Fudbalska reprezentacija Jugoslavije

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Jugoslavija
Yugoslav Football Federation 1990.png
Nadimak Plavi
Savez FSJ
Konfederacija UEFA (Evropa)
Najviše nastupa Dragan Džajić (85)
(SFR Jugoslavija)
Najbolji strelac Stjepan Bobek (38)
(SFR Jugoslavija)
FIFA šifra YUG
Osnovna oprema
Rezervna oprema
FIFA rang
Najviši 6. kao SR Jugoslavija (decembar 1998)
Najniži 101. kao SR Jugoslavija (decembar 1994)
Prva međunarodna utakmica
Zastava Čehoslovačke Čehoslovačka 7 : 0 Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija
(Antverpen, Belgija; 28. avgust 1920)
Zadnja međunarodna utakmica
Holandija Holandija 2 : 0 Jugoslavija Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
(Amsterdam, Holandija; 25. mart 1992)
Najveća pobeda
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jugoslavija 10 : 0 Venecuela Venecuela
(Kurtiba, Brazil; 14. jun 1972)
Najveći poraz
Zastava Čehoslovačke Čehoslovačka 7 : 0 Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija
(Antverpen, Belgija; 28. avgust 1920)
Zastava Urugvaja Urugvaj 7 : 0 Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija
(Pariz, Francuska; 26. maj 1924)
Zastava Čehoslovačke Čehoslovačka 7 : 0 Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija
(Prag, Čehoslovačka; 28. oktobar 1925)
Svetsko prvenstvo
Nastupi 8 (prvi put 1930)
Najbolji rezultat 4. mesto (2): 1930. i 1962.
Evropsko prvenstvo
Nastupi 4 (prvi put 1960)
Najbolji rezultat Silver medal europe.svg 2. mesto (2): 1960, 1968.
Osvojene medalje
Fudbal
Olimpijske igre
Zlatna medalja — prvo mesto 1960. Rim Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1948. London Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1952. Helsinki Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1956. Melburn Tim
Bronzana medalja — treće mesto 1984. Los Anđeles Tim
Evropsko prvenstvo
Srebrna medalja — drugo mesto 1960. Francuska
Srebrna medalja — drugo mesto 1968. Italija
Mediteranske igre
Zlatna medalja — prvo mesto 1971. Izmir Tim
Zlatna medalja — prvo mesto 1979. Split Tim

Fudbalska reprezentacija Jugoslavije predstavljala je selekcije fudbalera iz Kraljevine Jugoslavije (1918–1941, do 1921. kao Kraljevstvo SHS, 1921–1929. kao Kraljevina SHS), SFR Jugoslavije (1943–1992, do 29. novembra 1945. kao DF Jugoslavija, 29. novembar 1945–1963. kao FNR Jugoslavija) i SR Jugoslavije (1992–2003). Nasledila ju je fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore (2003–2006).

Igralo se pod raznim imenima:

Period pre Prvog svetskog rata[uredi]

Reprezentacija Kraljevine Jugoslavije je svoju prvu službenu utakmicu odigrala 1920. godine protiv reprezentacije Čehoslovačke na 7. olimpijskim igrama u Antverpenu i izgubila rezultatom 7:0, što je, do danas, ostao najubedljiviji poraz. Tek sastavljen tim je ovim porazom okončao učešće na ovom Olimpijskom fudbalskom turniru, pošto se isti igrao po kup sistemu. Sastav tadašnje reprezentacije činili su: Vrđuka, Župančić, Šifer, Tavčar, Cindrić, Rupec, Vragović, Dubravčić, Perška, Granec, Ružić, Porobić, Šolc, Simić, Kojić, dok je selektor bio Veljko Ugrinić.Na narednim Olimpijskim igrama 1924. godine u Parizu, žreb ponovo nije bio naklonjen Jugoslovenskim fudbalerima. Ponovo su u prvom kolu dobili jednog od glavnih favorita za zlatnu medalju, reprezentaciju Urugvaja.

Fudbal je u Južnoj Americi u tom periodu bio na mnogo većem nivou nego li u Evropi koja se još uvek oporavljala od Velikog rata. Prema očekivanju, Jugoslavija je poražena, takođe, rezultatom 7:0. Na narednim Olimpijskim igrama, podmlažeđena, reprezentacija odlazi sa namerom da zabeleži prvu pobedu i da se ne vrati kući posle prvog kola. Ipak, to se nije dogodilo. Jugoslavija je 29. maja 1928. godine poražena od Portugala sa 2:1 i to pogotkom u 90. minutu Augusta Silve. Prvi pogodatak na nekom međunarodnom takmičenju za reprezentaciju Jugoslavije, upravo na ovom meču, postigao je Mirko Bonačić. Ovaj turnir bio je uvertira za prvo Svetsko fudbalsko prvenstvo koje je trebalo da se održi u Urugvaju 1930. godine.

Prvo Svetsko prvenstvo 1930. godine u Montevideu[uredi]

Zbog predugačkog puta, koji je trebao da traje više od 15 dana, nastup reprezentacije na prvenstvu bio je doveden u pitanje, kao i činjenica da bi se, zbog istog, trebalo prekuniti domaće prvenstvo koje je ulazilo u samu završnicu. Ipak na prvo Svetsko prvenstvo reprezentacija Jugoslavije otišla je u oslabljenom sastavu, bez hrvatskih fudbalera. Nekoliko meseci pre početka prvenstva, FIFA je izmestila sedište Fudbalskog saveza Jugoslavije iz Zagreba u Beograd što je bio razlog da se hrvatski igrači neodazovu pozivu selektora, Boška Simonovića, bivšeg golmanaBSK-a i prvog sudije iz Jugoslavije koji je sudio neku međunarodnu fudbalsku utakmicu[1]. Pored proverenih domaćih fudbalera, kao što su kapiten Milutin Ivković i Blagoje Marjanović, selektor Simonovića se odlučio da u sastav uvrsti i maloletnog igrača BSK-a, Aleksandra Tirnanića, „Tirketa” koji je golovima na prijateljskim mečevima sa Bugarskom u Beogradu, 13. aprila 1930. godine i 15. juna iste godine zaslužio poziv u reprezentaciju. Takođe, reprezentaciji su se priključili i fudbaleri koji su uveliko gradili svoju internacionalnu karijeru: Ivica Bek i Ljubiša Stefanović iz francuskog kluba Set, kao i Branislav „Bane” Sekulić koji je još 1926. godine napustio SK Jugoslaviju i već imao status velike internacionalne fudbalske zvezde. Taj status zavredio je na meču Francuskog kupa između Monpeljea i SAP-a. Monpelje je trijumfovao rezultatom 11:0, a Branislav Sekulić je postigao devet golova.

Na ovom prvenstvu našlo se trinaest reprezentacija, raspoređenih u četiri grupe - jedna je bila sačinjena od četiri, a ostale od po tri reprezentacije. Voljom žreba, selekcija Jugoslavije našla se u grupi 2 sa južnoameričkim reprezentacijama: Brazilom i Bolivijom.

Brazilci su, zbog unutrašnjeg razdora, igrali gotovo isključivo samo sa igračima iz Rio de Ženeira,[2] no svejedno je bilo očekivano da prođu u polufinale. Jugosloveni su, mećutim, iznenadili favorita u prvoj utakmici grupe. Golovima Aleksandra Tirnanića i Ivice Beka Jugoslavija je već na poluvremenu vodila rezultatom 2:0. Jugosloveni su postigli i treći gol, koji im je sudija poništio zbog ofsajda[3] u prvom poluvremenu. U nastavku, Brazil postiže gol za 2:1, do kraja se igra, najviše, pred golom Milovana Jakšića, ali se rezultat nije više menjao. Kasnije su obe ekipe glatko pobedile Boliviju, a Jugoslavija je prošla u polufinale na račun Brazilaca koji nisu opravdali status nosioca. Svojim pogotkom protiv Brazila, Aleksandar Tirnanić, postao je prvi maloletni strelac nekog pogotka na Svetskim prvenstvima.

