Хенри V (drama)

Henri V
Prva stranica Života kralja Henrija Petog, štampana u Drugom Folio izdanju iz 1632.
Nastanak
Orig. naslov	The Life of Henry the Fifth
Autor	Viljem Šekspir
Zemlja	Engleska
Jezik	engleski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	istorijska drama
Teme	stogodišnji rat
Lokalizacija	Engleska, Francuska; 1415.
Izdavanje
Datum	1599.
Hronologija
Prethodnik	Henri IV, deo drugi
Naslednik	Henri VI, deo prvi

Henri V (engl. Henry V) je istorijska drama Viljema Šekspira, verovatno napisana oko 1599. Govori o engleskom kralju Henriju V, fokusirajući se na događaje neposredno pre i posle bitke kod Aženkura (1415), tokom Stogodišnjeg rata. U prvom Kvarto izdanju (engl. First Quarto) iz 1603. objavljena je pod naslovom Istorija Henrija Petog (engl. The Cronicle History of Henry the fift), što je u prvom Folio izdanju (engl. First Folio) iz 1623. postalo Život Henrija Petog (engl. The Life of Henry the Fifth).

Ova drama je završni deo tetralogije, a prethodili su joj Ričard II, Henri IV, deo prvi i Henri IV, deo drugi. Originalna publika bi tako već bila upoznata sa naslovnim likom, koji je prikazan u predstavama o Henriju IV kao neobuzdan i nedisciplinovan mladić. U Henriju V, mladi princ je sazreo. On kreće u pohod u Francusku i, sa daleko malobrojnijom vojskom, pobeđuje Francuze kod Aženkura.

Likovi

Kralj Henri V

• Hor

Englezi

• Kralj Henri V

• Vojvoda od Glostera - Henrijev brat

• Vojvoda od Bedforda - Henrijev brat

• Vojvoda od Klarensa - Henrijev brat

• Vojvoda od Eksetera - Henrijev ujak

• Vojvoda od Jorka - Henrijev rođak

• Grof od Salisburija

• Grof od Vestmorlanda

• Grof od Vorika

• Ser Tomas Erpingem

• Kapetan Gover - Englez

• Kapetan Fluelin - Velšanin

• Kapetan Makmoris - Irac

• Kapetan Džejmi - Škot

• Džon Bejts, Aleksander Kort i Majkl Vilijams - vojnici

• Herald

• Pištolj, Nim i Bardolf - vojnici, bivši sledbenici ser Džona Falstafa

• Dečak - bivši paž ser Džona Falstafa

• Gospođa Žurka - domaćica kafane "Veprova glava" i Pištoljeva žena

• Nadbiskup od Kenterberija

• Episkop Eli

Izdajnici

• Grof od Kembridža - Henrijev rođak

• Lord Skrup

• Ser Tomas Grej

Francuzi

• Kralj Francuske

• Kraljica Izabela

• Luj, vojvoda od Gijene, dofen - njihov sin i francuski prestolonaslednik

• Katarina - njihova ćerka

• Alisa - Katarinina dvorska dama

• Maršal Francuske

• Vojvoda od Burbona / vojvoda od Bretanje (zavisno od izdanja predstave)

• Vojvoda Orleanski

• Vojvoda od Berija

• Vojvoda od Burgundije

• Lord Rambure

• Lord Grandpre

• Gospodin le Fer - francuski vojnik

• Montdžoj - francuski glasnik

• Guverner Arflera

• Francuski ambasadori

Vojnici, sluge, pratioci i gospodari

Sadržaj

Elizabetanskoj pozornici manjkalo je scenografije. Drama započinje Prologom, u kojem se Hor (usamljeni govornik koji se obraća publici) izvinjava zbog ograničenja pozorišta, želeći da postoji „Muza vatre”, sa pravim prinčevima i kraljevstvom na pozornici, kako bi se pravedno prikazala priča o kralju Henriju V. Onda, kaže hor, kralj Henri bi „imao držanje Marsa”. Hor ohrabruje publiku da upotrebi svoju „snagu mašte” da prebrodi ograničenja pozornice: „Zakrpite naše nesavršenosti svojim mislima ... prikazujući podvige više godina / za jedan sat”.

