Hamlet

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Hamlet 1605

Tragedija Hamleta, kraljevića danskog je tragedija Vilijama Šekspira i jedan je od njegovih najpoznatijih i najizvođenijih komada. Postoje dokazi da je napisana i izvođena pre 1600. godine, ali su neke tematske reference (koje i dalje postoje) dodate naredne godine[1].

Hamlet je verovatno Šekspirov najpopularniji komad, sudeći po broju izvođenja; npr. na vrhu je liste u Kraljevskom šekspirskom pozorištu od 1879. godine[2]. Zaplet sadrži elemente tragedije osvete, bratoubistva, ubistva, introspekcije i natprirodnog uplitanja. Predstavlja najduži Šekspirov komad [3], a uloga princa Hamleta je ubedljivo najduža uloga među svim njegovim komadima[4].

Izvođenje i objavljivanje[uredi]

Najstarije zabeleženo izvođenje drame se dogodilo u julu 1602. godine; 1603. komad se davao na oba univerziteta, Kembridžskom i Oksfordskom. Uporedo sa Ričardom II, Hamlet je izvodila trupa kapetana Vilijama Kilingana brodu Britanske istočnoindijske kompanije „Zmaj“, u priobalju Sijera Leonea, septembra 1607. Konvencionalnija dvorska izvođenja počinju 1619. i 1637. godine, pri čemu je ova prva predstava izvedena 24. januara u Palati Hempton. S obzirom da među Šekspirovim likovima samo Falstaf ima veći broj aluzija i referenci u ondašnjoj literaturi, komad je sigurno prikazivan češće nego što je to istorijski zabeleženo.

Drama je uneta i u registar Stejšoners kompanija 26. jula 1602, i kasnije te godine štampali su ga knjižari Nikolas Ling i Džon Trandel. Q1 je "loš karto," i sadrži samo nešto više od polovine teksta koji sadrži Q2; Q2 je objavljen 1604.[5] opet od strane Nikolasa Linga. Reprinti Q2 su usledili 1611. (Q3) i 1637. (Q5); takođe postoji i Q4 za koji nije utvrđen datum (verovatno je iz 1622.). Prvi folio se pojavio 1623.

Komad je ponovo oživljen na početku perioda restoracije; Ser Vilijam Dejvnant je producirao izvođenje 1661. godine u Lincoln's Inn Fields. U verziji Dejvida Garika, izvođenoj u Drari Lejnu 1772. grobari su izbačeni, a naslovna uloga je produžena. Vilijam Poel je 1881. producirao izvođenje teksta Q1.[6]

Izvori[uredi]

Hamlet i Horacije na groblju Ežen Ferdinand Viktor Delakroa

Priča o danskom kraljeviću Hamletu, koji smišlja kako da se osveti svom stricu, sadašnjem kralju, za ubistvo svog oca, prethodnog kralja, je stara. Mnogi detalji priče — Hamletovo prividno ludilo, žurna udaja njegove majke za uzurpatora, testiranje kraljevićevog ludila uz pomoć mlade žene, kraljević koji razgovara sa svojom majkom i ubija špijuna, slanje kraljevića u Englesku sa dva pratioca i zamena pisma u kome se zahteva njegovo ubistvo pismom u kome se traži da se pratioci ubiju — već postoje u ovoj srednjovekovnoj priči, koju je oko 1200. godine zapisao Sakso Gramatikus u svom delu Gesta Danorum. Prilično verodostojnu verziju Saksovog zapisa je 1570. izdao na francuskom Fransoa d Belfore u delu Tragične povesti (Histoires Tragiques).[7]

Međutim, veruje se da je izvor koji je Šekspir koristio jedan raniji komad — danas izgubljen (verovatno delo Tomasa Kida) — poznato kao Ur-Hamlet. Ovaj stariji komad o Hamletu je izvođen do 1589. godine, i izgleda da je po prvi put uveo duha u priču[8]. Naučnici ne mogu da pouzdano utvrde koliko je Šekspir uzeo iz ove predstave, koliko iz drugih tadašnjih izvora, (kao što je Kidova Španska tragedija), a koliko od Belforea (verovatno nešto) ili Saksa (verovatno ništa). Ali svakako, Šekspirov Hamlet sadrži detalje kojih nema u srednjovekovnoj verziji: tajnost zločina, duha koji zahteva osvetu, „druge sinove“ Laerta i Fortinbrasa, testiranje kralja uz pomoć predstave, i višestruko fatalnu prirodu Hamletove „osvete“.[9][10]