Rezultati grupe 2 Svetskog prvenstva u Montevideu
Datum Vreme Ekipa 1 Ekipa 2 Rezultat Strelci Stadion
Gledalaca
Sudija Detalji
14. jul 1930. 12,45 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Zastava Brazila Brazil 2:1 (2:0) Tirnanić 21', Bek 30' ; Preginjo 62' Stadion Park Sentral
20000
Anibal Tehada
Urugvaj
[1]
17. jul 1930. 12,45 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Zastava Bolivije Bolivija 4:0 (0:0) Bek 60' i 67', Marjanović 65', Vujadinović 86' Stadion Park Sentral
20000
Fransisko Mateuči
Urugvaj
[2]
20. jul 1930. 13,00 Zastava Brazila Brazil Zastava Bolivije Bolivija 4:0 (1:0) Moderato 37' i 73', Preginjo 57' i 83' Stadion Sentenario
12000
Toma Belve
Francuska
[3]
Tabela
Mesto Ekipa Igrao Pobedio Nerešio Izgubio Dali gol. Prim. gol Gol raz. Bodovi
1 Zastava Jugoslavije Jugoslavija 2 2 0 0 6 1 +5 4
2 Zastava Brazila Brazil 2 1 0 1 5 2 +3 2
3 Zastava Bolivije Bolivija 2 0 0 2 0 8 -8 0

U polufinalu su igrali pobednik grupe 1. Argentina, sa pobednikom gupe 4. SAD, a pobednik grupe 2. Jugoslavija sa pobednikom grupe 3. Urugvajem.

U oba polufinala utakmice su završile neuobičajeno visokim rezultatom 6:1. U prvom polufinalu, Argentina je u prvom poluvremenu povela golom Montija protiv SAD. U drugom, desila se katastrofa Amerikanaca čija je snaga ukroćena zahvaljujući pokretljivosti argentinskih napadača. Amerikanci su se žalili na sudiju Johanesa Langenusa, ali službeno nisu ništa preduzeli.

U drugom polufinalu ponovila se priča sa Olimpijskih Igara 1924. kada su snage odmerili Jugoslavija i Urugvaj. Jugoslavija je začuđujuće povela u četvrtom minutu, zahvaljujući golu Đorđa Vujadinovića kojim je šokirao preko 80000 gledalaca. Urugvajci su brzo preokrenuli na 2:1, a Jugoslovenima je nakon toga kontroverzno poništen regularan gol zbog „ofsajda“[4] Do poluvremena je prednost povećana na 3-1, da bi do kraja rezultat narastao na visokih 6:1. Pedro Sea je postigao het-trik.

Rezultati
Datum Vreme Ekipa 1 Ekipa 2 Rezultat Strelci Stadion
Gledalaca
Sudija Detalji
26. jul 1930. 14,45 Zastava Argentine Argentina Zastava Sjedinjenih Američkih Država Sjedinjene Države 6:1 (1:0) Monti 20', Skopelji 56', Stabile 69' i 87', Peuselje 80' i 85' ; Braun 89' Stadion Sentenario
60.000
Johanes Langenus
Belgija
[4]
27. jul 1930. 14,45 Zastava Urugvaja Urugvaj Zastava Jugoslavije Jugoslavija 6:1 (3:1) Vujadinović 4'; Čea 18', 67' i 72', Anselmo 20' i 31', Irjarte 61' Stadion Sentenario
80.000
Almeida Rego
Brazil
[5]

Pošto se (sada tradicionalna) utakmica za treće mesto nije igrala na ovom svetskom prvenstvu, dogodilo se jedini put da nije bilo utakmice između polufinala i finala. Zbog činjenice da su u polufinalu poraženi od, kasnije, aktuelnog šampiona, Urugvaja, reprezentativci Jugoslavije osvojili su bronzanu odličje.[5] Međutim, izveštaj FIFA tehničkog komiteta za Svetsko prvenstvo 1986. je uključivao i retrospektivu plasmana svih reprezentacija na prethodnim svetskim prvenstvima; ovaj izveštaj je naveo da je SAD bila treća a Jugoslavija četvrta,[6] a tu praksu je FIFA i nastavila.[7] FIFA se rukovodila time da su ekipe SAD i Jugoslavije imale isti broj pobeda i poraza na prvenstvu (2:1), ali je SAD imala bolju gol razliku. 7:6 (+1), a Jugoslavija 7:7 (0), tako da FIFA zvanično uzima SAD kao trećeplasiranu na Svetskom prvenstvu 1930.[8]

Fudbaleri Jugoslavije sa peharom namenjenim trećeplasiranoj reprezentaciji na Svetskom šampionatu 1930. godine.

Period od 1930. do 1940. godine[uredi]

10.Olimpijske igre održane su 1932. godine u Los Anđelesu, u SAD. Kako su te igre održane u doba velike ekonomske krize, osim Los Anđelesa nije bilo drugih gradova kandidata za domaćina. Takođe, velik broj zemalja je iz finansijskih razloga morao odustati od slanja velikog broja sportista ili uopšte nije učestvovao u igrama, tako da je u upoređenju sa prethodnim igrama broj takmičara bio dvostruko manji. Iako je Fudbalska reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država ostvarila sjajan rezultat na Svetskom prvenstvu u Urugvaju to nije izazvalo veće interesovanje kod američke publike čija je verzija fudbala (Američki fudbal) bila, još tada, mnogo popularnija. To je i razlog zbog čega je sa programa 10. Olimpijskih igara fudbal uklonjen, pa je reprezentacija imala jednu, neočekivanu, godinu pauze bez takmičarskih mečeva.

Naredno Svetsko prvenstvo održano je 1934. godine održano je u Italiji. Za ovo Svetsko prvenstvo prvi put su održane kvalifikacije za učešće na glavnom turniru. Kvalifikacije su igrale 32 reprezentacije sa svih kontinenata, a 16 ih se takmičilo na završnom turniru. Reprezentacija Jugoslavije nije uspela da prođe kvalifikacije u grupi sa Švajcarskom i Rumunijom što je predstavljalo pravo razočarenje.

Grupa 6 kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1934. godine[uredi]

Datum Mesto Vreme 1. ekipa Rezultat 2. ekipa Strelci
24. septembar 1933 Beograd Zastava Jugoslavije Jugoslavija 2 : 2 Zastava Švajcarske Švajcarska Kragić 50‘, Marjanović 61‘ — Frigerio 76‘, Jäggi 80‘
29. oktobar 1933 Bern Zastava Švajcarske Švajcarska 2 : 0 (sl) Zastava Rumunije Rumunija Utakmica je završila 2-2, ali je FIFA utakmicu registrovala službenim rezultatomo 2:0 pošto su Rumuni igeali s igračem koji nije imao pravo nastupa.
29. april 1934 Bukurešt Zastava Rumunije Rumunija 2 : 1 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Švarc 38‘, Dobaji 74‘ — Kragić 71‘
Plas. Tim IG D N IZ GD GP GR Bod
1 Zastava Švajcarske Švajcarska 2 1 1 0 4 2 +2 3
2 Zastava Rumunije Rumunija 1 1 0 1 2 3 -1 2
3 Zastava Jugoslavije Jugoslavija 2 0 1 1 3 4 -1 1

IG = Igrao utakmica; D = Dobio; N = Nerešio; IZ = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol-razlika ; Bod = Bodovi

Na Olimpijski fudbalski turnir 1936. godine reprezentacija, odlukom igrača, nije želela da učestvuje. Domaćin Olimpijskih igara te 1936. godine bila je Nemačka u kojoj se već razvio fašizam i moglo se naslutiti da nas očekuje novi rat. Između ostalih, peticiju za neodlazak na Olimpijski fudbalski turnir potpisali su kapiten, Milutin Ivković, kao i zvezde reprezentacije tog doba Blagoje Marjanović i Aleksandar Tirnanić.