Šekspirove predstave su podeljene u pet činova. U Henriju V, prva dva čina se u velikoj meri bave kraljem i njegovom odlukom o napadu na Francusku, pošto su ga ubedili da je on po rđenju zakoniti naslednik francuskog prestola. Francuski Dofen, sin kralja Šarla VI, na Henrijeve zahteve odgovara potcenjivačkim i uvredljivim poklonom − šalje mu teniske loptice, „kao prikladne njegovoj mladosti i taštini”.

Hor se ponovo pojavljuje na početku svakog čina kako bi pogurao priču napred. Na početku drugog čina opisuje posvećenost zemlje ratnim naporima: „Sad su svi mladići u Engleskoj u vatri ... Oni prodaju pašnjak da bi kupili konja, / Sledeći ogledalo svih hrišćanskih kraljeva...” Drugi čin uključuje zaveru grofa od Kembridža i dva njegova druga, za atentat na Henrija u Sauthemptonu. Henrijevo vešto otkrivanje zavere i njegovo surovo postupanje prema zaverenicima pokazuju da se promenio od ranijih drama (Henri IV) u kojima se pojavio.

Ilustracija III čina, 1. scena: „Još jednom u prodor, dragi prijatelji!”

U trećem činu, Henri i njegove trupe prelaze preko Lamanša da bi napali francusku luku Arfler. Hor se ponovo pojavljuje: „Uhvatite mislima ovu mornaricu / I napustite Englesku, mirnu kao mrtva ponoć.” Francuski kralj, kaže Hor, „nudi mu / Katarinu svoju ćerku i sa njom u miraz, / Neke sitne i neprofitabilne vojvodine”. Henri nije zadovoljan.

Tokom opsade Arflera, Englezi su isprva odbijeni, ali Henri ih ohrabruje jednim od najpoznatijih Šekspirovih govora. „Još jednom u prodor, dragi prijatelji, još jednom; / Ili zatvorite zid našim engleskim mrtvima ....” Nakon krvave opsade, Englezi zauzmu Arfler, ali Henrijeve snage su toliko iscrpljene da odlučuje da ne ide na Pariz. Umesto toga, on odlučuje da se prebaci uz obalu do Kalea. Francuzi sastavljaju snažnu vojsku i progone ga.

Okružili su ga u blizini malog grada Aženkura, a u IV činu, noć pre bitke, znajući da je nadjačan, Henri prerušen luta kroz engleski logor, pokušavajući da uteši svoje vojnike i utvrdi šta oni u stvari misle o njemu. Muči se moralnim teretom kralja, tražeći od Boga „da očeliči srca mojih vojnika”. Dolazi dnevna svetlost, a Henri okuplja svoje plemiće čuvenom „govorom na dan Svetog Krispina” (Čin IV, Scena 3. 18–67): „Nas nekoliko, malo srećnika, braća po oružju”.

Naoružani uglavnom dugim lukovima, Englezi iznenađuju Francuze, pa i sebe, ubedljivom pobedom. Francuzi su pretrpeli 10.000 žrtava; Englezi, manje od 30. „O Bože, tvoja ruka je bila ovde”, kaže Henri.

Katarina uči engleski od svoje dadilje Alise na litografiji iz 1888. (autor Laura Alma-Tadema). Čin III, scena četvrta.

Peti čin dolazi nekoliko godina kasnije, dok Englezi i Francuzi pregovaraju oko „Mira u Troju”, a Henri pokušava da zavede francusku princezu, Katarinu od Valoa. Nijedno ne govori jezik drugog, ali humor njihovih grešaka zapravo pomaže u postizanju njegovog cilja. Scena se završava tako što je francuski kralj prihvatio Henrija za naslednika francuskog prestola i molitva francuske kraljice „da Englezi Francuze, i Francuzi Engleze prime jedni druge, Bog govori ovaj Amen”.

Pre nego što se predstava zaključi, Hor se ponovo pojavljuje i gorko objašnjava, „državom Henrijevog naslednika, toliki su upravljali, da su izgubili Francusku, pa je njegova Engleska iskrvarila, što se na našoj pozornici prikazivalo” − podsetnik na burnu vladavinu Henrija VI u Engleskoj, koju je Šekspir prethodno izneo na scenu u trilogiji predstava: Henri VI, deo prvi, Henri VI, deo drugi i Henri VI, deo treći.

Izdanje Holinšedove hronike iz 1587.

