Pređi na sadržaj

Halejeva kometa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Halejeva kometa (1P/Halley)
Halejeva kometa 8. marta 1986. godine
Halejeva kometa 8. marta 1986. godine
Otkriće
Otkrio Edmund Halej
Datum otkrića 1758. (prvi predviđeni perihel)[1]
Orbitalne karakteristike
Afel 35,082 AU × 106 km
Perihel 0,586 AU
(zadnji perihel: 9. februar 1986)
(sledeći perihel: 28. jul 2061)[2] × 106 km
Ekcentricitet 0.96714
Srednja anomalija 38,38°
Inklinacija 162,26°
Siderički period rotacije 2,2 dana (52,8 h) (?)[3] sati
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 11 km[1][4] km
Masa 2,2×1014 kg[5] × 1024 kg
Gustina 0,6 g/cm3 (prosek)[6]
0,2–1,5 g/cm3 (est.)[7] g/cm3
Druga kosmička brzina ~7.307 km/s km/s
Albedo 0.04[8]
Prividna magnituda 28,2 (u 2003)[9]
Atmosfera

Halejeva kometa, službene oznake 1P/Halley, jedna je od najpoznatijih kometa u istoriji čovečanstva, koja je stalan član Sunčevog sistema. Nazvana je tako po astronomu Edmundu Haleju koji je u 18. veku proučavao zapise o pojavljivanju komete od 1456. do 1682. godine i ustanovio njenu periodičnost. Sama kometa spada u skup sjajnih kometa kratkog perioda i može se videti golim okom sa Zemlje, ali najviše dva puta u toku jednog ljudskog života,[10] pošto se javlja na svakih 74—79 godina.[1][11][12][13] Prosečan period obilaska iznosi 76 godina, a menja se od 74 do 79 godina. Pobuđuje neskrivenu radoznalost i predstavnik je te vrste nebeskih tela, iako po svojstvima nije ništa posebno, tako da je sjajem nadmašuju druge komete. Provereni niz njenih pojava započinje 11. p. n. e., a završava se 1986. godine, ukupno 27 pojava. Sigurno je bivala zapažena i pre (na primer 476. i 240. p. n. e.). SPK-ID je 1000036.[14]

Kreće se retrogradno (nagib prema ravni ekliptike 162,262°) veoma izduženom stazom (ekscentricitet 0,967), pa se Suncu približi na 0,586 astronomskih jedinica, odnosno udalji na 35,082 astronomskih jedinica. Poslednji je put prošla je kroz perihel 9. februara 1986. Izbliza su je proučavale svemirske letelice Đioto, Sakigake, Suisej i Vega. Snimak sa Điota pokazuje izduženo jezgro veličine 7,2 km × 7,2 km × 15,3 km. Iz vrlo tamnog tla na osunčanoj površini jezgra izbijali su mlazovi isparene materije (leda i prašine) u obliku gejzira. Sledeći prolaz očekuje se 2061.[15]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Prvi zapisi o Halejevoj kometi sežu sve do 240. godine p. n. e. Kad su je videli u Kini i optužili za smrt udovičke carice. Od tada ona nije ni jednom prošla, a da to neko negde u svetu nije zabeležio. Vavilonci su je videli 164. i 87. p. n. e. Godine 12. p. n. e. Rimljani su verovali da ona simbolizuje smrt vojnika i državnika Marka Vipsanija Agripe. Godine 295. Kinezi su shvatili da je kometa koju su videli na istoku (kako se primiče Suncu) istovetna onom koji su videli kasnije, istog meseca, na zapadu (kako se udaljava od Sunca). Godine 451. njoj je pripisana rimska pobeda nad hunskim vođom Atilom, a 684. je optužena za kugu. Ova se kometa Zemlji najviše približila 837, kada se njen rep protezao preko polovine neba. Godine 1066. u Engleskoj se normansko osvajanje i smrt kralja Harolda II. u boju kod Hejstingsa pripisani njenom uticaju.

Godine 1222. Džingis-kan, koji je ovu kometu smatrao svojim vlastitim zvezdanim glasnikom, i sa svojim je Mongolima pobio milione ljudi, a korejski su posmatrači neba zabeležili da je rep komete bio crvene boje. Johan Kepler ju je video 1607. godine. U septembru 1682. posmatrao ju je i sam Halej. Godine 1910. je predviđeni ponovni dolazak Halejeve komete izazvao veliku paniku, pogotovo kad su novine javile da su u njenom repu otkriveni otrovni gasovi. U članku objavljenom na naslovnoj stranici, Njujork tajms je tvrdio kako je francuski astronom Kamij Flamarion prorekao da ako Zemlja prođe kroz rep komete, „gas cijanogen će prožeti svu atmosferu i možda uništiti sav život na planeti”. Drugi su naučnici isticali da je rep komete tako neizrecivo tanak da čak i da je sav sazdan od otrovnih gasova, to se ne bi ni osetilo. Šteta je, međutim, već bila učinjena. Zemlja je zaista prošla kroz rep komete, ali posledica nije bilo.