Za razliku od Olimpijskih igara reprezentacija je učestvovala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1938. godine čiji je domaćin, takođe, bila Nemačka. Evropske reprezentacije bile su podeljene u devet grupa: jedna sa četiri reprezentacije, tri sa tri i pet sa samo dve selekcije. U grupi sa reprezentacijom Poljske nade za plasman na treći Mundijal izgubljene već nakon prvog meča u Varšavai gde je domaća selekcija ostvarila pobedu od 4:0. U revanš meču u Beogradu, 3. aprila 1938. godine Jugoslavija je trijumfovala sa 1:0 što je bilo nedovoljno za odlazak na Mundijal. Ovo je, ujedno, bilo i poslednje takmičenje pre početka Drugog svetskog rata.

Fudbal u okupiranoj Srbiji (1941—1945)[uredi]

Dugogodišnji kapiten reprezentacije Jugoslavije, Milutin Ivković ubijen je 1943. godine.

Šestog aprila 1941, uoči samog početka prvenstva države u fudbalu, Nemačka se sa svojim saveznicima obrušila na našu zemlju. Za samo 12 dana zbrisala je Kraljevinu Jugoslaviju s lica zemlje. Sportski klubovi su, za razliku od Prvog svetskog rata i reprezentacije, nastavili sa radom pod okupacijom. Mesec dana posle kapitulacije u Beogradu je odigrana prva fudbalska utakmica. Sastali su se BSK i Jugoslavija (posle nekoliko meseci je neodgovarajuće ime promenila u neutralno: Sport klub 1913).

Nespremni igrači nisu prikazali bogzna kakvu igru, ali je utakmica bila izuzetno uzbudljiva. „Crveni” su poveli s 3:0, „plavi” su izjednačili, ali je ipak pobedila Jugoslavija.

Utakmica je odigrana 18. maja 1941. na stadionu BSK-a, koji je za razliku od Jugoslavijinog, bio gotovo neoštećen u bombardovanju. „Igru je posmatralo”, kako je izvestilo „ Novo vreme”, glavni srpski list za vreme Drugog svetskog rata, „nekoliko hiljada ljudi, među kojima i dosta nemačkih oficira i vojnika.” Strelci su bili: Stevkov u 12, Petrović u 2o, Savić u 42, Valjarević u 64, Božović u 66, Spasojević u 68. i Difranko u 79, a sudio je dr Lalić.[9]

Povratak reprezentacije i prva Olimpijska medalja[uredi]

Tandem koji je odveo Jugoslaviju do finala Olimpijskog fudbalskog turnira 1948. i 1952. godine, Stjepan Bobek (levo) i Rajko Mitić (desno).

Prvo reprezentativno fudbalsko takmičenje koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata bilo je tek 1948. godine. Pre toga, 9. maja 1945. godine reprezentacija je odigrala prvi susret i to, ponovo, protiv Čehoslovačke. Meč je odigran u Pragu (Hitler je želeo da Prag bude prestonica njegove nove države, pa je grad ostao skoro netaknut tokom rata, za razliku od ostalih evropskih glavnih gradova), a za razliku od onog iz 1920. godine završen je pobedom Jugoslavije od 2:0.

Na Olimpijskom fudbalskom turniru u Londonu, 1948. godine, Jugoslavija se pojavila sa novim, mladim, igračima, čiji je fudbalski razvoj rat, jednim delom, usporio. Prvi meč na turniru odigran je 31. jula protiv selekcije Luksemburga i ostvarena je ubedljiva pobeda od 6:1.[10] U ovom meču pažnju na sebe skreću i igrači koji su, polako, postajali ubojit tandem, baš kao što su to, pre rata, bili Tirke i Moša. Reč je o prvotimcima Crvene zvezde i Partizana, Rajku Mitiću i Stjepanu Bobeku. Upravo je Bobek golom u 60. minutu četvrtfinala protiv Turske prelomio meč, a konačan rezultat postavio je Franjo Volfi za prvi plasman u polufinale Olimpijskog fudbalskog turnira. Najbolju igru reprezentacija je pokazala, upravo u polufinalu i to protiv domaćina, selekcije Velike Britanije. Pred 40000 navijača na Vembliju, ponovo su blistali Bobek i Rajko Mitić, a u strelce se, još jednom, upisao i Franjo Volfi, pa je Jugoslavija rezultatom 3:1 izborila prvu Olimpijsku fudbalsku medalju[11]. U samom finalu, nakon ravnopravnog i rezultatski nerešenog prvog poluvremena (1:1), Švedska je zahvaljujući najboljem igraču na turniru, Gunaru Grenu, prelomila meč i osvojila prvu zlatnu medalju[12]. Na ovom turniru Stjepan Bobek je sa četiri data gola bio najbolji strelac reprezentacije ispred Željka Čajkovskog sa tri.

Period 1950—1960. Decenija najvećih uspeha[uredi]

Branko Zebec, reprezentativac Jugoslavije u periodu od 1951. do 1961. godine. Najbolji strelac reprezentacije na Olimpijskom fudbalskom turniru 1952. godine u Helsinkiju sa sedam datih golova.
Milorad Arsenijević „Balerina”, selektor Jugoslavije od 1949. do 1952. godine.

Nadahnuti sjajnim rezultatom sa Olimpijskog fudbalskog turnira, reprezentativci Jugoslavije kvalifikovali su se za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1950. godine čiji je domaćin bio Brazil. Ponovo je voljom žreba Jugoslavija bila smeštena u grupu sa Brazilom, ali je ovaj meč bio planiran tek za treće kolo. U prvom, lako je savladana reprezentacija Švajcarske sa 3:0.[13] Na ovom meču istakao se i novi reprezentativac, Kosta Tomašević, u to vreme igrač Crvene zvezde. U drugom kolu, još lakše, savladana je reprezentacija Meksika sa 4:1.[14] Brazil je takođe ostvario dve pobede nad istim rivalima, pa je Jugoslaviji odgovarao i nerešen rezultat zbog bolje gol razlike. Brazilci, opomenuti sa prethodnih prvenstava gde nisu uspeli da savladaju Jugoslovene, pripremili su ovaj meč kao finalni, s' obzirom da poražena selekcija ne bi nastavila takmičenje. Pred, tada rekordnih, 142,429 gledalaca na „Marakani” domaća reprezentacija došla je u prednost već u 4. minutu golom najboljeg strelca, Ademira. U 69.minutu Zizinjo je postigao i drugi gol i postavio konačan rezultat 2:0.[15] Jugoslavija je, na kraju, zauzela peto mesto u generalnom plasmanu.

