Hart Krejn
| Hart Krejn | |
|---|---|
.jpg) Hart Krejn na fotografiji Volkera Evansa | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Harold Hart Krejn |
| Datum rođenja | 21. jul 1899. |
| Mesto rođenja | Garetsvil, Ohajo, SAD |
| Datum smrti | 27. april 1932. (32 god.) |
| Mesto smrti | Meksički zaliv |
| Književni rad | |
| Uticaji od | Volt Vitmen, Artur Rembo, Džordž Bajron, Platon, T. S. Eliot, Vilijam Blejk, Fridrih Niče, Rabindranat Tagor, Emili Dikinson, Herman Melvil |
| Uticao na | Tenesi Vilijams, Harold Blum, T. S. Eliot, Džon Berimen, Derek Volkot, Robert Lovel. |
| Najvažnija dela | „Bele zgrade“ (1926) „Most“ (1930) „Sabrane pesme“ (1938) |
Harold Hart Krejn (engl. Harold Hart Crane; Garetsvil, 21. jul 1899 — Meksički zaliv, 27. april 1932) bio je američki pesnik, autor zbirke pesama Bele zgrade, poeme Most, i pesama Čaplineska, Za brak Fausta i Helene, Putovanja i Razrušena kula. Krejnov kratki život velikim delom oslikava duhovnu sliku tadašnje Amerike. Njegovi ekscesi i poletni stihovi dvadesetogodišnjaka oslikavali su uzbudljivost i brilijatnost džez ere dvadesetih, dok je odbacivanje velikog sna o poetskoj sintezi američke istorije i kulture na pragu svojih tridesetih, bilo propraćeno finansijskim slomom berze i ulaskom društva u eru velike depresije.[1]
Imao je trideset dve godine kada je izvršio samoubistvo. Jedan od razloga, između ostalih, bila je sumnja u sopstveno pesničko umeće. Nije mogao ni da pretpostavi da će se njegovih stotinak pesama, koliko ih je napisao za šesnaest godina, danas smatrati vrhunskim dometom američke poezije, i da će književna kritika značaj njegovog stvaralaštva u američkoj književnosti izjednačavati sa značajem poezije Volta Vitmena, Emili Dikinson i Volasa Stivensa.[2]
Uprkos nesrećnom životu Krejn je pesnik optimizma moderne Amerike i jedan od retkih onovremenih pesnika koji nije pevao o otuđenju čoveka od društva. Njegovi stihovi su mahom hermetični, teško razumljivi i propraćeni složenim pesničkim teorijama. Pesme je ispevao po principu onoga što je nazivao „logikom metafore“ i oblikovao ih spontanom asocijativnošću, ličnom simbolikom i složenim slojevima zvučanja.[3] Šeli modernog doba, kako ga je Robert Lovel prozvao, svojom je poezijom obnovio romantičarski pogled na svet.
Pojedine pesme Harta Krejna su prevedene na srpski jezik, ali one nikada nisu objedinjene u jedinstvenu knjigu, već se mogu naći u domaćim antologijama američke poezije i u pojedinim književnim časopisima.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Detinjstvo[uredi | uredi izvor]
Harold Hart Krejn je rođen 21. jula 1899 u Garetsvilu, Ohaju, kao sin jedinac Klarensa Artura, uspešnog proizvođača slatkiša, i Grejs Hart, nesrećne domaćice koja je žudela za karijerom glumice. Sa devet godina Krejnovi su se preselili u Klivlend. Brak Klarensa i Grejs bio je daleko od idiličnog. Stalno su se svađali i međusobno optuživali. Ukoro su se razveli, a desetogodišnji dečak je poslat da živi kod majčine majke, kod koje se upoznao sa poezijom čitajući bakinu bogatu biblioteku. Harold se vratio roditeljima nakon što se par ponovo venčao. Krejn je kasnije svoje detinjstvo opisao kao krvavo bojno polje na kojem je figura oca često bila odsutna, dok ga je majčinska figura gušila i kontrolisala, prazneći sopstvene frustracije i okrećući ga protiv oca.[2] Nezdravo porodično okruženje dovelo je šesnaestogodišnjeg Harta do ivice nervnog rastrojstva i do dva neuspela pokušaja samoubistva.[4]
U tinejdžerskim danima počeo je da piše poeziju. Strastveno je čitao Šelija, Vajlda, Bajrona, Svinberna, Marloua i Platonove dijaloge. U Fedru je podvukao crvenim penkalom stihove u kojima Sokrat govori o važnosti božanskog ludila za pesničko nadahnuće. Snažni uticaj izvršila je i Ničeova knjiga Rođenje tragedije i koncepcija dionizijskog principa.[5] Sredinom tinejdžerskog doba imao je i prva homoseksualna iskustva.[2] 1916. godine, kada su se njegovi roditelji po drugi put razveli, Krejn je objavio prvu pesmu. Pesma nosi naslov C66 što je bio broj zatvorske ćelije u kojoj je zbog homoseksualnosti robovao Oskar Vajld.[6] Iste godine napustio je srednju školu i otputovao za Njujork, želeći da se posveti pisanju poezije. Kao vid pobune protiv oca pesnik je odbacio svoje ime i zamenio ga majčinim devojačkim prezimenom Hart.[5] Sedamnaestogodišnji mladić je u Njujorku ostao nešto manje od dve godine, radeći svakojake poslove i spavajući po stanovima poznanika, da bi se zbog finanskijskih problema vratio u Klivlend, gde se zaposlio kao činovnih u očevoj radnji. Kod oca se zadržao nešto duže od godinu dana, tokom koje su mnogobrojne svađe potvrdile nemogućnost bilo kakve koegzistencije u istom prostoru. Ne bi li se izdržavao, zaposlio se u marketinškoj agenciji. U ovom periodu uveliko se odao piću, tvrdeći da mu alkohol i glasna džez muzika omogućavaju produžetak pojačane svesnosti, stanja pod kojim je stvarao.[7]
