Fulhensio Batista

Fulhensio Batista
Batista 1938.
Lični podaci
Puno ime	Fulhensio Batista Zaldivard
Datum rođenja	(1901-01-16)16. januar 1901.
Mesto rođenja	Banes, Kuba
Datum smrti	6. avgust 1973.(1973-08-06) (72 god.)
Mesto smrti	Marbelja, Španija
Državljanstvo	Kuba
Religija	katolik
Profesija	oficir, političar
Mandati Predsednik Kube 10. oktobar 1940 — 10. oktobar 1944. Prethodnik Federiko Bru Naslednik Ramon Grau 10. mart 1952 — 1. januar 1959. Prethodnik Karlos Prio Naslednik Anselmo Mila

Fulhensio Batista Zaldivar (šp. Fulgencio Batista y Zaldívar; Banes, Kuba, 16. januar 1901 — Marbelja, Španija, 6. avgust 1973) je bio kubanski predsednik i vojni diktator.

Detinjstvo i mladost

Fulhensio Batista Zaldivar rođen je 16. januara 1901. godine u Banesu, pokrajina Orijente, na istoku kubanskog ostrva. Potiče iz siromašne seljačke porodice, čiji su preci bili Španci, mulati i Kinezi. Otac Belisario Batista i majka Karmela Zaldivar bili su veterani rata za oslobođenje Kube od španske kolonijalne vlasti. Zbog lošeg materijalnog stanja, Batista je rano počeo da radi. Išao je u večernju školu, ali je u mladosti veoma voleo da čita. Kasnije je pohađao vojne škole, a 1921. godine počeo je da služi u kubanskoj vojsci.

Dolazak na vlast

Batista je brzo napredovao u vojničkoj karijeri i dostigao čin narednika. Prvi put je zapažen u javnosti prilikom „Naredničke pobune“ 1933. godine, kada se nametnuo kao njen vođa. U toj pobuni mladih podoficira, uz podršku američkog predsednika Ruzvelta, oboren je represivni režim generala Mačada. Batista je tada postao načelnik generalštaba kubanske vojske. Godine 1934. obara predsednika San Martina. U periodu od 1933. do 1940. godine imao je veliki uticaj, upravljajući državnim poslovima kao siva eminencija marionetskih predsednika. Tada je stekao snažnu potporu oružanih snaga, koja će mu gotovo dvadeset godina kasnije pomoći da ponovo dođe na vlast.

Predsednik Republike Kube postao je 10. oktobra 1940. godine, pobedivši na regularnim izborima. Pobedu je ostvario kao kandidat Demokratsko-socijalističke koalicije, uz podršku komunista, koji su na Kubi imali svoju partiju još od 1926. godine. Za vreme prvog predsedničkog mandata, Batista se pokazao kao efikasan lider sa dobrim rezultatima u ekonomskoj politici. Takođe, formalno je uveo Kubu u Drugi svetski rat na strani Saveznika; ipak, Kuba do kraja rata nije uzela učešće u oružanim sukobima. Pre nego što je postao predsednik, Batista je inicirao donošenje novog ustava 1940. godine, po ugledu na ustav SAD. Njime je Kuba uređena kao predsednička republika s dvodomnim Kongresom i Savetom ministara.

Nakon isteka mandata 1944. godine, Batista po ustavu nije ima pravo da se kandiduje za drugi uzastopni mandat, pa je podržao kandidaturu svog premijera Karlosa Zaiasa. Kako je Zaias doživeo poraz od Batistinog političkog protivnika Ramona Graua, Batista je napustio Kubu i otišao u Majami, Florida, SAD, gde je kupio kuću i vodio ugodan život. Nakon revolucije 1959. godine, Majami će postati stecište Batistinih pristalica koji su bili izloženi progonu na Kubi. Međutim, čak i nakon odlaska iz zemlje nastavio je da se meša u politički život Kube, naročito nakon 1948. godine, kada je u odsustvu izabran za senatora. Ubrzo se vratio u zemlju i osnovao konzervativnu Partiju ujedinjene akcije, koja je 1950. godine preimenovana u Partiju progresivne akcije.

