Fundamentalne teoreme ekonomike blagostanja

Fundamentalne teoreme ekonomike blagostanja su dve osnovne teoreme grane ekonomske teorije koja se zove ekonomika blagostanja. Ubrajaju se u najbitnije rezultate ekonomske nauke i među najznačajnija dostignuća čovečanstva. One imaju duboke implikacije na određivanje načina alokacije resursa.

Centralni ekonomski problem, prema trenutno dominantnoj neoklasičnoj školi mišljenja, jeste dostizanje efikasne alokacije resursa. Efikasnost se shvata u smislu Pareto optimalnosti. Pareto optimalnost je dostignuta kada ne postoji način da se rearanžira proizvodnja ili realociraju dobra tako da se jednom učesniku razmene popravi položaj, a da se istovremeno drugom položaj ne pogorša. Drugim rečima, efikasnost se može povećavati sve dok je moguće nekome popravljati položaj, a da se nikom drugom položaj ne pokvari. U jednom društvu može biti više Pareto optimalnih alokacija. Koncept Pareto optimalnost je vrlo umeren po etičkom sadržaju: on izbegava poređenje dvaju pojedinaca (ne samerava poboljšanje položaja jednog i pogoršanje drugog), već samo kao opšte poboljšanje uzima one promene kod kojih nijednom pojedincu nije pogoršan položaj, a nekima je poboljšan.

Prva teorema ekonomike blagostanja

Prva teorema ekonomike blagostanja tvrdi da je bilo koja konkurentska ravnoteža efikasna u Paretovom smislu. Problem ove teoreme jeste da jedva da postoje bilo koje eksplicitne pretpostavke u njoj. Ona gotovo u potpunosti sledi iz definicija.

Prva bitna implicitna pretpostavka je da učesnici vode računa samo o sopstvenoj potrošnji dobara, ne i o onome što troše drugi učesnici na tržištu.

Druga pretpostavka odnosi se na primenu Edžvortovog dijagrama u analizi. Naime, prilikom konstruisanja grafičkog aparata pretpostavlja se postojanje dva tržišna učesnika spremna da uću u proces razmene. Prva teorema ekonomike blagostanja pretpostavlja da se ponašaju konkurentski, odnosno da nisu svesni svoje tržišne moći, pa je i neće upotrebiti kako bi pokušali da poprave svoju tržišnu poziciju. Ova pretpostavka je najspornija. Ekonomisti su usvojili rešenje pprema kom svaki učesnik predstavlja grupu učesnika, dovoljno malih prema veličini tržišta, sličnih preferencija i inicijalne korpe dobara, nespremnih na kooperativnu igru kojom bi kartelizovali svoju skupinu. Drugo objašnjenje je da dva učesnika predstavljaju pojednostavljenje, ali da se rezultati mogu generalizovati na situaciji kada postoji veliki broj učesnika razmene.

Uprkos ovim ogradama, prva teorema ekonomike blagostanja predstavlja prilično snažan rezultat. Ona kaže da će slobodno tržište nesputano aktivnostima centralnih vlasti, na kom optimizira veliki broj aktera u cilju maksimiziranja sopstvene korisnosti, rezultovati alokacijom koja postiže Paretovu efikasnost; ona nam daje opšti mehanizam za postizanje maksimalne iskorišćenosti postjećih resursa.

Poslednja velika značajna pretpostavka prve teoreme ekonomike blagostanja jeste da se učesnici na tržištu u postupku maksimiziranja sopstvene korisnosti vode informacijama - cenama.

Druga teorema ekonomike blagostanja

Druga teorema ekonomike blagostanja kaže da svaka Pareto optimalna alokacija može biti dostignuta putem savršene konkurencije, a posle odgovarajuće inicijalne redistribucije dobara. Ovim se odvaja pitanje efikasnosti od distribucije, budući da se tvrdi da se željeni, a efikasan ishod može postići kombinacijom tržišnog sistema i paušalnom preraspodelom inicijalnih dobara. Vlada može postići društveno preferiranu raspodelu dobara paušalnom intervencijom, neremeteći pritom funkcionisanje tržišnog mehanizma i nenarušavajući njegovu efikanost.

Najznačajniji zaključak ove teoreme je da svaki pokušaj vlade da umesto paušalnom preraspodelom dobara igra cenama (subvencionisanjem, plafoniranjem itd.) rezultuje prilagođavanjem na svim tržištima i nižoj efikasnosti privrede, samim tim i nižem društvenom blagostanju. To se dešava pošto su cene nosioci sintetičkih informacija u decentralizovanom sistemu odlučivanja. Upravljanje cenama deformiše signal koji cirkuliše kroz taj sistem, i zamagljuje sliku o realnoj retkosti resura onima kojima je taj signal krucijalan za obavljanje preduzetničke funkcije.

Prigovor ovoj teoremi upućuje se na račun neutralnosti paušalnih transfera, tvrdeći da će i oni, posredno, biti uračunati u preduzetničku kalkulaciju, te da će na taj način izazvati distorzije cenovnog mehanizma, i samim tim privrede.