Herman Hese

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Herman Hese
Herman Hese
Lični podaci
Datum rođenja(1877-07-02)2. jul 1877.
Mesto rođenjaKalv, Nemačko carstvo
Datum smrti9. avgust 1962.(1962-08-09) (85 god.)
Mesto smrtiMontanjola, Švajcarska
NagradeNobelova nagrada za književnost
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.hermann-hesse.com

Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1]

Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj.

Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt).

Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine.

Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini.

Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor]

Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[3] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala".[4][5]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Statua u Kalvu

U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[6] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[7] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[8]

Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[9]

U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[10] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[11] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[12] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[10] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[13]

Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[14] malajalam[15] i hindi.[16] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda.

Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[17] Od 1990. godine[18] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[19] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[20]

Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[21]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind)
  • 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad)
  • 1910. Gertruda (nem. Gertrud)
  • 1914. Rozalda (nem. Rosshalde)
  • 1915. Knulp (nem. Knulp)
  • 1919. Demijan (nem. Demian)
  • 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner)
  • 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen)
  • 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer)
  • 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen)
  • 1922. Sidarta (nem. Siddhartha)
  • 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf)
  • 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch)
  • 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund)
  • 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt)
  • 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter)
  • 1942. Poeme (nem. Die Gedichte)
  • 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel)
  • 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden)
  • 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art)
  • 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. 
  2. ^ „Hermann Hesse | Biography, Facts, & Books | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-21. Pristupljeno 2024-02-05. 
  3. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g. .
  4. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]” . Another translation: "Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest".
  5. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226 .
  6. ^ Prinz, str. 139–42
  7. ^ Zeller, str. 90
  8. ^ Zeller, str. 186
  9. ^ Zeller, str. 180–81
  10. ^ a b Zeller, str. 185
  11. ^ Zeller, str. 189
  12. ^ Zeller, str. 188
  13. ^ Zeller, str. 186
  14. ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza]
  15. ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993
  16. ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza]
  17. ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de
  18. ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. 
  19. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012.
  20. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German)
  21. ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn't know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херман_Хесе&oldid=27549980”