Godine 1986. je kometu posetila čitava međunarodna armada svemirskih sondi. Naučnici su se po prvi put našli u prilici da je proučavaju iz blizine.

Svojstva

[uredi | uredi izvor]

Kao i druge komete, i Halejeva potiče iz sfernog roja milijardi kometa koje okružuju Sunčev sistem. Ortov oblak, koji je tako nazvan prema holandskom astronomu Janu Ortu, nalazi na razdaljini od oko jedne svetlosne godine od Sunca, te se verovatno sastoji od srazmerno gustog unutrašnjeg i ređeg spoljašnjeg oblaka. Povremeno pokoji oblak međuzvezdanog gasa u prolazu iz Ortovog oblaka izbaci kometu i tako ona počinje svoj polagani dugi pad prema Suncu. Komete Suncu prilaze sa svih strana. Neke od njih i eliptičnim stazama tako dugim da im za jedan obilazak trebaju milioni godina. Druge se, poput Halejeve komete, kreću po relativno kratkim putanjama.

Halejeva kometa se kreće retrogradno, to jest u smeru kazaljke na satu, dok se planete kreću suprotno. Njeno jezgro se okreće — to je zapravo prljava grudva snega duga oko 15 km i široka oko 10. Površina joj je išarana brdima i dolinama, a kora joj je tako tamna da je to jedno od najcrnjih tela u Sunčevom sistemu, jer odbija samo oko 4% pristiglog svetla. Kad se kometa približi Suncu, džepovi leda u jezgru pretvaraju se u gas, pa izleću zajedno sa oblacima prašine. Ti se gasovi i prašina drže za jezgro kao magla te stvaraju komu (kosu) komete koja se širi i preko 100 000 km u svemir. Ova koma izgleda gusto kao dim, ali je tako raširena da je punih 300 milijardi puta ređa od vazduha. Još je ređa aureola vodonika koja okružuje glavu i proteže se milionima kilometara.

Kada kometa obavlja svoj nebeski obilazak, ona plovi protiv Sunčevog vetra, a gas i prašinu mete u dugi rep protegnut iza komete. Bez obzira da li kometa dolazi ili odlazi, rep joj je uvek usmeren od Sunca. Rep je obično podeljen u ravne pramenove bledomodrog gasa i zakrivljene pramenove prašine, obojene u nijansu žutog, a svi oni s vremenom menjaju oblik. U martu 1986. deo repa Halejeve kometa se odlomio i raspao. U februaru 1991. astronomi su sa iznenađenjem otkrili da se Halejeva kometa, negde između putanja Saturna i Urana, neobjašnjivo posvetlila. Možda je tome uzrok zakasnela erupcija gasa ili nepredviđeni udarac međuplanetarnog pirata, iako je ovo poslednje manje verovatno zato što se to dogodilo u delu Sunčevog sistema s malim brojem nebeskih tela.

Sledeće pojavljivanje Halejeve komete u unutrašnjem Sunčevom sistemu predviđa se 2061.

Datumi prolaska

[uredi | uredi izvor]

Halejeva kometa je najbliža suncu sledećih datuma. Obično se može videti golim okom.

  • 240. p. n. e.
  • 164. p. n. e.
  • avgust 87. p. n. e.
  • oktobar 12. p. n. e.
  • januar 66.
  • mart 141.
  • maj 218.
  • april 295.

Meteorski rojevi

[uredi | uredi izvor]

Halejeva kometa je matično telo dva meteorska roja: η-Akvarida i Orionida.

Proračun orbite

[uredi | uredi izvor]

Halejeva je bila prva kometa koja je prepoznata kao periodična. Sve do renesanse, filozofski konsenzus o prirodi kometa, koji je promovisao Aristotel, bio je da su one poremećaji u Zemljinoj atmosferi. Ovu ideju je 1577. godine opovrgnuo Tiho Brahe, koji je koristio merenja paralakse da pokaže da komete moraju ležati iza Meseca. Mnogi još uvek nisu bili ubeđeni da komete kruže oko Sunca, i pretpostavljali su da moraju da prate prave putanje kroz Sunčev sistem.[17] Godine 1687, ser Isak Njutn je objavio svoju knjigu Matematički principi prirodne filozofije, u kojoj je izložio svoje zakone gravitacije i kretanja. Njegov rad na kometama bio je definitivno nepotpun. Iako je sumnjao da su dve komete koje su se pojavile uzastopno 1680. i 1681. bile iste komete pre i posle prolaska iza Sunca (kasnije se pokazalo da je to bilo tačno; videti Njutnovu kometu),[18] u početku nije mogao da u potpunosti predstavi komete u svom modelu.[19]

„Moram vas zamoliti da mi nabavite od gospodina Flamstida ono što je primetio o kometi iz 1682. godine, posebno u septembru, jer sam sve više ubeđen da smo tu kometu videli tri puta do sada, od 1531. godine, on vam to neće uskratiti, iako znam da meni hoće." — Odlomak Halejevog pisma Njutnu o orbitama komete (28. septembar 1695. godine)

