Hu Đintao

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U kineskoj tradiciji prezime (Hu) prethodi imenu.[1]
Hu Đintao
Hu Đintao 2012. god.
Lični podaci
Datum rođenja(1942-12-21)21. decembar 1942. (81 god.)
Mesto rođenjaĐijangjan, Kina
DržavljanstvoKina
NarodnostKinez
UniverzitetUniverzitet Cinhua
ProfesijaInženjer hidraulike
Porodica
SupružnikLiu Juncin
Decasin Hu Hajfen i ćerka Hu Hajcin
Politička karijera
Politička
stranka		Komunistička partija Kine
11. generalni sekretar KP NRK
15. novembar 2002 — 15. novembar 2012.
PrethodnikĐang Cemin
NaslednikSi Đinping
15. mart 2003 — 14. mart 2013.
PrethodnikĐang Cemin
NaslednikSi Đinping
Načelnik centralne vojne komisije NRK
19. septembar 2004 — 15. novembar 2012.
PrethodnikĐang Cemin
NaslednikSi Đinping
Potpredsednik NRK
15. mart 1998 — 15. mart 2003.
PrethodnikRong Jiren
NaslednikZen Ćinhong

Hu Đintao (uprošćeni kineski: 胡锦涛, tradicionalni kineski: 胡錦濤, pinjin: Hú Jǐntāo; 21. decembar 1942) je bivši generalni sekretar Komunističke partije Kine. Na ovom položaju bio je od 2002. do 2012. godine. Bio je predsednik Narodne Republike Kine od 2003. do 2013. i predsedavajući centralne vojne komisije od 2004. do 2012. godine. Na mestu predsednika nasledio je Đanga Cemina. Od preuzimanja položaja, Hu insistira na većem kontrolisanju ekonomije i konzervativan je u sprovođenju političkih reformi. Njegova spoljna politika je manje pomirljiva nego spoljna politika njegovih prethodnika, tako da je kineski uticaj u svetu porastao od vremena njegovog stupanja na dužnost.[note 1]

Njegovo uzdizanje na mesto predsednika predstavlja transformaciju od stare komunističke uprave na mlađe tehnokrate. Veći deo svog radnog veka Đintao je proveo kao deo komunističke uprave. Bio je šef partije u Tibetanskom autonomnom regionu i potpredsednik za vreme Đanga Cemina. Zalaže se za harmonično društvo i mirne međunarodne odnose. Takođe je nastojao da ubrza kineski naučni i tehnički razvoj.

Hu je došao na vlast preko Komunističke partije Kine (KPK), posebno kao sekretar partijskog komiteta za provinciju Guejdžou i Tibetsku autonomnu regiju, gde je njegova oštra represija protiv neslaganja privukla pažnju sa najviših nivoa.[2] Prešao je do prvog sekretara Centralnog sekretarijata KPK i potpredsednika pod Đang Ceminom. Hu je bio prvi vođa Komunističke partije iz generacije mlađe od onih koji su učestvovali u građanskom ratu i osnivanju republike. Uticajni sponzori iz starije generacije promovisali su njegov brzi uspon, uključujući Song Pinga, Hu Jaobanga, Deng Sjaopinga i Đang Cemina.[3]

Tokom svog mandata, Hu je ponovo uveo državnu kontrolu u nekim sektorima ekonomije koje je prethodna administracija ublažila, i bio je konzervativan sa političkim reformama. Zajedno sa svojim kolegom premijerom Ven Đabaom, Hu je predsedavao skoro deceniju doslednog ekonomskog rasta i razvoja koji je učvrstio Kinu kao veliku svetsku silu. Nastojao je da unapredi socio-ekonomsku jednakost u zemlji kroz naučni pregled razvoja, koji je imao za cilj da izgradi „harmonično socijalističko društvo“ koje je prosperitetno i bez društvenih sukoba. Pod njegovim vođstvom, vlasti su takođe razbile društvene nemire, proteste etničkih manjina i disidentske ličnosti, što je takođe dovelo do mnogih kontroverznih događaja kao što su nemiri na Tibetu i donošenje Zakona o antisecesiji. U spoljnoj politici, Hu se zalagao za „mirni razvoj Kine“, težnju za mekom moći u međunarodnim odnosima i korporativni pristup diplomatiji. Tokom Huovog mandata, uticaj Kine u Africi, Latinskoj Americi i drugim regionima u razvoju se povećao.