Ipak, svoje diktatorske ambicije Fulhensio Batista je otvoreno pokazao tek 1952. godine, kada je odlučio da se po drugi put kandiduje na predsedničkim izborima, računajući na relativno veliku popularnost koju je stekao za vreme svog prethodnog mandata. Međutim, kada mu je postalo jasno da će izgubiti, rešio je da preokrene stvari u svoju korist i predupredi pobedu Ortodoksne partije. U jeku izborne kampanje, 10. marta 1952. godine, u ponoć, u pratnji svojih naoružanih pristalica, ušao je u garnizon „Kolumbija“ u Havani i saopštio da je vojska preuzela vlast. Uz to, vojska je zauzela zgradu gradske radio-stanice i glavnu železničku stanicu. Predsednik Karlos Prio je pokušao da pruži otpor, ali je na kraju morao da zatraži azil u meksičkoj ambasadi. Batista je ovakav potez opravdavao tvrdnjom da Prio planirao da izvede svoj puč i ostane na vlasti. Većina latinoameričkih država ubrzo je priznala Batistin režim, a 27. maja to su učinile i Sjedinjene Američke Države. Fulhensio Batista je tada zaseo u stolicu vlasti, gde će ostati sve do kraja 1958. godine. U međuvremenu se okružio saborcima i prijateljima iz vremena „Naredničke pobune“, koje je rasporedi na najviše pozicije u državnim i vojnim strukturama.

Kuba za vreme Batiste

Zlatni telefon poklonjen Batisti. Danas je izložen u Muzeju revolucije, predstavlja simbol korupcije u vreme Batistine vladavine.

Sirotinja u Havani pored novog stadiona i naspram kazina.

Fotografija Ružni Amerikanac predstavlja turistu iz Batistine ere.

Kuba se decenijama, tokom čitave prve polovine XX veka, nalazila u stanju opšte nacionalne frustracije, u kojoj su se na vlasti smenjivale diktatorske kamarile. Među njima se naročito ističe upravo Fulhensio Batista, diktator čija uloga ima izuzetan značaj u kubanskoj istoriji.

Batista je, kao i većina drugih latinoameričkih lidera toga doba, vodio spoljnu politiku okrenutu ka Sjedinjenim Američkim Državama. Stoga je do samog pada režima 1959. godine uživao otvorenu podršku Bele kuće, posebno predsednika Ajzenhauera. S obzirom na geostrateški bitan položaj kubanskog ostrva, Vašington ni jednog trenutka nije dozvoljavala da američki interesi na Kubi budu ugroženi.

Kuba se oslobodila španske kolonijalne vlasti nakon rata SAD i Španije 1898. godine, koji je isprovocirao Vašington. Amerika je prethodno pokušala da otkupi ostrvo, što je Madrid odbio. Posle rata, Sjedinjene Države su proglasile pravo da Kuba bude pod njihovim protektoratom sve dok ne bude „sposobna“ za samostalnost. Nezavisnost je proglašena 20. maja 1902. godine, ali su Kubanci, kao uslov Amerikanaca da dozvole osamostaljivanje Kube, morali da prihvate „Platov amandman“ na kubanski ustav. Njime su SAD dobile pravo da na ostrvu vojno intervenišu kad god procene da su njihovi interesi ugroženi. U tu svrhu, otvorili su bazu Gvantanamo na jugoistoku Kube, koja je i danas u njihovim rukama.

Veoma značajnu ulogu u dovođenju i održavanju na vlasti proameričkih diktatora u zemljama Latinske Amerike imala je CIA. Ona je pružala operativnu potporu savezničkim režimima kada bi oni bili uzdrmani. Nije poznato da li je CIA pokušala da pomogne Batisti prilikom Kastrove revolucije, ali se u pojedinim istorijskim izvorima navodi da je on tu pomoć u nekom trenutku zatražio.