Kao i u mnogim drugim Šekspirovim istorijskim dramama i tragedijama, pojavljuju se brojni manji komični likovi, koji su kontrastirali i ponekad komentarisali glavni zaplet. U ovom slučaju, to su uglavnom obični vojnici u Henrijevoj vojsci, a uključuju Pištolja, Nima i Bardolfa iz predstave Henri IV. Vojska takođe uključuje Škota, Irca i Engleza, i Fluelina, komično stereotipnog velškog vojnika, čije je ime tadašnjim Englezima bilo veoma teško izgovoriti. Predstava takođe nakratko govori o smrti ser Džona Falstafa, Henrijevog otuđenog prijatelja iz predstava Henri IV, koga je Henri odbacio na kraju Henrija IV, 2. deo.

Izvori

Šekspirov glavni izvor za Henrija V, kao i za većinu njegovih istorijskih drama, bile su Hronike Rafaela Holinšeda; objavljivanje drugog izdanja 1587. godine pruža istorijsku osnovu za ovu predstavu. Čini se da je i Savez dveju slavnih porodica Lankastera i Jorka Edvarda Hala korišćen, a naučnici pretpostavljaju da je Šekspir bio upoznat sa pesmom Samuela Danijela o građanskim ratovima. Ranija predstava nepoznatog autora, Poznate pobede Henrija V, takođe se uopšte smatra modelom ovog dela.

Datum i tekst

Prva stranica "Života kralja Henrika Petog", štampana u drugom izdanju Folija iz 1632. godine.

Na osnovu očigledne aluzije o Eseksovoj misiji da zaustavi Tironovu pobunu u Irskoj, smatra se da predstava datira s početka 1599. godine. Hroniku Istorije kralja Henrija Petog upisao je u Registar esnafa londonskih izdavača 14. avgusta 1600. prodavac knjiga Tomas Pavier; prvi Kvarto objavljen je pre kraja godine - mada od strane Tomasa Milingtona i Džona Busbija, a ne Paviera. Tomas Krid je odradio štampanje.

Q1 (prvi Kvarto) Henrija V je „loš kvarto“, skraćena verzija predstave koja bi mogla predstavljati neovlašćenu kopiju ili preprićan tekst. Drugi kvarto, reprint Q1, objavio je 1602. godine Pavier; drugi reprint izdan je kao Q3 1619, sa lažnim datumom 1608 - deo Lažnog Folio izdanja (engl. False Folio) Viljema Džegera (engl. William Jaggard). Najbolji tekst prvi put je štampan u Prvom Folio izdanju (engl. First Folio) 1623. godine.

Kritika i analiza

Odnos prema ratu

Bitka kod Aženkura na savremenoj minijaturi.

Čitaoci i publika interpretirali su odnos ove drame prema ratu na nekoliko različitih načina. S jedne strane, čini se da ova drama slavi Henrijevu invaziju na Francusku i vojničku veštinu. Alternativno, može se čitati kao komentar moralne i lične cene rata. Šekspir predstavlja rat u svoj njegovoj složenosti.

Američki kritičar Norman Rabkin opisao je predstavu kao sliku sa dva istovremena značenja. Rabkin tvrdi da se predstava nikada ne opredeljuje za jedno gledište prema ratu, a Henri stalno menja svoj stil govora, govoreći o "silovanju i pljački" tokom opsade Arflera, ali o patriotskoj slavi u svom Govoru na dan svetog Krispina.

Neki kritičari povezuju veličanje nacionalističkog ponosa i osvajanja sa savremenim (u 16. veku) engleskim vojnim poduhvatima u Španiji i Irskoj. Hor direktno pominje očekivane vojne trijumfe Roberta Deveroa, drugog grofa od Eseksa, u petom činu. Sam Henri V ponekad se doživljava kao ambivalentni prikaz scenskog makijavela, kombinujući prividnu iskrenost sa spremnošću da se prevarom i silom iskoriste za postizanje svojih ciljeva.

Drugi komentatori gledaju kako predstava kritički gleda na razlog Henrijevog nasilnog cilja. Plemenite reči Hora i Henrija dosledno potkopavaju akcije Pištolja, Bardolfa i Nima. Pištolj govori u bombastičnom praznom stihu koji, čini se, parodira Henrijev vlastiti stil govora. Pištolj i njegovi prijatelji tako pokazuju postupke svojih vladara. Zapravo, prisutnost likova iz Istčipa iz Henrija IV naglašava element avanturiste u Henrijevom liku kao monarha.