3 teksta[uredi]

Postoje tri verzije Hamleta iz ranih 1600-ih: „prvi kvarto“ Hamleta iz 1603. (nazvan Q1), „drugi kvarto“ Hamleta iz 1604/5. (Q2), i tekst Hamleta iz Prvog Folija iz 1623. (F). Za kasnije kvartoe i folije se smatra da su izvedeni iz pomenutih, tako da nisu od naročitog značaja za proučavanje originalnog Šekspirovog teksta. Zapravo, sam Q1 je samo delimično koristan; u praksi Q2 i F su izdanja na koja se najviše oslanja. Nažalost, ove dve verzije sadrže dosta nekonzistentnosti, što je proizvelo veliku količinu komentara, počevši još od najranijih studija Dž. Dovera Vilsona (J. Dover Wilson) i Dž. I. Datija (G. I. Duthie) i nastavljajući se i danas. (Vidi reference, kao i: Folio i kartoi (Šekspir)).

Prvi karto sa monologom „Biti il' ne biti“

Prvi izdavači Šekspirovog dela, počev od Nikolasa Roua (Nicholas Rowe) (1709.) i Luisa Teobalda (Lewis Theobald) (1733.), su kombinovali materijal iz dva najranija izvora Hamleta koji su u to doba bili poznati, kartoa iz 1604/5. i Prvog Folija iz 1623. Svaki od tekstova sadrži materijal koji u drugom nedostaje; postoji dosta velikih razlika čak i u zajedničkom materijalu, tako da je svega nešto preko 200 redova identično u obe verzije. Mnogi izdavači su pristupali mešanju, peglanju i sintetizovanju materijala iz Q2 i F, u cilju da dobiju obuhvatan tekst koji bi bio što bliži idealizovanom Šekspirovom originalu. Teobaldova verzija je dugo vremena bila standard.[11] Naravno, filozofija „celovitog teksta“ koju je on uspostavio do današnjih dana ima uticaja na izdavače. Mnogi savremeni izdavači su uradili u suštini isto što i Teobald, takođe koristeći, najvećim delom, karto iz 1604/5. i folio iz 1623.

Otkriće retke kopije Q1 1823.[12] je donelo nove teškoće. Odmah su uočeni nedostaci ovog teksta—Q1 je stoga koncipiran kao "loš karto." Ipak, i on ima izvesnog značaja: Q1 sadrži scenska uputstva koja otkrivaju kako je izgledalo izvođenje, a sadrži i čitavu scenu, (obično se označava IV,vi) koja ne postoji ni u Q2 ni u F. Najmanje 28 različitih izvođenja teksta Q1 počev od 1881. godine pokazuju da je on pogodan za izvođenje. Za Q1 se obično smatra da predstavlja „rekonstrukciju“ ili piratsku kopiju predstave koju je izvodila Šekspirova sopstvena trupa. Značajno je kraći od punog teksta jer je verzija na osnovu koje je nastao značajno skraćena za potrebe scenskog izvođenja. Smatra se da je jedan od sporednih glumaca (Marčelo, najverovatnije, možda i Voltemand) te predstave izvor ove verzije.

Kao i u slučaju dva teksta za Kralja Lira, savremeni naučnici su napustili ideal „celovitog teksta," priznajući nemogućnost njegove primene u slučaju Hamleta. Arden Šekspirova publikacija različitih verzija Hamleta 2006. godine je najbolji pokazatelj ovakvog pomeranja fokusa.[13]

Detalj sa bakroreza Danijela Mekliza iz 1842. Scena iz Hamleta, koja prikazuje trenutak kada se razotkriva Klaudijeva krivica.

