Fudbalska reprezentacija Srbije

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Srbija
FSS logo.svg
Nadimak Orlovi
Savez FSS
Konfederacija UEFA (Evropa)
Selektor Mladen Krstajić
Kapiten Aleksandar Kolarov
Najviše nastupa Dejan Stanković (103)
Najbolji strelac Stjepan Bobek (38) - SFR Jugoslavija
Savo Milošević (37) - SR Jugoslavija
Nikola Žigić (20) - Srbija
FIFA šifra SRB
Osnovna oprema
Rezervna oprema
FIFA rang
Trenutni Pad 35.[1] (12. april 2018)
Najviši 6. kao SR Jugoslavija (decembar 1998),
13. kao Srbija[2] (mart 2010)
Najniži 101. kao SR Jugoslavija (decembar 1994),
66. kao Srbija[2] (avgust 2015)
Prva međunarodna utakmica
Zastava Čehoslovačke Čehoslovačka 7–0 Kraljevina Jugoslavija Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
(Antverpen, Belgija; 28. avgust 1920.)
kao Srbija
Zastava Češke Češka 1–3 Srbija Srbija
(Uhersko Hradište, Češka; 16. avgust 2006)
Najveća pobeda
Flag of SFR Yugoslavia.svg SFR Jugoslavija 10–0 Venecuela Flag of Venezuela.svg
(Kuritiba, Brazil; 14. jun 1972.)
kao Srbija
Azerbejdžan Azerbejdžan 1–6 Zastava Srbije Srbija
(Baku, Azerbejdžan; 17. oktobar 2007)
Zastava Srbije Srbija 6–1 Bugarska Bugarska
(Beograd, Srbija; 19. novembar 2008)
Zastava Srbije Srbija 5–0 Rumunija Rumunija
(Beograd, Srbija; 16. oktobar 2009)
Zastava Srbije Srbija 6–1 Vels Vels
(Novi Sad, Srbija; 11. septembar 2012)
Najveći poraz
Zastava Čehoslovačke Čehoslovačka 7–0 Kraljevina Jugoslavija Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
(Antverpen, Belgija; 28. avgust 1920.)
kao Srbija
Zastava Srbije Srbija 0–3 Belgija Belgija
(Beograd, Srbija; 12. oktobar 2012)
Zastava Češke Češka 4–1 Srbija Srbija
(Ostrava, Češka; 13. novembar 2015)
Svetsko prvenstvo
Nastupi 12, kao Srbija 2 (prvi put 1930,
kao Srbija 2010
)
Najbolji rezultat 4. mesto (2): 1930. i 1962.
kao Srbija
1. kolo: 2010.
Evropsko prvenstvo
Nastupi 5, kao Srbija 0 (prvi put 1960,
kao Srbija nije se kvalifikovala
)
Najbolji rezultat Silver medal europe.svg 2. mesto (2): 1960. i 1968.
kao Srbija
nije se kvalifikovala
Osvojene medalje
Fudbal
Olimpijske igre
Zlatna medalja — prvo mesto 1960. Rim Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1948. London Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1952. Helsinki Tim
Srebrna medalja — drugo mesto 1956. Melburn Tim
Bronzana medalja — treće mesto 1984. Los Anđeles Tim
Evropsko prvenstvo
Srebrna medalja — drugo mesto 1960. Francuska
Srebrna medalja — drugo mesto 1968. Italija
Mediteranske igre
Zlatna medalja — prvo mesto 1971. Izmir Tim
Zlatna medalja — prvo mesto 1979. Split Tim

Fudbalska reprezentacija Srbije je reprezentacija pod kontrolom Fudbalskog saveza Srbije, predstavlja Srbiju u međunarodnim fudbalskim takmičenjima.

Najveće uspehe reprezentacija je napravila osvajanjem četvrtog mesta na Svetskom prvenstvu 1930. i 1962. godine. Takođe, dva puta su igrana i finala Evropskog prvenstva, 1960. i 1968. godine. Na Olimpijskom fudbalskom turniru u Rimu osvojena je zlatna medalja, 1960. godine. Utakmice kao domaćin reprezentacija najčešće igra na stadionu Rajko Mitić, koji se nalazi u Beogradu.

Reprezentacija Srbije, od 2006. godine, ima nadimak „Orlovi”, a pre toga je zbog svojih prepoznatljivih dresova, reprezentacija imala nadimak „Plavi”.

FIFA i UEFA tretiraju reprezentaciju Srbije kao naslednicu medalja i uspeha reprezentacije Kraljevine Jugoslavije (1918—1941, do 1921. kao Kraljevstvo SHS, 1921—1929. kao Kraljevina SHS), SFR Jugoslavije (1943—1992, do 29. novembra 1945. kao DF Jugoslavija, 29. novembar 1945—1963. kao FNR Jugoslavija), SR Jugoslavije (1992—2003) i Srbije i Crne Gore (2003—2006).[3]

Sadržaj

Istorija[uredi]

Pre 2006. godine, kada je Srbija postala samostalna zemlja, njeni fudbaleri igrali su za reprezentacije pod sledećim imenima:

Period pre Prvog svetskog rata[uredi]

Reprezentacija Kraljevine Jugoslavije je svoju prvu službenu utakmicu odigrala 1920. godine protiv reprezentacije Čehoslovačke na 7. olimpijskim igrama u Antverpenu i izgubila rezultatom 7:0, što je, do danas, ostao najubedljiviji poraz. Tek sastavljen tim je ovim porazom okončao učešće na ovom Olimpijskom fudbalskom turniru, pošto se isti igrao po kup sistemu. Sastav tadašnje reprezentacije činili su: Vrđuka, Župančić, Šifer, Tavčar, Cindrić, Rupec, Vragović, Dubravčić, Perška, Granec, Ružić, Porobić, Šolc, Simić, Kojić, dok je selektor bio Veljko Ugrinić.Na narednim Olimpijskim igrama 1924. godine u Parizu, žreb ponovo nije bio naklonjen Jugoslovenskim fudbalerima. Ponovo su u prvom kolu dobili jednog od glavnih favorita za zlatnu medalju, reprezentaciju Urugvaja.

Fudbal je u Južnoj Americi u tom periodu bio na mnogo većem nivou nego li u Evropi koja se još uvek oporavljala od Velikog rata. Prema očekivanju, Jugoslavija je poražena, takođe, rezultatom 7:0. Na narednim Olimpijskim igrama, podmlažeđena, reprezentacija odlazi sa namerom da zabeleži prvu pobedu i da se ne vrati kući posle prvog kola. Ipak, to se nije dogodilo. Jugoslavija je 29. maja 1928. godine poražena od Portugala sa 2:1 i to pogotkom u 90. minutu Augusta Silve. Prvi pogodatak na nekom međunarodnom takmičenju za reprezentaciju Jugoslavije, upravo na ovom meču, postigao je Mirko Bonačić. Ovaj turnir bio je uvertira za prvo Svetsko fudbalsko prvenstvo koje je trebalo da se održi u Urugvaju 1930. godine.

Prvo Svetsko prvenstvo 1930. godine u Montevideu[uredi]

Zbog predugačkog puta, koji je trebao da traje više od 15 dana, nastup reprezentacije na prvenstvu bio je doveden u pitanje, kao i činjenica da bi se, zbog istog, trebalo prekuniti domaće prvenstvo koje je ulazilo u samu završnicu. Ipak na prvo Svetsko prvenstvo reprezentacija Jugoslavije otišla je u oslabljenom sastavu, bez hrvatskih fudbalera. Nekoliko meseci pre početka prvenstva, FIFA je izmestila sedište Fudbalskog saveza Jugoslavije iz Zagreba u Beograd što je bio razlog da se hrvatski igrači neodazovu pozivu selektora, Boška Simonovića, bivšeg golmanaBSK-a i prvog sudije iz Jugoslavije koji je sudio neku međunarodnu fudbalsku utakmicu[4]. Pored proverenih domaćih fudbalera, kao što su kapiten Milutin Ivković i Blagoje Marjanović, selektor Simonovića se odlučio da u sastav uvrsti i maloletnog igrača BSK-a, Aleksandra Tirnanića, „Tirketa” koji je golovima na prijateljskim mečevima sa Bugarskom u Beogradu, 13. aprila 1930. godine i 15. juna iste godine zaslužio poziv u reprezentaciju. Takođe, reprezentaciji su se priključili i fudbaleri koji su uveliko gradili svoju internacionalnu karijeru: Ivica Bek i Ljubiša Stefanović iz francuskog kluba Set, kao i Branislav „Bane” Sekulić koji je još 1926. godine napustio SK Jugoslaviju i već imao status velike internacionalne fudbalske zvezde. Taj status zavredio je na meču Francuskog kupa između Monpeljea i SAP-a. Monpelje je trijumfovao rezultatom 11:0, a Branislav Sekulić je postigao devet golova.

Na ovom prvenstvu našlo se trinaest reprezentacija, raspoređenih u četiri grupe - jedna je bila sačinjena od četiri, a ostale od po tri reprezentacije. Voljom žreba, selekcija Jugoslavije našla se u grupi 2 sa južnoameričkim reprezentacijama: Brazilom i Bolivijom.

Brazilci su, zbog unutrašnjeg razdora, igrali gotovo isključivo samo sa igračima iz Rio de Ženeira,[5] no svejedno je bilo očekivano da prođu u polufinale. Jugosloveni su, mećutim, iznenadili favorita u prvoj utakmici grupe. Golovima Aleksandra Tirnanića i Ivice Beka Jugoslavija je već na poluvremenu vodila rezultatom 2:0. Jugosloveni su postigli i treći gol, koji im je sudija poništio zbog ofsajda[6] u prvom poluvremenu. U nastavku, Brazil postiže gol za 2:1, do kraja se igra, najviše, pred golom Milovana Jakšića, ali se rezultat nije više menjao. Kasnije su obe ekipe glatko pobedile Boliviju, a Jugoslavija je prošla u polufinale na račun Brazilaca koji nisu opravdali status nosioca. Svojim pogotkom protiv Brazila, Aleksandar Tirnanić, postao je prvi maloletni strelac nekog pogotka na Svetskim prvenstvima.

Rezultati grupe 2 Svetskog prvenstva u Montevideu
Datum Vreme Ekipa 1 Ekipa 2 Rezultat Strelci Stadion
Gledalaca
Sudija Detalji
14. jul 1930. 12,45 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Zastava Brazila Brazil 2:1 (2:0) Tirnanić 21', Bek 30' ; Preginjo 62' Stadion Park Sentral
20000
Anibal Tehada
Urugvaj
[2]
17. jul 1930. 12,45 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Zastava Bolivije Bolivija 4:0 (0:0) Bek 60' i 67', Marjanović 65', Vujadinović 86' Stadion Park Sentral
20000
Fransisko Mateuči
Urugvaj
[3]
20. jul 1930. 13,00 Zastava Brazila Brazil Zastava Bolivije Bolivija 4:0 (1:0) Moderato 37' i 73', Preginjo 57' i 83' Stadion Sentenario
12000
Toma Belve
Francuska
[4]
Tabela
Mesto Ekipa Igrao Pobedio Nerešio Izgubio Dali gol. Prim. gol Gol raz. Bodovi
1 Zastava Jugoslavije Jugoslavija 2 2 0 0 6 1 +5 4
2 Zastava Brazila Brazil 2 1 0 1 5 2 +3 2
3 Zastava Bolivije Bolivija 2 0 0 2 0 8 -8 0

U polufinalu su igrali pobednik grupe 1. Argentina, sa pobednikom gupe 4. SAD, a pobednik grupe 2. Jugoslavija sa pobednikom grupe 3. Urugvajem.

U oba polufinala utakmice su završile neuobičajeno visokim rezultatom 6:1. U prvom polufinalu, Argentina je u prvom poluvremenu povela golom Montija protiv SAD. U drugom, desila se katastrofa Amerikanaca čija je snaga ukroćena zahvaljujući pokretljivosti argentinskih napadača. Amerikanci su se žalili na sudiju Johanesa Langenusa, ali službeno nisu ništa preduzeli.