Nejasnoća predstave dovela je do različitih interpretacija u izvođenju. Film Lorensa Olivijea iz 1944, snimljen tokom Drugog svetskog rata, naglašava patriotsku stranu, zanemarujući činjenicu da su neprijatelji u drami, Francuzi, u stvari bili saveznici u tom sukobu, dok film Keneta Brane iz 1989. godine naglašava strahote rata. Produkcija Kraljevskog nacionalnog teatra iz 2003. godine predstavila je Henrija kao modernog generala, ismevajući invaziju na Irak.

Poslednjih godina se vode naučne rasprave o tome da li se Henri V može nazvati ratnim zločincem ili ne. Neki to pitanje smatraju anahronim, tvrdeći da se savremena pravna terminologija ne može primeniti na istorijske događaje ili ličnosti poput onih prikazanih u predstavi. Međutim, drugi učenjaci su odbacili ovo gledište. Na primer, Kristofer N. Varen gleda u De armis Romanis Alberiga Gentilija, zajedno sa samim Henrijem V, kako bi pokazao kako su rani moderni mislioci (uključujući Šekspira) koristili pravne pristupe da bi se suočili sa prošlošću. Kao rezultat, tvrdi Varen, pitanje da li je Henri V bio ratni zločinac nije samo legitimno, već je i "istorijski primereno."

S druge strane, Henri V predstavljen je kao sjajan vođa, jer uspeva da sačuva strpljenje kada ga vređaju, "drago nam je što je Dofen tako prijatan sa nama". Henri V takođe priznaje svoje prethodne greške, „predali smo se varvarskoj slobodi“ i pokazuje da ima veliko samopouzdanje, „tamo ću se popeti s tako punom slavom da ću zaslepiti sve oči Francuske“.

Parodija suđenja Henriju V za zločine povezane sa legalnošću invazije na Francusku i pokolj zatvorenika tokom bitke kod Aženkura održano je u Vašingtonu, u martu 2010, izvlačeći činjenice iz istorijskih zapisa i iz Šekspirove drame. Pod nazivom "Vrhovni sud pridružene Kraljevine Engleske i Francuske" (engl. The Supreme Court of the Amalgamated Kingdom of England and France), predsedavajuće sudije su bili Vrhovne sudije Samjuel Alito i Rut Bader Ginsburg, oboje članovi Vrhovnog suda SAD. Ishod je prvobitno bio određen glasanjem publike, ali zbog nerešenog rezultata došlo je do odluke sudija. Sud je bio podeljen oko Henrijevog opravdanja za rat, ali jednoglasno ga je proglasio krivim za ubistvo zarobljenika nakon primene „evoluirajućih standarda društva koje sazreva“. Pre toga, izmišljeni „Globalni sud za ratne zločine“ presudio je da je Henrijev rat bio zakonit, nijedan civil nije ubijen protivzakonito, a Henri nije snosio krivičnu odgovornost za smrt ratnih zarobljenika. Izmišljeni „Francuski savez za građanske slobode“, koji je pokrenuo tribunal, pokušao je da pokrene parnicu pred građanskim sudom. Sudija je zaključio da je vezan zaključcima zakona Globalnog suda za ratne zločine i takođe presudio u korist Engleza. Apelacioni sud je potvrdio bez mišljenja, i tako je prepustio pitanje Vrhovnom sudu.

Govor na dan Svetog Krispina

Govor na dan svetog Krispina je najpoznatiji deo drame Henri V, i nalazi se u Četvrtom činu, Scena III, stihovi 18–67. Uoči bitke kod Aženkura, koja je pala na dan Svetog Krispina, Henri V ohrabruje svoje ljude, kojima su mnogobrojniji Francuzi preprečili put, da se prisete kako su Englezi ranije naneli velike poraze Francuzima. Govor je slavno odigrao Lorens Olivije 1944. za podizanje britanskog duha tokom Drugog svetskog rata, i Kenet Brana u filmu Henri V iz 1989. godine, i proslavio je izraz "braća po oružju". Nekoliko kasnijih pisaca koristilo je delove ovog govora u svojim delima, između ostalih Horacio Nelson, Čarls Dikens i Vinston Čerčil. Veoma duhovita parodija ovog govora, sa brojnim aluzijama na druge Šekspirove istorijske drame, može se videti u prvoj epizodi kultne Britanske humorističke serije Crna Guja, sa Rovanom Etkinsonom u glavnoj ulozi.