Ultimatno, Njutnov prijatelj, urednik i izdavač, Edmond Halej, je u svom Sinopsisu astronomije kometa iz 1705. godine koristio Njutnove nove zakone za izračunavanje gravitacionih efekata Jupitera i Saturna na orbite kometa.[20] Nakon što je sastavio listu od 24 posmatranja kometa, on je izračunao da su orbitalni elementi druge komete koja se pojavila 1682. bili skoro isti kao oni dve komete koje su se pojavile 1531. (koje je uočio Petrus Apijanus) i 1607. (iz posmatranja Johanes Keplera).[20] Halej je tako zaključio da su sve tri komete, u stvari, isti objekat koji se vraća otprilike svakih 76 godina, period za koji je od tada utvrđeno da varira između 72 i 80 godina.[21] Nakon grube procene perturbacija koje će kometa izdržati zbog gravitacionog privlačenja planeta, on je predvideo njen povratak za 1758. godinu.[22] Dok je lično posmatrao kometu oko perihela u septembru 1682.[23] Halej je umro 1742. pre nego što je mogao da posmatra njen predviđeni povratak.[24]

Halejevo predviđanje povratka komete pokazalo se tačnim, iako ju je Johan Georg Palič, nemački farmer i astronom amater, video tek 25. decembra 1758. godine. Prošla je kroz svoj perihel tek 13. marta 1759. godine, jer je privlačenje Jupitera i Saturna izazvalo kašnjenje od 618 dana.[25] Ovaj efekat je izračunat pre njenog povratka (sa jednomesečnom greškom do 13. aprila)[26] od strane tima od tri francuska matematičara, Aleksis Kler, Žorom Laland i Nicole-Reine LepauteNikol-Rejn Lepot.[27] Potvrda povratka komete bila je prvi put da je pokazano nešto drugo osim planeta da kruži oko Sunca.[28] To je takođe bio jedan od najranijih uspešnih testova Njutnovske fizike i jasna demonstracija njene moće objašnjavanja.[29] Kometu je prvi put imenovao u Halejevu čast francuski astronom Nikola Luj de Lakaj 1759. godine.[29]

Neki naučnici su predložili da su mesopotamski astronomi iz prvog veka već prepoznali Halejevu kometu kao periodičnu.[30] Ova teorija napominje pasus iz Vavilonskog Talmuda, traktat Horajot[31] koji se odnosi na „zvezdu koja se pojavljuje jednom u sedamdeset godina i čini da kapetani brodova pogreše“.[32] Drugi sumnjaju u ovu ideju na osnovu istorijskih razmatranja o tačnom vremenu ovog navodnog posmatranja, i sugerišu da se odnosi na druge astronomske fenomene.[33]

Istraživači iz 1981. koji su pokušavali da izračunaju prošle Halejeve orbite numeričkom integracijom počevši od tačnih posmatranja u sedamnaestom i osamnaestom veku nisu mogli da daju tačne rezultate dalje od 837. godine zbog bliskog približavanja Zemlji te godine. Bilo je neophodno koristiti drevna kineska posmatranja kometa da bi se ograničili njihovi proračuni.[34]

Orbita i poreklo

[uredi | uredi izvor]
Putanja Halejeve komete u plavoj boji, u odnosu na putanje Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna.
Orionidski meteor koji potiče sa Halejeve komete koji se širi nebom ispod Mlečnog puta i desno od Venere

Orbitalni period Halejeve komete je varirao između 74 i 80 godina od 240. p. n. e.[12] Njena orbita oko Sunca je visoko eliptična, sa ekscentricitetom orbite od 0,967 (pri čemu je 0 krug, a 1 parabolična putanja). Perihel, tačka u orbiti komete kada je najbliža Suncu, je 0,59 au (88 million km). Ovo je između orbita Merkura i Venere. Njen afel, ili najudaljenija udaljenost od Sunca, je 35 au (5,2 billion km), što je otprilike orbitalna udaljenost Plutona. Za razliku od ogromne većine objekata u Sunčevom sistemu, Halejeva orbita je retrogradna; kruži oko Sunca u suprotnom smeru od planeta, ili u smeru kazaljke na satu iznad severnog pola Sunca.[35] Orbita je nagnuta za 18° u odnosu na ekliptiku, pri čemu veći deo leži južno od ekliptike.[36] Ovo se obično predstavlja kao 162°, da bi se objasnila Halejeva retrogradna orbita.[37][38] Ta retrogradna orbita daje Halejevoj kometi jednu od najvećih brzina u odnosu na Zemlju od bilo kog objekta u Sunčevom sistemu. Prolaz iz 1910. godine bio je relativnom brzinom od 70,56 km/s (157.800 mph).[1] Pošto se njena orbita približava Zemljinoj na dva mesta, Halejeva kometa je povezana sa dve kiše meteora: Eta akvaridi početkom maja i Orionidi krajem oktobra.[39]