U drugom polufinalu ponovila se priča sa Olimpijskih Igara 1924. kada su snage odmerili Jugoslavija i Urugvaj. Jugoslavija je začuđujuće povela u četvrtom minutu, zahvaljujući golu Đorđa Vujadinovića kojim je šokirao preko 80000 gledalaca. Urugvajci su brzo preokrenuli na 2:1, a Jugoslovenima je nakon toga kontroverzno poništen regularan gol zbog „ofsajda“[7] Do poluvremena je prednost povećana na 3-1, da bi do kraja rezultat narastao na visokih 6:1. Pedro Sea je postigao het-trik.

Rezultati
Datum Vreme Ekipa 1 Ekipa 2 Rezultat Strelci Stadion
Gledalaca
Sudija Detalji
26. jul 1930. 14,45 Zastava Argentine Argentina Zastava Sjedinjenih Američkih Država Sjedinjene Države 6:1 (1:0) Monti 20', Skopelji 56', Stabile 69' i 87', Peuselje 80' i 85' ; Braun 89' Stadion Sentenario
60.000
Johanes Langenus
Belgija
[5]
27. jul 1930. 14,45 Zastava Urugvaja Urugvaj Zastava Jugoslavije Jugoslavija 6:1 (3:1) Vujadinović 4'; Čea 18', 67' i 72', Anselmo 20' i 31', Irjarte 61' Stadion Sentenario
80.000
Almeida Rego
Brazil
[6]

Pošto se (sada tradicionalna) utakmica za treće mesto nije igrala na ovom svetskom prvenstvu, dogodilo se jedini put da nije bilo utakmice između polufinala i finala. Zbog činjenice da su u polufinalu poraženi od, kasnije, aktuelnog šampiona, Urugvaja, reprezentativci Jugoslavije osvojili su bronzanu odličje.[8] Međutim, izveštaj FIFA tehničkog komiteta za Svetsko prvenstvo 1986. je uključivao i retrospektivu plasmana svih reprezentacija na prethodnim svetskim prvenstvima; ovaj izveštaj je naveo da je SAD bila treća a Jugoslavija četvrta,[9] a tu praksu je FIFA i nastavila.[10] FIFA se rukovodila time da su ekipe SAD i Jugoslavije imale isti broj pobeda i poraza na prvenstvu (2:1), ali je SAD imala bolju gol razliku. 7:6 (+1), a Jugoslavija 7:7 (0), tako da FIFA zvanično uzima SAD kao trećeplasiranu na Svetskom prvenstvu 1930.[11]

Fudbaleri Jugoslavije sa peharom namenjenim trećeplasiranoj reprezentaciji na Svetskom šampionatu 1930. godine.

Period od 1930. do 1940. godine[uredi]

10.Olimpijske igre održane su 1932. godine u Los Anđelesu, u SAD. Kako su te igre održane u doba velike ekonomske krize, osim Los Anđelesa nije bilo drugih gradova kandidata za domaćina. Takođe, velik broj zemalja je iz finansijskih razloga morao odustati od slanja velikog broja sportista ili uopšte nije učestvovao u igrama, tako da je u upoređenju sa prethodnim igrama broj takmičara bio dvostruko manji. Iako je Fudbalska reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država ostvarila sjajan rezultat na Svetskom prvenstvu u Urugvaju to nije izazvalo veće interesovanje kod američke publike čija je verzija fudbala (Američki fudbal) bila, još tada, mnogo popularnija. To je i razlog zbog čega je sa programa 10. Olimpijskih igara fudbal uklonjen, pa je reprezentacija imala jednu, neočekivanu, godinu pauze bez takmičarskih mečeva.

Naredno Svetsko prvenstvo održano je 1934. godine održano je u Italiji. Za ovo Svetsko prvenstvo prvi put su održane kvalifikacije za učešće na glavnom turniru. Kvalifikacije su igrale 32 reprezentacije sa svih kontinenata, a 16 ih se takmičilo na završnom turniru. Reprezentacija Jugoslavije nije uspela da prođe kvalifikacije u grupi sa Švajcarskom i Rumunijom što je predstavljalo pravo razočarenje.

Grupa 6 kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1934. godine[uredi]

Datum Mesto Vreme 1. ekipa Rezultat 2. ekipa Strelci
24. septembar 1933 Beograd Zastava Jugoslavije Jugoslavija 2 : 2 Zastava Švajcarske Švajcarska Kragić 50‘, Marjanović 61‘ — Frigerio 76‘, Jäggi 80‘
29. oktobar 1933 Bern Zastava Švajcarske Švajcarska 2 : 0 (sl) Zastava Rumunije Rumunija Utakmica je završila 2-2, ali je FIFA utakmicu registrovala službenim rezultatomo 2:0 pošto su Rumuni igeali s igračem koji nije imao pravo nastupa.
29. april 1934 Bukurešt Zastava Rumunije Rumunija 2 : 1 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Švarc 38‘, Dobaji 74‘ — Kragić 71‘
Plas. Tim IG D N IZ GD GP GR Bod
1 Zastava Švajcarske Švajcarska 2 1 1 0 4 2 +2 3
2 Zastava Rumunije Rumunija 1 1 0 1 2 3 -1 2
3 Zastava Jugoslavije Jugoslavija 2 0 1 1 3 4 -1 1

IG = Igrao utakmica; D = Dobio; N = Nerešio; IZ = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol-razlika ; Bod = Bodovi

Na Olimpijski fudbalski turnir 1936. godine reprezentacija, odlukom igrača, nije želela da učestvuje. Domaćin Olimpijskih igara te 1936. godine bila je Nemačka u kojoj se već razvio fašizam i moglo se naslutiti da nas očekuje novi rat. Između ostalih, peticiju za neodlazak na Olimpijski fudbalski turnir potpisali su kapiten, Milutin Ivković, kao i zvezde reprezentacije tog doba Blagoje Marjanović i Aleksandar Tirnanić.

Za razliku od Olimpijskih igara reprezentacija je učestvovala u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1938. godine čiji je domaćin, takođe, bila Nemačka. Evropske reprezentacije bile su podeljene u devet grupa: jedna sa četiri reprezentacije, tri sa tri i pet sa samo dve selekcije. U grupi sa reprezentacijom Poljske nade za plasman na treći Mundijal izgubljene već nakon prvog meča u Varšavai gde je domaća selekcija ostvarila pobedu od 4:0. U revanš meču u Beogradu, 3. aprila 1938. godine Jugoslavija je trijumfovala sa 1:0 što je bilo nedovoljno za odlazak na Mundijal. Ovo je, ujedno, bilo i poslednje takmičenje pre početka Drugog svetskog rata.

Fudbal u okupiranoj Srbiji (1941—1945)[uredi]

Dugogodišnji kapiten reprezentacije Jugoslavije, Milutin Ivković ubijen je 1943. godine.

Šestog aprila 1941, uoči samog početka prvenstva države u fudbalu, Nemačka se sa svojim saveznicima obrušila na našu zemlju. Za samo 12 dana zbrisala je Kraljevinu Jugoslaviju s lica zemlje. Sportski klubovi su, za razliku od Prvog svetskog rata i reprezentacije, nastavili sa radom pod okupacijom. Mesec dana posle kapitulacije u Beogradu je odigrana prva fudbalska utakmica. Sastali su se BSK i Jugoslavija (posle nekoliko meseci je neodgovarajuće ime promenila u neutralno: Sport klub 1913).

Nespremni igrači nisu prikazali bogzna kakvu igru, ali je utakmica bila izuzetno uzbudljiva. „Crveni” su poveli s 3:0, „plavi” su izjednačili, ali je ipak pobedila Jugoslavija.

Utakmica je odigrana 18. maja 1941. na stadionu BSK-a, koji je za razliku od Jugoslavijinog, bio gotovo neoštećen u bombardovanju. „Igru je posmatralo”, kako je izvestilo „ Novo vreme”, glavni srpski list za vreme Drugog svetskog rata, „nekoliko hiljada ljudi, među kojima i dosta nemačkih oficira i vojnika.” Strelci su bili: Stevkov u 12, Petrović u 2o, Savić u 42, Valjarević u 64, Božović u 66, Spasojević u 68. i Difranko u 79, a sudio je dr Lalić.[12]

Povratak reprezentacije i prva Olimpijska medalja[uredi]

Tandem koji je odveo Jugoslaviju do finala Olimpijskog fudbalskog turnira 1948. i 1952. godine, Stjepan Bobek (levo) i Rajko Mitić (desno).

Prvo reprezentativno fudbalsko takmičenje koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata bilo je tek 1948. godine. Pre toga, 9. maja 1945. godine reprezentacija je odigrala prvi susret i to, ponovo, protiv Čehoslovačke. Meč je odigran u Pragu (Hitler je želeo da Prag bude prestonica njegove nove države, pa je grad ostao skoro netaknut tokom rata, za razliku od ostalih evropskih glavnih gradova), a za razliku od onog iz 1920. godine završen je pobedom Jugoslavije od 2:0.

Na Olimpijskom fudbalskom turniru u Londonu, 1948. godine, Jugoslavija se pojavila sa novim, mladim, igračima, čiji je fudbalski razvoj rat, jednim delom, usporio. Prvi meč na turniru odigran je 31. jula protiv selekcije Luksemburga i ostvarena je ubedljiva pobeda od 6:1.[13] U ovom meču pažnju na sebe skreću i igrači koji su, polako, postajali ubojit tandem, baš kao što su to, pre rata, bili Tirke i Moša. Reč je o prvotimcima Crvene zvezde i Partizana, Rajku Mitiću i Stjepanu Bobeku. Upravo je Bobek golom u 60. minutu četvrtfinala protiv Turske prelomio meč, a konačan rezultat postavio je Franjo Volfi za prvi plasman u polufinale Olimpijskog fudbalskog turnira. Najbolju igru reprezentacija je pokazala, upravo u polufinalu i to protiv domaćina, selekcije Velike Britanije. Pred 40000 navijača na Vembliju, ponovo su blistali Bobek i Rajko Mitić, a u strelce se, još jednom, upisao i Franjo Volfi, pa je Jugoslavija rezultatom 3:1 izborila prvu Olimpijsku fudbalsku medalju[14]. U samom finalu, nakon ravnopravnog i rezultatski nerešenog prvog poluvremena (1:1), Švedska je zahvaljujući najboljem igraču na turniru, Gunaru Grenu, prelomila meč i osvojila prvu zlatnu medalju[15]. Na ovom turniru Stjepan Bobek je sa četiri data gola bio najbolji strelac reprezentacije ispred Željka Čajkovskog sa tri.

Period 1950—1960. Decenija najvećih uspeha[uredi]

Branko Zebec, reprezentativac Jugoslavije u periodu od 1951. do 1961. godine. Najbolji strelac reprezentacije na Olimpijskom fudbalskom turniru 1952. godine u Helsinkiju sa sedam datih golova.
Milorad Arsenijević „Balerina”, selektor Jugoslavije od 1949. do 1952. godine.

Nadahnuti sjajnim rezultatom sa Olimpijskog fudbalskog turnira, reprezentativci Jugoslavije kvalifikovali su se za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1950. godine čiji je domaćin bio Brazil. Ponovo je voljom žreba Jugoslavija bila smeštena u grupu sa Brazilom, ali je ovaj meč bio planiran tek za treće kolo. U prvom, lako je savladana reprezentacija Švajcarske sa 3:0.[16] Na ovom meču istakao se i novi reprezentativac, Kosta Tomašević, u to vreme igrač Crvene zvezde. U drugom kolu, još lakše, savladana je reprezentacija Meksika sa 4:1.[17] Brazil je takođe ostvario dve pobede nad istim rivalima, pa je Jugoslaviji odgovarao i nerešen rezultat zbog bolje gol razlike. Brazilci, opomenuti sa prethodnih prvenstava gde nisu uspeli da savladaju Jugoslovene, pripremili su ovaj meč kao finalni, s' obzirom da poražena selekcija ne bi nastavila takmičenje. Pred, tada rekordnih, 142,429 gledalaca na „Marakani” domaća reprezentacija došla je u prednost već u 4. minutu golom najboljeg strelca, Ademira. U 69.minutu Zizinjo je postigao i drugi gol i postavio konačan rezultat 2:0.[18] Jugoslavija je, na kraju, zauzela peto mesto u generalnom plasmanu.

