Hiragana

Hiragana [Hiragana] (jap. 平仮名, bukvalno „glatke kane”) je japanski slogovnik, jedan od četiri japanska pisma (ostala su katakana (katakana), kandži (kanji) i romadži (rōmaji)).

Hiragana se koristi za:

• Japanske reči za koje ne postoje kandži, kao što je sufiks -san (さん -san).
• Japanske reči za koje kandži nije poznat onome ko piše, za koje se ne očekuje da čitaoci znaju, ili su previše formalne za pisanje.
• Oblici glagola i prideva, kao što je tabemašita (食べました – tabemashita) – kada se koristi u ovu svrhu, hiragana se zove okurigana (送り仮名 – okurigana).
• Označavanje izgovora kandži za čitaoce koji ih ne znaju – kada se koristi u ovu svrhu, hiragana se zove furigana (furigana).

Svaki hiragana znak predstavlja jedan slog i ili je samostalan samoglasnik (kao što je a – あ), suglasnik praćen samoglasnikom (kao što je ka - か) ili je ん koji zvuči kao m ili n.

Prisustvo hiragana među kineskim znakovima je uglavnom dovoljno da se prepozna da je tekst japanski.

Pismo Hiragana

Hiragana se sastoji od osnovnog seta znakova, zvanih gojūon (五十音 – bukvalno pedeset zvukova, ali se samo 45 koriste danas), koji se mogu menjati na sledeći način:

• Dodavanjem dakuten (濁点 – dakuten) znaka [゛] koji menja bezvučni suglasniku u zvučni (konkretno: k → g, t → d, s → z i h → b).
• Dodavanjem handakuten (半濁点 – handakuten) znaka [゜] koji menja h → p.
• Dodavanjem manjih verzija hiragana za ja (ゃ – ya), ju (ゅ – yu) ili jo (ょ – yo), što palatalizuje prethodni samoglasnik i (i).
• Mali znak cu (っ – tsu) označava glotalni ploziv. Najčešće se ovo dešava pred suglasnicima koji su frikativi ili plozivi. Latinicom (odn. romadži) se ovo označava sa udvajanjem suglasnika. Ponekad se nalazi nakon poslednjeg samoglasnika u reči da bi označio iznenađenje.

I drugi glasovi se mogu prikazati sa hiraganom, korištenjem malih verzija pet samoglasničkih kana. Ovo nije uobičajeno u formalnom pisanju, ali se koristi kada se kod pozajmljenica pisanih katakanom želi prikazati najpribližniji izgovor.

Nekoliko hiragana nije deo standardnog seta, pa su tako ゐ – wi i ゑ – we nepotrebne, odnosno 'zastarele', a ゔ – vu je savremen znak i izgovara se kao bwu, što približno opisuje glas v u stranim jezicima.

Sledeća tabela prikazuje kompletan set hiragana znakova sa izgovorom prema Hepburnu (Hepburn romanization) koja se danas koristi. 'Zastareli' znaci su označeni crvenom bojom.

Hiragana (Hiragana)

あ a – a	い i – i	う u – u	え e – e	お o – o	(+ya – +ja)	(+yu – +ju)	(+yo – +jo)
か ka – ka	き ki – ki	く ku – ku	け ke – ke	こ ko – ko	きゃ kya – kja	きゅ kyu – kju	きょ kyo – kjo
さ sa – sa	し shi – ši	す su – su	せ se – se	そ so – so	しゃ sha – ša	しゅ shu – šu	しょ sho – šo
た ta – ta	ち chi – či/ći	つ tsu – cu	て te – te	と to – to	ちゃ cha – ča/ća	ちゅ chu – ču/ću	ちょ cho – čo/ćo
な na – na	に ni – nji	ぬ nu – nu	ね ne – ne	の no – no	にゃ nya – nja	にゅ nyu – nju	にょ nyo – njo
は ha – ha	ひ hi – hi	ふ fu – fu	へ he – he	ほ ho – ho	ひゃ hya – hja	ひゅ hyu – hju	ひょ hyo – hjo
ま ma – ma	み mi – mi	む mu – mu	め me – me	も mo – mo	みゃ mya – mja	みゅ myu – mju	みょ myo – mjo
や ya – ja	-	ゆ yu – ju	-	よ yo – jo	(ne postoji)
ら ra – ra	り ri – ri/lji	る ru – ru	れ re – re	ろ ro – ro	りゃ rya – rja/lja	りゅ ryu – rju/lju	りょ ryo – rjo/ljo
わ  wa – „ua”	ゐ  wi – „ui”	-	ゑ  we – „ue”	を  wo – „uo”	(ne postoji)
(ne postoji)				ん n – n	(ne postoji)
が ga – ga	ぎ gi – gi	ぐ gu – gu	げ ge – ge	ご go – go	ぎゃ gya – gja	ぎゅ gyu – gju	ぎょ gyo – gjo
ざ za – za/dza	じ ji – dži/đi	ず zu – zu/dzu	ぜ ze – ze/dze	ぞ zo – zo/dzo	じゃ ja – dža/đa	じゅ ju – džu/đu	じょ jo – džo/đo
だ da – da	ぢ ji – dži/đi	づ zu – zu/dzu	で de – de	ど do – do	(isto kao pre)
ば ba – ba	び bi – bi	ぶ bu – bu	べ be – be	ぼ bo – bo	びゃ bya – bja	びゅ byu – bju	びょ byo – bjo
ぱ pa – pa	ぴ pi – pi	ぷ pu – pu	ぺ pe – pe	ぽ po – po	ぴゃ pya – rja	ぴゅ pyu – rju	ぴょ pyo – rjo

Pravila pisanja

Osim nekoliko pravila koje se tiču delova rečenica は, を i へ, kao i još par arbitrarnih pravila, japanski se piše kako se govori. Ovo nije oduvek tako: ranije se dosta arbitrarno pisalo, a izuzeci u savremenom sistemu su ostaci tog vremena.