Na narednom velikom reprezentativnom takmičenju, Olimpijskom fudbalskom turniru u Helsinkiju 1952. godine, reprezentacija se prvi put susreće sa epitetom favorita za neku od medalja. U prvom meču deklasirana je Fudbalska reprezentacija Indije sa čak 10:1 što je, do danas, ostala jedna od dva najubedljivija trijumfa. Na ovom turniru reprezentacija je odigrala i prvi susret sa Sovjetskim Savezom. Uprkos vođstvu od 4:0, te 5:1, Sovjeti uspevaju da se za samo petnaest minuta vrate u meč i do kraja, regularnih, 90minuta izjednači rezultat na 5:5.[16] Nakon dva produžetka pobednika nije bilo, a kako se tada nisu izvodili jedanaesterci, bio je zakazan novi susret, dva dana kasnije. U ponovljenom meču, SSSR je poveo već u šestom minutu, ali je rezultat, do kraja prvog poluvremena, preokrenuli Stjepan Bobek i Rajko Mitić u razmaku od samo deset minuta. Ovoga puta sigurnu pobedu doneo je Zlatko Čajkovski u 54. minutu[17]. Nadahnuti prvom pobedom nad Sovjetskim Savezom, reprezentacija je bez problema u četvrtfinalu savladala Dansku sa 5:3. I ovoga puta, nedostatak koncentracije uslovio je da Danci postignu dva gola u zadnjih pet minuta i smanje potpunu katastrofu. U polufinalu Jugoslaviju je čekala Zapadne Nemačke, koja je kolo pre toga eliminisala Brazil. Posebno motivisani, zbog događaja iz Drugog svetskog rata, reprezentativci Jugoslavije odigrali su najbolji meč na turniru. Golovima Mitića i Čajkovskog još u prvom poluvremenu, Nemcima nije data šansa da se plasiraju u borbu za zlatnu medalju[18]. U finalnom susretu odigranom 2. avgusta 1952. godine, reprezentaciju Jugoslavije čekala je nova nadolazeća fudbalska sila, selekcija Mađarske koja je do finala došla preubedljivim pobedama protiv Turske sa 7:1 i Švedske sa 6:0. Predvođeni sjajnim igračem Honveda, Ferencom Puškašem, „Laka konjica” dolazi do pogotka tek u 70.minutu, a u 88.minutu Zoltan Čibor potvrđuje pobedu Mađarske. Jugoslavija je tako ponovila uspeh sa prošlih Olimpijskih igara iz 1948. godine, a Branko Zebec je sa sedam datih golova bio najbolji strelac turnira.

Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj 1954. godine[uredi]

Novi kvalifikacioni ciklus doneo je i smenu selektora. Reprezentaciju preuzima od 1953. godine i kvalifikacija za Mundijal bivši reprezentativac, Aleksandar Tirnanić. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1954. godine u Švajcarskoj bile su, u najmanju ruku, čudne. Reprezentacija je kvalifikacionu grupu 10 završila perfektno, sa četiri pobede, te pobede su bile minimalne, 1:0 i to dva puta protiv Grčke i Izraela. Za odlazak u Švajcarsku, selektor Aleksandar Tirnanić je odabrao sledeće igrače: Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Miloš Milutinović, Rajko Mitić, Branko Zebec, Bernard Vukas i Dionizije Dvornić. Po mnogima, ovo je bio jedan od najboljih sastava Jugoslovenske reprezentacije svih vremena, koju su činili igrači iz domaćeg šampionata.

Još jednom je žreb sastavio Jugoslaviju i Brazil u istu grupu, ali su i po prvi put dve prvoplasirane selekcije išle dalje u nokaut fazu. U prvom susretu u grupi, pobeđena je, minimalnim rezultatom, Francuska uz pogodak 21. godišnjeg igrača Partizana, Miloša Milutinovića.[19] Ovoga puta Jugoslavija i Brazilsastali su se u drugom kolu, 19. juna. Ponovo su „Plavi” pokazali da se od svih evropskih reprezentacija najlakše nose sa brazilskom igrom. Branko Zebec je doneo prednost golom u 49.minutu, ali je Didi izjednačio u 69. za konačnih 1:1. Po tadašnjim propozicijama FIFA, uprkos činjenici da se na šampionatu našlo 16 reprezentacija podeljenih u četiri grupe, igrana su samo dva meča po grupama , a ne tri, kako je bilo realno za očekivati, pa je Brazil završio grupu kao prvoplasirani, a Jugoslavija kao drugoplasirana selekcija.

Grupa 1, Svetskog prvenstva u Švajcarskoj 1954. godine[uredi]

Reprezentacija Uta P N I GD GP Poena
Brazil Brazil 2 1 1 0 6 1 3
Jugoslavija Jugoslavija 2 1 1 0 2 1 3
Francuska Francuska 2 1 0 1 3 3 2
Meksiko Meksiko 2 0 0 2 2 8 0

U četvrtfinalu „Plave” je čekao jedan od favorita za titulu Svetskog prvaka, selekcija Zapadne Nemačke. Nemci su brzo poveli, već u devetom minutu autogolom Ivana Horvata, a do kraja, uprkos ofanzivnoj igri, Jugoslavija nije uspela da slomi Nemačku odbranu, koja je inače primila najmanje golova na ovom šampionatu, a konačan rezultat postavio je u 85. minutu Helmut Ran. Za utehu, ostala je činjenica da je Zapadna Nemačka kasnije osvojila prvu titulu Svetskog prvaka, pošto je u finalu savladala Mađarsku sa 3:2.

Treće Olimpijsko srebro[uredi]

Rajko Mitić u razgovoru sa Vladimirom Dedijerom i Titom, 1960.

Letnje olimpijske igre 1956.godine u Melburnu donele su bojkot većeg broja selekcija, pre svega zbog predugačkog puta od nastupa su, među prvima, odustali Brazilci,a ubrzo nakon toga i aktuelni vicešampioni sveta Mađari. Jugoslavija nikada lakše nije stigla do finala. U četvrtfinalu deklasirana je selekcija Sjedinjenih Američkih Država sa 9:1, uz četiri gola debitanta Todora Veselinovića, igrača Vojvodine.[20] U polufinalu, potcenjena Indija povela je u 52.minutu, da bi, nakon toga, usledila goleada Jugoslovenske reprezentativaca i pobeda od 4:1 za novo, treće uzastopno, finale Olimpijskog fudbalskog turnira[21]. Ipak, u finalu bolja od Jugoslavije bila je reprezentacija Sovjetskog Saveza koja je minimalnom pobedom došla do zlatne medalje.

Oproštaj Bobeka i Mitića[uredi]

Već na Olimpijskom fudbalskom turniru u Melburnu moglo se naslutiti da se sprema smena generacija. Dugogodišnje uzdanice i najveće zvezde, Stjepan Bobek i Rajko Mitić odlučili su da okončaju reprezentativnu karijeru 1957. godine. Stjepan Bobek je za reprezentaciju Jugoslavije debitovao 9. maja 1946. u prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke u Pragu, a prvi gol je postigao već u revanšu 29. septembra iste godine, kada je Jugoslavija pobedila Čehoslovačku sa 4:2. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je 63 puta i postigao 38 golova po čemu je apsolutni rekorder do danas.[22] Od dresa sa državnim grbom oprostio se 16. septembra 1956. u meču Kupa dr. Gerea protiv Mađarske (1:3) u Beogradu.

Rajko Mitić se od dresa reprezentacije oprostio 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Imao je 35 godina i 23 dana, četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1958. godine[uredi]

Vujadin Boškov je 57 puta nastupao za reprezentaciju Jugoslavije. Za „Plave” je debitovao 24. juna 1951. godine u Beogradu u pobedi nad Švajcarcima u revijalnom duelu 7:3, a oprostio se 19. juna 1958. u porazu od Nemaca u Malmeu 0:1, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj.

FIFA je odlučila da se Mundijal 1958. godine održi ponovo na Evropskom kontinentu, tj u Švedskoj. Za razliku od prošlog, ispravljen je, preočigledan, nedostatak trećeg susreta u grupi, a broj učesnika završnog turnira ostao je nepromenjen. Po prvi put u svojoj istoriji reprezentacija SSSR−a se kvalifikovala na jedno Svetsko prvenstvo, a takođe se prvi put desilo da su se sve četiri zemlje Ujedinjenog Kraljevstva, Engleska, Škotska, Vels i Severna Irska kvalifikovale u završnicu takmičenja.

Pored redovnih kvalifikacionih utakmica u Evropi, Vels, iako je završio drugi u kvalifikacionoj grupi iza Čehoslovačke, je izvučen žrebom da igra plej-of utakmicu sa Izraelom, koji nije odigrao ni jednu utakmicu pre toga. Turska, Indonezija i Sudan, konkurenti iz Izraelove kvalifikacione grupe nisu hteli da igraju, već su se povukli iz takmičenja. Posle ovoga FIFA je uvela pravilo da tim koji nije odigrao ni jednu kvalifikacionu utakmicu se ne može takmičiti na završnom prvenstvu. Vels je na ovoj utakmici protiv Izraela pobedio i time sebi obezbedio poziciju u završnici turnira.

