.: Brett, Philip; Wood, Elizabeth; Thomas, Gary. Queering the Pitch: The New Gay and Lesbian Musicology. Routledge. ISBN 978-0-415-90753-8. 
  • Newbould, Brian (1999). Schubert: The Music and the Man. University of California Press. ISBN 978-0-520-21957-1. 
  • Schonberg, Harold C. (1997). The Lives of the Great Composers. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-03857-6. 
  • Smith, Jane Stuart; Carlson, Betty; Schaeffer, Francis A. (1995). The Gift of Music: Great Composers and Their Influence. Good News Publishers. ISBN 978-0-89107-869-2. 
  • Steblin, Rita (1998). „Schubert's Relationship with Women: An Historical Account”. Ur.: Newbould, Brian. Schubert Studies. Ashgate. str. 159—182. ISBN 978-1-85928-253-3. 
  • Steblin, Rita (1998). „In Defense of Scholarship and Archival Research: Why Schubert's Brothers Were Allowed to Marry”. Current Musicology. 62: 7—17. 
  • Swafford, Jan (1992). The Vintage Guide to Classical Music. Vintage Books. ISBN 978-0-679-72805-4. 
  • Schubert, Franz (1996). Symphony, No 7, D 759, B minor, "Unfinished" (na jeziku: German). Bärenreiter. OCLC 39794412.  German-language publication of the Unfinished Symphony score as No. 7.
  • Schubert, Franz (2008). Symphony No. 7 in B minor D 759 Unfinished Symphony. Eulenburg Audio+Score Series. Eulenburg. ISBN 978-3-7957-6529-3.  English-language publication of the Unfinished Symphony score as No. 7.
  • Schubert, Franz; Reichenberger, Teresa (1986). Symphony No. 8 in B minor, D. 759 Unfinished (Paperback). ISBN 978-3-7957-6278-0.  English-language publication of the Unfinished Symphony score as No. 8.
  • Deutsch, Otto Erich; Wakeling, Donald R. (1995). The Schubert Thematic Catalogue. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-28685-3. 
  • Deutsch, Otto Erich (1977). Schubert: A Documentary Biography. Eric Blom (translator). Da Capo Press. ISBN 978-0-306-77420-1. 
  • Deutsch, Otto Erich (1998) [1958]. Schubert: Memoirs by His Friends. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816436-4.  This is a reprint of Deutsch's 1958 work
  • Schubert, Franz; Deutsch, Otto Erich (1928). Franz Schubert's Letters and Other Writings. Savile, Venetia (translator). A. A. Knopf. ISBN 978-0-8369-5242-1. OCLC 891887. 
  • Kahl, Willi (1938). Verzeichnis des Schrifttums über Franz Schubert 1828–1928. Bosse Regensburg. 
  • Davidson, Michael; Hillenaar, Henk (2008). Schubert & Mayrhofer. Kahn & Averill, London. ISBN 978-1-871082-91-3. 
  • Davidson, Michael; Hillenaar, Henk (2010). Schubert & Friendship. Kahn & Averill, London. ISBN 978-1-871082-94-4. 
  • Hilmar, Ernst. Bausteine zu einer neuen Schubert-Bibliographie vornehmlich der Schriften von 1929 bis 2000. Teil I: Alphabetische Ordnung nach Autoren. In: Schubert durch die Brille No. 25, (2000). str. 95–303 (Supplements and Index in No. 26, 27). Hans Schneider Tutzing. 
  • Gerlich, Thomas (2001). Schubert-Bibliographie (since 1999). In: Schubert : Perspektiven. Steiner Stuttgart. 
  • McKay, Elizabeth Norman (1991). Franz Schubert's music for the theatre. H. Schneider. ISBN 978-3-7952-0664-2. 
  • McKay, Elizabeth Norman (1996). Franz Schubert: A Biography. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816681-8. 
  • Newbould, Brian (1997). Schubert: The Music and the Man. University of California Press. ISBN 978-0-520-21957-1. 
  • Newbould, Brian (1998). Schubert Studies. Ashgate. ISBN 978-1-85928-253-3. 
  • Newbould, Brian (1992). Schubert and the Symphony: A New Perspective. Toccata Press. ISBN 978-0-907689-26-3. 
  • Newbould, Brian (2003). Schubert the Progressive: History, Performance Practice, Analysis. Ashgate. ISBN 978-0-7546-0368-9. 
  • Walther Dürr, Andreas Krause (eds.): Schubert-Handbuch. Metzler. . Stuttgart. 1997. ISBN 978-3-476-01418-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Ernst Hilmar: Verzeichnis der Schubert-Handschriften in der Musiksammlung der Wiener Stadt- und Landesbibliothek. Kassel u. a. 1978 (Catalogus Musicus 8).
  • Ernst Hilmar, Margret Jestremski (eds.): Schubert-Enzyklopädie. 2 Bände. Hans Schneider, Tutzing. 2004. ISBN 978-3-7952-1155-4.
  • Hans-Joachim Hinrichsen (de): Untersuchungen zur Entwicklung der Sonatenform in der Instrumentalmusik Franz Schuberts. Tutzing 1994
  • Elizabeth Norman McKay: Franz Schubert's Music for the Theatre. Foreword by Claudio Abbado. (Veröffentlichungen des IFSI, 5), Tutzing 1991
  • Christian Pollack (ed.): Franz Schubert: Bühnenwerke. Kritische Gesamtausgabe der Texte. Tutzing 1988
  • Ernst Hilmar, Otto Brusatti (eds., mit einer Einleitung von Walter Obermaier): Franz Schubert. Ausstellung der Wiener Stadt- und Landesbibliothek zum 150. Todestag des Komponisten. Katalog. Wien 1978.
  • Ernst Hilmar: Schubert. Graz 1989
  • Till Gerrit Waidelich (ed., together with R. Hilmar-Voit, A. Mayer): Franz Schubert. Dokumente 1817–1830. Erster Band: Texte. Programme, Rezensionen, Anzeigen, Nekrologe, Musikbeilagen und andere gedruckte Quellen (Veröffentlichungen des IFSI, 10/1), Tutzing 1993
  • Michael Lorenz: Studien zum Schubert-Kreis, PhDiss., University of Vienna, Vienna 2001
  • Ernst Hilmar (ed.): Franz Schubert. Dokumente 1801–1830. Erster Band. Addenda und Kommentar. (Veröffentlichungen des IFSI, 10/2), Tutzing 2003
  • Ernst Hilmar (ed.): Schubert durch die Brille. Mitteilungen des Internationalen Franz Schubert Instituts. Wien/Tutzing 1988–2003
  • Hans-Joachim Hinrichsen, Till Gerrit Waidelich (eds.): Schubert : Perspektiven Stuttgart 2001ff. ISSN 1617-6340 (content since 2001)
  • Alexander Stillmark: "'Es war alles gut und erfuellt'. Rudolf Hans Bartsch's Schwammwerl and the Making of the Schubert Myth", in: The Biedermeier and Beyond, edited by Ian F. Roe/John Warren, Peter Lang, Bern, Berlin, Frankfurt/M, 1999.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Franc Šubert na Vikimedijinoj ostavi.

Snimci[uredi | uredi izvor]

Partiture[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Шуберт&oldid=27550638”