Na narednom velikom reprezentativnom takmičenju, Olimpijskom fudbalskom turniru u Helsinkiju 1952. godine, reprezentacija se prvi put susreće sa epitetom favorita za neku od medalja. U prvom meču deklasirana je Fudbalska reprezentacija Indije sa čak 10:1 što je, do danas, ostala jedna od dva najubedljivija trijumfa. Na ovom turniru reprezentacija je odigrala i prvi susret sa Sovjetskim Savezom. Uprkos vođstvu od 4:0, te 5:1, Sovjeti uspevaju da se za samo petnaest minuta vrate u meč i do kraja, regularnih, 90minuta izjednači rezultat na 5:5.[19] Nakon dva produžetka pobednika nije bilo, a kako se tada nisu izvodili jedanaesterci, bio je zakazan novi susret, dva dana kasnije. U ponovljenom meču, SSSR je poveo već u šestom minutu, ali je rezultat, do kraja prvog poluvremena, preokrenuli Stjepan Bobek i Rajko Mitić u razmaku od samo deset minuta. Ovoga puta sigurnu pobedu doneo je Zlatko Čajkovski u 54. minutu[20]. Nadahnuti prvom pobedom nad Sovjetskim Savezom, reprezentacija je bez problema u četvrtfinalu savladala Dansku sa 5:3. I ovoga puta, nedostatak koncentracije uslovio je da Danci postignu dva gola u zadnjih pet minuta i smanje potpunu katastrofu. U polufinalu Jugoslaviju je čekala Zapadne Nemačke, koja je kolo pre toga eliminisala Brazil. Posebno motivisani, zbog događaja iz Drugog svetskog rata, reprezentativci Jugoslavije odigrali su najbolji meč na turniru. Golovima Mitića i Čajkovskog još u prvom poluvremenu, Nemcima nije data šansa da se plasiraju u borbu za zlatnu medalju[21]. U finalnom susretu odigranom 2. avgusta 1952. godine, reprezentaciju Jugoslavije čekala je nova nadolazeća fudbalska sila, selekcija Mađarske koja je do finala došla preubedljivim pobedama protiv Turske sa 7:1 i Švedske sa 6:0. Predvođeni sjajnim igračem Honveda, Ferencom Puškašem, „Laka konjica” dolazi do pogotka tek u 70.minutu, a u 88.minutu Zoltan Čibor potvrđuje pobedu Mađarske. Jugoslavija je tako ponovila uspeh sa prošlih Olimpijskih igara iz 1948. godine, a Branko Zebec je sa sedam datih golova bio najbolji strelac turnira.

Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj 1954. godine[uredi]

Novi kvalifikacioni ciklus doneo je i smenu selektora. Reprezentaciju preuzima od 1953. godine i kvalifikacija za Mundijal bivši reprezentativac, Aleksandar Tirnanić. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1954. godine u Švajcarskoj bile su, u najmanju ruku, čudne. Reprezentacija je kvalifikacionu grupu 10 završila perfektno, sa četiri pobede, te pobede su bile minimalne, 1:0 i to dva puta protiv Grčke i Izraela. Za odlazak u Švajcarsku, selektor Aleksandar Tirnanić je odabrao sledeće igrače: Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Miloš Milutinović, Rajko Mitić, Branko Zebec, Bernard Vukas i Dionizije Dvornić. Po mnogima, ovo je bio jedan od najboljih sastava Jugoslovenske reprezentacije svih vremena, koju su činili igrači iz domaćeg šampionata.

Još jednom je žreb sastavio Jugoslaviju i Brazil u istu grupu, ali su i po prvi put dve prvoplasirane selekcije išle dalje u nokaut fazu. U prvom susretu u grupi, pobeđena je, minimalnim rezultatom, Francuska uz pogodak 21. godišnjeg igrača Partizana, Miloša Milutinovića.[22] Ovoga puta Jugoslavija i Brazilsastali su se u drugom kolu, 19. juna. Ponovo su „Plavi” pokazali da se od svih evropskih reprezentacija najlakše nose sa brazilskom igrom. Branko Zebec je doneo prednost golom u 49.minutu, ali je Didi izjednačio u 69. za konačnih 1:1. Po tadašnjim propozicijama FIFA, uprkos činjenici da se na šampionatu našlo 16 reprezentacija podeljenih u četiri grupe, igrana su samo dva meča po grupama , a ne tri, kako je bilo realno za očekivati, pa je Brazil završio grupu kao prvoplasirani, a Jugoslavija kao drugoplasirana selekcija.

Grupa 1, Svetskog prvenstva u Švajcarskoj 1954. godine[uredi]

Reprezentacija Uta P N I GD GP Poena
Brazil Brazil 2 1 1 0 6 1 3
Jugoslavija Jugoslavija 2 1 1 0 2 1 3
Francuska Francuska 2 1 0 1 3 3 2
Meksiko Meksiko 2 0 0 2 2 8 0

U četvrtfinalu „Plave” je čekao jedan od favorita za titulu Svetskog prvaka, selekcija Zapadne Nemačke. Nemci su brzo poveli, već u devetom minutu autogolom Ivana Horvata, a do kraja, uprkos ofanzivnoj igri, Jugoslavija nije uspela da slomi Nemačku odbranu, koja je inače primila najmanje golova na ovom šampionatu, a konačan rezultat postavio je u 85. minutu Helmut Ran. Za utehu, ostala je činjenica da je Zapadna Nemačka kasnije osvojila prvu titulu Svetskog prvaka, pošto je u finalu savladala Mađarsku sa 3:2.

Treće Olimpijsko srebro[uredi]

Rajko Mitić u razgovoru sa Vladimirom Dedijerom i Titom, 1960.

Letnje olimpijske igre 1956.godine u Melburnu donele su bojkot većeg broja selekcija, pre svega zbog predugačkog puta od nastupa su, među prvima, odustali Brazilci,a ubrzo nakon toga i aktuelni vicešampioni sveta Mađari. Jugoslavija nikada lakše nije stigla do finala. U četvrtfinalu deklasirana je selekcija Sjedinjenih Američkih Država sa 9:1, uz četiri gola debitanta Todora Veselinovića, igrača Vojvodine.[23] U polufinalu, potcenjena Indija povela je u 52.minutu, da bi, nakon toga, usledila goleada Jugoslovenske reprezentativaca i pobeda od 4:1 za novo, treće uzastopno, finale Olimpijskog fudbalskog turnira[24]. Ipak, u finalu bolja od Jugoslavije bila je reprezentacija Sovjetskog Saveza koja je minimalnom pobedom došla do zlatne medalje.

Oproštaj Bobeka i Mitića[uredi]

Već na Olimpijskom fudbalskom turniru u Melburnu moglo se naslutiti da se sprema smena generacija. Dugogodišnje uzdanice i najveće zvezde, Stjepan Bobek i Rajko Mitić odlučili su da okončaju reprezentativnu karijeru 1957. godine. Stjepan Bobek je za reprezentaciju Jugoslavije debitovao 9. maja 1946. u prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke u Pragu, a prvi gol je postigao već u revanšu 29. septembra iste godine, kada je Jugoslavija pobedila Čehoslovačku sa 4:2. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je 63 puta i postigao 38 golova po čemu je apsolutni rekorder do danas.[25] Od dresa sa državnim grbom oprostio se 16. septembra 1956. u meču Kupa dr. Gerea protiv Mađarske (1:3) u Beogradu.

Rajko Mitić se od dresa reprezentacije oprostio 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Imao je 35 godina i 23 dana, četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1958. godine[uredi]

Vujadin Boškov je 57 puta nastupao za reprezentaciju Jugoslavije. Za „Plave” je debitovao 24. juna 1951. godine u Beogradu u pobedi nad Švajcarcima u revijalnom duelu 7:3, a oprostio se 19. juna 1958. u porazu od Nemaca u Malmeu 0:1, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj.

FIFA je odlučila da se Mundijal 1958. godine održi ponovo na Evropskom kontinentu, tj u Švedskoj. Za razliku od prošlog, ispravljen je, preočigledan, nedostatak trećeg susreta u grupi, a broj učesnika završnog turnira ostao je nepromenjen. Po prvi put u svojoj istoriji reprezentacija SSSR−a se kvalifikovala na jedno Svetsko prvenstvo, a takođe se prvi put desilo da su se sve četiri zemlje Ujedinjenog Kraljevstva, Engleska, Škotska, Vels i Severna Irska kvalifikovale u završnicu takmičenja.

Pored redovnih kvalifikacionih utakmica u Evropi, Vels, iako je završio drugi u kvalifikacionoj grupi iza Čehoslovačke, je izvučen žrebom da igra plej-of utakmicu sa Izraelom, koji nije odigrao ni jednu utakmicu pre toga. Turska, Indonezija i Sudan, konkurenti iz Izraelove kvalifikacione grupe nisu hteli da igraju, već su se povukli iz takmičenja. Posle ovoga FIFA je uvela pravilo da tim koji nije odigrao ni jednu kvalifikacionu utakmicu se ne može takmičiti na završnom prvenstvu. Vels je na ovoj utakmici protiv Izraela pobedio i time sebi obezbedio poziciju u završnici turnira.

Žreb za četiri završne grupe je obavljen 8. februara 1958. godine. Svaka od četiri grupe je sadržavala po jedan tim iz zapadne Evrope, istočne Evrope, tim iz Ujedinjenog Kraljevstva i Južne Amerike.[26]

Jugoslavija je, ovoga puta, izbegla grupu sa Brazilom. U grupi jedan zabeležena su dva remija, sa Škotskom 1:1 i Paragvajem 3:3. Prolaz u nokaut fazu, obezbeđen je zahvaljujući trijumfu nad najjačom selekcijom u grupi, Francuskom, od 3:2, kojoj nije pomogao ni najbolji strelac ovog prvenstva Žist Fonten, strelac čak 13 golova.

Grupa 2[uredi]

Reprezentacija Uta P N I GD GP PG Poena
Zastava Francuske Francuska 3 2 0 1 11 7 1.57 4
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3 1 2 0 7 6 1.17 4
Zastava Paragvaja Paragvaj 3 1 1 1 9 12 0.75 3
Zastava Škotske Škotska 3 0 1 2 4 6 0.67 1

8. jun 1958.


19:00

Zastava Francuske Francuska 7–3 Zastava Paragvaja Paragvaj Norćeping, Stadion Idrotsparken
Sudija: Gardazabal (Španija)
Gledalaca: 16.500
Žist Fonten Gol u 24. minutu 24' Gol u 30. minutu 30' Gol u 67. minutu 67'
Rože Pjantoni Gol u 52. minutu 52'
Marjan Visneski Gol u 61. minutu 61'
Rejmond Kopa Gol u 70. minutu 70'
Žan Vinsent Gol u 83. minutu 83'
(Izveštaj) Florensio Amarila Gol u 20. minutu 20' Gol u 44. minutu 44' (pen)
Horhe Lino Romero Gol u 50. minutu 50'

8. jun 1958.


19:00

Zastava Jugoslavije Jugoslavija 1–1 Zastava Škotske Škotska Vesteros, Stadion Arosvalen
Sudija: Visling (Švajcarska)
Gledalaca: 9.500
Petaković Gol u 6. minutu 6' (Izveštaj) Džimi Mjuri Gol u 49. minutu 49'

11. jun 1958.