Odlazak u Njujork[uredi | uredi izvor]
Krejnove prve pesme počele su da izlaze u malim uglednim književnim časopisima gde su naišle na dobar prijem među književnim kritičarima. U Njujork se vratio 1923, sada već kao poznat pesnički talenat, gde je stupio u kontakt sa važnim književnim figurama američkog modernizma dvadesetih. I ovde se zaposlio u marketinškoj agenciji, dok je privremeno stanovao sa književnikom, urednikom i kritičarem Goramom Mansonom i njegovom ženom. Sledeće godine preselio se u sobu gde je nekada živeo američki arhitekta nemačkog porekla Džon Rebling, poznat po nacrtu Bruklinskog mosta, i sa čijih se prozora most savršeno video. Tada se u Krejnu javila ideja o velikoj pesmi o ovom mostu.[4] U leto i u jesen 1924. živeo je stabilnijim životom radeći na poetskom ciklusu Putovanja, inspirisan ljubavlju prema danskom mornaru Emilu Opferu, koji će ostati ljubav njegovog života.[6] Međutim, ako se izuzme ovaj kratak period, Krejnov život je bio sumoran. Bio je nezaposlen, često u alkoholisanom stanju, a u sumnjivom kraju na dokovima Njujorka gde je živeo redovno su ga prebijali i pljačkali.[7] Očajan izmolio je novčani zajam od Ota Kana, njujorškog bankara i mecene, ne bi li nastavio svoj rad na poemi Most. Sredinom 1925. preselio se kod pesnika Alena Tejta i njegove supruge, da bi početkom sledeće godine otputovao na ostrvo Ajl ov Pajns. Tu je saznao za ugovor sa izdavačem o objavljivanju njegove prve knjige pesama. Ova vest ga je značajno ohrabrila, te je intenzivno radio čitavog leta. Napisao je tri četvrtine poeme Most, kao i mnoge druge kraće pesme. Međutim, na jesen vrativši se u Njujork vratio se i alkoholu.
Bele zgrade i Most[uredi | uredi izvor]
Krejnova prva zbirka poezije Bele zgrade (White Buildings) izašla je 1926. U njoj su se našle značajne pesme poput Čaplineske u kojem je figura glumca Čarlija Čaplina predstavljana kao figura pesnika u modernim vremenima, to jest, kao kombinacija klovna, svakidašnjeg čoveka i svete lude; zatim ciklus erotskih pesama Putovanja i pesma Za brak Fausta i Helene koja je insistirala na tome da modernizam mora da ponudi nešto više od očajavanja.[8] Pošto književna kritika zbirku nije dočekala onako kako se nadao, borio se sa dubokim razočarenjem u svoj talenat. Pri kraju 1928. otputovao je u Evropu provodeći prvu polovinu 1929. u Parizu, gde su se njegovi poroci razbuktali. U julu iste godine vratio se u Njujork, gde je konačno završio poemu Most (The Bridge). Ova poema je napisana kao svetla afirmacija moderniteta i kao optimistički odgovor na Eliotov antropološki pesimizam pesme Pusta zemlja (1922).[4] Sastoji se iz 15 delova u kojima je data panorama američkog iskustva i istorije, sa Bruklinskim mostom kao glavnom metaforom idealističke težnje za ujedinjenjem ljudi i društvenim progresom.[8] Most je objavljen u posebnom izdanju 1930, ali su prikazi književne kritike bili ravnodušni ili negativni. Naredne 1931. dobio je stipendiju Gugenhajm fondacije, sa kojom je otplovio za Meksiko.[9] Iako je dobio veliku podršku od Ketrin En Porter i drugih umetnika koji su se nalazili u to vreme u meksičkoj umetničkoj koloniji, Krejn je vrlo malo pisao. Plašio se da je izgubio pesničko umeće, iako njegova poslednja pesma Razrušena kula, koja se danas smatra remek-delom, ukazuje na sasvim drugačiju situaciju. U Meksiku je živeo je sa slikarkom Pegi Berd. To je bila ujedno prva i jedina Krejnova heteroseksualna veza.[10]
Smrt[uredi | uredi izvor]
Nakon što su mu javili da mu je otac umro, Hart se zime 1932. uputio za Ameriku. Nakon duge noći opijanja u sam osvit novog dana 27. aprila, Hart Krejn je preskočio ogradu broda i skočio u more. Njegovo telo nikada nije pronađeno. Na grobu njegovog oca dopisano je: Harold Hart Krejn 1899 - 1932. izgubljen na moru.[11]
Recepcija i uticaji[uredi | uredi izvor]
Tokom Krejnovog života njegovu poeziju cenio je mahom uski krug umetničkih figura tog perioda poput Alena Tejta, Judžina O Nila, Keneta Burka, Edmunda Vilsona E. E. Kamingsa i Vilijama Karlosa Vilijamsa. Većina književnih kritičara tog vremena je Krejnove stihove dočekalo hladno. Vremenom se njegov status u američkoj književnosti uzdigao do samog vrha, te ga je ugledni američki kritičar Harold Blum odredio jednim od četiri stuba američke poezije. Sa druge strane, hermetičnost i složenost stihova neretko i danas odbijaju širu čitalačku publiku van akademskih krugova.