Spisak likova[uredi]

  • Hamlet, kraljević danski
Kraljević Hamlet, naslovni lik, je sin pokojnog kralja, koji se takođe zvao Hamlet. Upravo se vratio iz Vitenberga, gde je studirao.
  • Klaudije, kralj Danske, Hamletov stric
Klaudije je sadašnji kralj Danske, Hamletov stric, koji je nasledio presto nakon smrti svog brata, starog kralja Hamleta. I on se, vrlo brzo, ženi Gertrudom, udovicom svoga brata. Otkriva se da je on ubio kralja Hamleta.
  • Gertruda, kraljica Danske, Hamletova mati
Gertruda je Hamletova majka. Postavši udovica nakon smrti kralja Hamleta, ona se suviše brzo udala za Klaudija. U Šekspirovo vreme u Engleskoj Crkva je udaju za brata pokojnog supruga smatrala incestom.[14]
  • Duh čini se kao duh kralja Hamleta, pokojnog kralja
Duh, po liku, predstavlja Kralja Hamleta, ali može biti i zli duh. Stari kralj je nedavno umro, te, dok pati u Čistilištu, njegov dug luta noću, uznemiren i osvetoljubiv.<!—U originalnog verziji ove predstave iz 1500-ih, ovu ulogu je igrao Vilijam Šekspir)-->
  • Polonije, savetnik kralja
Polonije (poznat kao Korambis u „lošem“ prvom kartou) je glavni Klaudijev savetnik i otac Ofelije i Laerta. On je star, i obično šaljivo prikazivan kao priglup i neko ko se razbacuje rečima.
  • Laert, Polonijev sin
Laert je mladi plemić koji živi u Parizu, i dolazi kući zbog krunisanja Klaudija. „Laert“ je ime Odisejevog oca u Homerovom epu.
  • Ofelija, Polonijeva kći
Ofelija je Polonijeva kći. Ona i Hamlet su u vezi, mada nije jasno da li samo u obliku pisama, poklona, i gledanja, ili je veza napredovala i malo dalje.
  • Rejnaldo, Polonijev sluga
  • Horacije, Hamletov prijatelj i kolega sa studija
Horacije je Hamletov prijatelj iz Vitenberga. Očigledno je Danac, i došao je u Elzinor zbog sahrane starog Hamleta, i ostao i dalje. Prikazan je kao „učenjak“, i gotovo sa svakim na dvoru lako stupa u razgovor, od stražara do kraljevskog para. Horacije je jedini lik sa kojim Hamlet razgovara slobodno tokom najvećeg dela komada.
  • Marčelo, Bernardo, Francisko, oficiri sata
  • Voltemand, Kornelije, poslanici u Norveškoj
  • Rozenkranc, Gildenstern, nekadašnji Hamletovi školski drugovi
Rozenkranc i Gildenstern su stari školski drugovi Hamleta. Ako su ga upoznali na univerzitetu, to mora da je bilo davno, jer se čini da ne poznaju Horacija, koji je skoro došao iz Vitenberga. Oba imena su postojala u Danskoj u doba kada je Šekspir pisao Hamleta, pa je do tih imena mogao da dođe iz većeg broja izvora..[15]
  • Fortinbras, kraljević norveški
Fortinbras je krunski princ Norveške. On je sin kralja Fortinbrasa, koga je u bici ubio Hamletov otac, tako da i on zahteva osvetu. Njegova čvrstina i odlučnost su u suprotnosti sa Hamletovim oklevanjem. Njegovo ime znači „čvrsta ruka“.
  • Kapetan norveške vojske
  • Prvi glumac
  • Ostali glumci
  • Ozrik, Lord, Gospodin, dvorani
Ozrik je dvoranin, „pun visokoparnih reči, ali pomalo tupav“[16], koji sudi dvoboj mačevima između Hamleta i Laerta.
  • Prvi klovn, grobar i crkvenjak
Popularan lik, gotovo nikada se ne izostavlja iz predstave. Na šta bi ličio Hamlet bez Jorikove lobanje?
  • Drugi klovn, njegov pomoćnik
  • Mornar
  • Glasnik
  • Sveštenik
  • Engleski poslanik
On izgovara reči 'Rozenkranc & Gildenstern su mrtvi'
  • Lordovi, Posilni, Mornari, Vojnici, Stražari

[17]

Zaplet[uredi]

Marčelo, Horacije, Halmet i Duh Henri Fasli.

