Cvet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Постер са цветовима које формира дванаест врста биљки из различитих фамилија.
Цветови врсте Clivia miniata, iz familije ljiljana

Cvet (ijek. cvijet) reproduktivni je biljni organ, koji predstavlja kratak izdanak sa ograničenim rastom, sa listovima specifično izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristični samo za biljke cvetnice. Uporednomorfološka ispitivanja su pokazala da se prvobitni cvet može filogenetski izvesti iz sporofilnih cvasti paprati. Prašnici i karpele, kao delovi cveta sa najvažnijom ulogom, su homologi mikrosporofilima i makrosporofilima. Kod primitivnih skrivenosemenica (magnolija) još uvek se može naći izdužena cvetna osa na kojoj su sporofili (prašnici i karpele) spiralno raspoređeni, što podseća na primitivno stanje kod golosemenica. Na progresivnijem stupnju se javlja skraćivanje sporofilne ose, smanjuje se broj sporofila i formira se kompletan cvetni omotač (perijant).

Građa cveta[uredi | uredi izvor]

Na potpuno razvijenom cvetu razlikujemo cvetnu osu, na čijem se vršnom delu nalaze skraćene internodije koje nose gusto zbijene cvetne listiće. Terminalni deo cvetne ose koji nosi cvetne listiće naziva se cvetna loža (receptakulum) koja može biti ravna, ispupčena ili udubljena, a ostali deo cvetne ose naziva se cvetna drška. Kada ne postoji cvetna drška cvet nazivamo sedećim. Cvetni listići mogu biti sterilni i fertilni. Sterilni grade cvetni omotač, u njih ubrajamo čašične i krunične listiće. Fertilni su prašnici i karpele.

1-slobodni krunični listići; 2- tučak; 3- prašnici
zigomorfan cvet

Za cvetnu ložu (receptaculum) pričvršćeni su delovi cveta:

Cvetni omotač[uredi | uredi izvor]

Čašični i krunični listići zajedno čine cvetni omotač (perijant). Perijant može biti:

  • perigon, kod koga su svi delovi jednaki (pr. kod lale gde su čašični listići isti kao krunični) ili
  • da se krunica jasno razlikuje od čašice.

Postoje i cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi.

Listići čašice se ne uočavaju dok cvet u potpunosti ne procveta. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini.

Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su:

1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi;

2. mogu da vrše fotosintezu;

3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu (npr. kod kukureka) i tada su jarko obojeni.

Kod većine biljaka krunični listići su krupniji od čašičnih i živo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamljuju insekte. Cvetovi koji se oprašuju vetrom imaju neuglednu i zakržljalu krunicu.

Krunični listići mogu biti:

U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije može postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati:

Kroz središte aktinomorfnog cveta moguće je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije.

Krunični listići umesto hlorofila, uobičajenog lisnog pigmenta, sadrže neke druge pigmente kao što su karotenoidi od kojih potiče njihova jarka boja.

Fertilni cvetni listići[uredi | uredi izvor]

1- antera; 2- filamentum; 3- krunični listić
1- prašnici; 2- tučak
Rudbeckia fulgida

Svaka vrsta biljke ima cvetove prilično strogo određenih osobina, kao što su veličina, oblik, boja i raspored listića, što omogućuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da opraši. To je veoma važno jer će do oplođenja doći samo ako polen jednog cveta dođe na žig tučka cveta iste vrste.

Prašnici[uredi | uredi izvor]

Prašnici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah (polenova zrna). Skup svih prašnika jednog cveta naziva se andreceum.

Cvetovi koji nemaju prašnike su jednopolni – ženski cvetovi, a oni koji imaju samo prašnike su jednopolni – muški cvetovi.

Prašnik se sastoji od:

Prašnički konac na vrhu nosi prašnicu. Prašnica se sastoji od dve poluantere (thecae), koje su međusobno razdvojene tkivom, spojnicom (konektiv). Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen.