Hu je posedovao skroman i uzdržan stil rukovođenja. Njegov mandat karakteriše kolektivno vođstvo i vladavina zasnovana na konsenzusu.[4] Ove osobine su učinile Hua prilično zagonetnom figurom u očima javnosti. Njegova administracija je bila poznata po tome što se više fokusirala na tehnokratsku kompetenciju nego na ličnost.[5] Na kraju svog mandata, Hu je dobio pohvale, jer se dobrovoljno povukao sa svih pozicija. Nasledio ga je Si Đinping.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Huovo rodno mesto, Đengjan, Đangsu

Hu Đintao je rođen u Đangjanu, u pokrajini Đangsu, 1942. godine.[6] On je direktan potomak generala dinastije Ming Hu Cungsjena, poznatog po borbi protiv japanskih pirata.[7] Njegov ogranak porodice migrirao je iz okruga Đisi, Anhuej u Tajdžou tokom generacije njegovog dede. Iako je njegov otac posedovao malu trgovinu čajem u Tajdžou, porodica je bila relativno siromašna. Njegova majka je bila učiteljica i umrla je kada je imao 7 godina, a odgajala ga je tetka. Huov otac je bio osuđen tokom Kulturne revolucije, što je događaj koji je (zajedno sa njegovim relativno skromnim poreklom) očigledno imao dubok uticaj na Hua, koji je marljivo pokušavao da očisti ime svog oca.[8]


Pridružio se Komunističkoj partiji Kine (KPK) u aprilu 1964. Te godine je diplomirao na Univerzitetu Đinghua nakon što je studirao centralne hidroelektrane na Odseku za zaštitu voda. Počeo je da radi u julu 1965. godine kao inženjer.[9]

Godine 1968, Hu je volontirao za službu u Gansuu i radio na izgradnji hidroelektrane Ljuđasja[10] dok je takođe upravljao poslovima CCP za lokalni ogranak Ministarstva za vodne resurse i električnu energiju. Od 1969. do 1974. radio je za Sinohidro inženjerski biro.[11]