19:00

Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3–2 Zastava Francuske Francuska Vesteros, Stadion Arosvalen
Sudija: Grifits (Vels)
Gledalaca: 12.000
Petaković Gol u 16. minutu 16'
Veselinović Gol u 63. minutu 63' Gol u 88. minutu 88'
(Izveštaj) Žist Fonten Gol u 4. minutu 4' Gol u 85. minutu 85'

11. jun 1958.


19:00

Zastava Paragvaja Paragvaj 3–2 Zastava Škotske Škotska Norćeping, Stadion Idrotsparken
Sudija: Orlandini (Italija)
Gledalaca: 12.000
Huan Agiero Gol u 4. minutu 4'
Kajetano Re Gol u 45. minutu 45'
Hose Parodi Gol u 73. minutu 73'
(Izveštaj) Džeki Mudi Gol u 24. minutu 24'
Bobi Kolins Gol u 74. minutu 74'

15. jun 1958.


19:00

Zastava Francuske Francuska 2–1 Zastava Škotske Škotska Erebro, Stadion Ejravalen
Sudija: Brozi (Argentina)
Gledalaca: 13.500
Rože Pjantoni Gol u 22. minutu 22'
Žist Fonten Gol u 44. minutu 44'
(Izveštaj) {{ #if: {Gol | Semi Bard Gol u 58. minutu 58'

15. jun 1958.


19:00

Zastava Paragvaja Paragvaj 3–3 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Ešilstruna, Stadion Tunavalen
Sudija: Mako (Čehoslovačka)
Gledalaca: 12.000
Hose Parodi Gol u 20. minutu 20'
Huan Agiero Gol u 52. minutu 52'
Horhe Lino Romero Gol u 80. minutu 80'
(Izveštaj) Ognjanović Gol u 18. minutu 18'
Veselinović Gol u 21. minutu 21'
Rajkov Gol u 73. minutu 73'

  • Reprezentacija Francuske zauzela je prvo mesto u grupi zahvaljujući boljoj gol razlici od reprezentacije Jugoslavije.

Ponovo je Jugoslaviju na putu do polufinala čekala reprezentacija Zapadne Nemačke. U još jednom neizvesnom i tvrdom meču, Nemačka je slavila golom Helmuta Rana u 12. minutu. Titulu prvaka 1974. godine osvojila je reprezentacija Brazila predvođena čudesnim tinejdžerom, Peleom, dok je Nemačka završila kao četvrtoplasirana selekcija.

Olimpijsko zlato Zlato i prvo Evropsko prvenstvo![uredi]

Logo prvog Evropskog fudbalskog prvenstva u Francuskoj 1960. godine.
Milan Galić, najbolji strelac Olimpijskog fudbalskog turnira 1960 godine i strelac 37 golova za nacionalnu selekciju.

Godina 1960. bila je, na reprezentativnom nivou, najzahtevnija zbog dva prvenstva u kratkom razmaku. Naime, te 1960. godine, UEFA je donela odluku da pokrene Evropsko prvenstvo, te Evropa više nije bila jedini kontinent bez svog zvaničnog takmičenja.

U kvalifikacijama za prvo Evropsko prvenstvo, tada pod nazivom Kup evropskih nacija, učestvovalo je 17 reprezentacija, a četiri najbolje plasirane plasirale su se na završni turnir čiji je domaćin od 6. do 10. juna bila Francuska. Reprezentacija Jugoslavije u dvomeču je ukupnim rezultatom 3:1 (1:1 u Sofiji) eliminisala selekciju Bugarske u prvom meču kvalifikacija, a zatim u zadnjem u Lisabonu prvo bila poražena od Portugala sa 2:1,[27] da bi u Beogradu rezultatom 5:1,[28] Jugoslavija overila plasman na Kup evropskih nacija kao jedna od četiri najbolje plasirane selekcije.

U prvom polufinalnom meču odigranom 6. juna na Parku prinčeva sastale su se Francuska i Jugoslavija i to je, dugi niz godina, bio jedan od najdramatičnijih susreta prvenstva koje će, kasnije, piti poznatije kao EURO. Jugoslavija je trijumfovala rezultatom 5:4,[29] najviše zahvaljujući golgeterskom tandemu Milan Galić i Dražan Jerković koji je vodio glavnu reč i kroz kvalifikacije. U samom finalu, Plavi su ponovo poraženi od Sovjetskog Saveza sa 2:1, pošto je Viktor Ponedeljnik postigao gol u drugom produžetku, tačnije 113.minutu.

Mesec dana po okončanju prvog Evropskog prvenstva u fudbalu, Plave je očekivao Olimpijski fudbalski turnir čiji je domaćin bila Italija. Po prvi put se početni deo turnira igrao po grupama, a prvoplasirana selekcija obezbeđivala je direktan plasman u polufinale. Nakon laganih pobeda nad Egiptom 6:1 i Turskom 4:0 usledio je novi meč sa Bugarskom. Do 81. minuta, Jugoslavija je het - trikom Milana Galića vodila sa 3:1, ali je u tih zadnjih devet minuta Bugarska došla do boda golovima Špira Debarskog.

Rezultati u grupi[uredi]

Grupa A[uredi]

26. avgust 1960.
12:00
Zastava Bugarske Bugarska 3:0 (1:0) Zastava Turske Turska Groseto Stadion Komunale
Sudija: Cezare Đani (Italija)
Gledalaca: 3.000
Diev Gol u 31. minutu 31' Gol u 58. minutu 58'
Hristov Gol u 67. minutu 67'
(Izveštaj)

26. avgust 1960.
12:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 6:1 (3:0) Zastava Egipta Egipat Peskara Stadion Adriatik
Sudija: Redžinald Lif (UK)
Gledalaca: n. p.
Rifa Gol u 3. minutu 3' (a. g)
Galić Gol u 30. minutu 30' (p)
Kostić Gol u 32. minutu 32' Gol u 61. minutu 61' Gol u 63. minutu 63'
Knez Gol u 49. minutu 49'
(Izveštaj) Atija Gol u 72. minutu 72'

29. avgust 1960.
12:00
Zastava Bugarske Bugarska 2:0 (0:0) Zastava Egipta Egipat L'Akvila Stadion Komunale
Sudija: Leo Helge (Danska)
Gledalaca: 3.500
Jordanov Gol u 42. minutu 42'
Diev Gol u 88. minutu 88'
(Izveštaj)

29. avgust 1960.
12:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 4:0 (1:0) Zastava Turske Turska Firenca Stadion Komunale
Sudija: Vinčenco Orlandini (Italija)
Gledalaca:
Kostić Gol u 10. minutu 10' Gol u 89. minutu 89'
Galić Gol u 46. minutu 46'
Knez Gol u 61. minutu 61'
(Izveštaj)

Reprezentacija Ut. P N I G+ G- Bodova
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3 2 1 0 13 4 5
Zastava Bugarske Bugarska 3 2 1 0 8 3 5
Zastava Egipta Egipat 3 0 1 2 4 11 1
Zastava Turske Turska 3 0 1 2 3 10 1


U polufinalu, 5. septembra u Napulju, čekao ih je domaćin – Italija. Pošto u regularnom delu nije bilo golova igrali su se produžeci. U 107.minutu najbolji igrač na ovom turniru, Milan Galić, zatresao je mrežu Alfijerija, ali je samo tri minuta kasnije Rosini uspeo da savlada Vidinića. U ovom susretu Italijani su dominirali, ali upravo zahvaljujući golmanu Vidiniću, ostao je nepromenjen rezultat.

Ono što nisu mogli da odluče sami igrači, odlučio je žreb.

Presudni trenutak dogodio se u zatvorenom prostoru bez prisustva publike. Glavni akter bio je Britanac, ser Stenli Raus, predsednik UEFA i član FIFA. On je u beli šešir stavio listiće sa imenima Italije i Jugoslavije, da bi, posle par trenutaka, izvukao jedan i saopštio ime prvog finaliste. Bila je to Jugoslavija![30]

Plavi su imali mnogo sreće u žrebu (tada nakon produžetaka nisu izvođeni jedanaesterci), a fortuna ih je poslužila i kada je u pitanju protivnik u finalnom susretu. Na veliko iznenađenje reprezentacija Danske eliminisala je Mađarsku sa 2:0. Iznenađenje je bilo ogromno naročito zbog činjenice da su Dancima, neposredno pre početka turnira, poginuli neki od igrača u avionskoj nesreći[31]. Tog 10. septembra u Rimu , Jugoslavija je već u prvom minutu došla do vođstva od 1:0 preko Milana Galića, a u 11. Željko Matuš povećava na 2:0. Uz Galića najbolji igrač turnira, Bora Kostić, u 69.minutu pogađa za 3:1, a Danska uspeva da ublaži poraz golom u zadnjim trenucima meča[32].

Posle više godina čekanja, Jugoslavija je konačno osvojila zlatnu medalju na Olimpijskom fudbalskom turniru i to sa sastavom u koji je javnost najmanje verovala, a taj isti sastav činili su: Golmani, Blagoje Vidinić, Milutin Šoškić zatim, Novak Roganović, Fahrudin Jusufi, Ante Žanetić, Vladimir Durković, Željko Perušić, Andrija Anković, Željko Matuš, Tomislav Knez, Milan Galić, Bora Kostić, Aleksandar Kozlina, Dušan Maravić, Velimir Sombolac, Silvester Takač, Ante Žanetić, dok su Selektorsku komisiju činili: Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić i Dragomir Nikolić.



Četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine[uredi]

Nakon dvanaest godina odlukom FIFA Svetsko prvenstvo se ponovo našlo u Južnoj Americi, odnosno u Čileu. Ukupno je 56 reprezentacija uzelo učešće u kvalifikacijama za ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu 1962. godine. Ove reprezentacije su se takmičile za 16 mesta, koliko je trebalo ekipa da učestvuje na završnom turniru u Čileu. Automatski su bili kvalifikovani jedino Čile, kao domaćin, i Brazil, kao aktuelni svetski šampion, tako da je ostalo 14 mesta za popunjavanje. U grupi 10 kvalifikacija Jugoslavija je savladala reprezentaciju Poljske (prvi meč 2:1 u Beogradu, a u Varšavi je bilo 1:1), dok meč sa Islandom nije odigran jer su Islanđani odustali od ovih kvalifikacija. Na premijernom meču u grupi, 4. maja 1962. godine naša reprezentacija poražena je od Evropskog šampiona, Sovjetskog Saveza sa 2:0[33]. Nakon toga, usledile su lagane pobede protiv Južnoameričkih selekcija, Urugvaja i Kolumbije, pa je sa druge pozicije bio obezbeđen odlazak u četvrtfinale. U grupnoj fazi, dominirao je napadački tandem Dražan Jerković - Milan Galić.