Polenovo zrno nastaje prvo mejotičkim, a zatim i mitotičkim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve ćelije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu (unutrašnji) i egzinu (spoljašnji). Na egzini se nalaze različite skulpture koje su specifične za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobađa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno.

Tučak[uredi | uredi izvor]

Tučak je izgrađen od jednog ili više oplodnih listića koji su međusobno srasli, tako da u unutrašnjosti zatvaraju šupljinu. U toj šupljini, kao u vlažnoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tučka je da zaštiti semene zametke od isušivanja, što je, između ostalog, omogućilo skrivenosemenicama da žive u sušnim predelima. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gineceum (gynoeceum).

Kod većine biljaka, na tučku se razlikuju tri dela:

Prema broju oplodnih listića koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova

  • monokarpni i
  • polikarpni.

U zavisnosti od položaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se:

  • natcvetni,
  • sretcvetni i
  • potcvetni plodnik.

Cvetni dijagrami i cvetne formule[uredi | uredi izvor]

Cvetna formula je način predstavljanja strukture cveta koristeći specifična slova, brojeve i simbole, čime se predstavlja znatna količina informacija o cvetu u kompaktnoj formi. Ona može da predstavlja takson, pri čemu se obično daju opsezi brojeva za različite organe, ili se može odnositi na specifičnu vrstu. Cvetne formule su razvijene u ranom 19. veku. U današnje vreme su manje zastupljene. Prenner et al. (2010) osmislili su proširenje postojećeg modela kako bi proširili opisnu sposobnost formule.[1] Formati cvetnih formula se razlikuju u različitim delovima sveta, mada one prenose iste informacije.[2][3][4][5]

Struktura cveta se takođe može izraziti pomoću cvetnih dijagrama. Korišćenje šematskih dijagrama može zameniti dugotrajne opise ili složene crteže kao alat za razumevanje cvetne strukture i evolucije. Takvi dijagrami mogu pokazati važne osobine cvetova, uključujući relativne pozicije različitih organa, prisustvo fuzije i simetrije, kao i strukturne detalje.[2]

Razviće[uredi | uredi izvor]

Cvet se razvija na modifikovanom izdanku ili osi iz određenog apikalnog meristema (određenog u smislu da raste do zadate veličine). On ima komprimirane interčlankove, nosive strukture koje se u klasičnoj morfologiji biljki tumače kao visoko modifikovani listovi.[6] Detaljne studije razvića su međutim pokazale da se prašici obično iniciraju manje više kao modifikovani prašnici (kaulome) što u nekim slučajevime može čak da podseća na grančice.[7][8][9][10] Uzimajući u obzir sveukupnu raznolikost u razvoju prašnika cvetnih biljaka, može se reći da postoji kontinuum između modifikovanih listova (phyllomes), modifikovanih stabljika (caulomes) i modifikovanih grančica (izdanaka).[11][12]

Cvetna tranzicija[uredi | uredi izvor]

Prelazak na cvetanje je jedna od glavnih faza promene koje biljka čini tokom svog životnog ciklusa. Prelaz mora da se odvija u vremenu koje je povoljno za oplodnju i formiranje semena, i time za obezbeđivanje maksimalnog reproduktivnog uspeha. Da bi se zadovoljile ove potrebe, biljka je u stanju da interpretira važne endogene i ekološke znake kao što su promene nivoa biljnih hormona i sezonske promene temperature i fotoperioda.[13] Mnogim višegodišnjim i većini dvogodišnjih biljki neophodna je vernalizacija da bi cvetale. Molekularna interpretacija ovih signala je preko prenosa složenog signala poznatog kao florigen, čime su obuhvaćeni različiti geni, uključujući konstanse, i lokuse cvetanja c i T. Florigen se proizvodi u lišću u reproduktivno povoljnim uslovima i deluje na pupoljcima i rastućim mladicama tako što indukuje niz različitih fizioloških i morfoloških promena.[14]