Halejeva kometa je klasifikovana kao periodična ili kratkoperiodična kometa: ona čija orbita traje 200 godina ili manje.[40] Ovo je u suprotnosti sa kometama dugog perioda, čije orbite traju hiljadama godina. Periodične komete imaju prosečan nagib ka ekliptici od samo deset stepeni, a orbitalni period od samo 6,5 godina, tako da je Halejeva orbita netipična.[29] Većina kratkoperiodičnih kometa (one sa orbitalnim periodima kraćim od 20 godina i nagibima od 30 stepeni ili manje) nazivaju se komete iz Jupiterove porodice.[40] One koje liče na Halejevu kometu, sa orbitalnim periodima između 20 i 200 godina i inklinacijama koje se protežu od nule do više od 90 stepeni, nazivaju se kometama Halejevog tipa.[40][41] Prema podacima iz 2024. godine, uočeno je 105 kometa Halejevog tipa, u poređenju sa 816 identifikovanih kometa Jupiterove porodice.[42][43]

Orbite kometa Halejevog tipa sugerišu da su prvobitno bile dugoperiodične komete čije su orbite bile poremećene gravitacijom džinovskih planeta i usmerene u unutrašnji Sunčev sistem.[40] Ako je Halejeva kometa nekada bila dugoperiodična kometa, verovatno je nastala u Ortovom oblaku,[41] sferi kometnih tela na oko 20000–50000 au od Sunca. Suprotno tome, veruje se da komete iz Jupiterove porodice potiču iz Kajperovog pojasa,[41] ravnog diska ledenih krhotina između 30 au (Neptunova orbita) i 50 au od Sunca (u rasutom disku). Još jedna tačka porekla za kometa Halejevog tipa je predložena 2008. godine, kada je otkriven transneptunski objekat sa retrogradnom orbitom sličnom Halejevoj, 2008 KV42, čija orbita ga vodi od neposredno izvan Uranove do dvostruko veće udaljenosti od Plutona. Možda je to član nove populacije malih tela Sunčevog sistema koja služe kao izvor kometa Halejevog tipa.[44]

Halejeva kometa je verovatno bila u svojoj sadašnjoj orbiti 16.000–200.000 godina, iako nije moguće numerički integrisati njenu orbitu za više od nekoliko desetina ukazivanja, a bliski pristupi pre 837. godine nove ere mogu se proveriti samo iz zabeleženih opservacija.[45] Negravitacioni efekti mogu biti presudni;[45] kako se Halejeva kometa približava Suncu, ona izbacuje mlazove sublimirajućeg gasa sa svoje površine, koji je vrlo malo odbacuju sa orbitalne putanje. Ove orbitalne promene uzrokuju kašnjenje u prolasku perihela u proseku od četiri dana.[46]

Boris Čirikov i Vitold Večeslavov su 1989. godine izvršili analizu 46 pojavljivanja Halejeve komete uzetih iz istorijskih zapisa i kompjuterskih simulacija, što je pokazalo da je njena dinamika bila haotična i nepredvidiva u dugim vremenskim opsezima.[47] Halejev projektovani dinamički životni vek se procenjuje na oko 10 miliona godina.[48] Dinamika orbite komete može se približno opisati dvodimenzionalnom simplektičkom mapom, poznatom kao Keplerova mapa, rešenjem ograničenog problema sa tri tela za visoko ekscentrične orbite.[48][49] Na osnovu zapisa sa ukazanja iz 1910. godine, Dejvid Hjuz je 1985. izračunao da je Halejevo jezgro smanjeno u masi za 80 do 90% u poslednjih 2.000 do 3.000 obrtaja, i da će najverovatnije potpuno nestati nakon još 2.300 perihelijskih prolaza.[50] Noviji radovi sugerišu da će Halejeva kometa ispariti, ili se podeliti na dva dela, u narednih nekoliko desetina hiljada godina, ili će biti izbačena iz Sunčevog sistema u roku od nekoliko stotina hiljada godina.[51]

Struktura i sastav

[uredi | uredi izvor]
Velika, crna struktura nalik steni je vidljiva usred naleta oblaka prašine. Mlaz blistavih belih lukova sa leve strane.
Jezgro Halejeve komete, snimljeno sodom Đoto 14. marta 1986. Može se primetiti tamna boja jezgra, kao i mlazovi prašine i gasa koji izbijaju sa njegove površine.

Misije Đoto i Vega dale su planetarnim naučnicima prvi pogled na Halejevu površinu i strukturu. Jezgro je konglomerat leda i prašine, koji se često naziva „prljava snežna gruda“.[10] Kao i sve komete, kako se Halejeva približava Suncu, njena isparljiva jedinjenja (ona sa niskim tačkama ključanja, kao što su voda, ugljen-monoksid, ugljen-dioksid i drugi led) počinju da sublimiraju sa površine.[52] Ovo uzrokuje da kometa razvije komu, ili atmosferu, na udaljenostima do 230.000 km (140.000 mi) od jezgra.[53] Sublimacija ovog prljavog leda oslobađa čestice prašine, koje zajedno sa gasom putuju dalje od jezgra. Molekuli gasa u komi apsorbuju sunčevu svetlost i zatim je ponovo zrače na različitim talasnim dužinama, što je fenomen poznat kao fluorescencija, dok čestice prašine rasipaju sunčevu svetlost. Oba procesa su odgovorna za to da koma postane vidljiva.[10] Pošto je deo molekula gasa u komi jonizovan sunčevim ultraljubičastim zračenjem,[10] pritisak solarnog vetra, tok naelektrisanih čestica koje emituje Sunce, izvlači jone kome u dug rep, koji se može proširiti više od 100 miliona kilometara u svemir.[52][54] Promene u toku sunčevog vetra mogu izazvati prekidne događaje, u kojima se rep potpuno odvaja od jezgra.[55]