Grupa 1, Svetskog prvenstva 1962. godine[uredi]

Reprezentacija Uta P N I GD GP PG Poena
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 3 2 1 0 8 5 1.60 5
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3 2 0 1 8 3 2.67 4
Zastava Urugvaja Urugvaj 3 1 0 2 4 6 0.67 2
Zastava Kolumbije Kolumbija 3 0 1 2 5 11 0.45 1

30. maj 1962.
15:00
Zastava Urugvaja Urugvaj 2–1 Zastava Kolumbije Kolumbija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Dorogi (Mađarska)
Gledalaca: 7.908
Hose Sasija Gol u 56. minutu 56' Gol u 79. minutu 79'
Luis Kubilja Gol u 75. minutu 75'
(Izveštaj) Francisko Zuluaga Gol u 19. minutu 19' (pen)

31. maj 1962.
15:00
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 2–0 Zastava Jugoslavije Jugoslavija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Duš (Nemačka)
Gledalaca: 15.000
Valentin Kozmič Ivanov Gol u 51. minutu 51' Gol u 79. minutu 79'
Viktor Ponedelnik Gol u 83. minutu 83'
(Izveštaj)

2. jun 1962.
15:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 3–1 Zastava Urugvaja Urugvaj Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Galba (Čehoslovačka)
Gledalaca: 8.829
Skoblar Gol u 25. minutu 25' (pen)
Galić Gol u 29. minutu 29'
Jerković Gol u 49. minutu 49'
(Izveštaj) Anhel Kabrera Gol u 19. minutu 19'

3. jun 1962.
15:00
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 4–4 Zastava Kolumbije Kolumbija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Ecel Filho (Brazil)
Gledalaca: 8.040
Valentin Kozmič Ivanov Gol u 8. minutu 8' Gol u 11. minutu 11'
Igor Čislenko Gol u 10. minutu 10'
Viktor Ponedelnik Gol u 56. minutu 56'
(Izveštaj) Herman Akeros Gol u 21. minutu 21'
Markos Kol Gol u 68. minutu 68' [34]
Antonio Rada Gol u 72. minutu 72'
Marino Klinger Gol u 86. minutu 86'

6. jun 1962.
15:00
Zastava Sovjetskog Saveza Sovjetski Savez 2–1 Zastava Urugvaja Urugvaj Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Đani (Italija)
Gledalaca: 9.973
Aleksej Mamikin Gol u 38. minutu 38'
Valentin Kozmič Ivanov Gol u 89. minutu 89'
(Izveštaj) Hose Sasija Gol u 54. minutu 54'

7. jun 1962.
15:00
Zastava Jugoslavije Jugoslavija 5–0 Zastava Kolumbije Kolumbija Arika Stadion Karlos Ditborn
Sudija: Robles (Čile)
Gledalaca: 7.167
Galić Gol u 20. minutu 20' Gol u 61. minutu 61'
Jerković Gol u 25. minutu 25' Gol u 87. minutu 87'
Melić Gol u 82. minutu 82'
(Izveštaj)

Baš kao i na šampionatima 1958. i 1954. godine, reprezentaciju Jugoslavije u četvrtfinalu čekala je selekcija Zapadne Nemačke. Ovo prvenstvo obeležila je tvrda i gruba igra, kao i pojava stila koji će krasiti Italijansku reprezentaciju narednih godina - Katanaćo (u prevodu: katanac). Bez puno prilika i šansi, najbolju priliku u 85. minutu meča iskoristi je Petar Radaković[35], [36]. To je ujedno bila prva pobeda na Zapadnom Nemačkom od strane Plavih. U polufinalu, Jugoslaviju je čekala selekcija Čehoslovačke. Do 80. minuta, rezultat je bio nerešen, 1:1, a onda je Čehoslovačka golovima Adolfa Šerera u 81. i 84. minutu došla do plasmana u finale. Ponovo je, posle 32 godine, Jugoslavija bila u prilici da osvoji treće mesto. Međutim, u meču protiv domaćeg Čilea, Jugoslavija je prikazala najslabiju partiju na celom turniru. Čile je stvorio daleko veći broj šansi u prvom poluvremenu[37], a kada je delovalo da će utakmici otići u produžetke, Elario Rohas ne preterano snažnim i preciznim udarcem sa distance, postiže gol u 90. minutu, za trijumf Čilea kome je pripala bronzana medalja. Titulu šampiona odbranila je reprezentacija Brazila koja je u finalu savladala Čehoslovačku.

Evropsko prvenstvo 1968. godine. Poraz u finalu od Italije[uredi]

Dragan Džajić, najbolji igrač i strelac Evropskog prvenstva 1968. godine u Italiji.

Po prvi put, fudbalska reprezentacija Jugoslavije preskočila je dva velika takmičenja: Evropsko prvenstvo 1964. i Svetsko prvenstvo 1966. godine, dok je na Olimpijskom fudbalskom turniru 1964.godine, kao aktuelni šampion, zaustavljena u četvrtfinalu (poraz od Zapadne Nemačke, 1:0). To je rezultiralo smenom selektora, pa je na to mesto, pred početak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, postavljena dojučerašnja legenda reprezentacije, Rajko Mitić.

Do završne faze Kupa Nacija , tj Evropskog prvenstva 1968. , Jugoslavija je došla kroz kvalifikacije gde je dva puta pobeđena Albanija (4:0 u Beogradu i 2:0 u Tirani), te trijumfom nad Zapadnom Nemačkom u Beogradu sa 1:0, pa poraz u Hamburgu od 3:1 nije doveo plasman u pitanje.

U prvom polufinalu, Jugoslavija je savladala aktuelnog prvaka Sveta, reprezentaciju Engleske, golom nove zvezde, Dragana Džajića u 86. minutu[38], koji je debitovao za reprezentaciju 17. juna 1964. u Beogradu, u meču protiv Rumunije (1:2). Finalni susret odigran je 8. juna. Jugoslavija je povela u 39. minutu golom Dragana Džajića, ali je Anđelo Domengini izjednačio u 80. minutu. Posle dva produžetka rezultat je ostao nepromenjen. UEFA je odlučila da šampiona Evrope ne odluči bacanje novčića, (Italijani su na taj način eliminisali Sovjetski Savez u polufinalu) već da se novi meč odigra 10. juna. U ponovljenom susretu Italija je slavila rezultatom 2:0 i postala šampion Evrope. Od ovog prvenstva, turnir menja naziv u Evropsko prvenstvo umesto Kupa Nacija.

Period posle raspada SFRJ[uredi]

Pod imenima SRJ, SCG i Srbije fudbalska reprezentacija se kvalifikovala na tri svetska prvenstva i jedno evropsko. Prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj Savezna Republika Jugoslavija je odigrala 15. juna protiv Irana i pobedila 1:0 golom Siniše Mihajlovića u 72. minutu. Reprezentacija SR Jugoslavije je stigla do osmine finala i tamo bila poražena od Holandije (1:2).

Godine 2006. nastupila je na svetskom prvenstvu u Nemačkoj, pošto je u kvalifikacijama osvojila prvo mesto u svojoj grupi, ispred Španije, sa samo jednim primljenim golom. Srbija i Crna Gora je pobedila Bosnu i Hercegovinu sa 1:0, golom Mateje Kežmana u 7. minutu i overila plasman na Mundijal u Nemačkoj.[39] 11. juna, reprezentacija Srbije i Crne Gore je odigrala prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu, protiv Holandije na Centralnom stadionu u Lajpcigu i izgubila 0:1, a gol za reprezentaciju Holandije postigao je Arjen Roben.[40] 16. juna, reprezentacija Srbije i Crne Gore doživela je najveći debakl u istoriji ove reprezentacije, protiv Argentine 6:0 u Gelzenkirhenu.[41] 21. juna, reprezentacija Srbije i Crne Gore je odigrala poslednju utakmicu na ovom Mundijalu protiv Obale Slonovače na Alijanc areni u Minhenu pred 66 hiljade gledalaca. Srbija i Crna Gora je povela u 10. minutu golom Nikole Žigića i deset minuta kasnije posle gola Saše Ilića povećala prednost na 2:0, ali je Obala Slonovače postigla gol u 37. minutu i na odmor se otišlo rezultatom 2:1. U drugom poluvremenu Obala Slonovače je preokrenula rezultat i pobedila 2:3.[42] Za tri odigrane utakmice, na prvenstvu je zabeležila tri poraza uz gol razliku 2:10.

Nakon razlaza Srbije i Crne Gore[uredi]

Posle raspada Srbije i Crne Gore, smenjen je i Ilija Petković, a doveden španski stručnjak Havijer Klemente.[43] Srbija je svoju prvu utakmicu nakon raspada Srbije i Crne Gore odigrala u češkom gradu Uhersko Hradište i pobedila Češku rezultatom 3:1, golovima Danka Lazovića, Marka Pantelića i Aleksandra Trišovića. Svoju prvu utakmicu u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. Srbija je odigrala 2. septembra 2006. protiv Azerbejdžana na Marakani i zabeležila pobedu od 1:0.[44] Jedini gol na meču postigao je Nikola Žigić u 72. minutu. 17. oktobra 2007. godine Srbija je deklasirala Azerbejdžan sa 1:6 u Bakuu.[45] Srbija je završila na 3. poziciji u grupi A sa 6 pobeda, isto toliko i remija i 2 poraza i nije uspela da se kvalifikuje na Evropsko prvenstvo.

Odlazak na Svetsko prvenstvo 2010.[uredi]

Krajem avgusta 2008. na mesto selektora doveden je Radomir Antić. Na klupi Srbije, Antić je debitovao u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. protiv Farskih Ostrva i zabeležio pobedu od 2:0.[46] Narednu utakmicu u kvalifikacijama Srbija je odigrala na Stad de Frans protiv Francuske i uprkos odličnoj igri poražena 2:1.[47] 11. oktobar Srbija je pobedila Litvaniju 3:0 koja je do te utakmice imala dve pobede i to bez primljenog gola.[48] Četiri dana kasnije, Srbija je pobedila Austriju 3:1 na Ernst Hapel stadionu u Beču.[49] 28. marta 2009. godine, Srbija je pobedila Rumuniju sa 3:2 u Konstanci.[50] 6. juna Srbija je pobedila Austriju sa 1:0 na Marakani pred 55 hiljade gledalaca.[51] Srbija je overila odlazak na Mundijal pobedom od 5:0 nad Rumunijom.[52] Srbija je završila na 1. mestu u grupi, sa 7 pobeda, 1 remijem i 2 poraza, sa gol razlikom 22:8.

Prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, Srbija je odigrala 13. juna protiv Gane na Loftus Versfeld stadionu u Pretoriji i izgubila rezultatom 1:0.[53] Orlovi su igrali sa igračem manje od 74. minuta, jer je Aleksandar Luković dobio drugi žuti karton i primili gol sa penala u 85. minutu. 18. juna, Orlovi su pobedili Nemačku na Nelson Mandela Bej stadionu u Port Elizabetu golom Milana Jovanovića u 38. minutu.[54] 23. juna, Srbija je poražena od Australije 2:1 i završila učešće na Mundijalu u Južnoj Africi.[55] Gol za reprezentaciju Srbije na toj utakmici postigao je Marko Pantelić.

Neuspešne kvalifikacije[uredi]

Srbija protiv Slovenije u kvalifikacijama za EP 2012.

Srbija je na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2012. zabeležila pobedu od 3:0 protiv Farskih Ostrva.[56] 7. septembra 2010. godine, Srbija je odigrala nerešeno (1:1) sa Slovenijom u Beogradu.[57] Nedelju dana kasnije je smenjen Radomir Antić, a doveden Vladimir Petrović Pižon.[58] 8. oktobra, Srbija je neočekivano izgubila od Estonije i to sa 1:3 u Beogradu.[59] Četiri dana kasnije, meč između Srbije i Italije je prekinut u 7. minutu zbog nereda na tribinama.[60] UEFA je odlučila da utakmica bude registrovana službenim rezultatom 3:0 u korist Italije.[61] Prvu pobedu u kvalifikacama, na klupi Srbije, Pižon je zabeležio 25. marta 2011. godine protiv Severne Irske.[62] 11. oktobra 2011. Srbiji je trebala pobeda protiv Slovenije da bi otišla u baraž. Srbija je primila gol u finišu prvog poluvremena sa skoro pola terena, a u drugom poluvremenu Nemanja Vidić je promašio penal.[63] Srbija je završila na 3. mestu u grupi sa 4 pobeda, 3 remija i 3 poraza. Posle utakmice sa Slovenijom, smenjen je Pižon, a doveden Radovan Ćurčić.[64] Ćurčić je bio privremeni nosilac dužnosti selektora. Posle te utakmice iz nacionalnog tima su se povukli kapiten Dejan Stanković i najbolji defanzivac planete Nemanja Vidić.[65]

U aprilu 2012. Siniša Mihajlović postaje selektor reprezentacije Srbije.[66] 8. septembra 2012. Srbija je na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2014. odigrala nerešeno 0:0 protiv Škotske u Glazgovu.[67] Tri dana kasnije, Srbija je ostvarila jednu od najubedljivijih pobeda u istoriji reprezentacije (6:1) protiv Velsa u Novom Sadu.[68] Usledio je niz od tri poraza u kvalifikacijama: protiv Belgije u Beogradu 0:3,[69] protiv Makedonije u Skoplju 1:0[70] i protiv Hrvatske u Zagrebu 2:0.[71] Srbija je u poslednjoj utakmici kvalifikacija pobedila Makedoniju 5:1 u Jagodini.[72] Orlovi su završili na 3. mestu u grupi sa 4 pobeda, 2 remija i 4 poraza. Po završetku kvalifikacija Siniša Mihajlović je napustio klupu Orlova,[73] a privremeni nosilac dužnosti selektora bio je Ljubinko Drulović.[74]

Srbija protiv Portugala u kvalifikacijama za EP 2016.

