Huan de Viljanueva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Huan de Viljanueva
Datum rođenja(1739-09-15)15. septembar 1739.
Mesto rođenjaMadrid, Španija
Datum smrti22. avgust 1811.(1811-08-22) (71 god.)
Mesto smrtiMadrid, Španija
Zanimanjearhitekta

Huan Antonio de Viljanueva i de Montes (šp. Juan Antonio de Villanueva y de Montes; Madrid, 15. septembar 1739 – Madrid, 22. avgust 1811) bio je španski arhitekta, najpoznatiji kao predstavnik španskog neoklasicizma u arhitekturi.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Huan Antonio je bio drugi sin vajara Huana Viljanueve i Barbalesa, (Juan Villanueva y Barbales) i Anhele de Montes i Gonsales (Ángela de Montes y González). Stariji brat Dijego de Viljanueva (Diego de Villanueva) mu je takođe bio arhitekta i u prvim godinama stvaralaštva mu je bio učitelj.[1] Sa samo jedanaest godina, Huan je započeo školovanje u Kraljevskoj akademiji likovnih umetnosti u San Fernandu (Real Academia de Bellas Artes de San Fernando). Tokom studija dobio je nekoliko nagrada, dizajnirao je gradsko veće Badajosa, i planirao reformu manastira "Las Descalzas Reales". 1758. godine, otputovao je u Italiju u Kraljevsku akademiju likovnih umetnosti da bi završio svoje školovanje vrativši se 1765. u Španiju. Biografski detalji ovog putovanja tokom kojeg odlazi u Rim, Napulj, Parmu i Erkulano, uglavnom su nepoznati. Na ovom putovanju nastaju njegovi brojni crteži. 1764. objaviće Órdenes de Vignola.

Godinu dana kasnije, otputovao je u Kordobu i Granadu, zajedno sa Hoseom de Ermosiljom (José de Hermosilla) i Huanom Pedrom Amalom (Juan Pedro Amal) kako bi nacrtao „arapske starine" (crteži ovog putovanja su objavljeni 1804. godine).

Imenovan je za zaslužnog akademika Akademije u San Fernandu. Kralj Karlos III imenovao ga je „arhitektom princa i plemića". Od tada je radio isključivo za kraljevski dvor. Od 1781. bio je zadužen na zamku Eskorijal. Kralj Karlos IV dao mu je titulu starijeg majstora, koja je poznatija kao „stariji arhitekta".[2]

Stil[uredi | uredi izvor]

Njegov ozbiljan stil jasnih proporcija predstavlja mešavinu Ererinog stila i neoklasicizma. Zapravo se smatra da su njegovi najveći uzori Huan Bautista de Toledo (Juan Bautista de Toledo) i Huan de Erera (Juan de Herrera).

1771. sagradio je Kuću kneževića (Casa de Infantes) u Aranjuesu; 1772. Malu kuću Ariba (Casita de Arriba), sa organizacijom poput one u palati i naglašenom plastičnošću u izgledu pristupne terase, za potrebe kneževića Don Gabrijela, u okviru zamka Eskorijal.

1768. postavljen je za arhitektu heronimske zajednice monaha iz manastira Eskorijal, gde je kao zadatak imao dovršavanje jednog ulaza. Njegovo prvo veće delo, Kuća kneževića i kraljice (La Casa de los Infantes i de la Reina), koje se nalazi pored severne fasade manastira, započeto je 1769. Šesnaest godina kasnije, 1785. dizajnirao je Treću zanatsku kuću (La Tercera Casa de los Oficios), u kojoj se strogo držao stila Huana de Erere, autora Prve i Druge kuće zanata (La Primera y Segunda Casa de los Oficios) iz 1587. godine.

Međutim, njegovo remek-delo je zgrada kabineta za prirodnu istoriju, danas Muzej Prado, koja je preimenovana u Muzej umetnosti 1814. godine, i jedna je od najlepših građevina španskog neoklasicizma. Danas poznata kao zgrada Viljanueva, savršeno sažima Viljanuevin stil: preovladavanje ravnih linija i strogo simetrično uređenje arhitektonskih elemenata.[3] Njegovi najdraži materijali su bili granit i beli kamen, kojima je gradio dela po strogo uređenim pravilima, po kojima harmonija potiče isključivo iz kombinacije arhitektonskih formi (stubova, svodova, prozora).

Izgled fasade Muzeja Prado. Ovaj muzej smatra se Viljanuevinim remek-delom.
Kraljevski opservatorijum u Madridu

1798. u Ovijedu je otvoreno delo Huana de Viljanueve, spomenik Gasparu Melćoru de Hoveljanosu (Gaspar Melchor de Jovellanos), koji predstavlja prvi javni spomenik posvećen jednom pojedincu u Španiji. Godinu dana pre smrti, 1810. iskopan je Groto del Kampo del Moro, jedan od njegovih najnovijih dizajna. To je delimično sačuvan podzemni prolaz koji povezuje zapadnu fasadu madridskog Kraljevskog dvora i vrtova Kasa de Kampo (Casa de campo).

Smatran arhitektom, koji je uspeo da svojim ličnim stilom, bez lokalnih uticaja, donese u Španiju teorijske postulate evropskog neoklasicizma, Viljanueva je bio izuzetno aktivan u Madridu, kome je uspeo da podari novi izgled modernog grada, što je bila želja kralja Karlosa III.[3] Jedna ulica u glavnom gradu Španije nosi njegovo ime.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Kuća knežnjvića i kraljice, San Lorenso od Eskorijala (Casa de los Infantes y de la Reina, San Lorenzo de El Escorial), (1769)
  • Mala kuća kneževića, Aranhues (Casita de los Infantes) (1771)
  • Kuća Ariba, Eskorijal (Casita de Arriba) (1773)
  • Kranjevska botanička bašta, Madrid (Real Jardin Botánico) (1774-1781)
  • Muzej Prado (Museo de Prado) (1785)
  • Treća zanatska kuća, San Lorenso od Eskorijala (Tercera Casa de Oficios) (1785)
  • Astronomski opservatorijum, Madrid (Observatorio Astronómico) (1790)
  • Dvorišta Retiro, Madrid (Jardines de Retiro)
  • Gruta del Kampo del Moro, Madrid (Gruta del Campo del Moro)
  • Opšte severno groblje, Madrid (Cementerio general de Madrid) (1804)[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Moleón Gavilanes, Pedro (1998). Juan de Villanueva (Primera edición). Madrid: AKAL, ed. ISBN 978-84-460-0732-6. Arhivirano iz originala 22. 10. 2016. g. Pristupljeno 05. 04. 2020. 
  2. ^ „Uso bibliográfico de "Juan de Villanueva, arquitecto mayor" y "Juan de Villanueva, maestro mayor" en Google books.”. Arhivirano iz originala 22. 10. 2016. g. Pristupljeno 05. 04. 2020. 
  3. ^ a b „Biografías y Vidas. «Juan de Villanueva». Consultado el 19 de enero de 2005.”. Arhivirano iz originala 22. 10. 2016. g. Pristupljeno 05. 04. 2020. 
  4. ^ „Saguar Quer, Carlos (1987). «La última obra de Juan de Villanueva: El cementerio general del norte de Madrid». Goya: Revista de arte (196): 213-221. ISSN 0017-2715.”. Arhivirano iz originala 22. 10. 2016. g. Pristupljeno 05. 04. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Huan de Viljanueva na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хуан_де_Виљануева&oldid=25944214”