Ovo je priča o mladom kraljeviću Hamletu, čiji je otac, Kralj Hamlet od Danske, nedavno neočekivano umro. Njegov brat Klaudije je nasledio presto i oženio suprugu pokojnog kralja (a majku kraljevića Hamleta), Gertrudu. Kraljević Hamlet je veoma ogorčen što je Klaudije zauzeo presto i što se Gertruda hitro preudala za brata svog pokojnog muža, koga kraljević Hamlet smatra nedostojnim svoga oca.

Jedne mračne zimske noći, duh koji likom podseća na pokojnog kralja Hamlet se prikazao Bernardu, Marčelu i Horaciju, stražarima zamka Elzinor u Danskoj, sa važnom porukom koju treba da im saopšti. Međutim, duh nestaje pre nego što uspeva da saopšti poruku. Stražari obaveštavaju kraljevića, te on krene da ispita čitavu stvar. Utvara se još jednom pojavljuje i razgovara sa Hamletom, otkrivajući mu da je njegovog oca ubio Klaudije. Nakon što zahteva od Hamleta da osveti očevu smrt, duh nestaje. Hamlet odlučuje da glumi ludilo kako bi potvrdio Klaudijevu krivicu.

Hamlet i Ofelija Dante Gabrijel Roseti

Kad Klaudije i Gertruda postanu svesni toga, oni postavljaju Hamletove školske drugove Rozenkranca i Gildensterna da ga nadgledaju i otkriju uzrok njegovog očiglednog ludila. Polonije, kraljev savetnik, pretpostavlja da je uzrok Hamletovog ludila ljubav prema njegovoj ćerki, Ofeliji. Međutim, u tajno nadgledanom susretu dvoje potencijalnih ljubavnika, nema dokaza da Hamlet voli Ofeliju; štaviše, on joj sugeriše da ode u samostan.

Hamlet smišlja plan kako da razotkrije Klaudijevu krivicu, tako što će postaviti predstavu koja će da prikaže čin ubistva. Klaudije prekida predstavu na pola i napušta odaju. Horacije potvrđuje kraljevu reakciju i Hamlet kreće da osveti svoga oca. On je odlučan da ubije, ali nailazi na Klaudija dok se ovaj moli, te zaključuje da bi ubistvo u tom trenutku značilo da će njegova duša završiti u raju – što nije odgovarajuća kazna za takvog zločinca. Međutim, nakon što izađe, otkriva se da se Klaudije nije bio molio.

Hamlet kreće da se suoči i prekori svoju majku. Kada čuje šum iza zavese, on zabada svoj mač, i ubija Polonija koji je prisluškivao. Bojeći se za sopstvenu bezbednost, Klaudije šalje Hamleta u Englesku u društvu sa Rozenkrancom i Gildensternom, koji, bez Hamletovog znanja, nose i nalog da se Hamlet ubije.

Ojađena Ofelija gubi razum i davi se u reci (možda i po sopstvenoj volji). Laert, njen brat i Polonijev sin, besan se vraća iz posete Francuskoj. Klaudije ubeđuje Laerta da je Hamlet krivac za smrt Polonija i Ofelije. Hamlet javlja da se njegov brod vratio u Dansku, nakon što su ih na putu ka Engleskoj napali gusari. Klaudije shvata da Laert predstavlja mogućnost da se reši Hamleta, te se kladi da Hamlet može da nadvlada Laerta u mačevanju. Borba je nameštaljka; Laertov bodež je otrovan, kao i vino iz pehara iz koga Hamlet treba da pije.