Još jedan bitan faktor koji je Kubu činio jednim od prioriteta spoljne politike Vašingtona jeste finansijski interes velikih američkih korporacija. U rukama moćnih „United Fruit Company“ iz Bostona, Masačusets, SAD, i „Standard frut kompani“ iz Nju Orleansa, Luizijana, SAD, bile su sve unosne grane kubanske privrede — proizvodnju i izvoz šećerne trske, duvana, kafe, banana i citrusa, lanci hotela, kockarnice, plaže, telefonska kompanija, rudnici nikla, električne centrale, rafinerija nafte, pomorski saobraćaj, železnica... Finansijska moć tih kompanija prevazilazila je političku moć kubanske države, pa su mogle da utiču na donošenje ključnih odluka i za sebe osiguraju monopolski položaj na tržištu. Batistina era smatra se, ipak, zlatnim dobom turizma na Kubi, premda je ovo egzotično karipsko ostrvo bilo stecište bogatih Amerikanaca koji su tragali za zabavom i noćnim provodom.

Batistin diktatorski režim bio je izuzetno korumpiran i u sprezi sa kubanskim latifundistima (krupnim zemljoposednicima), koji su eksploatisali jeftinu radnu snagu na svojim plantažama. Korupcija je bila prisutna na svim nivoima — od lokalne samouprave, preko provincijskih „moćnika“, pa sve do političkog establišmenta i vojne klike. To je dodatno iritiralo građane, koji su se svakodnevno borili da prežive. U gradovima su mnoge porodice živele po siromašnim kvartovima, nalik na favele, a u unutrašnjosti su seljaci od jutra do mraka teško radili na plantažama. Za to vreme, vladajuća klasa se bogatila na račun poreskih obveznika i od državnog novca gradila sebi luksuzne hacijende.

Američka mafija decenijama je tretirala Kubu kao svoju „filijalu“ u kojoj su pod kontrolom držali kockarnice, noćne klubove, prostituciju i šverc alkohola i narkotika. Sam Batista je bio dobar prijatelj i godinama poslovno sarađivao sa poznatim američkim mafijašem ruskog porekla Majerom Lanskim, koji je od Kube napravio veliku kockarnicu i koristio je kao tranzit u međunarodnoj trgovini drogom.

Politička klima na Kubi sve se više usijavala iz godine u godinu. Demokratske institucije predstavljale su samo dekor, dok je režim redovno posezao za izbornim krađama. Sudstvo je bilo pod strogim nadzorom, a štampa i radio su cenzurisani. Batista je na sve načine pokušavao da uspostavi kontrolu nad Havanskim univerzitetom, tradicionalnim jezgrom otpora diktaturi. Svaki studentski ili radnički protest rasturala je policija, a represija je bila ogoljena. Levičarski disidenti otpuštani su sa posla i izbacivani sa univerziteta.

Batista je za obračune sa opozicijom organizovao i specijalnu tajnu policiju, ali su prljave poslove, poput političkih ubistava, najčešće obavljale razne gangsterske grupe, koje su harale predgrađima. Batistine snage su za sedam godina diktature pobile preko 20.000 ljudi (uključujući Kastrove gerilce).

Ako je iko bio odgovoran za pojavu Fidela Kastra, to je van svake sumnje diktator Fulhensio Batista, koji je više od dve decenije radio na stvaranju „revolucionarnog kvasca“ na Kubi. On je svojom diktaturom, korupcijom i razvratom ogorčio narodne mase i „zapalio“ studentski pokret na Havanskom univerzitetu. Zabrinuo je čak i Amerikance, koji su počeli da se plaše da bi, u slučaju da dođe do revolucije, mogli biti ugroženi i njihovi interesi na ostrvu — što se na kraju i dogodilo.

Kubanska revolucija

Glavni članak: Kubanska revolucija

Streljanje jednog komuniste.

Batista pored mape Siera Maestre gde se nalazi Fidel Kastro sa pobunjenicima.

