Hiperbarična medicina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hiperbarična medicina
Jedan od oznaka za hiperbaričnu medicinu
Specijalnostpodvodna medicina, urgentna medicina, neurologija, infektologija
ICD-9-CM93.95
MeSHD006931
OPS-301 code8-721
MedlinePlus002375

Hiperbarična medicina je specifična medicinska disciplina koja proučava i u praksi primenjuje povoljne terapijske efekte kiseonika pod povišenim pritiskom i atmosfere povišenog pritiska uopšte.[1]

Hiperbarična medicina se zasniva na prirodnom leku: čistom (100%) medicinskom kiseoniku koji se primenjuje pod uvećanim ili hiperbaričnim pritiskom,[2] (većem od atmosferskog koji na površini mora iznosi 1 bar) u tzv. hiperbaričnim komorama.

Ova relativno mlada grana medicine nastala je nakon izdvajanja iz podvodne ili pomorske medicine. I pored osnovne uloge u zbrinjavanju ronilaca i kesonskih radnika njena metoda hiperbarične oksigenoterapije, sve više zauzimala je značajno mesto u skoro svim granama medicine. Tako je primena hiperbarične oksigenacije, bilo kao glavne ili dodatne terapija, postala neophodna u medicinskim i drugim slučajevima gde je bilo iz kojih razloga došlo do deficita u transportu kiseonika u organizmu.[3]

Želeći da ukaže na izuzetan značaj primene hiperbarične medicine u svakodnevnoj praksi, na prvom međunarodnom kongresu iz oblasti kliničke primene HBO održanom u Amsterdamu septembra 1963. Godine, dr J. H. Jakobson iz bolnice Maunt Sinaj, svoje izlaganje započeo je rečima: Primena kiseonika pod povišenim pritiskom višim od atmosferskog pritiska predstavlja napredak koji se po značaju može porediti sa otkrićem transfuzije krvi i antibiotika.[4]'

Razvoj hiperbarične medicine u svetu[uredi | uredi izvor]

Prvi put u istoriji medicine sa primenom gasa pod pritiskom u lečenju medicinskih poremećaja, započeo je britanski sveštenik Hanshu (engl. Nathaniel Henshaw 1628-1673) koji je, iako bez naučnih i medicinskih znanja, 1662. godine konstruisao, preteču današnje barokomore „domicilium“.[5] Neku vrstu „sobe“, sa ventilima za kontrolu protoka vazduha, koja je korišćena za stvaranje hiperbaričnih i hipobaričnih uslova. Kako je u tom periodu, vazduh u zatvorenoj komorni pod pritiskom nazivan „domicilijum“ (franc. domicilium), po njemu je prva barokomora dobila ime. Bez jasnih dokaza, Henshu je izneo pretpostavke da se akutni poremećaji i hronične bolesti svih vrsta, a najviše poremećaji disanja i varenja, u organizmu čoveka mogu otkloniti promenama u atmosferi, tj smanjenjem ili povećanjem pritiska gasa. Pojednostavljeni princip upotrebe Hanshu je zasnovao na pretpostavci da akutna stanja pozitivno reaguju na povišenom, a hronična na smanjenom atmosferskom pritisku.[6]

Promene u domiciliumu bile su osmišljene da simuliraju uticaja klimatskih promena, kao neka vrsta putovanja ka većim visinama (planinama) ili nižim nadmorskim visinama (morskoj obali)... Njegov domicilium nije bio ništa drugo nego zatvoren prostor povezan preko ventila sa mehom. Manipulacijom ventilima i funkcijama meha, atmosfera u „sobi“ se mogla komprimovati (sabiti).[7][8]

Antoan Lavoazje (1743—1794) prvi objavljuje teoriju o razmeni gasova u plućima
Džozef Pristli (1733—1804), prvi otkrio toksične efekte kiseonika

Francuski naučnik Antoan Lavoazje (1743—1794), otkrio je u 18. veku da se gasovi prilikom disanja razmenjuju u plućima. I da se udahnuti kiseonik u njima zamenjuje sa ugljen-dioksidom, dok se azot izbacuje iz pluća u nepromenjenom obliku.[9]

Posle pronalaska kiseonika prvi put je postavljena sumnja da je moguće i njegovo štetno dejstvo na organizam čoveka. Tu sumnju potvrdio je Džozef Pristli 1772. koji je po otkrivanju toksičnih osobina kiseonika, započeo sa eksperimentima na životinjama a kasnije i na ljudima u barokomorama.[4]

Beddos i Watt 1799. opisali su promene na plućima mačića koje su eksperimentalno izlagani, vazduhu sa 80% kiseonika.

Sve do 1830, vlada zatišje u ovoj oblasti medicine, da bi se sledećih godina desile velike promene u razvoju hiperbarične medicine. Godine 1837, Pravaz je sagradio veliku hiperbaričnu komoru i koristio je za lečenje raznih bolesti. Komora je najčešće primenjivana za lečenje plućnih bolesti, uključujući tuberkulozu, laringitis, traheitis i veliki kašalj, kao i naizgled nepovezanih bolesti kao što su gluvoća, kolera, rahitis i zapaljenje vežnjače.

Godine 1845, Triger je prvi opisao simptome, koji su se javljali u rudara, za koje je kasnije utvrđeno da su izazvani dekompresionim poremećajima.[10] Vazduh pod pritiskom, čija „snaga“ se koristila da spreči prodor vode u keson, imala je posledice po zdravlje rudara. Oni su se po izlasku iz kesona žalili na bolove i grčeve u mišićima. Tokom 1854, Pol M. i Vatele M. prvi su objavili da je hitna dekompresija u barokomori neophodna da se spreči pojava ovih simptoma, i predložili primenu rekompresije za njihovo uklanjanje.[11]

Prva hiperbarična komora na severnoameričkom kontinentu izgrađena je 1860. u Oshau, Ontario u Kanadi. Prvu barokomoru u Sjedinjenim Državama sagradio je Korning godinu dana kasnije u Njujorku sa namerom da leči „neurološke i srodne poremećaje“.

Nakon što su SAD započele razvoj metoda hiperbarične medicine, hiperbarične komore postaju dostupne za lečenje i u gotovo svim većim evropskim gradovima. Francuski hirurg Fonten (franc. Fontaine) projektovao je pokretnu barokomoru, čiji se rad zasnivao na povećanju pritiska vazduha u komori specijalnim mehom. Tim postupkom Fonten je povećavao količinu rastvorenog kiseonika u krvi bolesnika za vreme davanja azot-oksidula kao anestetika. Ovom metodom sprečavao je pad nivoa kiseonika u krvi, što se često događalo, tokom hirurških zahvata u dubokoj anesteziji.[12]

Prva prenosna barokomora
Jedna od prvih barokomora (Australija)

U ovoj komori obavljeno je sedam operacija u roku od 3 meseca. Uspeh je bio veliki i ova metoda lečenja se sve više primenjivala, ali nažalost Fonten je doživeo nesreću u barokomori koja za posledicu imala njegovom smrt. Tako je Fonten postao prvi lekar koji je dao svoj život za razvoj hiperbarične medicine.

Vilijams, u britanskom Medicinskom časopisu još daleke 1885, objavio je komentar, koji je i danas aktuelan i navodi se u mnogim publikacijama da ukaže na neravnomeran razvoj ove grane medicini i u 21 veku.

... korišćenje atmosferskog vazduha u različitim stepenima atmosferskog pritiska, u lečenju bolesti, jedan je od najvažnijih dostignuća u savremenoj medicini i kada uzmemo u obzir jednostavnost agensa, egzaktne metode kojima se može primeniti i preciznost sa kojom se može regulisati na zahteve svakog pojedinca, mi smo zapanjeni da se u Engleskoj, ovaj metod lečenja tako malo koristi.