Tokom borbe, Gertruda pije iz zatrovanog pehara i umire. Laert uspeva da poseče Hamleta, a onda i on biva povređen istim sečivom. Umirući, otkriva kraljev plan da se ubije Hamlet. Hamlet uspeva da ubije Klaudija pre nego što i sâm podlegne fatalnom otrovu. Fortinbras, norveški princ sa osvajačkim namerama, vodi svoju vojsku u Dansku i dolazi na scenu. Horacije mu priča šta se dogodilo i Fortinbras naređuje da se Hamletovo telo ukloni uz počasti.

Hamlet kao lik[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kraljević Hamlet

U ovom komadu kraljević Hamlet je daleko najzastupljeniji lik: njegov problem predstavlja srž zapleta, i njegove javne dosetke i unutrašnja razmatranja dominiraju dešavanjima na sceni. Uloga kraljevića je ubedljivo najduža od bilo koje druge uloge u Šekspirovim komadima. Ova najomiljenija tragedija ima dosta nerazjašnjenih trenutaka (Da li je duh dobar ili zao? Zašto je Ofelija umrla?), ali najveća tajanstvenost se tiče Hamletovog karaktera, njegove psihologije i njegovih pravih motiva. Možemo li uopšte da ga shvatimo? Postoji obilje spekulacija o ovim i mnogim drugim pitanjima vezano za ovaj središnji lik zapadnjačke književnosti.[18]

Izvođenja, adaptacije, uticaji i reference[uredi]

Hamlet u bioskopima i na televiziji[uredi]

Prema navodima Internet Movie Database postoji 22 bioskopskih filmova sa naslovom Hamlet, kao i još 16 televizijskih filmova. Još 50 naslova produkcija u delu svog naslova sadrže ovo ime ili koriste varijaciju ovog imena na nekom drugom jeziku. Za više detalja, vidi Ekranizacije Šekspira (Hamlet).

Reference[uredi]

  1. ^ Jenkins, strane 1-6; tematski materijal o „ratu između pozorišta“ i — moguće— ustanku u Eseksu početkom 1601. ("kasna inovacija")
  2. ^ Crystal (2005), str. 66.
  3. ^ Crystal (2005), str. 139.
  4. ^ Crystal (2005), str. 99.
  5. ^ Neki primerci Q2 potiču iz 1605. godine, i verovatno predstavljaju drugo izdanje; tako da se za Q2 obično navodi datum "1604/5."
  6. ^ Halliday, strane 204
  7. ^ Edwards, strane 1-2
  8. ^ Jenkins, strane 82-5
  9. ^ Edwards, strane 2
  10. ^ vidi Jenkins, pp. 82-122 za kompleksnu raspravu o svim vrstama mogućih uticaja koji nađeni u komadu.
  11. ^ Hibbard, strane 22-3
  12. ^ Jenkins, strane 14
  13. ^ Thompson & Taylor, 2006
  14. ^ Hibbard, strane 164, note 157
  15. ^ Jenkins, strane 422
  16. ^ T.S. Eliot, Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prafroka
  17. ^ lista karaktera (bez komentara) preuzeta od Edvardsa (Edwards) (2003)
  18. ^ Jenkins, strane 147

Literatura[uredi]

  • Crystal, David, & Ben Crystal, The Shakespeare Miscellany. New York, 2005.
  • Duthie, G. I., The "Bad" Quarto of "Hamlet," A Critical Study, Cambridge University Press, 1941.
  • Hamlet, Prince of Denmark. Phillip Edwards, ed. Cambridge, 2003. Updated 1985 edition.
  • Halliday, F. E., A Shakespeare Companion 1564-1964, Baltimore, Penguin, 1964.
  • Hamlet. G.R. Hibbard, ed. Oxford, 1987. (Oxford World's Classics).
  • Hamlet. Harold Jenkins, ed. Methuen, 1982. (The Arden Shakespeare).
  • Thompson, Ann, and Neil Taylor, eds., Hamlet, The Texts of 1603 and 1623, Arden Shakespeare, Third Series, 2006.
  • Wilson, John Dover, The Manuscript of Shakespeare's Hamlet. Cambridge, 1934.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Hamlet
Viki rečnik
Vikirečnik ima značenje reči