VESTMORLAND

O da su nam sad ovde

Bar jedna desetina hiljada ljudi u Engleskoj

Koji ne rade danas!

KRALj

Ko to želi?

Moj rođak, Vestmorland? Ne, rođače;

Ako je suđeno da ćemo umreti, dovoljno nas je

Da ojadimo našu zemlju; a ako preživimo,

Što je manje ljudi, to je veći deo časti.

Daj Bože! Molim te, ne želi ni jednog čoveka više .

Jupitera mi, nisam lakom na zlato,

Ne brojim ko se hrani na moj račun;

Ne brine me ako ljudi moju odeću nose;

Takve spoljašnje stvari ne stanuju u mojim željama.

Ali ako je greh voleti čast,

Najgrešniji sam od svih živih.

Ne, Boga mi, rođo, ne želi ni jednog čoveka iz Engleske.

Božiji mir! Ne bih delio tako veliku čast

Sa još jednim čovekom više

Za najbolju nadu koju imam. O, ne poželi još jednoga!

Bolje razglasi, Vestmorlande, kroz moju vojsku,

Onaj koji nema petlje za ovu borbu,

Pusti ga; njegov pasoš će biti spreman,

I krune za prevoz mu stavljene u kesu;

Ne bismo umrli u društvu tog čoveka

Koji strahuje da umre zajedno s nama.

Ovaj dan se zove praznik Krispina.

Onaj ko nadživi ovaj dan i dođe sigurno kući,

Isprsiće se kada se ovaj dan pomene,

I potseti ga na ime Krispin.

Onaj ko preživi ovaj dan i vidi starost,

Svake će godine na godišnjicu gostiti svoje komšije,

I reći "sutradan je sveti Krispin".

Onda će zavrnuti rukav i pokazati ožiljke,

I reći "Te rane sam stekao na Krispinov dan."

Starci zaboravljaju; ipak će sve biti zaboravljeno,

Ali setiće se, s ponosom,

Koje je podvige učinio toga dana. Onda će naša imena,

Poznata u njegovim ustima kao kućne reči -

Hari Kralj, Bedford i Ekseter,

Vorik i Talbot, Salisburi i Gloster -

Pri čašama mnogim u sećanju osvežiti.

Ovoj priči će doba čovek naučiti svog sina;

A sveti Krispin neće nikad proći,

Od ovog dana do kraja sveta,

Da mi u njemu ne pudemo zapamćeni -

Nas nekoliko, malo srećnih, braća po oružju;

Jer onaj ko danas proliva svoju krv sa mnom

Biće moj brat; makar bio poslednji,

Ovaj dan će ga učiniti plemićem;

A gospoda u Engleskoj sada u krevetu

Proklinjaće sebe što nisu bili ovde,

I smatraće svoju muškost jeftinom kad neko kaže

Da se borio s nama na dan Svetog Krispina.

Istorija izvođenja

Hor u prologu aludira na Eseksovu kampanju 1599. godine u Irskoj, bez ikakvog znaka da bi ona završila katastrofom. Kampanja je započela krajem marta i propala je krajem juna, što snažno sugeriše da je predstava prvi put izvedena tokom tog tromesečnog perioda.

Tradicija, koju je nemoguće potvrditi, drži da je Henri V bila prva predstava izvedena u novom Teatru Globe u proleće 1599. - Globe bi bio "drveni O" pomenut u Prologu - ali Šapiro tvrdi da su Čamberlejnovi ljudi bili još uvek kod Zavese, kada je delo prvi put izvedeno, i da je sam Šekspir verovatno glumio hor. Godine 1600. u prvom štampanom tekstu je navedeno da je predstava igrana „u različita vremena“. Najstariji nastup za koji se zna tačan datum dogodio se, međutim, 7. januara 1605. na dvoru u Palati Vhitehall.

Samuel Pepis video je Henrija 1664. godine, ali napisao ga je Roger Boile, prvi grof Orreri, a ne Shakespeare. Shakespearova igra vratila se na scenu 1723. godine, u adaptaciji Aarona Hill-a.