Kaningem je 1900. primetio različitost promena u zdravstvenom stanju bolesnika koji boluju od iste vrste srčanosudovnih bolesti, u zavisnosti od nadmorske visine na kojoj žive. On je to povezao sa promenama u atmosferi i doneo zaključak da je uzrok povišeni atmosferski pritisak vazduha. Na osnovu ovih saznanja Kaningem je konstruisao valjkastu komoru veličine 3h27 m i istu koristio za lečenje bolesti srca, hipertenzije, reumatske groznice, šećernu bolest i mnogih drugih bolesti.[13] Godine 1928, u Klivlendu, g-din Timkin, zahvalan pacijent koji je bolovao od uremije i čije stanje se poboljšalo posle primene hiperbarične terapije, konstruisao je za Kaningema ogromnu 60 ft (18 m) visoku, 64 ft (20 m) u prečniku, hiperbaričnu bolnicu koja je imala izgleda čelične sfere.[14] Svaki sprat ove bolnice imao je 12 sobe sa svim sadržajima dobrog hotela. U ovim uslovima lečeni su bolesnici koji su bolovali od hipertenzije, šećerne bolesti, sifilisa sve do 1930, kada je lokalno medicinsko društvo zatvorilo hiperbaričnu bolnicu zbog nedostatka naučnih dokaza za lečenje u njoj. Dr Kaningem je više puta tražio od Biroa za Istraživanje Američke medicinske asocijacije (AMA) da dokumentuje svoje tvrdnje o efikasnosti hiperbarične medicine ali nažalost primena ove komore se nije dugo održala jer medicinski autoriteti tog vremena nisu imali razumevanja za ovaj metod lečenja.

Prvu hiperbaričnu bolnicu visoku 60 ft (18 m) i 64 ft (20 m) široku, 1928. za potrebe dr Kaningema izgradio je u Klivlendu zahvalni bolesnik.

Dreger, koji je u 1917. osmislio sistem za lečenje ronilačkih nesreća, prvi je shvatio potencijalne prednosti korišćenja kiseonika pod pritiskom za lečenje dekompresione bolesti. Iz nekog nepoznatog razloga, Dregerov sistem nikada nije ušao u proizvodnju.

Monitor kiseonika za hiperbarične komore MINOS. Monitori kiseonika i ugljen-dioksida prvi put su razvijeni 1968. godine i nadgledali su atmosferske uslove u ronilačkim staništima, vozilima i komorama pod pritiskom.

Za početak savremene hiperbarične medicine uzima se 1937. godina, kada su Benke i Šeiv počeli da koriste hiperbaričnu komoru za lečenje dekompresione bolesti ronilaca.

Od 1955. Čerčil i Davidson koriste hiperbaričnu oksigenaciju i za lečenje drugih bolesti i rana koje su nastale kod obolelih od karcinoma kao posledica radiopterapije .[4][15]

Berm je, u Holandiji 1956. u hiperbaričnoj komori izveo prvu operaciju na srcu, a iste godine u Evropi počela je sve učestalija primena hiperbaričnog kiseonika u medicinskoj praksi.[4] U Amsterdamu 1956, Berm je podneo izveštaj da primena hiperbaričnog kiseonik (HBO) kao pomoćnog sredstva, daje dobre rezultate u srčanoplućnoj hirurgiji, posebno ako se primenin u lečenju kongenitalnih (urođenih) anomalija, kao što su tetralogija Falot, transpozicija velikih krvnih sudova ili stenoza plućne arterije.[16]

Kolega Berma W. H. Brummelkamp, koji je takođe interesovao za hiperbaričnu medicinu, otkrio je 1959. (i kasnije 1961. objavio), da hiperbarična terapija inhibira anaerobne infekcije.[17]

U međuvremenu Brem, koga često nazivaju ocem savremene hiperbarične medicine, objavio je članak pod nazivom „Život bez krvi“, u kome je naveo da je kod fatalno anemičnih svinja, koje je tretirao hiperbaričnim kiseonikom postigao vrlo dobre rezultate oporavka.[18]

U 1962, Smit i Šarp objavili su prve rezultate o uspešnoj primeni hiperbarične terapije u lečenju trovanja ugljen-monoksidom.[19] što je doprinelo „prodoru“ hiperbarične terapije u sve veći broj oblasti savremene medicine toga doba.

U poslednjim decenijama 20. veka mnogobrojni „hiperbaričari“ uočili su da terapija kiseonikom daje vrlo dobre rezultate u lečenju rana, kao i oštećenja kože nakon akutnih termičkih opekotine, koje u prisustvu kiseonika brže zarastaju. Ove studije kao i brojna druga iskustva u primeni HBOT, pratili su brojni kongresi, naučni skupovi i brojne demonstracije izlečenih pacijenata, na kojima je začeta ideja o osnivanju međunarodnih udruženja za hiperbaričnu medicinu.[20][21][22]

Razvoj hiperbarične medicine u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji[uredi | uredi izvor]

Na prostoru srednjeg Balkana prva ronilačka škola osnovane je 1927. u Tivtu. Prva hiperbarična komora u Kraljevini Jugoslaviji instalirana je 1933, ali nažalost zbog brojnih tehničkih poteškoća do početka rata nije puštena u rad.[4]

Na prostoru bivše SR Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata u Institutu za pomorsku medicinu ratne mornarice JNA u Splitu 1969. počinje sa radom veća rekompresiona komora, u kojoj dr Stracimir Gošović 1970. počinje redovnu primenu hiperbaričnog kiseonika u kliničke svrhe. Na inicijativu dr S Gošovića, 1976. u nastavni program VMA uvodi se i specijalizacija iz pomorske ili podvodne i hiperbarične medicine, a na inicijativu dr Rudija Debjađija specijalizacija iz vazduhoplovne medicine.

U Beogradu je 1974. godine pri KBC Zemun osnovan prvi Hiperbarični centar u Srbiji pod rukovodstvom dr Nikole Dekleve, da bi na njegovu inicijativu 1994. Beograd dobio pri Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, prvi Centar za hiperbaričnu medicinu (danas Specijalna bolnica za hiperbaričnu medicinu). Te godine počinje i otvaranje većeg broja privatnih specijalističkih ordinacija za hiperbaričnu medicinu uglavnom u Beogradu i na severu Srbije.[4]

U KBC Zemun 1974. osnovan je prvi Hiperbarični centar u Srbiji pod rukovodstvom dr Nikole Dekleve
U Nišu 2008. osnovana je prva specijalistička ordinacija za hiperbaričnu medicinu na jugu Srbije pod rukovodstvom dr Milorada Dimića.

Krajem 2008. godine u Nišu je počela sa radom prva specijalistička ordinacija za hiperbaričnu medicinu na jugu Srbije[23] na 130 godina organizovanog zdravstva u ovom gradu.[24]

Na Institutu za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 2008. godine instalirane su eksperimentalne hiperbarične komore za naučna istraživanja i nastavnu delatnost u oblasti hiperbarične medicine.

Septembra 2012. u Srbiji su organizovana tri kongresa iz oblasti baromedicine, podvodne medicine i ronjenja. ECHM-a evropskog komiteta za hiperbaričnu medicinu, EUBS-a Evropskog društva za hiperbaričnu i podvodnu medicinu, DAN-a ronilačke organizacije koja se bavi sigurnosti u ronjenju.[25]

Do kraja 2012. u Srbiji je osnovan veći broj centara za hiperbaričnu medicinu u Nišu, Vrnjačkoj Banji, Gamzigradskoj Banji, Požarevcu, Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu i Subotici.