U julu 2014. holandski stručnjak Dik Advokat postao je novi selektor Srbije.[75] Holanđanin je debitovao na klupi Srbije 7. septembra u prijateljskom meču protiv Francuske.[76] Srbija je remijem započela kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2016. protiv Jermenije u Jerevanu, a gol za Srbiju na toj utakmici postigao je Zoran Tošić u 90. minutu.[77] Tri dana kasnije, Srbija je dočekala Albaniju u 2. kolu kvalifikacija. U 41. minutu meča, iznad stadiona pojavio dron (letelica na daljinsko upravljanje) za koji je bila zakačena zastava sa mapom takozvane velike Albanije. Dron sa zastavom je nadletao teren nekoliko minuta, što je izazvalo veliko negodovanje, zvižduke i skandiranje srpskih navijača. Sudija je prekinuo meč zbog uletanja drona. U jednom trenutku, srpski fudbaler Stefan Mitrović je uhvatio zastavu.[78] Stefan je skinuo zastavu i hteo je da se utakmica nastavi, a albanski fudbaleri su ga napali. Disciplinska komisija Uefe odlučila je 24. oktobra da posle prekida kvalifikacione utakmice za plasman na Evropsko prvenstvo u fudbalu 2016. između Srbije i Albanije kazni srpsku reprezentaciju oduzimanjem tri boda, ali je meč registrovan službenim rezultatom 3:0 u korist srpske reprezentacije.[79] Međutim, ovu odluku je 10. jula 2015. osporio Sud za sportsku arbitražu u Lozani, koji je naložio da se utakmica registruje sa 3ː0 u korist albanske reprezentacije, ali da se i pored toga srpskoj reprezentaciji oduzmu tri boda. Posle poraza od Danske, FSS i Dik Advokat su sporazumno raskinuli ugovor,[80] a za novog selektora je izabran Radovan Ćurčić.[81] 4. septembra 2015. Srbija je pobedila Jermeniju sa 2:0 i ostvarila prvu pobedu u kvalifikacijama.[82] 8. oktobra Srbija je pobedila Albaniju sa 2:0 u Elbasanu, golovima Aleksandra Kolarova i Adema Ljajića u sudijskoj nadoknadi.[83] U poslednjem meču kvalifikacija, Srbija je poražena od Portugala rezultatom 1:2 u Beogradu.[84] Gol za Orlove na tom meču postigao je Zoran Tošić i sa 3 pogotka je najbolji strelac reprezentacije Srbije u ovim kvalifikacijama i 2. strelac grupe, sa 2 pogotka manje od Kristijana Ronalda. Srbija je završila na pretposlednjem mestu u grupi I, sa 2 pobede, 1 remijem i 5 poraza, sa gol razlikom 8:13.

Odlazak na Svetsko prvenstvo 2018.[uredi]

Debitant u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018. godine i strelac gola protiv selekcije Gruzije, Aleksandar Prijović.

U aprilu 2016. smenjen je Radovan Ćurčić,[85] a doveden je Slavoljub Muslin.[86] Nakon dobrih rezultata u prijateljskim mečevima u proleće 2016. Srbija je odigrala nerešeno (2:2) protiv učesnika osmine finala Evropskog prvenstva, reprezentacije Republike Irske, 5. septembra u prvom meču kvalifikacija za Svestko prvenstvo 2018.[87] Golove za Srbiju na toj utakmici postigli su Filip Kostić i Dušan Tadić, koji su ujedno imali i po asistenciju. Mesec dana kasnije, Orlovi su ostvarili prvu pobedu u kvalifikacijama, na gostovanju protiv Moldavije (3:0).[88] Golove su postigli Filip Kostić, kapiten Branislav Ivanović i Dušan Tadić. Tadić je uz gol imao i dve asistencije.

9. oktobra, par dana nakon pobede u Kišinjevu, Orlovi su ostvarili veoma bitnu pobedu (3:2) protiv Austrije.[89] Dva pogotka za Srbiju je postigao Aleksandar Mitrović i jedan Dušan Tadić koji je ponovo, kao na prethodnom meču postigao gol i zabeležio dve asistencije. 12. novembra, Mitrović je golom u 86. minutu doneo veoma bitan bod Srbiji u poslednjem meču u 2016, protiv polufinaliste Evropskog prvenstva, Velsa u Kardifu.[90] 24. marta, Srbija je posle preokreta savladala Gruziju rezultatom 3:1 u Tbilisiju i ostvarila prvu pobedu u 2017.[91] Tadić je postigao gol sa bele tačke u 45. minutu, zatim Mitrović sjajnim golom donosi vođstvo Srbiji, a debitant Mijat Gaćinović se upisao u listu strelaca u 86. minutu. Ponovo je Tadić bio centralna figura meča, sa dve asistencije i jednim golom. 11. juna, Srbija je dočekala Vels pred 46 hiljada navijača na stadionu Rajko Mitić i odigrala nerešeno (1:1).[92] Gol za Srbiju postigao je ponovo Aleksandar Mitrović. 2. septembra Srbija je ostvarila pobedu od 3:0 protiv Moldavije na stadionu Partizana.[93] Golove za Srbiju postigli su Gaćinović, Kolarov i Mitrović. Tri dana kasnije, Orlovi su se sastali u verovatno odlučujućoj utakmici u ovim kvalifikacijama, sa Republikom Irskom u Dablinu. Kolarov je sjajnim golom u 55. minutu doneo pobedu Srbiji od 1:0 i doveo na korak od Mundijala.[94] Treba napomenuti da su Orlovi igrali sa igračem manje od 68. minuta, jer je Nikola Maksimović dobio direktan crveni karton. Nakon poraza od Austrije u gostima 3:2 i teške pobede nad Gruzijom u Beogradu od 1:0 (jedini strelac bio je Aleksandar Prijović), Srbija je kvalifikacije završila kao prva u grupi D sa 21 poenom i tako izborila plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji.

Novo takmičenje, Liga nacija[uredi]

Sredinom 2017. godine postalo je izvesno da će predsednik UEFAe, Aleksandar Čeferin, pokrenuti svoje takmičenje pod nazivom Liga nacija. Cilj je bio da se dosadašnje prijateljske utakmice, koje nisu imale takmičarski značaj, zamene takmičarskim, a kao nagrada najbolje selekcije iz svojih grupa, tj liga, izborile bi učešće na EURU 2020. godine. Zbog svog rejtinga na UEFA rang listi (28. mesto[95]), Srbija je bila smeštena u Ligu C, a grupu 4 zajedno sa selekcijama: Rumunije, Litvanije i Crne Gore.[96]

Stadioni[uredi]

Na stadionu Rajko Mitić reprezentacija Srbije je odigrala najviše utakmica.

Nakon raspada SFRJ, fudbalska reprezentacija Srbije je odigrala najviše utakmica u Beogradu na stadionu Rajko Mitić i stadionu JNA. 2. septembra 1998. godine SR Jugoslavija je odigrala prvu utakmicu van Beograda. SR Jugoslavija je odigrala prijateljsku utakmicu u Nišu na Čairu protiv Švajcarske pred 16.000 gledalaca.[97] Osim u Beogradu, reprezentacija Srbije je igrala utakmice i u drugim gradovima Srbije. Prvu utakmicu na stadionu Karađorđe u Novom Sadu Srbija je odigrala 8. septembra 2012. protiv Velsa u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014. Srbija je pobedom nad Velsom od 6:1 ostvarila jednu od najubedljivijih pobeda u istoriji reprezentacije. Srbija je na stadionu Karađorđe odigrala 5 utakmica i zabeležila 5 pobeda uz gol razliku 15:2.

Reprezentacija Srbije je odigrala po jednu utakmicu u Smederevu, Kruševcu, Jagodini i Užicu.

Slika reprezentacije[uredi]

Nadimak[uredi]

Srbija je svoju prvu utakmicu nakon raspada Srbije i Crne Gore odigrala u Češkoj 16. avgusta 2006. i pobedila Češku sa 3:1. Od tada reprezentacija Srbije nosi nadimak Orlovi.[98]

Dresovi[uredi]

Dresove reprezentacije Srbije trenutno proizvodi Umbro.

Period Proizvođač
1974–2001 Nemačka Adidas
2001–2006 Italija Loto
2006–2014 Sjedinjene Američke Države Najki
2014–2018 Engleska Umbro
2018– Nemačka Puma

Dresovi kroz istoriju[uredi]

Jugoslavija 1920–1992[uredi]

1930 WC[99][100]
1950–1962
1974 WC
1982 WC
1984 Euro
1990 WC

SR Jugoslavija/Srbija i Crna Gora 1992–2006[uredi]

1998 WC
2000 Euro
2006 WC

Srbija[uredi]

2006–2008
2008–2010
2010–2012
2012–2014
2014–2016
2016–2018
2018–

Rezultati reprezentacije[uredi]

Fudbalska reprezentacija Srbije do sada nije osvojila Svetsko ili Evropsko prvenstvo. Najbolji rezultat na Svetskom prvenstvu ostvarila je reprezentacija Kraljevine Jugoslavije 1930. godine u Urugvaju, gde je stigla do polufinala. Na naredna 2 Svetska prvenstva, Kraljevina Jugoslavija se nije kvalifikovala. 32 godine kasnije, reprezentacija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ostvarila je isti uspeh. Od 1950. do 1992. SFRJ je nastupila na 7 Svetskih prvenstva.

Najbolji rezultat na Evropskim prvenstvima, SFRJ je ostvarila na prvom, 1960. godine u Francuskoj i 8 godina kasnije u Italiji gde su stigli do finala. 1960. su poraženi od Sovjetskog Saveza 2:1 nakon produžetka u Parizu, a osam godina kasnije, u Rimu od domaćina, Italije. Prva utakmica završila se rezultatom 1:1, posle produžetka. U drugoj utakmici, Italija je pobedila rezultatom 2:0. 1976. godine Evropsko prvenstvo je održano u Jugoslaviji. Jugoslavija je završila na 4. mestu, jer je u utakmici za 3. mesto u Zagrebu izgubila od Holandije 3:2 posle produžetka.

Kao SR Jugoslavija je nastupila na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Francuskoj, gde je stigla do osmine finala. Kao SCG je nastupila 2006. godine u Nemačkoj gde je završila već u grupi, bez ijedne pobede. Utakmica protiv Obale Slonovače sa Svetskog prvenstva je ujedno i poslednja kao SCG.

Srbija je svoju prvu utakmicu nakon raspada Srbije i Crne Gore odigrala u češkom gradu Uhersko Hradište i pobedila Češku rezultatom 3:1 16. avgusta 2006. U 2006. godini, Srbija nije izgubila. Prvi put su poraženi, od Kazahstana 24. marta 2007. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine. Srbija nije uspela da se kvalifikuje na prvo veliko takmičenje, kao Srbija, na Evropsko prvenstvo 2008. godine.

Srbija se plasirala na Svetsko prvenstvo 2010. godine kao prvoplasirana ekipa. U grupi je završila iznad svetskog vicešampiona Francuske. U Južnoj Africi izabranici Radomira Antića završili su na 4. mestu u grupi. 18. juna u 2. utakmici grupe su zabeležili pobedu od 1:0 protiv Nemačke.