Uprkos ogromnoj veličini kome, Halejevo jezgro je relativno malo: jedva 15 km (9,3 mi) dugačko, 8 km (5,0 mi) široko i možda 8 km (5,0 mi) debelo.[56][57] Na osnovu retroanalize slika snimljenih svemirskim brodovima Đoto i Vega, Lami et al. su odredili efektivni prečnik od 11 km (6,8 mi).[4][57] Njegov oblik se različito poredi sa oblikom kikirikija, krompira ili avokada.[58] Njegova masa je otprilike 2,2 × 1014 kg,[59] sa prosečnom gustinom od oko 0,55 g/cm3 (0,32 oz/cu in).[60] Mala gustina ukazuje na to da je napravljeno od velikog broja malih komada, koji se drže zajedno veoma labavo, formirajući strukturu poznatu kao gomila šuta.[6] Zapažanja osvetljenosti kome sa zemlje sugerišu da je Halejev period rotacije bio oko 7,4 dana. Slike koje su napravile različite svemirske letelice, zajedno sa posmatranjem mlaznica, sugerišu period od 52 sata.[60] S obzirom na nepravilan oblik jezgra, rotacija Halejeve komete je verovatno složena.[52] Slike preleta otkrile su izuzetno raznoliku topografiju, sa brdima, planinama, grebenima, depresijama i najmanje jednim kraterom.[60]

Halejeva dnevna strana (strana okrenuta prema Suncu) je daleko aktivnija od noćne.[60] Posmatranja svemirskih letelica su pokazala da su gasovi izbačeni iz jezgra 80% vodene pare, 17% ugljen monoksida i 3–4% ugljen-dioksida,[61] sa tragovima ugljovodonika[62] iako noviji izvori daju vrednost od 10% za ugljenik monoksida i takođe sadrže tragove metana i amonijaka.[63] Utvrđeno je da su čestice prašine prvenstveno mešavina jedinjenja ugljenik–vodonik–kiseonik–azot (CHON) uobičajena u spoljašnjem Sunčevom sistemu i silikata, kakvi se nalaze u stenama na zemlji.[52] Veličina čestica prašine bila je sve do granica detekcije (≈0,001 μm).[64] U početku se smatralo da je odnos deuterijuma i vodonika u vodi koju je Halejeva kometa ispustila sličan onom koji se nalazi u vodi Zemljinog okeana, što sugeriše da su komete Halejevog tipa možda isporučivale vodu na Zemlju u dalekoj prošlosti. Kasnija posmatranja su pokazala da je Halejev odnos deuterijuma daleko veći od onog koji se nalazi u Zemljinim okeanima, što takve komete čini malo verovatnim izvorima Zemljine vode.[52]