Žreb za četiri završne grupe je obavljen 8. februara 1958. godine. Svaka od četiri grupe je sadržavala po jedan tim iz zapadne Evrope, istočne Evrope, tim iz Ujedinjenog Kraljevstva i Južne Amerike.[23]

Jugoslavija je, ovoga puta, izbegla grupu sa Brazilom. U grupi jedan zabeležena su dva remija, sa Škotskom 1:1 i Paragvajem 3:3. Prolaz u nokaut fazu, obezbeđen je zahvaljujući trijumfu nad najjačom selekcijom u grupi, Francuskom, od 3:2, kojoj nije pomogao ni najbolji strelac ovog prvenstva Žist Fonten, strelac čak 13 golova.

Grupa 2[uredi]

Reprezentacija Uta P N I GD GP PG Poena
Zastava Francuske Francuska 3 2 0 1 11 7 1.57 4
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3 1 2 0 7 6 1.17 4
Zastava Paragvaja Paragvaj 3 1 1 1 9 12 0.75 3
Zastava Škotske Škotska 3 0 1 2 4 6 0.67 1

8. jun 1958.


19:00

Zastava Francuske Francuska 7–3 Zastava Paragvaja Paragvaj Norćeping, Stadion Idrotsparken
Sudija: Gardazabal (Španija)
Gledalaca: 16.500
Žist Fonten Gol u 24. minutu 24' Gol u 30. minutu 30' Gol u 67. minutu 67'
Rože Pjantoni Gol u 52. minutu 52'
Marjan Visneski Gol u 61. minutu 61'
Rejmond Kopa Gol u 70. minutu 70'
Žan Vinsent Gol u 83. minutu 83'
(Izveštaj) Florensio Amarila Gol u 20. minutu 20' Gol u 44. minutu 44' (pen)
Horhe Lino Romero Gol u 50. minutu 50'

8. jun 1958.


19:00

Zastava Jugoslavije Jugoslavija 1–1 Zastava Škotske Škotska Vesteros, Stadion Arosvalen
Sudija: Visling (Švajcarska)
Gledalaca: 9.500
Petaković Gol u 6. minutu 6' (Izveštaj) Džimi Mjuri Gol u 49. minutu 49'

11. jun 1958.


19:00

Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3–2 Zastava Francuske Francuska Vesteros, Stadion Arosvalen
Sudija: Grifits (Vels)
Gledalaca: 12.000
Petaković Gol u 16. minutu 16'
Veselinović Gol u 63. minutu 63' Gol u 88. minutu 88'
(Izveštaj) Žist Fonten Gol u 4. minutu 4' Gol u 85. minutu 85'

11. jun 1958.


19:00

Zastava Paragvaja Paragvaj 3–2 Zastava Škotske Škotska Norćeping, Stadion Idrotsparken
Sudija: Orlandini (Italija)
Gledalaca: 12.000
Huan Agiero Gol u 4. minutu 4'
Kajetano Re Gol u 45. minutu 45'
Hose Parodi Gol u 73. minutu 73'
(Izveštaj) Džeki Mudi Gol u 24. minutu 24'
Bobi Kolins Gol u 74. minutu 74'

15. jun 1958.


19:00

Zastava Francuske Francuska 2–1 Zastava Škotske Škotska Erebro, Stadion Ejravalen
Sudija: Brozi (Argentina)
Gledalaca: 13.500
Rože Pjantoni Gol u 22. minutu 22'
Žist Fonten Gol u 44. minutu 44'
(Izveštaj) {{ #if: {Gol | Semi Bard Gol u 58. minutu 58'

15. jun 1958.


19:00

Zastava Paragvaja Paragvaj 3–3 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Ešilstruna, Stadion Tunavalen
Sudija: Mako (Čehoslovačka)
Gledalaca: 12.000
Hose Parodi Gol u 20. minutu 20'
Huan Agiero Gol u 52. minutu 52'
Horhe Lino Romero Gol u 80. minutu 80'
(Izveštaj) Ognjanović Gol u 18. minutu 18'
Veselinović Gol u 21. minutu 21'
Rajkov Gol u 73. minutu 73'

  • Reprezentacija Francuske zauzela je prvo mesto u grupi zahvaljujući boljoj gol razlici od reprezentacije Jugoslavije.

Ponovo je Jugoslaviju na putu do polufinala čekala reprezentacija Zapadne Nemačke. U još jednom neizvesnom i tvrdom meču, Nemačka je slavila golom Helmuta Rana u 12. minutu. Titulu prvaka 1974. godine osvojila je reprezentacija Brazila predvođena čudesnim tinejdžerom, Peleom, dok je Nemačka završila kao četvrtoplasirana selekcija.

Olimpijsko zlato Zlato i prvo Evropsko prvenstvo![uredi]

Logo prvog Evropskog fudbalskog prvenstva u Francuskoj 1960. godine.
Milan Galić, najbolji strelac Olimpijskog fudbalskog turnira 1960 godine i strelac 37 golova za nacionalnu selekciju.

Godina 1960. bila je, na reprezentativnom nivou, najzahtevnija zbog dva prvenstva u kratkom razmaku. Naime, te 1960. godine, UEFA je donela odluku da pokrene Evropsko prvenstvo, te Evropa više nije bila jedini kontinent bez svog zvaničnog takmičenja.

U kvalifikacijama za prvo Evropsko prvenstvo, tada pod nazivom Kup evropskih nacija, učestvovalo je 17 reprezentacija, a četiri najbolje plasirane plasirale su se na završni turnir čiji je domaćin od 6. do 10. juna bila Francuska. Reprezentacija Jugoslavije u dvomeču je ukupnim rezultatom 3:1 (1:1 u Sofiji) eliminisala selekciju Bugarske u prvom meču kvalifikacija, a zatim u zadnjem u Lisabonu prvo bila poražena od Portugala sa 2:1,[24] da bi u Beogradu rezultatom 5:1,[25] Jugoslavija overila plasman na Kup evropskih nacija kao jedna od četiri najbolje plasirane selekcije.

U prvom polufinalnom meču odigranom 6. juna na Parku prinčeva sastale su se Francuska i Jugoslavija i to je, dugi niz godina, bio jedan od najdramatičnijih susreta prvenstva koje će, kasnije, piti poznatije kao EURO. Jugoslavija je trijumfovala rezultatom 5:4,[26] najviše zahvaljujući golgeterskom tandemu Milan Galić i Dražan Jerković koji je vodio glavnu reč i kroz kvalifikacije. U samom finalu, Plavi su ponovo poraženi od Sovjetskog Saveza sa 2:1, pošto je Viktor Ponedeljnik postigao gol u drugom produžetku, tačnije 113.minutu.

Mesec dana po okončanju prvog Evropskog prvenstva u fudbalu, Plave je očekivao Olimpijski fudbalski turnir čiji je domaćin bila Italija. Po prvi put se početni deo turnira igrao po grupama, a prvoplasirana selekcija obezbeđivala je direktan plasman u polufinale. Nakon laganih pobeda nad Egiptom 6:1 i Turskom 4:0 usledio je novi meč sa Bugarskom. Do 81. minuta, Jugoslavija je het - trikom Milana Galića vodila sa 3:1, ali je u tih zadnjih devet minuta Bugarska došla do boda golovima Špira Debarskog.