Nakon osam godina, Srbija se plasirala na neko veliko takmičenje. Ekipa Slavoljuba Muslina se plasirala kao prvoplasirana ekipa grupe na Svetsko prvenstvo 2018. godine u Rusiji.

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2018.[uredi]

Tabela grupe D I D N I DG PG GR Bod.
1. Zastava Srbije Srbija 10 6 3 1 18 7 +11 21
2. Zastava Republike Irske Republika Irska 10 5 4 1 12 6 +6 19
3. Zastava Velsa Vels 10 4 5 1 13 6 +7 17
4. Zastava Austrije Austrija 10 4 3 3 14 12 +2 15
5. Zastava Gruzije Gruzija 10 0 5 5 8 14 -6 5
6. Zastava Moldavije Moldavija 10 0 2 8 4 23 -19 2
Datum Mesto Gledalaca Protivnik Rezultat Strelci za Srbiju
5. septembar 2016. Beograd, Srbija 7.896 Zastava Republike Irske Republika Irska 2:2 Kostić (62.) Tadić (69. pen.)
6. oktobar 2016. Kišinjev, Moldavija 6.192 Zastava Moldavije Moldavija 3:0 Kostić (19.) Ivanović (37.) Tadić (59.)
9. oktobar 2016. Beograd, Srbija 14.200 Zastava Austrije Austrija 3:2 Mitrović (6, 23.) Tadić (74.)
12. novembar 2016. Kardif, Vels 32.879 Zastava Velsa Vels 1:1 Mitrović (86.)
24. mart 2017. Tbilisi, Gruzija 31.328 Zastava Gruzije Gruzija 3:1 Tadić (44. pen.) Mitrović (64.) Gaćinović (86.)
11. jun 2017. Beograd, Srbija 46.673 Zastava Velsa Vels 1:1 Mitrović (74.)
2. septembar 2017. Beograd, Srbija 9.974 Zastava Moldavije Moldavija 3:0 Gaćinović (20.) Kolarov (30.) Mitrović (81.)
5. septembar 2017. Dablin, Republika Irska 50.153 Zastava Republike Irske Republika Irska 1:0 Kolarov (55.)
6. oktobar 2017. Beč, Austrija 42.400 Zastava Austrije Austrija 2:3 Milivojević (11.) Matić (83.)
9. oktobar 2017. Beograd, Srbija 43.000 Zastava Gruzije Gruzija 1:0 Prijović (74.)

Svetsko prvenstvo[uredi]

Godina Kolo Plasman IG P N IZ GD GP
Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija (1930–1938)
Urugvaj 1930. Polufinale1[101][102] 4. mesto 3 2 0 1 7 7
Kraljevina Italija 1934. Nije se kvalifikovala
Francuska 1938
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija (1950–1990, do 1962. kao FNR Jugoslavija)
Brazil 1950. 1. kolo 5. mesto 3 2 0 1 7 3
Švajcarska 1954. Četvrtfinale 7. mesto 3 1 1 1 2 3
Švedska 1958. 5. mesto 3 1 2 1 7 7
Čile 1962. Utakmica za 3. mesto 4. mesto 6 3 0 3 10 7
Engleska 1966. Nije se kvalifikovala
Meksiko 1970.
Nemačka 1974. 2. kolo 7. mesto 6 1 2 3 12 7
Argentina 1978. Nije se kvalifikovala
Španija 1982. 1. kolo 16. mesto 3 1 1 1 2 2
Meksiko 1986. Nije se kvalifikovala
Italija 1990. Četvrtfinale 5. mesto 5 3 1 1 8 6
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija (1994–2002)
Sjedinjene Američke Države 1994. Suspendovana2
Francuska 1998. 2. kolo 9. mesto 4 2 1 1 5 4
Južna KorejaJapan 2002. Nije se kvalifikovala
Srbija i Crna Gora Srbija i Crna Gora (2006)
Nemačka 2006. 1. kolo 32. mesto 3 0 0 3 2 10
Srbija Srbija (2010–)
Južnoafrička Republika 2010. 1. kolo 23. mesto 3 1 0 2 2 3
Brazil 2014. Nije se kvalifikovala
Rusija 2018. Kvalifikovala se
Katar 2022. -
Ukupno 11/20 0 titule 43 17 8 18 64 59
Napomene:
1 Nije odigran meč za treće mesto, prema zvaničnom izveštaju FIFE Kraljevina Jugoslavija je zauzela 4. mesto.
2 Zabranjeno učešće zbog sankcija

Evropsko prvenstvo[uredi]

Godina Kolo Plasman IG P N IZ GD GP
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija (1960–1992, 1960. kao FNR Jugoslavija)
Francuska 1960. Finale 2. mesto 2 1 0 1 1 2
Španija 1964. Nije se kvalifikovala
Italija 1968. Finale 2. mesto 3 1 1 1 2 3
Belgija 1972. Nije se kvalifikovala
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija 1976. Utakmica za 3. mesto 4. mesto 2 0 0 2 4 7
Italija 1980. Nije se kvalifikovala
Francuska 1984. 1. kolo 8. mesto 3 0 0 3 2 10
Zapadna Nemačka 1988. Nije se kvalifikovala
Švedska 1992. Kvalifikovala se1
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija (1996–2000)
Engleska 1996. Suspendovana2
BelgijaHolandija 2000. Četvrtfinale 7. mesto 4 1 1 2 8 13
Srbija i Crna Gora Srbija i Crna Gora (2004)
Portugalija 2004. Nije se kvalifikovala
Srbija Srbija (2008–)
AustrijaŠvajcarska 2008. Nije se kvalifikovala
PoljskaUkrajina 2012.
Francuska 2016.
Evropska unija 2020.
Ukupno 5/15 0 titule 14 3 2 9 17 35
Napomene:
1 Kvalifikovala se, ali joj nije bilo dozvoljeno da učestvuje zbog sankcija tokom Jugoslovenskih ratova. Danska, koja je završila druga u kvalifikacionoj grupi SFR Jugoslavije, učestvovala umesto nje i na kraju osvojila prvenstvo.
2 Zabranjeno učešće zbog sankcija

Osvojene medalje[uredi]

Takmičenje Zlato Srebro Bronza Ukupno
Svetsko prvenstvo 0 0 0 0
Olimpijske igre 0 0 0 0
Evropsko prvenstvo 0 0 0 0
Mediteranske igre 0 0 0 0
Ukupno 0 0 0 0

Sve medalje je osvojila reprezentacija SFR Jugoslavije (1946—1992)

Selektori[uredi]

Godina Ime
Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija (1920—1941)
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija (1946—1992)
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija (1992—2003)
1920—2003. Spisak selektora fudbalske reprezentacije
Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije i SR Jugoslavije
Srbija i Crna Gora Srbija i Crna Gora (2003—2006)
2003—2006. Spisak selektora fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore
Srbija Srbija (2006—)
2006—2007. Španija Havijer Klemente
2007—2008. Srbija Miroslav Đukić
2008—2010. Srbija Radomir Antić
2010—2011. Srbija Vladimir Petrović Pižon
2012—2013. Srbija Siniša Mihajlović
2014. Holandija Dik Advokat
2014—2016. Srbija Radovan Ćurčić
2016—2017. Srbija Slavoljub Muslin
2018— Srbija Mladen Krstajić

Trenutni sastav[uredi]

Ime Datum rođenja Nastupi golovi Klub
Golmani
Vladimir Stojković 28. jul 1983. 78 0 Srbija Partizan
Predrag Rajković 31. oktobar 1995. 7 0 Izrael Makabi Tel Aviv
Marko Dmitrović 24. januar 1992. 1 0 Španija Eibar
Odbrana
Branislav Ivanović 22. februar 1984. 100 12 Rusija Zenit
Aleksandar Kolarov 10. novembar 1985. 72 10 Italija Roma
Antonio Rukavina 26. januar 1984. 44 0 Španija Viljareal
Ivan Obradović 25. jul 1988. 26 1 Belgija Anderleht
Duško Tošić 19. januar 1985. 21 1 Turska Bešiktaš
Nikola Maksimović 25. novembar 1991. 18 0 Italija Napoli
Stefan Mitrović 22. maj 1990. 12 0 Belgija Gent
Miloš Veljković 26. septembar 1995. 2 0 Nemačka Verder Bremen
Jagoš Vuković 10. jun 1988. 7 0 Grčka Olimpijakos
Srednji red
Adem Ljajić 29. septembar 1991. 25 5 Italija Torino
Dušan Tadić 20. novembar 1988. 47 12 Engleska Sauthempton
Nemanja Matić 1. avgust 1988. 36 2 Engleska Mančester junajted
Sergej Milinković-Savić 27. februar 1995. 2 0 Italija Lacio
Luka Milivojević 7. april 1991. 24 1 Engleska Kristal Palas
Nemanja Gudelj 16. novembar 1991. 22 1 Kina Tjencin Tajda
Mijat Gaćinović 8. februar 1995. 5 2 Nemačka Ajntraht Frankfurt
Marko Grujić 13. april 1996. 4 0 Engleska Liverpul
Ljubomir Fejsa 14. avgust 1988. 23 0 Portugalija Benfika
Nenad Krstičić 3. jul 1990. 4 0 Srbija Crvena zvezda
Andrija Živković 11. jul 1996. 7 0 Portugalija Benfika
Napad
Aleksandar Mitrović 16. septembar 1994. 33 11 Engleska Njukasl junajted
Filip Kostić 1. novembar 1992. 19 2 Nemačka Hamburger
Aleksandar Prijović 21. april 1990. 7 1 Grčka PAOK
Nemanja Radonjić 15. februar 1996. 1 0 Srbija Crvena zvezda

Statistika igrača[uredi]

Dejan Stanković je odigrao najveći broj utakmica za reprezentaciju.
Najviše utakmica
# Ime i prezime Godine u reprezentaciji Utakmice Golovi
1 Dejan Stanković 1998–2013 103 15
2 Savo Milošević 1994–2008 102 37
3 Branislav Ivanović 2005– 102 12
4 Dragan Džajić 1964–1979 85 23
5 Dragan Stojković 1983–2001 84 15
6 Vladimir Stojković 2006– 78 0
7 Zoran Tošić 2007– 76 11
8 Predrag Mijatović 1989–2003 73 26
9 Aleksandar Kolarov 2008– 72 10
10 Zlatko Vujović 1979–1990 70 25
Stjepan Bobek je igrač sa najviše postignutih golova za reprezentaciju.
Najviše golova
# Ime i prezime Godine u reprezentaciji Golovi Utakmice Prosek
1 Stjepan Bobek[a] 1946–1956 38 63 0.60
2 Blagoje Marjanović 1926–1938 37 58 0.64
Milan Galić 1959–1965 37 51 0.72
Savo Milošević 1994–2008 37 102 0.36
5 Rajko Mitić 1946–1957 32 59 0.54
6 Dušan Bajević 1970–1977 29 37 0.78
7 Todor Veselinović 1953–1961 28 37 0.76
8 Borivoje Kostić 1956–1964 26 33 0.79
Predrag Mijatović 1989–2003 26 73 0.38
10 Zlatko Vujović 1979–1990 25 70 0.36
  • ažurirano 14. 11. 2017.

Kapiteni (SRJ, SCG, SRB)[uredi]

Sastavi[uredi]

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. Stjepan Bobek je postigao 38 golova za reprezentaciju Jugoslavije, pošto nije imao nastup za Srbiju u kutijici je naveden Savo Milošević koji je dao gol manje.