Hiperbarična medicina mogućnosti i dileme[uredi | uredi izvor]

Od momenta uvođenja u lekarsku praksu, hiperbarična medicina prolazi kroz više faza razvoja, od masovnog prihvatanja do povremene stagnacije u razvoju. Učestalija primena HBO (hiperbarične oksigenoterapije) kao osnovne metode hiperbarične medicine u lečenju sve većeg broja bolesti uslovila je razvoj ove grane medicine i njeno izdvajanje iz pomorske medicine (koja se uglavnom bavi selekcijom, trenažom i lečenjem ronilaca) i razvija kao posebna subspecijalistička grana pomorske medicine namenjena lečenju bolesnika.[26] Od 2000. Američki odbor medicinskih specijalizacija odobrio je uvođenje podvodne i hiperbarične medicine kao supspecijalizacije u okviru urgentne i preventivne medicine.[27]

...„I pored svega gore navedenog, prihvatanje hiperbarične oksigenoterapije nije išlo tako glatko i ona u medicinskim krugovima dobija naziv Pepeljuga moderne medicine. Tome je doprinelo što se u medicinskim školama hiperbarična medicina pominje samo informativno i uvek u sklopu podvodne ili vazduhoplovne medicine. Drugi razlog je taj što je princip lečenja samo naizgled jednostavan i on se sastoji od izlaganja bolesnika povišenom atmosferskom pritisku u posebnim hiperbarična komora uz udisanje 100% kiseonika. Za sprovođenje ovog tretmana potrebna je navedena specijalizovana oprema koja zahteva određenu dodatnu aparaturu, ali i specijalizovano osoblje i način održavanja. Sa druge strane, kiseonik je kao lek jeftin i lako dostupan, pa nijedna farmaceutska kompanija nije našla interes da finansijski podrži hiperbarične medicinu“... [27]

Sa pojavom i korišćenjem visokih tehnologija, uključujući istraživanja primenom izotopa i njihovim praćenjem magnetnom rezonancom, kao i primenom praćenja emisije pojedinačnih fotona primenom kompjuterizovane tomografije pre i nakon hiperbarične terapije dobijeni su dragocene rezultate i objašnjenja za mnoge mehanizme i pozitivne učinke hiperbaričnog kiseonika u lečenju brojnih poremećaja. A razvoj molekularne medicine stvorio je nove prostore u terapiji određenih bolesti gde HBOT može imati svoje mesto. Pojedini poremećaji za koja se ranije smatralo da imaju lošu prognozu, kao što su poremećaji izazvani povredom mozga, moždanim udarom ili druga oštećenja nervnog sistema, danas zahvaljujući primeni HBOT, imaju povoljnu prognozu i mogu biti korigovani.

U korak sa novim medicinskim saznanjima, uz pravilan izbor indikacija, primenu optimalnih doza 100 procentnog kiseonika kao i dužine izlaganja, uz sve sofisticiranije barokomore, sve veći napredak hiperbarične medicine je evidentan i može se zaključiti da doba HBOT tek dolazi.[27]

Principi delovanja hiperbaričnog kiseonika[uredi | uredi izvor]

Normooksija[uredi | uredi izvor]

Normooksija je zadovoljavajuća količina kiseonika u tkivnim tečnostima u normobaričnim uslovima, ili u uslovima normalnog atmosferskog pritiska od 1 bar-a.

Kiseonik, je pored hrane i vode, jedan od tri najbitnija elemenata u biohemijskim i fiziološkim procesima u ćelijama tkiva (pre svega u procesima aerobnog disanja). Ovaj sastojak vazduha daje nam snagu za radne i druge svakodnevne aktivnosti, pomaže bolesniku da ozdravi i štiti nas od otrova u našem okruženju. Kiseonik je gorivo koje mozgu omogućava da pravilno funkcioniše, a imunskom sistemu da ojača svoju odbrambenu sposobnost.

Oksigenacija tkiva je proces koji započinje u alveolama pluća i plućnim kapilarima u kojima se krv i plazma obogaćuju kiseonikom preuzetima iz udahnutog vazduha. Disanje se sastoji iz spoljašnjeg disanja, „procesa uzimanja“ kiseonika iz vazduha i vraćanja ugljen-dioksida, (u spoljnu sredinu), kao jednog od proizvoda unutrašnjeg ili ćelijskog disanja.

Vazduh koji udišemo je mešavina gasova koja se sastoji od oko 21% kiseonika, 78% azota, 1% ugljen-dioksida i ostalih gasova i vodene pare. U samom procesu disanja mešavina gasova, u disajnim putevima je nešto drugačija, i ima sledeći odnos; oko 16% kiseonika, 78% azota, 5% ugljen-dioksida i 1% ostalih gasova, dok zasićenje vodenom parom dostiže vrednosti i do 100%.

U normobaričnim uslovima hemoglobin u eritrocitima obogaćen kiseonikom, u procesima disanja je glavi prenosilac kiseonika i ugljen-dioksida.

Naša tkiva i ćelije, snabdevaju se kiseonikom, iz molekula hemoglobina, koji se nalazi ugrađen u eritrocitima (crvenim krvnim ćelijama) krvi. Zasićenje (saturacija- SaO2) arterijske krvi kiseonikom, proporcionalna je sposobnosti vezivanja hemoglobina svakog čoveka ponaosob. Brojni poremećaji zasićenja arterijske krvi kiseonikom mogu dovesti do njegovog nedostatka na nivou tkiva i ćelija što se može ispoljiti poremećajem poznatim pod nazivom hipoksija. Adekvatna oksigenacija tkiva u normobaričnim uslovima (na normalnom atmosferski pritisak), ukazuje da je procenat isporučenog kiseonika koji se transportuje iz pluća do perifernih tkiva zadovoljavajući što omogućava pravilno obavljanje svih njihovih metaboličkih funkcija.[28]

Potrošnja kiseonika: je količina kiseonika koji se oslobađa iz krvi i plazme za potrebe tkiva. Tkiva u našem telu, u mirovanju, obično troše između 5-6 ml kiseonika po jednom decilitru krvi. Međutim, postoji fiziološki maksimum koji ograničava kapacitet krvi za transport kiseonika i iznosi: za 1 g hemoglobina do 1,34 cm3 kiseonika ugrađenog u njegov molekul. Brojne bolesti ili povrede nastoje da kompromituju transport kiseonika putem krvi, ili naruše sposobnost vezivanja kiseonika za hemoglobin (kao što je to slučaj kod trovanja ugljen-monoksidom).

Putem krvnog sistema oko 97,5% kiseonik do tkiva doprema se vezan za hemoglobina a samo 2,5% kiseonika se prenosi krvnom plazmom. Zato je uloga krvne plazme kao nosioca kiseonika na normalnom (normobaričnom) atmosferskom pritisku sasvim mala i oksigenacija tkiva uglavnom zavisi od kapaciteta hemoglobina za vezivanje kiseonika.

Hiperbarija, hiperoksija i hiperbarična oksigenacija[uredi | uredi izvor]

  • Hiperbarija - povišenje atmosferskog pritiska kao način povećanja iskorišćenja kiseonika, bez kiseonikom obogaćenog izvora. Hiperbarija se zasniva na konceptu odnosa između pritiska gasa i njegovog rastvaranja u tečnostima (krvi, plazmi, tkivnim tečnostima).
  • Hiperoksija - povećanje ukupne količine kiseonika u organizmu.
  • Hiperoksigenacija (grč. hyper + oxys), - upotreba visoke koncentracije kiseonika u procesu disanja, koja u organizmu rezultuje hiperoksijom.
  • Hiperbarična oksigenacija - ili hiperoksija u hiperbariji ili hiperoksigenacija u hiperbariji, je povećanje ukupne količine kiseonika u tkivnim tečnostima organizma, primenom čistog (100%) medicinskog kiseonika (hiperoksija) u uslovima uvećanog pritiska sredine, (hiperbarija), većem od atmosferskog koji na površini mora iznosi 1 bar), koji se ostvaruje u za to specijalno konstruisanim tzv. hiperbaričnim komorama.