Rezultati u grupi[uredi]

Grupa A[uredi]

26. avgust 1960.
12:00
Zastava Bugarske Bugarska 3:0 (1:0) Zastava Turske Turska Groseto Stadion Komunale
Sudija: Cezare Đani (Italija)
Gledalaca: 3.000
Diev Gol u 31. minutu 31' Gol u 58. minutu 58'
Hristov Gol u 67. minutu 67'
(Izveštaj)

26. avgust 1960.
12:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 6:1 (3:0) Zastava Egipta Egipat Peskara Stadion Adriatik
Sudija: Redžinald Lif (UK)
Gledalaca: n. p.
Rifa Gol u 3. minutu 3' (a. g)
Galić Gol u 30. minutu 30' (p)
Kostić Gol u 32. minutu 32' Gol u 61. minutu 61' Gol u 63. minutu 63'
Knez Gol u 49. minutu 49'
(Izveštaj) Atija Gol u 72. minutu 72'

29. avgust 1960.
12:00
Zastava Bugarske Bugarska 2:0 (0:0) Zastava Egipta Egipat L'Akvila Stadion Komunale
Sudija: Leo Helge (Danska)
Gledalaca: 3.500
Jordanov Gol u 42. minutu 42'
Diev Gol u 88. minutu 88'
(Izveštaj)

29. avgust 1960.
12:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 4:0 (1:0) Zastava Turske Turska Firenca Stadion Komunale
Sudija: Vinčenco Orlandini (Italija)
Gledalaca:
Kostić Gol u 10. minutu 10' Gol u 89. minutu 89'
Galić Gol u 46. minutu 46'
Knez Gol u 61. minutu 61'
(Izveštaj)

Reprezentacija Ut. P N I G+ G- Bodova
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3 2 1 0 13 4 5
Zastava Bugarske Bugarska 3 2 1 0 8 3 5
Zastava Egipta Egipat 3 0 1 2 4 11 1
Zastava Turske Turska 3 0 1 2 3 10 1


U polufinalu, 5. septembra u Napulju, čekao ih je domaćin – Italija. Pošto u regularnom delu nije bilo golova igrali su se produžeci. U 107.minutu najbolji igrač na ovom turniru, Milan Galić, zatresao je mrežu Alfijerija, ali je samo tri minuta kasnije Rosini uspeo da savlada Vidinića. U ovom susretu Italijani su dominirali, ali upravo zahvaljujući golmanu Vidiniću, ostao je nepromenjen rezultat.

Ono što nisu mogli da odluče sami igrači, odlučio je žreb.

Presudni trenutak dogodio se u zatvorenom prostoru bez prisustva publike. Glavni akter bio je Britanac, ser Stenli Raus, predsednik UEFA i član FIFA. On je u beli šešir stavio listiće sa imenima Italije i Jugoslavije, da bi, posle par trenutaka, izvukao jedan i saopštio ime prvog finaliste. Bila je to Jugoslavija![27]

Plavi su imali mnogo sreće u žrebu (tada nakon produžetaka nisu izvođeni jedanaesterci), a fortuna ih je poslužila i kada je u pitanju protivnik u finalnom susretu. Na veliko iznenađenje reprezentacija Danske eliminisala je Mađarsku sa 2:0. Iznenađenje je bilo ogromno naročito zbog činjenice da su Dancima, neposredno pre početka turnira, poginuli neki od igrača u avionskoj nesreći[28]. Tog 10. septembra u Rimu , Jugoslavija je već u prvom minutu došla do vođstva od 1:0 preko Milana Galića, a u 11. Željko Matuš povećava na 2:0. Uz Galića najbolji igrač turnira, Bora Kostić, u 69.minutu pogađa za 3:1, a Danska uspeva da ublaži poraz golom u zadnjim trenucima meča[29].

Posle više godina čekanja, Jugoslavija je konačno osvojila zlatnu medalju na Olimpijskom fudbalskom turniru i to sa sastavom u koji je javnost najmanje verovala, a taj isti sastav činili su: Golmani, Blagoje Vidinić, Milutin Šoškić zatim, Novak Roganović, Fahrudin Jusufi, Ante Žanetić, Vladimir Durković, Željko Perušić, Andrija Anković, Željko Matuš, Tomislav Knez, Milan Galić, Bora Kostić, Aleksandar Kozlina, Dušan Maravić, Velimir Sombolac, Silvester Takač, Ante Žanetić, dok su Selektorsku komisiju činili: Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić i Dragomir Nikolić.

Četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine[uredi]

Nakon dvanaest godina odlukom FIFA Svetsko prvenstvo se ponovo našlo u Južnoj Americi, odnosno u Čileu. Ukupno je 56 reprezentacija uzelo učešće u kvalifikacijama za ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu 1962. godine. Ove reprezentacije su se takmičile za 16 mesta, koliko je trebalo ekipa da učestvuje na završnom turniru u Čileu. Automatski su bili kvalifikovani jedino Čile, kao domaćin, i Brazil, kao aktuelni svetski šampion, tako da je ostalo 14 mesta za popunjavanje. U grupi 10 kvalifikacija Jugoslavija je savladala reprezentaciju Poljske (prvi meč 2:1 u Beogradu, a u Varšavi je bilo 1:1), dok meč sa Islandom nije odigran jer su Islanđani odustali od ovih kvalifikacija. Na premijernom meču u grupi, 4. maja 1962. godine naša reprezentacija poražena je od Evropskog šampiona, Sovjetskog Saveza sa 2:0[30]. Nakon toga, usledile su lagane pobede protiv Južnoameričkih selekcija, Urugvaja i Kolumbije, pa je sa druge pozicije bio obezbeđen odlazak u četvrtfinale. U grupnoj fazi, dominirao je napadački tandem Dražan Jerković - Milan Galić.

Grupa 1, Svetskog prvenstva 1962. godine[uredi]

Reprezentacija Uta P N I GD GP PG Poena
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 3 2 1 0 8 5 1.60 5
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3 2 0 1 8 3 2.67 4
Zastava Urugvaja Urugvaj 3 1 0 2 4 6 0.67 2
Zastava Kolumbije Kolumbija 3 0 1 2 5 11 0.45 1

30. maj 1962.
15:00
Zastava Urugvaja Urugvaj 2–1 Zastava Kolumbije Kolumbija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Dorogi (Mađarska)
Gledalaca: 7.908
Hose Sasija Gol u 56. minutu 56' Gol u 79. minutu 79'
Luis Kubilja Gol u 75. minutu 75'
(Izveštaj) Francisko Zuluaga Gol u 19. minutu 19' (pen)

31. maj 1962.
15:00
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 2–0 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Duš (Nemačka)
Gledalaca: 15.000
Valentin Kozmič Ivanov Gol u 51. minutu 51' Gol u 79. minutu 79'
Viktor Ponedelnik Gol u 83. minutu 83'
(Izveštaj)

2. jun 1962.
15:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3–1 Zastava Urugvaja Urugvaj Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Galba (Čehoslovačka)
Gledalaca: 8.829
Skoblar Gol u 25. minutu 25' (pen)
Galić Gol u 29. minutu 29'
Jerković Gol u 49. minutu 49'
(Izveštaj) Anhel Kabrera Gol u 19. minutu 19'

3. jun 1962.
15:00
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 4–4 Zastava Kolumbije Kolumbija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Ecel Filho (Brazil)
Gledalaca: 8.040
Valentin Kozmič Ivanov Gol u 8. minutu 8' Gol u 11. minutu 11'
Igor Čislenko Gol u 10. minutu 10'
Viktor Ponedelnik Gol u 56. minutu 56'
(Izveštaj) Herman Akeros Gol u 21. minutu 21'
Markos Kol Gol u 68. minutu 68' [31]
Antonio Rada Gol u 72. minutu 72'
Marino Klinger Gol u 86. minutu 86'

6. jun 1962.
15:00
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 2–1 Zastava Urugvaja Urugvaj Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Đani (Italija)
Gledalaca: 9.973
Aleksej Mamikin Gol u 38. minutu 38'
Valentin Kozmič Ivanov Gol u 89. minutu 89'
(Izveštaj) Hose Sasija Gol u 54. minutu 54'