Najduža produkcija predstave u istoriji Brodveja bila je predstava u kojoj je Ričard Mansfild 1900. godine odigrao 54 predstave. Ostali zapaženi scenski nastupi Henrija V-a uključuju Charles Kean (1859), Charles Alekander Calvert (1872) i Valter Hampden (1928).

Glavna izvođenja u Londonu tokom 20. i 21. veka uključuju:

• Pozorište Old Vik iz 1937. godine, Lorens Olivije kao Henri

• 1955. pozorište Old Vik, Ričard Barton kao Henri

• 1965. Oldvič teatar, Ijan Holm kao Henri (engl. Royal Shakespeare Company)

• 1972. Pozorište Oldvič, Timoti Dalton kao Henri (engl. Prospect Theatre Company), takođe 1974. godine u Raundhaus Teatru

• 1985. Barbikan teatar, Kenet Brana kao Henri (engl. Royal Shakespeare Company)

• 2013. Noel Kauard pozorište, Džad Lou kao Henri V (engl. Michael Grandage Company)

Adaptacije

Film

Urađene su tri glavne filmske adaptacije. Prva, Henri V (1944), u režiji i glavnoj ulozi Lorensa Olivijea, je šarena i visoko stilizovana verzija koja počinje u Pozorištu Glob, a zatim se postepeno prelazi na realistični prikaz bitke kod Aženkura. Olivijeov film snimljen je tokom Drugog svetskog rata i zamišljen je kao patriotski miting za vreme invazije na Normandiju.

Drugi glavni film, Henri V (1989), u režiji i glavnoj ulozi Keneta Brane, pokušava dati realističniji prikaz tog razdoblja i stavlja veći naglasak na ratne strahote. Odlikuje ga blatnjava i jeziva bitka kod Aženkura.

Treći glavni film, Kralj (2019), u kome je Timoti Šalame glumio Henrija V, adaptiran je iz Šekspirovih dramskih tekstova Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V.

Televizija

Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012−2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II:

Jer u šupljoj kruni

Što okružuje smrtne slepoočnice kralja

Smrt drži svoj dvor ...

- Ričard II, čin 3, scena 2.

Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012. godine. Ben Višo glumi kralja Ričarda II, Džeremi Ajrons igra Henrija IV, a a Tom Hidlston igra Henrija V.

Druga sezona, pod naslovom Šuplja kruna: Ratovi ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. godine. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III).

Literatura

• Rabkin, Norman (1981). Shakespeare and the Problem of Meaning. Chicago: University of Chicago Press. 
• Berry, Ralph (2005). „Henry V”. Changing Styles in Shakespeare. Abingdon, England: Routledge. str. 67. ISBN 0-415-35316-5. „The concern of productions in the contemporary era…is bringing the darker, more sceptical passages into a living relation with the more heroically straightforward.” 
• Baldo, Jonathan (1996). „Wars of Memory in Henry V”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 47 (2): 132—159. ISSN 0037-3222. JSTOR 2871099. doi:10.2307/2871099. eISSN 1538-3555. 
• Coleman, David (2008). „Ireland and Islam: Henry V and the "War on Terror"” (PDF). Shakespeare. Taylor & Francis. 4 (2, Part One. Criticism: Shakespeare and Islam. Guest edited by Mark Hutchings): 169—180. ISSN 1745-0918. doi:10.1080/17450910802083492. eISSN 1745-0926. 
• Rabkin, Norman (1977). „Rabbits, Ducks, and Henry V”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 28 (3): 279—296. ISSN 0037-3222. JSTOR 2869079. doi:10.2307/2869079. eISSN 1538-3555. 
• Warren, Cristopher N. (2017). „Henry V, Anachronism, and the History of International Law”. Ur.: Hutson, Lorna. The Oxford Handbook of English Law and Literature, 1500–1700. Oxford Handbooks. Oxford: Oxford University Press. str. 709—727. ISBN 9780199660889. doi:10.1093/oxfordhb/9780199660889.013.41 — preko Oxford Handbooks. 

Spoljašnje veze

• Potpun tekst Henrija V, originalna i modernizovana verzija, na Internet Shakespeare Editions
• Henry V na projektu Gutenberg
• Henry V public domain audiobook at LibriVox