Ključna uloga u mehanizmu delovanja hiperbarične oksigenacije u organizmu (na kojoj se zasniva hiperbarična medicina), pripada povišenom pritisku koji predstavlja glavni efektivni princip i modulator u tom procesu. Vrednost pritiska predodređuje stepen rastvorljivosti gasova u krvnoj plazmi, i zajedno sa drugim faktorima (temperatura, stepen rastvorljivosti, zastupljenost nekog gasa u gasnoj smeši itd), uslovljava parametre spoljašnje sredine, a prema tome i promene u unutrašnjosti organizma, koje predstavljaju startni momenat za razvoj narednih događaja.[29]

Izlažući se delovanju hiperbaričnog kiseonika, organizam reaguje stvaranjem određenih adaptibilnih reakcija, koje se manifestuju promenama u njegovim metaboličkim procesima. Te reakcije treba smatrati kao instrument pomoću kojeg se realizuju brojni pozitivni učinci kiseonika usmereni na stabilizaciju homeostaze. Pri tome se, pod uticajem povišenog pritiska, ne menjaju hemijske i biološke osobine kiseonika, već se samo menja karakter i intenzitet biohemijskih reakcija unutar organizma.[29]

Hiperbarična medicina svoje osnovne principe rada zasniva pre svega na osnovnim gasnim zakonima fizike kao što su Šarlov, Bojlov i Henrijev zakon. Ovi zakoni su u fizici poznat kao „idealni gasni zakoni“.

Analizirajući povezanost između gasova, tečnosti, temperature i pritiska, Henri u svom zakonu daje fizičke pretpostavke hiperbarične oksigenacije:

Količina bilo kog gasa, koji će se rastvoriti u tečnosti na datoj temperaturi, je direktno proporcionalna parcijalnom pritisku tog gasa.

Na osnovu ove pretpostavke ako je atmosferski pritisak povećan, više kiseonika će se rastvoriti u telesnim tečnostima nego što se to događa na normalnom (normobaričnom) pritisku.

Udisanjem vazduha, na normalnom pritisku, zasićenost hemoglobina kiseonikom iznosi 97%. U 100 ml krvi ima 19,5% vol/% kiseonika hemijski vezanog i 0,32% vol/% rastvorenog u plazmi. Ukoliko se udiše 100% kiseonik na normalnom pritisku u plazmi se rastvara 2,09 (vol%). Sa povećanjem atmosferskog pritiska, pored normalnog zasićenja hemoglobina, povećava se i koncentracija kiseonika u plazmi, limfnim i cerebrospinalnim tečnostima koja dostiže nivo do 6,20 vol% u 1 decilitru krvne plazme (ovaj proces se zasniva na osnovnim zakonima o rastvaranju gasova u tečnosti.).[30]

Količina (vol%) 21% i 100% kiseonika rastvorenog u krvnoj plazmi sa porastom pritiska
Pritisak

(bar)

21%kiseonik

(vol%)

100%kiseonik

(vol%)

1 0,32 2,09
1,5 0,61 3,26
2 0,81 4,44
2,5 1,06 5,62
3 1,31 6,20

Hiperbarični kiseonik

  • Veliki broj bolesti u svojoj osnovi ima hipoksiju i hipoksemiju (nedostatak kiseonika) u svojim organima, tkivima i ćelijama, uzrokovan različitim mehanizmima. Kako je nedostatak kiseonika poguban za svaku ćeliju organizma, hiperbarični kiseonik se primenjuje kao lek i ima zadatak da ispravi ove poremećaje, što on čini kroz visoke vrednosti kiseonika rastvorenog u krvi pri njegovom udisanju u koncentraciji od 100% na pritisku od 1,5 do 3 bar-a, (prosečno 1,4 - 2,5 bar-a).
  • Drugim rečima, hiperbarični kiseonik je neka vrsta „bezbednog baj-pasa“, koji u bolesnom stanju obično služi kao glavni činilac u transportu kiseonika – kod velikog broja bolesti - što čini suštinu hiperbarične oksigenoterapije koju primenjuje hiperbarična medicina.

Kao rezultat hiperoksigenacije u krvi i plazmi nastaju sledeći pozitivni učinci u organizmu;

  • Ukupna oksigenacija u hiperbaričnim uslovima jednaka je najvećem zasićenju hemoglobina, do 100% i do 2000% uvećanoj koncentraciji kiseonika u plazmi i drugim telesnim tečnostima
  • Plazma obogaćena kiseonikom ne samo da poboljšava, prenos kiseonika putem hemoglobina, već obogaćena kiseonikom do 6 ml/dl plazme, (na pritisku od 3 bar-a), prelazi metaboličke zahteve ćelija mekih tkiva i kostiju, bez obzira na snabdevanje ćelija kiseonikom iz hemoglobina [31]
  • Rasterećenje transportnog sistema hemoglobina, što igra značajnu ulogu kod defekta hemoglobina.
  • Pri tome kiseonik rastvoren u plazmi dopire i do najudaljenijih ćelija za razliku od eritrocita, (kao glavnih nosilaca kiseonika pri normalnom disanju), koji zbog svoje veličine i neelastičnosti nemaju tu sposobnost. Ova nesposobnost eritrocita još više dolazi do izražaja kod, trovanja ugljen-monoksidom, bolešću izazvanog suženja lumena kapilara, i otoka tkiva.
Transkutana oksimetrija kod bolesnika sa hroničnim vaskularnim čirom potkolenice pokazuje značajan porast koncentracije kiseonika u bolesnom tkivu u toku HBO na pritisku od 2 atmosfere (slika levo), što se poklapa sa pozitivnim rezultatima lečenja (slika desno)
Rezultati i mehanizam dejstva HBOT [32]
Rezultati HBOT Mehanizam dejstva HBOT
Difuzno povećan nivo kiseonika u ćelijama na račun fizički rastvorenog kiseonika u plazmi Smanjuje zapaljenjsku reakciju u tkivima uklanjanjem hipoksije, obima (i do 1/6 u odnosu na površinu mora) i brzinu rastvaranja mehurića vazduha u krvi i tkivnim tečnostima, što dovodi do njihovog bržeg odstranjenja iz organizma.
Uvećana odbrambena sposobnost organizma Povećava fagocitnu sposobnost leukocita, ima direktno bakteriostatsko i baktericidno dejstvo najviše izraženo kod anaeroba (ometanjem metabolizma na kiseonik osetljivih mikroorganizama),
Poboljšano dejstvo pojedinih lekova Poboljšava dejstvo određenih antibiotika, diuretika, antiaritmika i citostatika
Povoljan uticaj na jačanje imuniteta U prisustvu kiseonika pojačava se imuni odgovor ćelija
Snažan antiedematozni učinak u tkivima Manji otok tkiva i poboljšana cirkulacije krvi; uslovljena je vazokonstrikcijom krvnih sudova, smanjenom gustinom plazme, povećanom elastičnošću membrane eritrocita, manjim slepljivanjem trombocita i leukocita i ubrzanim stvaranjem nove mreže kapilara.
Povećan nivo antioksidacione odbrane organizma Normalizuje energetske, metaboličke i funkcionalne procese u ćeliji i na taj način usporava procese starenja ćelija,
Poboljšano stanje organizma u toku i posle radioterapije Povećava osetljivost ćelija nekih tumora na jonizujuće zračenje i smanjuje neželjene efekte zračenja; kroz brže zarastanje radijacijom izazvanih nekrotičnih oštećenja
Ubrzano zarastanje rana i kostiju Aktiviranjem hipoksijom narušenog procesa biosinteze i regeneracije, omogućava zarastanje hroničnih rana,(kroz bolju produkciju kolagena koji predstavlja osnovu (potku) za brzu regeneraciju rana) i stimulacijom kapilarne proliferacije u kostima koja izaziva osteoklastičnu aktivnost i uklanja nekrotično i infekcijom oštećeno koštano tkivo.
Ometeno stvaranje toksičnih metabolita u organizmu Stimuliše detoksikaciju i deblokiranje toksinima aktiviranog hemoglobina, mioglobina i citohromoksidaze što je značajno kod trovanja ugljen-monoksidom i drugim otrovnim gasovima i parama.
Ubrzan oporavak nervnog tkiva Poboljšava provodljivost živaca (regeneracijom omotača) i smanjuje njihov spazam, a deluje i antistresno.
Poboljšana fizička kondicija i psihičko stanje organizma Kod sportista deluje na brži oporavak nakon povreda i brže sticanje psihofizičke kondicije (uklanjanjem mlečne kiseline i drugih produkata metabolizma u mišićima u toku intenzivnog rada), a kod biznismene deluje psihostabilizacijom stresom narušenih procesa, i smanjenjem faktora rizika (hipoksija, visok nivo šećera i masnoća|masnoće u krvi itd), u organizmu.