7. jun 1962.
15:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 5–0 Zastava Kolumbije Kolumbija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Robles (Čile)
Gledalaca: 7.167
Galić Gol u 20. minutu 20' Gol u 61. minutu 61'
Jerković Gol u 25. minutu 25' Gol u 87. minutu 87'
Melić Gol u 82. minutu 82'
(Izveštaj)

Baš kao i na šampionatima 1958. i 1954. godine, reprezentaciju Jugoslavije u četvrtfinalu čekala je selekcija Zapadne Nemačke. Ovo prvenstvo obeležila je tvrda i gruba igra, kao i pojava stila koji će krasiti Italijansku reprezentaciju narednih godina - Katanaćo (u prevodu: katanac). Bez puno prilika i šansi, najbolju priliku u 85. minutu meča iskoristi je Petar Radaković[32], [33]. To je ujedno bila prva pobeda na Zapadnom Nemačkom od strane Plavih. U polufinalu, Jugoslaviju je čekala selekcija Čehoslovačke. Do 80. minuta, rezultat je bio nerešen, 1:1, a onda je Čehoslovačka golovima Adolfa Šerera u 81. i 84. minutu došla do plasmana u finale. Ponovo je, posle 32 godine, Jugoslavija bila u prilici da osvoji treće mesto. Međutim, u meču protiv domaćeg Čilea, Jugoslavija je prikazala najslabiju partiju na celom turniru. Čile je stvorio daleko veći broj šansi u prvom poluvremenu[34], a kada je delovalo da će utakmici otići u produžetke, Elario Rohas ne preterano snažnim i preciznim udarcem sa distance, postiže gol u 90. minutu, za trijumf Čilea kome je pripala bronzana medalja. Titulu šampiona odbranila je reprezentacija Brazila koja je u finalu savladala Čehoslovačku.

Evropsko prvenstvo 1968. godine. Poraz u finalu od Italije[uredi]

Dragan Džajić, najbolji igrač i strelac Evropskog prvenstva 1968. godine u Italiji.

Po prvi put, fudbalska reprezentacija Jugoslavije preskočila je dva velika takmičenja: Evropsko prvenstvo 1964. i Svetsko prvenstvo 1966. godine, dok je na Olimpijskom fudbalskom turniru 1964.godine, kao aktuelni šampion, zaustavljena u četvrtfinalu (poraz od Zapadne Nemačke, 1:0). To je rezultiralo smenom selektora, pa je na to mesto, pred početak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, postavljena dojučerašnja legenda reprezentacije, Rajko Mitić.

Do završne faze Kupa Nacija , tj Evropskog prvenstva 1968. , Jugoslavija je došla kroz kvalifikacije gde je dva puta pobeđena Albanija (4:0 u Beogradu i 2:0 u Tirani), te trijumfom nad Zapadnom Nemačkom u Beogradu sa 1:0, pa poraz u Hamburgu od 3:1 nije doveo plasman u pitanje.

U prvom polufinalu, Jugoslavija je savladala aktuelnog prvaka Sveta, reprezentaciju Engleske, golom nove zvezde, Dragana Džajića u 86. minutu[35], koji je debitovao za reprezentaciju 17. juna 1964. u Beogradu, u meču protiv Rumunije (1:2). Finalni susret odigran je 8. juna. Jugoslavija je povela u 39. minutu golom Dragana Džajića, ali je Anđelo Domengini izjednačio u 80. minutu. Posle dva produžetka rezultat je ostao nepromenjen. UEFA je odlučila da šampiona Evrope ne odluči bacanje novčića, (Italijani su na taj način eliminisali Sovjetski Savez u polufinalu) već da se novi meč odigra 10. juna. U ponovljenom susretu Italija je slavila rezultatom 2:0 i postala šampion Evrope. Od ovog prvenstva, turnir menja naziv u Evropsko prvenstvo umesto Kupa Nacija.

Rezultati reprezentacije[uredi]

Svetsko prvenstvo[uredi]

Godina Kolo Plasman IG P N IZ GD GP
Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija (1930–1938)
Urugvaj 1930. Polufinale1[36] 4. mesto 3 2 0 1 7 7
Kraljevina Italija 1934. Nije se kvalifikovala
Francuska 1938.
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija (1950–1990, do 1962. kao FNR Jugoslavija)
Brazil 1950. 1. kolo 5. mesto 3 2 0 1 7 3
Švajcarska 1954. Četvrtfinale 7. mesto 3 1 1 1 2 3
Švedska 1958. Četvrtfinale 5. mesto 4 1 2 1 7 7
Čile 1962. Utakmica za 3. mesto 4. mesto 6 3 0 3 10 7
Engleska 1966. Nije se kvalifikovala
Meksiko 1970.
Nemačka 1974. 2. kolo 7. mesto 6 1 2 3 10 6
Argentina 1978. Nije se kvalifikovala
Španija 1982. 1. kolo 16. mesto 3 1 1 1 2 2
Meksiko 1986. Nije se kvalifikovala
Italija 1990. Četvrtfinale 5. mesto 5 3 1 1 8 6
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija (1994–2002)
Sjedinjene Američke Države 1994. Suspendovana2
Francuska 1998. 2. kolo 9. mesto 4 2 1 1 5 4
Južna KorejaJapan 2002. Nije se kvalifikovala
Ukupno 9/17 0 titule 36 16 7 13 58 45
Napomene:
1 Nije odigran meč za treće mesto, prema zvaničnom izveštaju FIFE Kraljevina Jugoslavija je zauzela 4. mesto
2 Zabranjeno učešće zbog sankcija

Evropsko prvenstvo[uredi]

Godina Kolo Plasman IG P N IZ GD GP
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija (1960–1992, 1960. kao FNR Jugoslavija)
Francuska 1960. Finale 2. mesto 2 1 0 1 1 2
Španija 1964. Nije se kvalifikovala
Italija 1968. Finale 2. mesto 3 1 1 1 2 3
Belgija 1972. Nije se kvalifikovala
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija 1976. Utakmica za 3. mesto 4. mesto 2 0 0 2 4 7
Italija 1980. Nije se kvalifikovala
Francuska 1984. 1. kolo 8. mesto 3 0 0 3 2 10
Zapadna Nemačka 1988. Nije se kvalifikovala
Švedska 1992. Kvalifikovala se1
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija (1996–2000)
Engleska 1996. Suspendovana2
BelgijaHolandija 2000. Četvrtfinale 7. mesto 4 1 1 2 8 13
Ukupno 5/11 0 titule 14 3 2 9 17 35
Napomene:
1 Kvalifikovala se, ali joj nije bilo dozvoljeno da učestvuje zbog sankcija tokom Jugoslovenskih ratova. Danska, koja je završila druga u kvalifikacionoj grupi Jugoslavije, učestvovala umesto nje i na kraju osvojila prvenstvo.
2 Zabranjeno učešće zbog sankcija

Osvojene medalje[uredi]

Takmičenje Zlato Srebro Bronza Ukupno
Olimpijske igre 1 2 1 4
Svetsko prvenstvo 0 0 1 1
Evropsko prvenstvo 0 2 0 2
Mediteranske igre 2 0 0 2
Ukupno 3 4 2 9

Sve medalje je osvojila reprezentacija SFR Jugoslavij (1946–1992)

Fudbaleri sa najviše odigranih utakmica[uredi]

Fudbaleri koji su 50 i više puta igrali za reprezentaciju (oni koji su reprezentativnu karijeru završili posle 2002. godine nastupali su i za reprezentacije SR Jugoslavije) i Srbije i Crne Gore.