Treba primetiti da se dve hiragane izgovaraju kao dži/đi (じ i ぢ), kao i dve sa izgovorom zu (ず i づ). Ovi parovi nisu međusobno izmenjivi. Tačna pravila pisanja se nazivaju kanazukai (かな使い – kanazukai, „upotreba kanâ”). Uopšteno, pravila su:

• Ako su prve dve hiragane u reči iste, ali druga ima dakuten, koristi se ista hiragana kao i prva, na primer – Suzuko (Suzuko) se piše すずこ.
• Za složenice gde se dakuten dodaje zbog slaganja, koristi se originalna hiragana. Tako se či/ći (血 – krv) piše sa ち, tako da se hanađi (鼻血 – hanaji, „krvavi nos”) piše hiraganom はなぢ. Cukau (使う – tsukau, „koristiti”) se piše つかう, pa se kanazukai (かな使い – kanazukai, „upotreba kanâ”) hiraganom piše かなづかい. Ovo ne važi kada se drugi element složenice smatra značajnim, izdvojenim delom; u tom slučaju, osnovno pisanje se koristi. Tako, iako se inazuma (稲妻 – inazuma, „munja) piše sa kandži cuma (妻 – tsuma, „žena”), ova reč se smatra značajnim delom složenice i ne piše se hiraganom いなづま već いなずま.
• Đi (痔 – ji, „hemoroidi”) se piše ぢ, iako bi se, prema rečnicima, trebalo pisati じ, ali su reklame za lekove protiv hemoroida učinile da ova 'nepravilna' verzija uđe u upotrebu.
• U svim ostalim slučajevima se đi piše じ, a zu ず.
• N (ん) se nikada ne može naći na početku japanske reči. Ipak, ponekad ga može pratiti samoglasnik, te se tako ren'ai (恋愛 - ren'ai) piše れんあい, a den'acu (電圧 - den'atsu) se piše でんあつ.

Izgovor

Vidi glavni članak o japanskom jeziku.

Redosled

Hiragana predstavlja osnovu za redosled u japanskom. Ređaju se prema redosledu u gojūon sistemu (あ い う え お ... わ を ん), iako se iroha redosled još koristi u nekim prilikama. Rečnici se razlikuju po redosledu kratkih i dugih samoglasnika, po tome gde stavljaju malo cu i dijakritičke znakove. Pošto se u japanskom ne koristi razmak između reči (osim za decu), ne postoji ređanje po rečima, već samo po kana simbolima.

Istorija

Hiragana je nastala od manjogana (man’yōgana), kineskih znakova korištenih samo za označavanje izgovora, što se pojavilo u V veku n. e. Književnost je pisana ovim znacima i kako su se manjogana simboli uproštavali (postajali 'glatkiji'), hiragana je nastala, a koristile su je pretežno žene. Sledeća slika predstavlja nastanak hiragana znaka od manjogana:

Hiragana nisu prihvatili svi. Mnogi su smatrali da jezik učenih treba da bude kineski. Ipak, hiragana je ostala popularna među ženama jer one i tako nisu sticale više obrazovanje. Tako je i nastalo drugo ime za hiragana, onnade (女手 - onnade, „žensko pismo”). Na primer, Priča o Genđiju i druge rane pripovetke ženskih autora su pisane skoro sasvim hiraganom. Ona se koristla za nezvanično pisanje zbog 'tečnog' izgleda, dok se za zvanična dokumenta goriste katakana i kineski znaci. Danas, češća je od katakane, koja se koristi za pozajmljenice i transkribovane reči.

Većina zvukova se beležilo sa više od jedne hiragane. 1900. godine, sistem je pojednostavljen, tako da svaki zvuk ima samo jednu hiragana. Ostale hiragana su poznate pod imenom hentaigana (変体仮名 – hentaigana).

Hiragana u Unikodu

U Unikodu, Hiragana se nalazi na mestima od U+3040 do U+309F [1]:

0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

A

B

C

D

E

F

304

぀

ぁ

あ

ぃ

い

ぅ

う

ぇ

え

ぉ

お

か

が

き

ぎ

く

305

ぐ

け

げ

こ

ご

さ

ざ

し

じ

す

ず

せ

ぜ

そ

ぞ

た

306

だ

ち

ぢ

っ

つ

づ

て

で

と

ど

な

に

ぬ

ね

の

は

307

ば

ぱ

ひ

び

ぴ

ふ

ぶ

ぷ

へ

べ

ぺ

ほ

ぼ

ぽ

ま

み

308

む

め

も

ゃ

や

ゅ

ゆ

ょ

よ

ら

り

る

れ

ろ

ゎ

わ

309

ゐ

ゑ

を

ん

ゔ

ゕ

ゖ

゗

゘

゙

゚

゛

゜

ゝ

ゞ

ゟ

Spoljašnje veze

Ako ne vidite japanska slova, najbolji font za to (i druga 'inostrana' pisma) je CODE2000.