Primenjena, neposredno pre izlaganja većim naprezanjima, povećava radnu sposobnost za oko 20%, a izdržljivost za 35%, više sati nakon terapije.

Vrste hiperbaričnih komora[uredi | uredi izvor]

Osnovna podela hiperbaričnih komora (barokomora), zasnovana je na broju osoba koje se mogu podvrgnuti lečenju u njima, ali i na čitavom nizu razlika između komora, zasnovanih na tehničkim principima i na specifičnostima vezanim za režim rada i ponašanju bolesnika koji se leče u njima.

Jednomesne hiperbarične komore[uredi | uredi izvor]

Ove barokomore namenjene su lečenju jedne osobe u ležećem, poluležećem ili sedećem položaju. Sastoje se od tela komore u kojoj se bolesnik izlaže HBO i prateće opreme (kiseoničke instalacije, komandnog pulta, monitoringa za praćenje vitalnih parametara bolesnika i fizičkih parametara sredine u komori i barosali). Unutrašnju sredinu komore čini 100% kiseonik pod povišenim pritiskom, koji udiše bolesnik, i istovremeno se „kupa“ u njemu. U toku lečenja u ovim komorama lekar je izvan komore a sa bolesnikom kontaktira vizuelno preko staklenih površina i interfona. Za razliku od višemesnih barokomora ovde je lekar posvećen i vodi brigu samo o jednom bolesniku a pritisak kiseonika i drugi parametri (režimi rada komore) podešavaju se samo njemu. U ovim komorama lečenje se obavlja na maksimalnom (apsolutnom) pritisku sredine do 3 bar-a.

Jednomesne hiperbarične komore

Višemesne hiperbarične komore[uredi | uredi izvor]

Ove barokomore namenjene su za lečenje dve ili više osoba u ležećem, poluležećem ili sedećem položaju. Sastoje se iz jednog, dva ili tri odeljka koji služe za ulazak osoblja, hitne intervencije i dostavljanje lekova i drugog materijala u toku terapije. Ovim komorama (zbog njihove prostranosti) mogu se izvoditi i hirurški zahvati u uslovima hiperbarične oksigenacije. Unutrašnju sredinu ovih komora ispunjava vazduh pod pritiskom, dok pacijent preko kiseoničke maske za lice, oronazalnog tubusa ili specijalnog skafandera udiše 100% kiseonik na povišenom pritisku. U toku lečenja u ovim komorama uz bolesnika je obavezno prisutan lekar ili medicinski tehničar (u svojstvu pratioca). U ovim komorama se lečenje može obavljati na apsolutnom pritisku unutrašnje sredine do 6 bar-a, i zato su pogodnije za lečenje dekompresione bolesti kod ronilaca.

Višemesne hiperbarične komore

Hibridne hiperbarične komore[uredi | uredi izvor]

Ove komore su najčešće jednomesne i u njima bolesnici dišu kiseonik preko kiseoničke maske a sredinu čini vazduh pod pritiskom. Ili se radi o komorama koje su istovremeno i hiperbarične i hipobarične, u kojima se lečenje bolesnika može obavljati na povišenom ili sniženom pritisku unutrašnje sredine u komori.

Spektar bolesti za HBO[uredi | uredi izvor]

Udruženje SAD za, pomorsku i hiperbaričnu medicinu, poznato i kao UHMS (Undersea and Hyperbaric Medical Society ), propisalo je kod kojih se dijagnoza može lečenje dopuniti primenom HBOT u bolnicama.[8] Sledeće indikacije odobrene su za upotrebu hiperbarične oskigenoterapije, na osnovu odluke Odbora za kiseonik, UHMS.[8][33]

SPEKTAR BOLESTI ZA LEČENjE HIPERBARIČNOM OKSIGENACIJOM
Oblast medicine Bolest-poremećaj
Hitna stanja
Gasna gangrena

Hirurške bolesti

Poremećaji cirkulacije

Internističke bolesti

Dijabetesno stopalo

Neurološke i neurohirurške bolesti

Autizam

Bolesti uha, grla i nosa

Nagla gluvoća
  • Neuralgije trigeminusa,
  • Vestibularni poremećaji,
  • Iznenadna gluvoća i šum u uvu.[34]

Očne bolesti

Retinopatija

Ograničenja (kontraindikacije) za HBO[uredi | uredi izvor]

Apsolutne i relativne kontraindikacije za lečenje hiperbaričnom oksigenacijom
Apsolutne kontraindikacije [71]
Pneumotoraks je apsolutna kontraindikacija za HBO
  • Nelečeni pneumotoraks
  • Nelečeni metastatski malignitet, izuzev ako postoji potreba za primenom HBOT (kod trovanja ugljen-monoksidom, gasne gangrene ili drugih opasnosti koje ugrožavaju život bolesnika)
  • Kardiogeni šok
  • Anamnestički podaci o komplikacijama u toku ranijeg lečenja HBO.
  • Bolesti pluća (kaverna, apsces pluća, vazdušna embolija).
  • Podaci o povećanoj preosetljivosti na kiseonik.
  • Urođena sverocitoza
  • Lekovi: Cis-Platinium (zbog pojačane citotoksičnosti), Doksorubicin - Adriamicin (povećan mortalitet na eksperimentalnim životinjama), Bleomicin (teži oblici pneumonitisa, najčešće fatalan čak i kod primene normobaričnog kiseonika ili hiperbaričnog vazduha, Mafenide Acetat (Sulfamylon®), Disulfiram (Antabuse®) (stvara uslove za pojačanu toksičnost kiseonika).[28]
Relativne kontraindikacije [71]
Edem pluća je relativna kontraindikacija za HBO

Proces lečenja hiperbaričnom oksigenacijom[uredi | uredi izvor]

Proces lečenja hiperbaričnom oksigenacijom, sprovodi se u barokomorama, i prolazi kroz više faza koje moraju obezbediti maksimalnu sigurnost i visok kvalitet lečenja.

Lekarski pregled bolesnika[uredi | uredi izvor]

Pre prijema bolesnika za lečenje hiperbaričnom oksigenacijom, lekar mora da ima uvid u kompletnu medicinsku dokumentaciju bolesnika, i od njega uzima iscrpnu anamnezu, kako bi otkrio eventualna ograničenja za hiperbaričnu oksigenaciju. Lekarski pregled pre lečenja, obuhvata sledeće procedure, kojima se konstatuje da li je tretman u barokomori moguć;

  • specijalistički lekarski pregled lekara hiperbarične medicine,
  • konsultativni pregled jednog ili više specijalista drugih grana medicine,
  • rutinske dijagnostičke procedure koje obuhvataju;

Boravak pacijenata u barokomori podrazumeva i vođenje određene medicinske dokumentacije koja sadrži;

  • Izjava pacijenta da je upoznat sa hiperbaričnom oksigenacijom i da je prihvata kao vid lečenja;
  • Evidencija zadatih parametara;
    • vreme trajanja hiperbarične oksigenacije, brzina komp/dek, zadati pritisak,
    • vrsta monitoringa
    • način pripreme bolesnika,
    • vrednost ostvarenih parametara u toku boravka bolesnika u barokomori,
    • vanredni događaji i otkaz opreme
    • ime i prezime lekara i med. tehničara koji je pacijenta pratio u toku lečenja,
  • Istorija bolesti

Priprema bolesnik za lečenje u barokomori[uredi | uredi izvor]