Hu je oženio Lju Jungking, koju je upoznao na Univerzitetu Đinghua kada su tamo studirali. Oni su imali dvoje dece, Hu Hajfenga i Hu Hajkinga. Za razliku od Ven Đabaoa, premijera, on nikada nije dao javni intervju direktnom interakcijom sa medijima.[12][13] Bio je poznat po tome što voleo stoni tenis i ples u dvorani.[14][15] Za Hua se takođe govorilo da poseduje fotografsko pamćenje koje je postalo očigledno u njegovim srednjoškolskim danima.[16][17]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Paramount leader" is not a formal title; it is a reference occasionally used by media outlets and scholars to refer to the foremost political leader in China at a given time. There is no consensus on when Hu became the paramount leader or when his term ended. Hu became CCP General Secretary in 2002, held the "trio" of top offices in the party, state and military—General Secretary, President and Military Commission Chairman—by 2004 and relinquished all three positions by 2013 to his successor.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  2. ^ Ewing 2003
  3. ^ Ewing 2003
  4. ^ Elegant, Simon (4. 10. 2007). „In China, Hu is the Man to See”. Time. Arhivirano iz originala 19. 6. 2010. g. Pristupljeno 13. 3. 2010. 
  5. ^ Brown, Kerry (10. 7. 2011). „Chinese leadership: The challenge in 2012”. Arhivirano iz originala 22. 8. 2011. g. Pristupljeno 19. 8. 2011. 
  6. ^ „zh:[历史上的今天]国家主席胡锦涛出生” [Today in History- President Hu Jintao was born] (na jeziku: kineski). Xinhua News Agency. 21. 12. 2015. Arhivirano iz originala 30. 1. 2018. g. Pristupljeno 29. 1. 2018. „1942年12月21日，中华人民共和国国家主席胡锦涛出生。(On December 21, 1942, President Hu Jintao of the People’s Republic of China was born )” 
  7. ^ Liu, Melinda. (2002, May 06). "The Man in Jiang's Shadow". Newsweek.
  8. ^ Havely, Joe (19. 10. 2007). „Getting to know Hu”. Al Jazeera. Arhivirano iz originala 16. 11. 2010. g. Pristupljeno 7. 4. 2009. 
  9. ^ „Hu Jintao”. Arhivirano iz originala 19. 6. 2010. g. Pristupljeno 16. 4. 2010. 
  10. ^ "临夏旅游" [Linxia Tourism]. Linxia Hui Autonomous Prefecture Tourist Board. 2003. str. 26—27. . No ISBN
  11. ^ Nathan, Andrew J.; Gilley, Bruce (mart 2003). China's new rulers: the secret files. New York: The New York Review of Books. str. 79. ISBN 1-59017-072-5. 
  12. ^ Brown, Kerry (15. 10. 2010). „China's leader Hu Jintao leads a country in ferment”. The Guardian. Arhivirano iz originala 5. 2. 2017. g. Pristupljeno 4. 2. 2017. 
  13. ^ Schell, Orville (19. 12. 2007). „Hu Jintao”. Time. Arhivirano iz originala 6. 1. 2017. g. Pristupljeno 4. 2. 2017. 
  14. ^ „Hu Jintao”. BBC News. Arhivirano iz originala 5. 2. 2017. g. Pristupljeno 4. 2. 2017. 
  15. ^ Szczepanski, Kallie. „Hu Jintao”. About. Arhivirano iz originala 23. 7. 2008. g. Pristupljeno 4. 2. 2017. 
  16. ^ „Asia-Pacific | Profile: Hu Jintao”. BBC News. 16. 9. 2004. Arhivirano iz originala 6. 1. 2010. g. Pristupljeno 13. 3. 2010. 
  17. ^ Wo-Lap Lam, Willy (2006). Chinese politics in the Hu Jintao era: new leaders, new challenges. M.E. Sharpe. str. 5. ISBN 978-0-7656-1773-6. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bo, Zhiyue. "Hu Jintao and the CCP’s ideology: A historical perspective". Journal of Chinese Political Science 9.2 (2004): 27–45. online
  • Cabestan, Jean-Pierre. "China's foreign-and security-policy decision-making processes under Hu Jintao." Journal of Current Chinese Affairs 38.3 (2009): 63-97. online
  • Chai, Winberg. "The ideological paradigm shifts of China's world views: From Marxism-Leninism-Maoism to the pragmatism-multilateralism of the Deng-Jiang-Hu era". Asian Affairs 30.3 (2003): 163–175.
  • Cheng, Tun-Jen, et al. eds. China Under Hu Jintao: Opportunities, Dangers, and Dilemmas (2005)
  • David, Daniel K. Modern World Leaders: Hu Jintao (Chelsea, 2008)
  • Ding, Yijiang. "Consolidation of the PRC’s leadership succession system from Hu Jintao to Xi Jinping". China Report 51.1 (2015): 49–65.
  • Ewing, Richard Daniel. "Hu Jintao: The Making of a Chinese General Secretary." China Quarterly 173 (2003): 17-34. online
  • Fewsmith, Joseph. "China under Hu Jintao". China Leadership Monitor 14 (Spring 2005) online.
  • Fu, Diana, and Greg Distelhorst. "Grassroots participation and repression under Hu Jintao and Xi Jinping." China Journal 79.1 (2018): 100-122. online
  • Garver, John W. China's Quest: The History of the Foreign Relations of the People's Republic of China (2016)
  • Holbig, Heike. "Remaking the CCP’s ideology: Determinants, progress, and limits under Hu Jintao." Critical Readings on the Communist Party of China (4 Vols. Brill, 2017). pp 773-796. online
  • Lam, Willy. Chinese politics in the Hu Jintao era: New leaders, new challenges (Routledge, 2016).
  • Miller, Alice. "Hu Jintao and the Sixth Plenum". China Leadership Monitor 20 (2007): 1-12. online
  • Mulvenon, James C. "Hu Jintao and the 'Core Values of Military Personnel'". China Leadership Monitor 28 (2009): 1-8. online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. septembar 2018)
  • Narayanan, Raviprasad. "Stability with Chinese Characteristics: Hu Jintao’s Taiwan Policy".China Report 49.4 (2013): 413–424.
  • Nathan, Andrew J.; Gilley, Bruce (mart 2003). China's new rulers: the secret files. The New York Review of Books. ISBN 1-59017-072-5. 
  • Xing, Guoxin. "Hu Jintao's Political Thinking and Legitimacy Building: A Post-Marxist Perspective". Asian Affairs 36.4 (2009): 213–226. online
  • Zheng, Yongnian, and Sow Keat Tok. "Harmonious society and harmonious world: China’s policy discourse under Hu Jintao." Briefing Series 26 (2007): 1-12. online

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ху_Ђинтао&oldid=27554374”