Hju O’Flaerti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Хју О'Флаерти)
Hju O'Flaerti
Datum rođenja(1898-02-28)28. februar 1898.
Mesto rođenjaLisrobin, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti30. oktobar 1963.(1963-10-30) (65 god.)
Mesto smrtiKersivin, Irska

Monsinjor Hju O'Flaerti (engl. Hugh O'Flaherty; Lisrobin, 28. februar 1898 — , 30. oktobar 1963) je bio irski rimokatolički sveštenik, i viši zvaničnik Rimske kurije. Tokom Drugog svetskog rata, je bio zaslužan za spašavanje 6.500 savezničkih vojnika i jevreja. Zbog veštine u izbegavanju zamki koje su mu postavljali nemački Gestapo i Ziherhajtdinst, stekao je nadimak „Skarletna vidovčica[1] Vatikana“.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon rođenja Hjua O'Flaertija u Lisrobinu, Kiskaem u okrugu Kork, njegovi roditelji, Džejms i Margaret, su se preselili u Kilarni.[2] Porodica je živela na terenu za golf, gde je Džejms O'Flaerti radio kao stjuard.[3]

Godine 1918, Hju O'Flaerti se upisao u Koledž Mangret, jezuitski koledž u okrugu Limerik, koji je posvećen pripremi dečaka za misionarsko sveštenstvo.[4] Obično se radi o dečacima od 14 do 18 godina starosti, ali u vreme kad se upisao, O'Flaerti je bio malo stariji od ostalih studenata, imao je oko 20 godina.[5] Koledž je dopuštao i starijim muškarcima da se upišu ako bi ih prihvatio biskup koji bi platio za njih.

O'Flaertijev sponzor je bio Kejptaunski biskup, Kornelijus O'Rajli, u čiju je biskupiju trebalo da bude postavljen nakon zaređenja,[6] što je veliki korak za mladića koji nikada nije kročio van Manstera. U doba dok je O'Flaerti bio u Mangretu, vremena su bila vrlo burna.[7] Poslat je u Rim 1922. da završi studije i zaređen je 20. decembra 1925. Nikada nije stigao u svoju biskupiju. Umesto toga, ostao je da radi pri Svetoj stolici, kao diplomata Vatikana u Egiptu, Haitiju, Santo Domingu i Čehoslovačkoj. 1934. je postavljen za monsinjora.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

U ranim danima Drugog svetskog rata, O'Flaerti je obilazio logore za ratne zarobljenike po Italiji, i raspitivao se o zatvorenicima koji su proglašeni nestalima. Kada bi nekoga uspeo da pronađe živog, pokušavao je da javi njihovim porodicama putem Radio Vatikana.[traži se izvor]

Kada je Italija promenila stranu 1943, hiljade britanskih zarobljenika je pušteno; međutim, kada je Nemačka okupirala Italiju, oni su se našli u opasnosti da ponovo budu zarobljeni. Neki od njih su, sećajući se O'Flaertijevih poseta, stigli u Rim kako bi od njega zatražili pomoć. Ostali su otišli u Irsku ambasadu u Vatikanu, jedinu ambasadu zemalja engleskog govornog područja koja je ostala u Rimu tokom rata. Delija Marfi, supruga ambasadora, i nekada poznata pevačica balada, je bila jedna od onih koji su pomagali O'Flaertiju.[8]

O'Flaerti nije čekao za dozvolu od svojih pretpostavljenih. Regrutovao je pomoć iz redova drugih sveštenika (uključujući dvojicu mladića sa Novog Zelanda, očeve Ovena Snedena i Džona Flanagana), dvojice agenata koji su radili za francuski pokret otpora, Fransoa de Vijala i Iva Debroaa, pa čak i nekih komunista i jednog švajcarskog grofa. Jedan od njegovih pomoćnika je bio britanski major Sem Deri, ratni zarobljenik u bekstvu. Deri je, zajedno sa britanskim oficirima i zarobljenicima u bekstvu poručnicima Farmanom i Simpsonom, i kapetanom Bajrnsom, Kanađaninom su bili odgovorni za bezbednost i operativnu organizaciju. O'Flaerti je takođe bio u kontaktu sa Darsijem Osbornom, britanskim ambasadorom u Vatikanu, i njegovim batlerom Džonom Mejom. On i njegovi saveznici su sakrili 4.000 begunaca, savezničkih vojnika i Jevreja, u stanovima, na farmama i u crkvenim objektima. Jedno od prvih skrovišta je bilo pored lokalnog štaba SS. O'Flaerti i Deri su koordinisali celu akciju. Kada je išao van Vatikana, O'Flaerti je koristio razna prerušavanja. Nemački okupatori su pokušali da ga zaustave, i na kraju su otkrili da je vođa mreže sveštenik. Pokušaji SS da ga ubiju nisu uspeli. Saznali su njegov identitet, ali nisu mogli da ga uhapse unutar Vatikana. Kada je nemački ambasador rekao ovo O'Flaertiju, on je počeo da se sastaje sa svojim kontaktima na sepenicama Bazilike Svetog Petra.[traži se izvor]