Bolesnik koji se podvrgava hiperbaričnoj oksigenaciji mora da bude spreman na potpunu saradnju sa medicinskim osobljem, strpljiv i disciplinovan u sprovođenju sledećih sanitarno-tehničkih i bezbednosnih procedura;

  • Da se temeljno okupa i sa sebe skine sve tragove masnoće, lak sa kose i noktiju, lokalne dermatike (lekove koji mu je lekar propisao za nanošenje na površinu kože), dezodoranse i druga kozmetička sredstva,
  • Da sa sebe skine slušna, zubna, očna (sočiva i naočare) i druga protetska pomagala, i razne metalne, plastične i keramičke ukrasne predmete i sl.
  • Sva mesta tretirana lokalnim dermaticima i kozmetičkim preparatima temeljno se pre kupanja tretiraju alkoholom ili sličnim preparatima a otvorene rane i druge kožne promene medicinski se tretiraju od strane med. osoblja i prekrivaju gazom navlaženom fiziološkim rastvorom.
  • Pacijent lečenju pristupa potpuno nag, a pre ulaska u barokomoru na sebe oblači specijalni mantil i platnene kaljače, a na glavu stavlja specijalnu kapu (sve od 100%) pamuka.
  • Kosa mora biti navlažena kako ne bi došlo do elektriziranja. Po ulasku u barosalu bolesnik se hvata za specijalnu šipku (uzemljenje) i sa sebe prazni sav statički elektricitet.
  • Ishrana na dan hiperbarične oksigenacije mora biti lagana bez celuloze, gaziranih napitaka i alkohola. Poslednji obrok pre hiperbarične oksigenacije pacijent konzumira najkasnije 1,5 čas, pre ulaska u barokomoru, jer u slučaju lečenja na tašte može doći do pojave hipoglikemije.
  • Dva sata pre i dva sata posle hiperbarične oksigenacije, pacijentu se preporučuje da ne puši, kako se ne bi smanjio učinak lečenja, a lekove koji su mu propisani uzima po ustaljenoj šemi pre ulaska u barokomoru.
  • Obavezno pre hiperbarične oksigenacije treba obaviti fiziološke potrebe, kako se lečenje, koja traje najmanje 60 min. ne bi prekidalo.
  • Po završenoj hiperbaričnoj oksigenaciji bolesnik je dužan da ostane pod kontrolom lekara najmanje 20 minuta.

Prikaz lekarskog pregleda, pripreme i toka lečenje pacijenta u jednomesnoj barokomori

  • Pregled pre HBOT
    Pregled pre HBOT
  • Pražnjenje statičkog elektriciteta
    Pražnjenje statičkog elektriciteta
  • Pacijent pre početka HBOT
    Pacijent pre početka HBOT
  • Prikaz lečenja HBOT
    Prikaz lečenja HBOT
  • Pregled po završenoj HBOT
    Pregled po završenoj HBOT

Proces upravljanja i priprema sistema za rad[uredi | uredi izvor]

Rad u hiperbaričnom centru mora započeti sledećim pripremnim radnjama;

  • Dnevna kontrola ispravnosti opreme i sistema
  • Zapuštanje sistema
  • Specifična priprema opreme i procedura koje zavise od stanja bolesnika
  • Kompletna evidencija opreme i sistema
  • Stanje ispravnosti protivpožarne zaštite i sistema komunikacije (personala međusobno i personala sa bolesnikom)
Kiseonički sistem (levo) i monitoring sistem za praćenje vitalnih funkcija bolesnika i fizičkih parametara sredine u barokomori i barosali podleže svakodnevnoj kontroli pre i u toku HBOT

Proces lečenja u barokomori[uredi | uredi izvor]

Provetravanje Traje od 1-3 min i ima za cilj da se iz barokomore istisne vazduh i postigne koncentracije kiseonika unutar komore od 85-95%, i nastavlja se fazom kompresije u toku koje se postiže 100% koncentracije kiseonika.
Kompresija

Ima za cilj da sa laganim prirastom pritiska (koji u proseku iznosi od 0,1. kgc/cm² do 1. kgc/cm²), dostigne željeni nivo pritiska određen za lečenje. U toku ove faze koja traje u proseku 10-15 min. (zavisno od brzine prirasta pritiska), raste temperatura i vlažnost vazduha unutar barokomore.

Izopresija (lečenje HBO)

Traje u proseku 40 do 90. min, na apsolutnom pritisku u proseku od 1,5 do 2,5 bara zavisno od prirode bolesti i svrhe lečenja. Prema potrebi u ovoj fazi lečenja vrši se korekcija temperature i vlažnosti unutar komore i u barosali posebnim postupkom provetravanja u cilju stvaranja optimalnih uslova za lečenje bolesnika.

Dekompresija
  • Redovna dekompresija: započinje po isteku vremena izopresije i traje sve do izjednačavanja pritiska u komori sa atmosferskim pritiskom. Ova faza traje koliko i faza kompresije (10 do 15 min).
  • Vanredna dekompresija: primenjuje se samo u vanrednim situacijama (pogoršanje zdravlja bolesnika, kvar na opremi, požar), jer predstavlja veliki rizik za nastanak barotraume u organizmu bolesnika. Ovim režimom ostvaruje se brzo smanjivanje pritiska u komori i njegovo dovođenje na nivo atmosferskog pritiska. Ova faza u proseku traje od 30 do 150 sekundi.

Moguće komplikacije u toku HBOT[uredi | uredi izvor]

Sa porastom pritiska u barokomori smanjuje se zapremina gasa u zatvorenim šupljinama tela, i obrnuto sa snižavanjem pritiska, uvećava se zapremine gasa u šupljim organima tela, i ukoliko kroz telesne otvore ne izađe višak gasa, može doći do pojave barotraume šupljih organa