Mladi advokat Fidel Kastro tužio je sudu Batistu 1952. godine i tražio da ovaj bude osuđen na 100 godina zatvora zbog kršenja ustava. Batista se, očekivano, nije obazirao na tužbu. Fidel i njegov mlađi brat Raul su 26. jula 1953. godine izveli napad na kasarnu „Monkada“ u gradu Santijago de Kuba. Pokušaj zauzimanja kasarne je propao, većina od oko 130 zaverenika je pobijena na licu mesta, a braća Kastro završila su u zatvoru, osuđeni na po 15 godina robije. Ipak, ubrzo su pušteni na slobodu posle opšte amnestije političkih zatvorenika; amnestija je usledila nakon masovnih protesta građana. Po izlasku iz zatvora odlaze u Meksiko, gde organizuju revolucionarnu gerilu — Pokret 26. jul (nazvan po datumu napada na „Monkadu“), u kojem su se, pored Fidela i Raula Kastra, isticali Ernesto Če Gevara, Kamilo Sjenfuegos i Huan Manuel Markes.

Jezgro otpora Batistinoj diktaturi bila je planina Sijera Maestra, gde je pobuna tinjala još od 1953. godine. Ustanici, njih 82, iskrcali su se na kubanske obale u jahti „Granma“ 2. decembra 1956. godine. Nekoliko dana kasnije, upali su u zasedu Batistinih snaga, pošto su ih potkazali meštani jednog obližnjeg sela. Većina ustanika je tom prilikom poginula, a sam Fidel se sa nekolicinom preživelih povukao u region Siera Maestre. Ubrzo su im se pridružili borci koje su predvodili Raul Kastro i Če Gevara. U naredne dve godine, gerilci su uspeli da uspostave kontrolu nad najvećim delom ruralnih područja zemlje, dok je vojska i dalje držale gradove.

U međuvremenu je Hose Antonio Ečeverija, vođa studentskog „Revolucionarnog direktorijuma“, organizovao 13. marta 1957. godine sa 150 mladića upad u predsedničku palatu, u pokušaju da ubije Batistu. Atentat nije uspeo, jer je Batista pobegao preko krova, a oko 40 pučista je pobijeno. Takođe, maja 1958. godine, bivši predsednik Prio poslao je iz SAD brod sa 27 zaverenika sa zadatkom da svrgnu Batistu. I ovaj pokušaj je propao, a 23 zaverenika su ubijena. Na sličan način okončana je i pobuna pukovnika Karlosa Tabernilje u gradu Sjenfuegos, u kojoj je stradalo 33 oficira.

Međutim, gerilske snage nanosile su sve veće gubitke kubanskoj vojsci. Če Gevara je bez borbe ušao u Santa Klaru 29. decembra 1958. godine. U noći između 31. decembra 1958. i 1. januara 1959. godine, Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku. U dva sata po ponoći, noseći sa sobom oko 700 miliona američkih dolara, Batista, njegova porodica i četrdesetak saradnika u tri aviona napustili su Kubu i pobegli u Dominikansku Republiku, gde im je diktator Truhiljo pružio zaštitu. Batista dobija politički azil u Španiju, premda mu nije dozvoljen ulazak u SAD. Sutradan je Če Gevara sa svojim trupama umarširao u Havanu, bez i jednog ispaljenog metka. Fidel Kastro, vođa revolucije, trijumfalno je ušao u prestonicu 8. januara. 1959. godine, stigavši iz Santjaga de Kuba u pratnji velikog broja saboraca.

Nakon revolucije i porodični život

Batista je neko vreme živeo na ostrvu Madeira i u Lisabonu, u Portugaliji, gde je radio u jednom osiguravajućem društvu. Takođe je objavio šest knjiga. Fulhensio Batista umro je u Gvadalmini, Španija, 6. avgusta 1973. godine u 73. godini života, od posledica srčanog udara, dva dana nakon što je, navodno, grupa atentatora koje je poslao Fidel Kastro planirala njegovo ubistvo.

Ženio se dva puta. Sa prvom suprugom, Elizom Gomez (u braku od 1926. do razvoda 1946. godine), imao je dve ćerke i sina, a sa drugom, Martom Mirandom (u braku od 1946. do Batistine smrti 1973. godine), četiri sina i ćerku. Imao je i vanbračnu ćerku Ferminu Estavez, rođenu 1935. godine.

Vidi još

• Kubanska revolucija
• Fidel Kastro