  • Podaci od 1920 do 2006.
Utakmice Fudbaler Član reprezentacije

od-do

98 Savo Milošević 1994-2006
85 Dragan Džajić 1964-1979
84 Dragan Stojković 1983-2001
73 Predrag Mijatović 1989-2003
70 Zlatko Vujović 1979-1990
65 Branko Zebec 1951-1961
64 Slaviša Jokanović 1991-2002
63 Stjepan Bobek 1946-1956
63 Siniša Mihajlović 1991-2003
61 Branko Stanković 1946-1956
61 Faruk Hadžibegić 1982-1992
60 Ivan Horvat 1946-1956
59 Rajko Mitić 1946-1957
59 Bernard Vukas 1948-1957
59 Vladimir Beara 1950-1959
59 Zoran Mirković 1995-2003
59 Darko Kovačević 1994-2004
57 Blagoje Marjanović 1926-1938
57 Vujadin Boškov 1951-1958
56 Dejan Savićević 1986-1999
56 Dejan Stanković 1998-2006
55 Zlatko Čajkovski 1946-1955
55 Fahrudin Jusufi 1959-1967
55 Jovan Aćimović 1968-1976
54 Ivica Šurjak 1973-1982
54 Safet Sušić 1977-1990
53 Mehmed Baždarević 1983-1991

Najbolji strelci u dresu reprezantacije Jugoslavije[uredi]

  • podaci od 1920-2006
Fudbaler Golovi Utakmice
Stjepan Bobek 38 63
Milan Galić 37 51
Blagoje Marjanović 36 57
Savo Milošević 35 98
Rajko Mitić 32 59
Dušan Bajević 29 37
Todor Veselinović 28 37
Bora Kostić 26 33
Predrag Mijatović 26 73
Zlatko Vujović 24 70
Dragan Džajić 23 85
Bernard Vukas 22 59
Safet Sušić 21 54
Slaven Zambata 21 31
Dejan Savićević 19 56

Selektori[uredi]

Godina Ime
1920-1924 Veljko Ugrinić
1924-1924 Todor Sekulić
1924-1925 Dušan Zinaja
1926-1930 Dr Ante Pandaković
1930-1932 Boško Simonović
1933-1933 Branislav Veljković
1933-1934 Boško Simonović
1934-1935 Ivo Šuste, Mata Miodragović, Petar Pleše
1935-1935 Boško Simonović
1936-1936 Nikola Simić
1937-1938 Svetozar Popović
1939-1939 Svetozar Popović
1939-1939 Boško Simonović
1939-1940 Boško Simonović
1940-1941 Svetozar Popović
1946-1948 Milorad Arsenijević, Aleksandar Tirnanić
1949-1952 Milorad Arsenijević
1952-1954 Milorad Arsenijević, Aleksandar Tirnanić, Leo Lemešić
1954-1954 Branko Pešić, Aleksandar Tirnanić, Leo Lemešić, Franjo Velfl, Milovan Ćirić
1955-1958 Aleksandar Tirnanić
1959-1961 Dragomir Nikolić, Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić
1961-1963 Ljubomir Lovrić, Prvoslav Mihajlović, Hugo Ruševljanin
1963-1964 Ljubomir Lovrić, Hugo Ruševljanin
1964-1964 Ljubomir Lovrić
1965-1965 Aleksandar Tirnanić, Milan Antolković, Miljan Miljanić, Abdulah Gegić
1966-1966 Aleksandar Tirnanić, Miljan Miljanić, Rajko Mitić, Vujadin Boškov, Branko Stanković
1966-1966 Aleksandar Tirnanić, Miljan Miljanić
1966-1966 Aleksandar Tirnanić, Milan Antolković, Miljan Miljanić
1967-1970 Rajko Mitić
1971-1973 Vujadin Boškov
1973-1974 Miljan Miljanić, Milan Ribar, Sulejman Rebac, Tomislav Ivić, Milovan Ćirić
1974-1976 Ante Mladinić
1976-1977 Ivan Toplak
1977-1977 Marko Valok, Stevan Vilotić, Gojko Zec
1978-1978 Dražen Jerković
1978-1978 Ante Mladinić
1978-1978 Slavko Ljuštica
1978-1978 Stevan Vilotić
1979-1982 Miljan Miljanić
1982-1984 Todor Veselinović
1984-1985 Miloš Milutinović
1986-1986 Ivan Toplak, Ivan „Ivica“ Osim
1986-1992 Ivan „Ivica“ Osim
1994-1998 Slobodan Santrač
1998-1999 Milan Živadinović
1999-2000 Vujadin Boškov
2000-2001 Ilija Petković
2001-2001 Vujadin Boškov, Ivan Ćurković, Dejan Savićević
2001-2001 Milovan Đorić
2001-2003 Dejan Savićević
2003-2006 Ilija Petković

Oprema[uredi]

1950-1962.
1974.
1982.
1984.
1990.
1992
1998
1998 Away
2000

Sastavi[uredi]


Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Dnevno | Istorijske greške u Montevideu - Ko je zapravo bio 'Dunster', a ko nije ni išao na put
  2. Razdor u brazilskoj reprezentaciji, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  3. I Brazil smo tukli u Montevideu, Akter Online, Miodrag Milošević, mart 2010, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  4. Glanville. str. 22.
  5. Još uvek sjaji bronza iz Montevidea
  6. FIFA tehnički komitet (1986). „Permanent Table” (PDF). Svetsko prvenstvo 1986 – tehnički izveštaj. str. 230. Pristupljeno 11. 7. 2010. 
  7. Konačan plasman - SP 1930, www.fifa.com
  8. Svetsko prvenstvo u fudbalu 1930, www.fifa.com
  9. Politika Online - Svilen gajtan na kraju rata
  10. „Olympic Football Tournament London 1948 - Yugoslavia 6:1 (0:1) Luxembourg - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  11. „Olympic Football Tournament London 1948 - Great Britain 1:3 (1:2) Yugoslavia - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  12. „Olympic Football Tournament London 1948 - Yugoslavia 1:3 (1:1) Sweden - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  13. „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Yugoslavia-Switzerland”. FIFA.com. 25. 6. 1950. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  14. „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Yugoslavia-Mexico”. FIFA.com. 28. 6. 1950. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  15. „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Brazil-Yugoslavia”. FIFA.com. 1. 7. 1950. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  16. „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 5:5 a.e.t. (5:5 3:0) Soviet Union - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  17. „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 3:1 (2:1) Soviet Union - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  18. „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 3:1 (3:1) Germany FR - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  19. adidas Golden Boot:. „1954 FIFA World Cup Switzerland ™”. FIFA.com. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  20. „Olympic Football Tournament Melbourne 1956 - Yugoslavia 9:1 (5:1) USA - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  21. „Olympic Football Tournament Melbourne 1956 - Yugoslavia 4:1 (0:0) India - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  22. Stjepan Bobek, www.reprezentacija.rs, Pristupljeno 14. 4. 2013.
  23. Istorija žreba na Svetskim prvenstvima, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  24. UEFA EURO 1960 - History - Portugal-Serbia – UEFA.com
  25. UEFA EURO 1960 - History - Serbia-Portugal – UEFA.com
  26. UEFA EURO 1960 - History - France-Serbia – UEFA.com
  27. Jedino olimpijsko zlato fudbalera | SPORTSKA KUPUSARA
  28. Politika Online - Od „Tito protiv Staljina” do Miličinog zlata
  29. Yugoslavia - Denmark 3-1 (1960 Summer Olympics: Final, 10.09.1960.) - YouTube
  30. https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=231/match=1563/index.html
  31. Olimpijski gol
  32. https://www.youtube.com/watch?v=kOSrXXT-Y-A
  33. https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=232/match=1511/index.html#overview#nosticky
  34. https://www.youtube.com/watch?v=ObOgFW4qOF0
  35. http://www.uefa.com/uefaeuro/season=1968/matches/round=175/match=3937/index.html
  36. Nije odigran meč za treće mesto, ali je SAD dodeljena bronzana medalja.http://www.fifa.com/mm/document/afdeveloping/technicaldevp/50/09/00/fwc_mexico_1986_en_part4_279.pdf#page=45
  37. Dnevni list Danas | Terazije | Kako je plavi dres - pocrveneo
  38. Kako je plavi dres pocrveneo

Spoljašnje veze[uredi]