Komplikacije u toku HBOT su izuzetno retke, ako se pre lečenja sprovede propisani dijagnostički postupak, a u toku primene sve procedure monitoringa. Prema istraživanjima Američkog udruženja za hiperbaričnu medicinu na oko 10.000 slučaja može doći do jedne komplikacije, što je izuzetno retko.[72][73][74][75]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jain KK. Textbook of Hyperbaric Medicine. 4th ed. Ashland On: Hogrefe & Huber; 2004.
  2. ^ American Heritage Dictionary. Boston: Houghton Mifflin Co; 1994.
  3. ^ National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington: National Academy of Science; 1966.
  4. ^ a b v g d đ Živković M., Kanjuh Ž, Bakočević P, Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; (1998). pp. 103–13. (Serbian)
  5. ^ Henshaw N. Aero-chalinos. Dublin, Dancer, 1664.
  6. ^ (jezik: engleski) Daniel S. Morrison, M.D. R. Duncan Kirkby, Ph.D. Hyperbaric Medicine: A Brief History,
  7. ^ Henshaw IN, Simpson A. Compressed Air as a Therapeutic Agent in the Treatment of Consumption, Asthma, Chronic Bronchitis and Other Diseases. Edinburgh: Sutherland and Knox;1857.
  8. ^ a b v UHMS, The Hyperbaric Oxygen Therapy Indications,USA, 12.th. Edition, Published 2008.
  9. ^ M. Daumas, Lavoisier, théoricien et expérimentateur, Paris : Presses Universitaires de France, 1955.
  10. ^ Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  11. ^ Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  12. ^ Fontaine JA. Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med 1897; 28:445.
  13. ^ Jacobson JH and others. The historical perspective of hyperbaric therapy. Annals of the New York Academy. of Sciences 117:651, 1965.
  14. ^ Kindwall E, Whelan H. Hyperbaric Medicine Practice. 2nd ed. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company; 2004:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30.
  15. ^ Churchill-Davidson I, Sanger C, Thomlinson RH. High-pressure oxygen and radiotherapy. Lancet 1955; 268(6874): 1091−5.
  16. ^ Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  17. ^ Brummelkamp, W.H., et al.Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  18. ^ Boerema I, et al. Life without blood. A study of the influence of high atmospheric pressure and hypothermia on dilution of the blood. J Cardiovascular Surg. 1: 133—146. 1960.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  19. ^ Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  20. ^ Tibbles, P. M.; Edelsberg, J. S. (1996). „Hyperbaric-oxygen therapy”. New England Journal of Medicine. 334 (25): 1642—8. PMID 8628361. doi:10.1056/NEJM199606203342506. .
  21. ^ Gabb, G.; Robin, E. D. (1987). „Hyperbaric oxygen. A therapy in search of diseases”. Chest. 92 (6): 1074—82. PMID 3315479. doi:10.1378/chest.92.6.1074. .
  22. ^ Hampson NB, ed. Hyperbaric Oxygen Therapy: 1999 Committee report. Kensington MD, Undersea and Hyperbaric Medical Society, 1999.
  23. ^ Barokomora-kiseonik u službi zdravlja na www.stetoskop.info Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. јул 2016), Приступљено 29. 4. 2013.
  24. ^ Denić, N.; Cirić, S.; Popović-Filipović, S. (2008). „On 130th anniversary of Military Hospital in the town of Nis: January, 1878--January, 2008”. Vojnosanitetski pregled. 65 (1): 69—80. PMID 18368943. 
  25. ^ 38.Kongres o hiperbaričnoj medicini, Beograd, 2012,izvor B-92, Приступљено 7. 12. 2012.
  26. ^ National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
  27. ^ а б в Rabrenovie, M.; Matunović, R.; Rabrenović, V.; Zoranović, U. (2008). „Hyperbaric medicine--dilemmas regarding its possibilities”. Vojnosanitetski pregled. 65 (3): 235—238. PMID 18494272. doi:10.2298/VSP0803235R. .
  28. ^ а б Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  29. ^ а б Kiserov S. O., Klinički aspekti primene hiperbarične oksigenacije Hiperbarična i podvodna medicina Beograd (1998). pp. 237-245.
  30. ^ Bassett BE, Bennett PB. Introduction to the physical and physiological bases of hyperbaric therapy. In: Hunt TK, Davis JC. Hyperbaric Oxygen Therapy. Bethesda, MD: Undersea Medical Society; 1977:11-24.
  31. ^ BOEREMA I; MEYNE NG; BRUMMELKAMP WH; BOUMA S; MENSCH MH; KAMERMANS F; STERN HANF M; van AALDEREN (1960). „Life without blood”. Ned Tijdschr Geneeskd. 104: 949—54. PMID 13802034. .
  32. ^ (језик: српски)Како делује ХБОТ? Преузето. 18. мај 2009.
  33. ^ The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS Архивирано на сајту Wayback Machine (20. oktobar 2007), Pristupljeno 29. 4. 2013.
  34. ^ a b v g d đ Feldmeier J. Hyperbaric Oxygen 2003: Indications and Results- The Hyperbaric Oxygen Therapy Committee Report. Kensington, Maryland: Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc.; 2003
  35. ^ Rockswold, S. B.; Rockswold, G. L.; Vargo, J. M.; Erickson, C. A.; Sutton, R. L.; Bergman, T. A.; Biros, M. H. (2001). „Effects of hyperbaric oxygenation therapy on cerebral metabolism and intracranial pressure in severely brain injured patients”. J Neurosurg. 94 (3): 403—11. PMID 11235943. doi:10.3171/jns.2001.94.3.0403. .
  36. ^ Rogatsky, G. G.; Kamenir, Y.; Mayevsky, A. (2005). „Effect of hyperbaric oxygenation on intracranial pressure elevation rate in rats during the early phase of severe traumatic brain injury”. Brain Res. 1047 (2): 131—6. PMID 15904900. S2CID 9283578. doi:10.1016/j.brainres.2005.02.049. .
  37. ^ Better, O. S. (1999). „Rescue and salvage of casualties suffering from the crush syndrome after mass disasters”. Mil Med. 164 (5): 366—369. PMID 10332179. doi:10.1093/milmed/164.5.366. .
  38. ^ Piantadosi, C. A. (2004). „Carbon monoxide poisoning”. Undersea & Hyperbaric Medicine : Journal of the Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc. 31 (1): 167—77. PMID 15233173. 
  39. ^ Britten, J. S.; Myers, R. A. (1985). „Effects of hyperbaric treatment on carbon monoxide elimination in humans”. Undersea Biomed Res. 12 (4): 431—8. PMID 4082346. .
  40. ^ a b Hyperbaric Oxygen Committee. Hyperbaric Oxygen Therapy: A Committee Report. Undersea and Hyperbaric Medical Society, Bethesda, 1996.
  41. ^ Mader, J. T.; Guckian, J. C.; Glass, D. L.; Reinarz, J. A. (1978). „Therapy with hyperbaric oxygen for experimental osteomyelitis due to Staphylococcus aureus in rabbits”. J Infect Dis. 138 (3): 312—318. PMID 701849. doi:10.1093/infdis/138.3.312. 
  42. ^ Mader JT, Calhoun JH. Osteomyelitis. In: Principles and Practice of Infectious Diseases. GL Mandell, RG Douglas, JE Bennett Jr. (Eds). Churchill Livingstone, New York, NY: 5th Edition. 1999;1039-1051
  43. ^ Strauss MB. Refractory osteomyelitis. J Hyper Med, 1987.2:1039-1051.
  44. ^ (jezik: engleski)HBO u lečenju opekotina Search.yahoo.com Posećeno:1.maj 2009.
  45. ^ Bennett, Michael H.; Lehm, Jan P.; Jepson, Nigel (2005). „Hyperbaric oxygen therapy for acute coronary syndrome”. Ur.: Bennett, Michael H. Cochrane Database of Systematic Reviews. str. CD004818. PMID 15846734. doi:10.1002/14651858.CD004818.pub2. .
  46. ^ McHenrv, CR; Malangoni, MA (1995). „Necrotizing soft tissue infections”. Ur.: Fry DE. Surgical Infections. Boston: Little, Brown and Co. str. 161—168. 
  47. ^ WILSON B (1952). „Necrotizing fasciitis”. Am Surg. 18 (4): 416—431. PMID 14915014. .
  48. ^ Scheffler, A.; Rieger, H. (1992). „Clinical information content of transcutaneous oxymetry (TcpO2) in peripheral arterial occlusive disease (A review of the methodological and clinical literature with a special reference to critical limb ischaemia)”. VASA. 21 (2): 111—126. PMID 1621428. .
  49. ^ Yoshida, T.; Kawashima, A.; Ujike, T.; Uemura, M.; Nishimura, K.; Miyoshi, S. (2008). „Hyperbaric oxygen therapy for radiation-induced hemorrhagic cystitis”. International Journal of Urology. 15 (7): 639—641. PMID 18643783. S2CID 205487482. doi:10.1111/j.1442-2042.2008.02053.x. .
  50. ^ Bennett M, Feldmeier J, Smee R, Milross C. Hyperbaric oxygenation for tumour sensitisation to radiotherapy. Cochrane Database of Systematic Reviews 2005, Issue 4. Art. No.: CD005007.
  51. ^ Baskot, B.; Zivković, M.; Tepić, S.; Obradović, S. (2009). „Evaluation of the therapeutic effect of hyperbaric oxygenation and erythropoietin in the treatment of chronic heart failure using myocardial perfusion scintigraphy G-SPECT”. Vojnosanitetski pregled. 66 (5): 399—402. PMID 19489477. doi:10.2298/VSP0905399B. .
  52. ^ Lavy, A.; Weisz, G.; Adir, Y.; Ramon, Y.; Melamed, Y.; Eidelman, S. (1994). „Hyperbaric oxygen for perianal Crohn's disease”. J Clin Gastroenterol. 19 (3): 202—5. PMID 7806829. doi:10.1097/00004836-199410000-00006. .
  53. ^ Akin, M. L.; Gulluoglu, B. M.; Uluutku, H.; Erenoglu, C.; Elbuken, E.; Yildirim, S.; Celenk, T. (2002). „Hyperbaric oxygen improves healing in experimental rat colitis”. .Undersea Hyperb Med. 29 (4): 279—85. PMID 12797669. .
  54. ^ K.K. Jain: Textbook of hyperbaric medicine: Ch 24: Hyperbaric Oxygen Therapy in Gastroenterology, Hogrefe & Huber Publishers, Inc., 2nd Ed. 24:433 –445, 1997
  55. ^ Brady CE III, Cooley BJ, Davis JC, Healing of severe perineal and cutaneus Crohn’s disease with hyperbaric oxygen, Gastroenterol. . 97 (3): 756—60.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), Sep 1989Brady CE III, Hyperbaric oxygen and perineal Crohn’s disease: a follow-up, Gastroenterol, 105(4), 1264, Oct 1993
  56. ^ Nelson Jr, E. W.; Bright, D. E.; Villar, L. F. (decembar 1990). „Closure of refractory perineal Crohn's lesion. Integration of hyperbaric oxygen into case management”. Digestive Diseases and Sciences. 35 (12): 1561—5. PMID 2253542. S2CID 28047678. doi:10.1007/BF01540577. 
  57. ^ Colombel, J. F.; Mathieu, D.; Bouault, J. M.; Lesage, X.; Zavadil, P.; Quandalle, P.; Cortot, A. (jun 1995). „Hyperbaric oxygenation in severe perineal Crohn's disease”. Dis Colon Rectum. 38 (6): 609—14. PMID 7774472. S2CID 33877132. doi:10.1007/BF02054120. 
  58. ^ Noyer, C. M.; Brandt, L. J. (februar 1999). „Hyperbaric oxygen therapy for perineal Crohn's disease”. Am J Gastroenterol. 94 (2): 318—21. PMID 10022622. S2CID 9674423. doi:10.1111/j.1572-0241.1999.00848.x. 
  59. ^ Jacobs OW; Rebhen J; Muller MK. Application of hyperbaric oxygen therapy in Crohn disease with fistula formation, EUBS XXII th Annual Scientific meeting, Hamburg-Germany
  60. ^ Cundall, J. D.; Gardiner, A.; Laden, G.; Grout, P.; Duthie, G. S. (2003). „Use of hyperbaric oxygen to treat chronic anal fissure”. Br J Surg. 90 (4): 452—3. PMID 12673747. S2CID 41086510. doi:10.1002/bjs.4054. 
  61. ^ (jezik: srpski)Hronične komplikacije šećerne bolesti Stetoskop.info Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. novembar 2007) Posećeno:1.maj 2009.
  62. ^ Mader JT, Shirtliff ME, Calhoun JH. The Use of Hyperbaric Oxygen in the Treatment of osteomyelitis. In: Hyperbaric Medicine Practice. Best Publishing Co. Flagstaff, Arizona. 1999;603-616.
  63. ^ Davis JC, Heckman JD, DeLee JC, Buckwold FJ. Chronic non-hematogenous osteomyelitis treated with adjuvant hyperbaric oxygen. J Bone Joint Surg 1986;68A:1210-1217.
  64. ^ Sanchez, E. C. (mart 2007). „Hyperbaric oxygenation in peripheral nerve repair and regeneration”. Neurol Res. 29 (2): 184—98. PMID 17439703. S2CID 10528484. doi:10.1179/016164107X181824. 
  65. ^ Haapaniemi, Tomas; Nylander, Göran; Sirsjö, Allan; Larsson, Jörgen (1996). „Hyperbaric Oxygen Reduces Ischemia-Induced Skeletal Muscle Injury”. Plast Reconstr Surg. 97 (3): 602—7. PMID 8596792. S2CID 40667555. doi:10.1097/00006534-199603000-00017. .
  66. ^ M. Bennett MB BS, FFARCSI, FANZCA, MM(Clin Epi), R. Heard MB BS, FRCP, FRACP, MD UHMS POSITION PAPER THE TREATMENT OF MULTIPLE SCLEROSIS WITH HYPERBARIC OXYGEN THERAPY pdf, Pristupljeno 29. 4. 2013.
  67. ^ Maeda N (1965) Experimental studies on the effect of decompression procedures and hyperbaric oxygenation for the treatment of spinal cord injury. J Natl Med Assoc 16:429-447
  68. ^ Asamoto S, Sugiyama H, Doi H, Iida M, Nagao T, Matsumoto K. (septembar 2000). „Hyperbaric oxygen (HBO) therapy for acute traumatic cervical spinal cord injury”. Spinal Cord. 38 (9): 538—40. PMID 11035474. S2CID 21864114. doi:10.1038/sj.sc.3101023. .
  69. ^ Sukoff MH (1982) Use of hyperbaric oxygen therapy for spinal cord injury. Neurochirurgia 24:19.
  70. ^ Geldert JB, Fife WP, Bowers DE, Deschner SH, Welch DW (1983) Spinal cord transection in rats: the therapeutic effects of dimethyl sulfoxide and hyperbaric oxygen therapy. Ann NY Acad Sci 911: 218-233
  71. ^ a b Jain,KK, Textbook of hyperbaric medicine,second edition, Seatle-Toronto,1996,12-15
  72. ^ Rabrenović M. i sar. Development of hyperbaric medicine. Vojno sanitetski pregled 2006; 63(7): 667−71.
  73. ^ Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str.}- ID=55440652
  74. ^ -{Kindwall, P. Eric, Hyperbaric medicine practice, Best Publishing Company, 1995, 98-103
  75. ^ Neubauer, A. Richard, Hyperbaric oxygen therapy, New York, 1998,119-123
  76. ^ Fernau, James L.; Hirsch, Barry E.; Derkay, Craig; Ramasastry, Sai; Schaefer, Susan E. (1992). „Hyperbaric oxygen therapy: Effect on middle ear and eustachian tube function”. The Laryngoscope. 102 (1): 48—52. ISSN 0023-852X. doi:10.1288/00005537-199201000-00009. 
  77. ^ Thom, S “Stem Cell Mobilization by Hyperbaric Oxygen”, American Journal of Physiology-Heart and Circulatory, Physiology (2006). 290(1378—1386).