Tenesi Vilijams, koji je od mladosti bio vezan za Krejnovu poeziju i koji je njegov stih stavio na početku štampanog izdanja drame Tramvaj zvani želja, želeo je da nakon smrti njegovo telo spuste u more na mestu gde je Krejn skočio u smrt. Ovu želju nisu mu ispunili, već su ga sahranili u Sent Luisu, gradu koji je po sopstvenom priznanju najviše mrzeo.[12] Jedna od Vilijamsovih poslednjih drama Koraci moraju biti nežni tematizuje odnos Krejna i njegove majke.
Srpski pesnik Ivan V. Lalić je u pesmi Pismo Džonu Berimenu na vest o njegovoj smrti, opevao samovoljnu smrt Džona Berimena, Pola Selana i Harta Krejna.[13]
Američki glumac i reditelj Džejms Franko tumačio je lik Harta Krejna u biografskom filmu Razrušena kula. Franko je potpisao i režiju filma.[14]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Parini 2003, str. 312.
- ^ a b v Bloom 2003, str. 28.
- ^ Gair 2012, str. 347.
- ^ a b v Hamilton & Jones 2003, str. 73.
- ^ a b Spears 1965, str. 9.
- ^ a b Haralson 2014, str. 144.
- ^ a b Bloom 2003, str. 29.
- ^ a b Gair 2012, str. 346.
- ^ Hamilton & Jones 2003, str. 74.
- ^ Parini 2003, str. 318.
- ^ Unterecker 1969.
- ^ Leverich 1995, str. 10.
- ^ Ivan V. Lalić:Pismo Džonu Berimenu na vest o njegovoj smrti Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jun 2016) (Pristupljeno: 11. septembar 2015)
- ^ The Broken Tower (2011) (Pristupljeno: 11. septembar 2015)
Odabrana dela[uredi | uredi izvor]
- Bele zgrade (White Buildings, 1926)
- Most (The Bridge, 1930)
- Sabrane pesme (The Collected Poems of Hart Crane, 1938)
- O moja zemljo, moji prijatelji: odabrana pisma (O My Land, My Friends: The Selected Letters of Hart Crane, 1997)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hamilton, Geoff; Jones, Brian (2003). Encyclopedia of the Environment in American Literature. McFarland. ISBN 978-1-4766-0053-6.
- Parini, Jay (2003). The Oxford Encyclopedia of American Literature. ISBN 978-0-19-515653-9. Tekst „Oxford University Press” ignorisan (pomoć)
- Hacht, Anne Marie (2009). Gale Contextual Encyclopedia of American Literature. Gale. ISBN 978-1-4144-3130-7.
- Haralson, Eric L. (2014). Encyclopedia of American Poetry: The Twentieth Century. Routledge. ISBN 978-1-317-76322-2.
- Bloom, Harold (2003). Hart Crane: Comprehensive Research and Study Guide. Chelsea House Publishers. ISBN 978-0-7910-7390-2.
- Spears, Monroe K. (1965). Hart Crane. University of Minnesota.
- Unterecker, John (1969). Voyager: A Life of Hart Crane. New York: Farrar, Straus and Giroux.
- Leverich, Lyle (1995). Tom: The Unknown Tennessee Williams. W. W. Norto. ISBN 978-0-393-31663-6.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- (jezik: srpski) Nekoliko Krejnovih pesama u prevodu Nikole Živanovića
- (jezik: srpski) Četiri Krejnove pesme
- (jezik: engleski) Krejnova biografija i izbor iz poezije
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