Reference[uredi]

  1. Rang država , www.fifa.com (engleski), Pristupljeno 18. decembar 2014.
  2. 2,0 2,1 Zvanični sajt FIFE www.fifa.com (engleski), Pristupljeno 29. april 2013.
  3. FIFA Association Information www.fifa.com (engleski), Pristupljeno 24. jun 2015.
  4. Dnevno | Istorijske greške u Montevideu - Ko je zapravo bio 'Dunster', a ko nije ni išao na put
  5. Razdor u brazilskoj reprezentaciji, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  6. I Brazil smo tukli u Montevideu, Akter Online, Miodrag Milošević, mart 2010, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  7. Glanville. str. 22.
  8. Još uvek sjaji bronza iz Montevidea
  9. FIFA tehnički komitet (1986). „Permanent Table” (PDF). Svetsko prvenstvo 1986 – tehnički izveštaj. str. 230. Pristupljeno 11. 7. 2010. 
  10. Konačan plasman - SP 1930, www.fifa.com
  11. Svetsko prvenstvo u fudbalu 1930, www.fifa.com
  12. Politika Online - Svilen gajtan na kraju rata
  13. „Olympic Football Tournament London 1948 - Yugoslavia 6:1 (0:1) Luxembourg - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  14. „Olympic Football Tournament London 1948 - Great Britain 1:3 (1:2) Yugoslavia - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  15. „Olympic Football Tournament London 1948 - Yugoslavia 1:3 (1:1) Sweden - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  16. „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Yugoslavia-Switzerland”. FIFA.com. 25. 6. 1950. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  17. „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Yugoslavia-Mexico”. FIFA.com. 28. 6. 1950. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  18. „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Matches - Brazil-Yugoslavia”. FIFA.com. 1. 7. 1950. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  19. „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 5:5 a.e.t. (5:5 3:0) Soviet Union - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  20. „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 3:1 (2:1) Soviet Union - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  21. „Olympic Football Tournament Helsinki 1952 - Yugoslavia 3:1 (3:1) Germany FR - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  22. adidas Golden Boot:. „1954 FIFA World Cup Switzerland ™”. FIFA.com. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  23. „Olympic Football Tournament Melbourne 1956 - Yugoslavia 9:1 (5:1) USA - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  24. „Olympic Football Tournament Melbourne 1956 - Yugoslavia 4:1 (0:0) India - Overview”. FIFA.com. 12. 1. 2018. Pristupljeno 22. 2. 2018. 
  25. Stjepan Bobek, www.reprezentacija.rs, Pristupljeno 14. 4. 2013.
  26. Istorija žreba na Svetskim prvenstvima, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  27. UEFA EURO 1960 - History - Portugal-Serbia – UEFA.com
  28. UEFA EURO 1960 - History - Serbia-Portugal – UEFA.com
  29. UEFA EURO 1960 - History - France-Serbia – UEFA.com
  30. Jedino olimpijsko zlato fudbalera | SPORTSKA KUPUSARA
  31. Politika Online - Od „Tito protiv Staljina” do Miličinog zlata
  32. Yugoslavia - Denmark 3-1 (1960 Summer Olympics: Final, 10.09.1960.) - YouTube
  33. https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=231/match=1563/index.html
  34. Olimpijski gol
  35. https://www.youtube.com/watch?v=kOSrXXT-Y-A
  36. https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=232/match=1511/index.html#overview#nosticky
  37. https://www.youtube.com/watch?v=ObOgFW4qOF0
  38. http://www.uefa.com/uefaeuro/season=1968/matches/round=175/match=3937/index.html
  39. „Idemo u Nemačku!!!”, Спортска централа, 12. октобар 2005. Приступљено 21. априла 2017.
  40. „Holandija pobedila SCG golom Robena”, Б92, 11. јун 2006. Приступљено 6. априла 2017.
  41. „Plavi poniženi: SCG - Argentina 0:6!”, Мондо, 16. јун 2006. Приступљено 6. априла 2017.
  42. „SCG - Obala Slonovače iz 2:0 u 2:3”, Б92, 21. јун 2006. Приступљено 6. априла 2017.
  43. „Havijer Klemente selektor Srbije!”, Мондо, 16. јул 2006. Приступљено 6. априла 2017.
  44. „Srbija - Azerbejdžan 1:0”, Б92, 2. септембар 2006. Приступљено 21. априла 2017.
  45. „Havijer Klemente selektor Srbije!”, Блиц, 18. октобар 2007. Приступљено 6. априла 2017.
  46. „Srbija - Farska Ostrva 2:0”, Блиц, 6. септембар 2008. Приступљено 6. априла 2017.
  47. „Србија поражена од Француске”, РТС, 10. септембар 2008. Приступљено 6. априла 2017.
  48. „Srbija ubedljivo pobedila Litvaniju”, РТС, 11. октобар 2008. Приступљено 6. априла 2017.
  49. „Pobeda Srbije u Austriji 3:1”, Б92, 15. октобар 2008. Приступљено 6. априла 2017.
  50. „Velika pobeda Srbije u Konstanci!”, Б92, 28. март 2009. Приступљено 6. априла 2017.
  51. „Srbija pobedila Austriju”, РТС, 6. јун 2009. Приступљено 6. априла 2017.
  52. „'Petarda' briljantne Srbije za SP!”, Б92, 10. октобар 2009. Приступљено 6. априла 2017.
  53. „Poraz Srbije na startu Svetskog Prvenstva!”, Б92, 13. јун 2010. Приступљено 6. априла 2017.
  54. „Srbija pobedila Nemačku!”, Вечерње новости, 18. јун 2010. Приступљено 6. априла 2017.
  55. „Srbija završila SP”, Вечерње новости, 23. јун 2010. Приступљено 6. априла 2017.
  56. „Srbija pobedila Farska Ostrva na startu kvalifikacija”, Блиц, 3. септембар 2010. Приступљено 8. априла 2017.
  57. „Jedva remi”, РТС, 7. септембар 2010. Приступљено 8. априла 2017.
  58. „Smenjen Antić, Vladimir Petrović Pižon novi selektor!”, Блиц, 15. септембар 2010. Приступљено 8. априла 2017.
  59. „Katastrofa Srbije, Estonci pobedili sa 3:1!”, Блиц, 8. октобар 2010. Приступљено 8. априла 2017.
  60. „Nova sramota: Zbog navijača prekinut meč Italija - Srbija!”, Блиц, 12. октобар 2010. Приступљено 8. априла 2017.
  61. „UEFA odlučila: Italija-Srbija 3:0”, РТС, 12. октобар 2010. Приступљено 8. априла 2017.
  62. „Преокрет на Маракани”, РТС, 25. март 2011. Приступљено 8. априла 2017.
  63. „Novi krah, Srbija bez baraža”, Б92, 11. октобар 2011. Приступљено 8. априла 2017.
  64. „Ćurčič v.d. selektor Srbije, izbori uskoro”, Вечерње новости, 17. октобар 2011. Приступљено 8. априла 2017.
  65. „Stanković i Vidić: Zbogom Orlovi!”, Моззарт спорт, 12. октобар 2011. Приступљено 8. априла 2017.
  66. „Tole potvrdio: Siniša Mihajlović novi selektor Srbije!”, Телеграф, 21. април 2012. Приступљено 8. априла 2017.
  67. „Реми Србије и Шкотске у Глазгову”, РТВ, 8. септембар 2012. Приступљено 10. априла 2017.
  68. „Konačno prava Srbija! "Orlovi" deklasirali Vels u Novom Sadu i dobili "desetku"!”, Блиц, 11. септембар 2012. Приступљено 10. априла 2017.
  69. „"Belgija kontrama kaznila Srbiju”, Б92, 12. октобар 2012. Приступљено 10. априла 2017.
  70. „"SP: Novi poraz očajne Srbije”, Б92, 16. октобар 2012. Приступљено 10. априла 2017.
  71. „"Srbija se pobedila na Maksimiru 0:2”, Б92, 22. март 2013. Приступљено 10. априла 2017.
  72. „"Srbija blistala na krilima Baste”, Б92, 15. октобар 2013. Приступљено 10. априла 2017.
  73. „Mihajlović nije više selektor Srbije: Biću trener Sampdorije!”, Блиц, 19. новембар 2013. Приступљено 11. априла 2017.
  74. „Ljubinko Drulović privremeni selektor "orlova"”, Блиц, 14. фебруар 2014. Приступљено 11. априла 2017.
  75. „Дик Адвокат нови селектор Србије”, РТС, 22. јул 2014. Приступљено 11. априла 2017.
  76. „Kolarov pocepao mrežu za remi Srbije protiv Francuske (FOTO) (VIDEO)”, Телеграф, 7. септембар 2014. Приступљено 11. априла 2017.
  77. „Србија извукла бод у Јеревану”, РТС, 11. октобар 2014. Приступљено 11. априла 2017.
  78. OVO JE HEROJ SRBIJE: Stefan Mitrović spustio albansku zastavu na zemlju!” Курир, 15. октобар 2014”. Kurir.rs. Приступљено 22. 2. 2018. 
  79. Vinulović, B. UEFA odlučila: Srbiji pobeda sa 3:0 uz oduzimanje tri boda!” Блиц, 24. октобар 2014”. Sport.blic.rs. Приступљено 22. 2. 2018. 
  80. Autor: mondo.rs (15. 11. 2014). Dik Advokat više nije selektor Srbije!” Мондо, 15. новембар 2014”. Mondo.rs. Приступљено 22. 2. 2018. 
  81. „Ћурчић нови селектор фудбалера Србије!”. sport.blic.rs. Приступљено 11. 5. 2016. 
  82. B. Vinulović / N. Todorović. IZAŠLI IZ MINUSA Jermenija pala za prvu pobedu "orlova" u kvalifikacijama” Блиц, 4. септембар 2015”. Sport.blic.rs. Приступљено 22. 2. 2018. 
  83. MUK U ELBASANU: Srbija golovima Kolarova i Ljajića u nadoknadi deklasirala Albaniju” Курир, 8. октобар 2015”. Kurir.rs. 8. 10. 2015. Приступљено 22. 2. 2018. 
  84. Hovhanisjan (11. 10. 2015). „Poraz za kraj tužnih kvalifikacija! Мондо, 11. октобар 2015”. Mondo.rs. Приступљено 22. 2. 2018. 
  85. „Ćurčić više nije selektor Srbije, otišao i Savo!”. 
  86. „Muslin selektor Srbije”. 
  87. „NA KRAJU - REMI Srbija preokrenula, pa ispustila pobedu!”. 
  88. „Rastrčana Srbija ubedljiva u Kišinjevu”. 
  89. „Maestro Tadić srušio Austriju, Srbija lider!”. 
  90. „KARDIF Srbija uzela bod u Velsu! (VIDEO)”. 
  91. „Важна победа Србије у Тбилисију, Тадић централна фигура меча”. 
  92. „Novi remi Srbije, Mitrović opet spasao "Orlove". 
  93. „Navijači uživali u Humskoj, Orlovi lete ka Rusiji!”. 
  94. „Srbija pobedila u Dablinu,korak do Mundijala 2018.”. 
  95. Liga nacija - Vreme je za žreb, šta nas čeka u novom takmičenju? - Sportske.net
  96. LIGA NACIJA: Startuje novo UEFA takmičenje, Srbija u 'C' ligi! - Mondijal, Fudbal, Reprezentacija, Top News
  97. „Југославија - Швајцарска, www.reprezentacija.rs”. Reprezentacija.rs. Приступљено 15. 4. 2017. 
  98. PRVA UTAKMICA I POBEDA FUDBALSKE REPREZENTACIJE SRBIJE” Савремени спорт, 16. август 2006”. Savremenisport.com. 28. 3. 2017. Приступљено 22. 2. 2018. 
  99. fifa world cup 1930 group knock out stages - Historical Football Kits
  100. http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/kako_je_plavi_dres__pocrveneo.14.html?news_id=237868(srpski)
  101. Nije odigran meč za treće mesto, ali je Jugoslaviji dodeljena bronzana medalja.[1], Pristupljeno 29. april 2013.
  102. Blic Online | Još uvek sjaji bronza iz Montevidea, Pristupljeno 29. april 2013.

Spoljašnje veze[uredi]

Godina Ime
1994—2001 Dragan Stojković
2001—2008 Savo Milošević
2008—2011 Dejan Stanković
2012—2018‎ Branislav Ivanović
2018- Aleksandar Kolarov