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  • Mathieu, Daniel (2006). Handbook on Hyperbaric Medicine. Springer Science & Business Media. str. 812. ISBN 978-1-4020-4448-9. 
  • Rabrenović M, Rabrenović V, Zoranović U. Development of hyperbaric medicine. Vojno sanitetski Pregled 2006; 63(7): 667−71. (Srbija)
  • Živković M., Kanjuh Ž, Bakčević P. Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; (1998). pp. 103–13. (Serbian)
  • Dejours P, Dejours S (1992) "The effects of barometric pressure according to Paul Bert: the question today" International Journal of Sports Medicine 13 Suppl 1:S1-5
  • Kindwall, Eric P; Whelan, Harry T (2008). Hyperbaric Medicine Practice, 3rd Edition. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company. ISBN 978-1-930536-49-4. 
  • Neubauer, Richard A; Walker, Morton (1998). Hyperbaric Oxygen Therapy. Garden City Park, NY: Avery Publishing. ISBN 978-0-89529-759-4. 
  • Jain, KK; Baydin, SA (2004). Textbook of hyperbaric medicine. Cambridge, MA: Hogrefe & Huber. ISBN 978-0-88937-277-1. 
  • Harch, Paul G; McCullough, Virginia (2010). The Oxygen Revolution. Long Island City, NY: Hatherleigh Press. ISBN 978-1-57826-326-4. 
  • National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
  • The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS
  • Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str. ID=55440652
  • Hyperbare Sauerstofftherapie (HBO). Zusammenfassender Bericht des Arbeitsausschusses "Ärztliche Behandlung" des Bundesausschusses der Ärzte und Krankenkassen über die Beratungen der Jahre 1999 und 2000 zur Bewertung der Hyperbaren Sauerstofftherapie gemäß §135 Abs.1 SGB V [1]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хипербарична_медицина&oldid=27555240”