Đoto je pružio prve dokaze u prilog hipotezi Freda Vipla o „prljavoj grudvi snega“ za konstrukciju kometa; Vipl je pretpostavio da su komete ledeni objekti koje zagreva Sunce dok se približavaju unutrašnjem Sunčevom sistemu, uzrokujući da led na njihovim površinama sublimira (promeni se direktno iz čvrstog u gas), a mlazovi isparljivog materijala izbijaju napolje, stvarajući komu. Đoto je pokazao da je ovaj model uglavnom tačan,[52] iako sa modifikacijama. Halejev albedo, na primer, iznosi oko 4%, što znači da reflektuje samo 4% upadne sunčeve svetlosti – otprilike ono što bi se očekivalo od uglja.[65] Dakle, uprkos tome što su astronomi predviđali da će Halejev albedo biti oko 0,17 (otprilike ekvivalent golom tlu), Halejeva kometa je u stvari mrklo crna.[66] „Prljavi led“ na površini se sublimira na temperaturama između 170 K (−103 °C) u delovima sa višim albedom do 220 K (−53 °C) pri niskom albedu; Vega 1 je otkrila da je Halejeva površinska temperatura u opsegu 300–400 K (27–127 °C). Ovo je sugerisalo da je samo 10% površine Halejeve komete bilo aktivno i da su veliki delovi bili obloženi slojem tamne prašine koja je zadržavala toplotu.[64] Zajedno, ova zapažanja sugerišu da je Halejeva kometa zapravo pretežno sastavljena od neisparljivih materijala, te je stoga više ličila na „osneženu kuglu prnjavštine“ nego na „prljavu snežnu kuglu“.[60][67]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g „JPL Small-Body Database Browser: 1P/Halley” (11 January 1994 last obs). Jet Propulsion Laboratory. Pristupljeno 13. 10. 2008. 
  2. ^ Yeomans, Donald K. „Horizon Online Ephemeris System”. California Institute of Technology, Jet Propulsion Laboratory. Pristupljeno 8. 9. 2006. 
  3. ^ Peale, S. J.; Lissauer, J. J. (1989). „Rotation of Halley's Comet”. Icarus. 79 (2): 396—430. Bibcode:1989Icar...79..396P. doi:10.1016/0019-1035(89)90085-7. 
  4. ^ a b Lamy, Philippe L.; Toth, Imre; Fernández, Yanga R.; Weaver, Harold A. (2004). „The Sizes, Shapes, Albedos, and Colors of Cometary Nuclei”. Ur.: Festou, M.; Keller, H. U.; Weaver, Harold A. Comets II. University of Arizona Press. str. 223—264. Bibcode:2004come.book..223L. ISBN 978-0-8165-2450-1. 
  5. ^ Cevolani, A.; Bortolotti; Hajduk (1987). „Halley, comet's mass loss and age”. Il Nuovo Cimento C. Italian Physical Society. 10 (5): 587—591. Bibcode:1987NCimC..10..587C. doi:10.1007/BF02507255. 
  6. ^ a b Sagdeev, Roald Z.; Elyasberg, Pavel E.; Moroz, Vasily I. (1988). „Is the nucleus of Comet Halley a low density body?”. Nature. 331 (6153): 240—242. Bibcode:1988Natur.331..240S. S2CID 4335780. doi:10.1038/331240a0. 
  7. ^ Peale, S. J. (1989). „On the density of Halley's comet”. Icarus. 82 (1): 36—49. Bibcode:1989Icar...82...36P. doi:10.1016/0019-1035(89)90021-3. „densities obtained by this procedure are in reasonable agreement with intuitive expectations of densities near 1 g/cm3, the uncertainties in several parameters and assumptions expand the error bars so far as to make the constraints on the density uniformative ... suggestion that cometary nuclei tend to by very fluffy, ... should not yet be adopted as a paradigm of cometary physics.” 
  8. ^ * Britt, R. R. (29. 11. 2001). „Comet Borrelly Puzzle: Darkest Object in the Solar System”. Space.com. Arhivirano iz originala 7. 8. 2013. g. Pristupljeno 16. 12. 2008. 
  9. ^ „New Image of Comet Halley in the Cold”. European Southern Observatory. 1. 9. 2003. Pristupljeno 26. 2. 2018. 
  10. ^ a b v g Delehanty, M. „Comets, awesome celestial objects”. AstronomyToday. Arhivirano iz originala 20. 08. 2011. g. Pristupljeno 15. 3. 2007. 
  11. ^ Kronk, G. W. „1P/Halley”. cometography.com. Pristupljeno 13. 10. 2008. 
  12. ^ a b Yeomans, D. K.; Rahe, J.; Freitag, R. S. (1986). „The History of Comet Halley”. Journal of the Royal Astronomical Society of Canada. 80: 70. Bibcode:1986JRASC..80...62Y. 
  13. ^ Yeomans, D. K.; Kiang, T. (1. 12. 1981). „The long-term motion of comet Halley”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (na jeziku: engleski). 197 (3): 633—646. Bibcode:1981MNRAS.197..633Y. ISSN 0035-8711. doi:10.1093/mnras/197.3.633 Slobodan pristup. 
  14. ^ JPL, pristupljeno 7. veljače 2019.
  15. ^ Halejeva kometa, [1] „Hrvatska enciklopedija”, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.
  16. ^ Ajiki, O.; Baalke, R. „Orbit Diagram (Java) of 1P/Halley”. Jet Propulsion Laboratory Solar System Dynamics. Pristupljeno 1. 8. 2008. 