Potpukovnik Herbert Kapler, šef SS Ziherhajtdinsta i Gestapoa u Rimu je, saznavši za O'Flaertijeve aktivnosti naredio da se iscrta bela linija na pločniku na početku Trga Svetog Petra (koja označava granicu između Vatikana i Italije), i naredio da se O'Flaerti ubije ako ovu liniju pređe. Ludvig Koh, načelnik neofašističke italijanske policije u Rimu je često isticao svoju nameru da muči O'Flaertija pre nego što ga ubije, ako ga se dokopa.[9]

Nekoliko drugih, uključujući sveštenike, opatice, i laike, koji su u tajnosti radili sa O'Flaertijem su krili begunce i u svojim stanovima širom Rima. Među njima su bili avgustinski malteški očevi Egidio Galea, Aurelio Borg, Ugolino Gat i brat Robert Pejs iz „Braće hrišćanskih škola“. Još jedna osoba koja je značajno doprinela ovoj operaciji je bila udovica sa Malte, Četa Ševalije, koja je krila neke od begunaca u svojoj kući sa svojom decom, i imala je sreće da i sama izbegne hapšenje.[10] Jevrejska religiozna služba je sprovođena u Bazilici Svetog Klimenta, koja je bila pod irskom diplomatskom zaštitom, pod slikom Tobije.[11]

Kada su Saveznici stigli u Rim u junu 1944, 6.425 begunaca je još uvek bilo u životu. O'Flaerti je zahtevao da se sada i prema nemačkim zarobljenicima ophodi pristojno. Odleteo je za Južnu Afriku da poseti italijanske ratne zarobljenike, i u Jerusalim da poseti jevrejske izbeglice. Od 9.700 Jevreja u Rimu, 1.007 je poslato u Aušvic. Ostali su bili skrivani, 5.000 od strane zvanične crkve - 3.000 u kastelu Gandolfo, 200 ili 400 (procene variraju) kao „članovi“ Palatinske garde i oko 1.500 u manastirima i drugim institucijama. Preostalih 3.700 je bilo sakriveno u privatnim kućama.[12]

U vreme oslobađanja Rima, organizacija O'Flaertija i majora Sema Derija se starala o 3.925 begunaca i ljudi koji su izbegavali hapšenje. Od toga je bilo 1.695 Britanaca, 896 Južnoafrikanaca, 429 Rusa, 425 Grka i 185 Amerikanaca. Preostali su bili pripadnici dvadeset drugih nacionalnosti. Ova brojka ne uključuje Jevreje i brojne druge ljude koji su bili pod O'Flaertijevom ličnom zaštitom.

Posle rata[uredi | uredi izvor]

Nakon rata, Hju O'Flaerti je primio brojne nagrade uključujući medalju Komandir Reda Britanske Imperije, američku medalju slobode. Dobio je ordenje i od Kanade i Australije. Odbio je da koristi doživotnu penziju koju mu je Italija ponudila. O'Flaerti je redovno posećivao svog starog neprijatelja, pukovnika Herberta Kaplera (bivšeg načelnika SS za Rim) u zatvoru, kao njegov jedini posetilac. 1959, Kapler je primio katolicizam, i krstio ga je upravo O'Flaerti.[13][14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lik iz romana britansko-mađarske spisateljice, baronese Eme Orsi. Skarletna vidovčica je prvobitni „heroj sa tajnim identitetom“, nalik kasnijim fikcionim junacima Zorou ili Betmenu.
  2. ^ Fleming 2008, str. 14.
  3. ^ Fleming 2008, str. 14–15.
  4. ^ Fleming 2008, str. 15.
  5. ^ Gallagher 2009, str. 13.
  6. ^ „Angles on Hugh O'Flaherty”. Irish Jesuit News. Jesuit Communication Centre. 18. 11. 2008. Arhivirano iz originala 12. 4. 2013. g. Pristupljeno 13. 8. 2011. 
  7. ^ „Mgr Hugh O'Flaherty – Scarlet Pimpernel of the Vatican”. The Carlow Nationalist. The Nationalist & Leinster Times Limited. mart 2011. Arhivirano iz originala 23. 7. 2012. g. Pristupljeno 14. 8. 2011. 
  8. ^ Coogan 2002, str. 77.
  9. ^ Gallagher 2009.
  10. ^ O'Hara 1997, str. 128.
  11. ^ Coogan 2002, str. 86.
  12. ^ Profil Hju O'Flaerti na rootsweb.com, Pristupljeno 9. decembra 2006.
  13. ^ Daoust, Phil (30. 11. 2006). „Radio pick of the day: The Scarlet Pimpernel of the Vatican”. guardian.co.uk. Pristupljeno 9. 12. 2006. 
  14. ^ Walker, Stephen (4. 3. 2011), „The Priest who Outfoxed the Nazis”, Irish Times, Pristupljeno 4. 3. 2011 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хју_О’Флаерти&oldid=27455425”