  17. ^ Lancaster-Brown 1985, str. 14, 25.
  18. ^ Lancaster-Brown 1985, str. 35.
  19. ^ D. W. Hughes (1988). „The 'Principia' and Comets”. Notes and Records of the Royal Society of London. 42 (1): 53—74. JSTOR 531369. doi:10.1098/rsnr.1988.0007. 
  20. ^ a b Lancaster-Brown 1985, str. 76.
  21. ^ Brady, Joseph L. (1982). „Halley's Comet AD 1986 to 2647 BC”. Journal of the British Astronomical Association. Lawrence Livermore Laboratory, University of California. 92: 209. Bibcode:1982JBAA...92..209B. 
  22. ^ Lancaster-Brown 1985, str. 78.
  23. ^ Yeomans, Donald Keith; Rahe, Jürgen; Freitag, Ruth S. (1986). „The History of Comet Halley”. Journal of the Royal Astronomical Society of Canada. 80: 81. Bibcode:1986JRASC..80...62Y. 
  24. ^ Lancaster-Brown 1985, str. 88.
  25. ^ Lancaster-Brown 1985, str. 86.
  26. ^ Sagan & Druyan 1985, str. 74.
  27. ^ Lancaster-Brown 1985, str. 84–85.
  28. ^ David W. Hughes, P. H. Fowler, B. Lovell, D. Lynden-Bell (septembar 1987). „The History of Halley's Comet [and Discussion]”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London Series A. 323 (1572): 349—367. Bibcode:1987RSPTA.323..349H. doi:10.1098/rsta.1987.0091. 
  29. ^ a b v Hughes, David W.; et al. (1987). „The History of Halley's Comet”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 323 (1572): 349—367. Bibcode:1987RSPTA.323..349H. JSTOR 37959. S2CID 123592786. doi:10.1098/rsta.1987.0091. 
  30. ^ Brodetsky, Selig. „Astronomy in the Babylonian Talmud”. Jewish Review. 1911: 60. 
  31. ^ „Tractate Horioth chapter 3”. 
  32. ^ Rayner 1998, str. 108–111.
  33. ^ Veron, Phillipe (1982). „La comète de Halley et Mira Ceti dans le Talmud?”. L'Astronomie. 96: 351—355. Bibcode:1982LAstr..96..351V. 
  34. ^ Stephenson, F. Richard; Yau, Kevin K. C., "Oriental tales of Halley's Comet", New Scientist, vol. 103, no. 1423, pp. 30–32, 27 September 1984 ISSN 0262-4079
  35. ^ T. Hromakina, I. Belskaya, Yu. Krugly, V. Rumyantsev, O. Golubov, I. Kyrylenko, O. Ivanova. S. Velichko, I. Izvekova, A. Sergeyev, I. Slyusarev and I. Molotov (mart 2021). „Small Solar System objects on highly inclined orbits”. Atronomy and Astrophysics. 647 (A71): A71. arXiv:2101.04541 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361/202039737. 
  36. ^ Russell, C. T. (jun 1988). „The interaction of the solar wind with Comet Halley – Upwind and downwind”. Quarterly Journal of the Royal Astronomical Society. 29: 157—173. Bibcode:1988QJRAS..29..157R. 
  37. ^ „Chapter 5: Planetary Orbits”. NASA. Pristupljeno 2024-08-31. 
  38. ^ „1P/Halley Orbit”. Minor Planet Center. Arhivirano iz originala 4. 7. 2022. g. Pristupljeno 28. 6. 2022.  (epoch 451 is 79.29 years)
  39. ^ „Meteor Streams”. Jet Propulsion Laboratory. Pristupljeno 15. 3. 2007. 
  40. ^ a b v g Morbidelli, Alessandro (2005). „Origin and dynamical evolution of comets and their reservoirs”. arXiv:astro-ph/0512256 Slobodan pristup. 
  41. ^ a b v Jewitt, David C. (2002). „From Kuiper Belt Object to Cometary Nucleus: The Missing Ultrared Matter”. The Astronomical Journal. 123 (2): 1039—1049. Bibcode:2002AJ....123.1039J. S2CID 122240711. doi:10.1086/338692 Slobodan pristup. 
  42. ^ „Small Body Database Query”. NASA. Pristupljeno 2024-07-15. 
  43. ^ Fernández, Yanga R. (28. 7. 2015). „List of Jupiter-Family and Halley-Family Comets”. University of Central Florida: Physics. Pristupljeno 6. 9. 2015. 
  44. ^ Gladman, Brett J.; et al. (2009). „Discovery of the first retrograde transneptunian object”. The Astrophysical Journal. 697 (2): L91—L94. Bibcode:2009ApJ...697L..91G. doi:10.1088/0004-637X/697/2/L91 Slobodan pristup. 
  45. ^ a b Olsson-Steel, Duncan I. (1987). „The dynamical lifetime of comet P/Halley”. Astronomy and Astrophysics. 187 (1–2): 909—912. Bibcode:1987A&A...187..909O. 
  46. ^ Yeomans 1991, str. 260–261.
  47. ^ Chirikov, Boris V.; Vecheslavov, Vitold V. (1989). „Chaotic dynamics of comet Halley” (PDF). Astronomy and Astrophysics. 221 (1): 146—154. Bibcode:1989A&A...221..146C. 
  48. ^ a b Chirikov, R. V.; Vecheslavov, V. V. (avgust 1989). „Chaotic dynamics of Comet Halley”. Astronomy and Astrophysics. 221 (1): 146—154. Bibcode:1989A&A...221..146C. 
  49. ^ Lages, José; Shepelyansky, Dima L.; Shevchenko, Ivan I. (2018). „Kepler map”. Scholarpedia. 13 (2): 33238. Bibcode:2018SchpJ..1333238L. doi:10.4249/scholarpedia.33238 Slobodan pristup. 
  50. ^ Hughes, D. W. (mart 1985). „The size, mass, mass loss and age of Halley's comet”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 213 (1): 103—109. Bibcode:1985MNRAS.213..103H. doi:10.1093/mnras/213.1.103 Slobodan pristup. 
  51. ^ Williams, Matt (12. 6. 2015). „What Is Halley's Comet?”. Universe today. 
  52. ^ a b v g d đ Brandt, John C. (februar 2018). „Halley's Comet”. AccessScience. McGraw Hill. doi:10.1036/1097-8542.305800. 
  53. ^ Altwegg, K.; Balsiger, H.; Geiss, J.; Goldstein, R.; Ip, W.-H.; Meier, A. (1993). „The ion population between 1300 km and 230000 km in the coma of comet P/Halley”. Astronomy and Astrophysics. 279 (1): 260—266. Bibcode:1993A&A...279..260A. 
  54. ^ Biermann, Ludwig F.; Lüst, Rhea (oktobar 1958). „The Tails of Comets”. Scientific American. 199 (4): 44—51. Bibcode:1958SciAm.199d..44B. JSTOR 24944791. doi:10.1038/scientificamerican1058-44. 
  55. ^ Brosius, J. W.; Holman, G. D.; Niedner, M. B.; Brandt, J. C.; Slavin, J. A.; Smith, E. J.; Zwick, R. D.; Bame, S. J. (1988). „The cause of two plasma-tail disconnection events in comet P/Halley during the ICE-Halley radial period”. Exploration of Halley's Comet. str. 267—275. ISBN 978-3-642-82973-4. doi:10.1007/978-3-642-82971-0_48. 
  56. ^ Keller, H. U.; Delamere, W. A.; Huebner, W. F.; Reitsema, H. J.; Schmidt, H. U.; Whipple, F. L.; Wilhelm, K.; Curdt, W.; Kramm, R.; Thomas, N.; Arpigny, C.; Barbieri, C.; Bonnet, R. M.; Cazes, S.; Coradini, M.; Cosmovici, C. B.; Hughes, D. W.; Jamar, C.; Malaise, D.; Schmidt, K.; Schmidt, W. K. H.; Seige, P. (1988). Comet P/Halley's nucleus and its activity. Exploration of Halley’s Comet. Astronomy and Astrophysics. 187 (1–2). str. 807—823. Bibcode:1987A&A...187..807K. ISBN 978-3-642-82973-4. doi:10.1007/978-3-642-82971-0_138. 
  57. ^ a b Reitsema, H. J.; Delamere, W. A.; Huebner, W. F.; Keller, H. U.; Schmidt, H. U.; Schmidt, W. K. H.; Whipple, F. L.; Wilhelm, K. (1986). „ESA SP-250”. In ESA, Proceedings of the 20th ESLAB Symposium on the Exploration of Halley's Comet. 2: 351. 
  58. ^ Mendis, D. A. (1986). Battrick, B.; Rolfe, E. J.; Reinhard, R., ur. „Exploration of Halley's Comet: Symposium Summary”. The Exploration of Halley's Comet. Dust and Nucleus Proceedings of the 20th ESLAB Symposium held in Heidelberg, West Germany, 27-31 Oct. 1986: European Space Agency. 2: 441. Bibcode:1986ESASP.250b.441M. 
  59. ^ Rickman, H. (1989). „The nucleus of comet Halley: Surface structure, mean density, gas and dust production”. Advances in Space Research. 9 (3): 59—71. Bibcode:1989AdSpR...9c..59R. doi:10.1016/0273-1177(89)90241-X. 
  60. ^ a b v g d Keller, Horst Uwe; Britt, Daniel; Buratti, Bonnie J.; Thomas, Nicolas (2005). „In Situ Observations of Cometary Nuclei”. Ur.: Festou, Michel; Keller, Horst Uwe; Weaver, Harold A. Comets II. University of Arizona Press. str. 211—222. ISBN 978-0-8165-2450-1. Arhivirano (PDF) iz originala 1. 7. 2024. g. 
  61. ^ Woods, Thomas N.; Feldman, Paul D.; Dymond, Kenneth F.; Sahnow, David J. (1986). „Rocket ultraviolet spectroscopy of comet Halley and abundance of carbon monoxide and carbon”. Nature. 324 (6096): 436—438. Bibcode:1986Natur.324..436W. S2CID 4333809. doi:10.1038/324436a0. 
  62. ^ Chyba, Christopher F.; Sagan, Carl (1987). „Infrared emission by organic grains in the coma of comet Halley”. Nature. 330 (6146): 350—353. Bibcode:1987Natur.330..350C. S2CID 4351413. doi:10.1038/330350a0. 
  63. ^ „Giotto:Halley”. European Space Agency. 2006. Pristupljeno 5. 12. 2009. 
  64. ^ a b Mendis, D. Asoka (1988). „A Postencounter view of comets”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 26 (1): 11—49. Bibcode:1988ARA&A..26...11M. doi:10.1146/annurev.aa.26.090188.000303. 
  65. ^ Weaver, Harold A.; et al. (1997). „The Activity and Size of the Nucleus of Comet Hale–Bopp (C/1995 O1)”. Science. 275 (5308): 1900—1904. Bibcode:1997Sci...275.1900W. PMID 9072959. S2CID 25489175. doi:10.1126/science.275.5308.1900. 
  66. ^ Michael J. S. Belton; Harvey Butcher (1982). „Limits on the nucleus of Halley's Comet”. Nature. 298 (5871): 249—251. Bibcode:1982Natur.298..249B. doi:10.1038/298249a0. Pristupljeno 2024-07-14. 
  67. ^ „Voyages to Comets”. NASA. 2005. Pristupljeno 5. 12. 2009. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Halejeva kometa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Халејева_комета&oldid=28902018”