Prvi korak tranzicije je transformacija vegetacione stabljične primordije u cvetnu primordiju. Ovo se odvija putem biohemijskih promena kojima se menja ćelijska diferencijacija listova, pupoljka i matičnog tkiva u tkivo koje će prerasti u reproduktivne organe. Rast središnjeg dela vrha stabla se zaustavlja ili se zaravnjuje i strane razvijaju ispupčenja zavojitog ili spiralnog oblika oko spoljne strane stabljike. Ova ispupčenja se razvijaju u čašene listiće, latice, prašnike i tučak. Kada ovaj proces započne, kod većine biljaka ne može se obrnuti, i stabljika razvija cvetove, čak i ako je početna tačka nastanka cveća bila zavisna od nekog ekološkog znaka.[15] Kad jednom proces počne, čak i ako se inicijalni podsticaj ukloni, biljka nastavlja sa razvojem cveta.

Dvojno oplođenje cvetnica[uredi | uredi izvor]

U okviru cvetnica dvojno oplođenje je karakteristično za skrivenosemenice (ne i za golosemenice). Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oplođenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je pričvršćen (jedan ili više) semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa (unutrašnji deo) i jedan ili dva omotača (integumenti) koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, već na vrhu ostaje otvor – mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna ćelija, koja se deli mejozom dajući haploidne ćelije. Jedro jedne od tih ćelija se dalje tri puta mitotički deli čime nastane 8 jedara. Jedra se grupišu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jedara se obrazuju ćelijski zidovi tako da nastane 7 ćelija (jedna, ona u centru, je sa dva jedra). Tri ćelije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat (jajna ćelija i dve sinergide), a u sredini je ćelija sa dva jedra nazvana centralna (sekundarna) ćelija embrionove kesice.

Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka i to predstavlja oprašivanje. Tu prvo upijaju vodu, a zatim luče proteine koji služe za prepoznavanje vrste (ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi — polenska kijavica). Ukoliko se polen nađe na cvetu druge vrste, on ne klija.

Vegetativna ćelija polenovog zrna zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme se generativna ćelija podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatične ćelije se oslobađaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatična ćelija se spoji sa jajnom ćelijom dajući zigot, a druga sa centralnom ćelijom. Tako, nastaju diploidan zigot (2n) i triploidna ćelija (3n), koja je posledica spajanja centralne ćelije (2n) i spermatične ćelije (n). Deobom te triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice (embriona).

Evolucija[uredi | uredi izvor]

Archaefructus liaoningensis, jedna od najranije poznatih cvetajućih biljki.

Kopnene biljke su postajale pre oko 425 miliona godina, i u početku su se reprodukovale jednostavnom adaptacijom načina na koji to čine njihovi vodeni ekvivalenti: sporama. U moru, biljke, i neke životinje, mogu jednostavno da rasprše svoje genetičke klonove, koji otplutaju i rastu na drugim mestima. To je način na koji su se rane biljke reprodukovale. Biljke su vremenom evoluirale metode za zaštitu tih kopija tako da su otporne na isušivanje, ili druga oštećenja s kojima je bilo verovatnije da se suoče na kopnu nego u moru. Tako je nastalo seme, mada biljke još uvek nisu bile evoluirale cvetove. Primeri ranih biljki koje su formirale seme su ginko i četinari.

Nekoliko grupa izumrlih golosemenica, posebno semenskih paprati, predloženo je da su preci cvetnih biljki, mada ne postoje kontinuirani fosilni dokazi koji bi tačno pokazali kako su svetovi evoluirali. Očigledna nagla pojava relativno modernih cvetova u fosilnom zapisu predstavljala je takav problem teoriji evolucije da je to Čarls Darvin nazvao „gnusnom misterijom”. Nedavno otkriveni skrivenosemenični fosili kao što je Archaefructus, zajedno sa daljim otkrićima fosilnih golosemenica, sugerišu mogući način sticanja karakteristika skrivenosemenica serijom koraka. Rani fosil cvetne biljke, Archaefructus liaoningensis iz Kine je datiran na pre oko 125 miliona godina.[16][17] Još stariji fosil iz Kine je 125–130 miliona godina stara Archaefructus sinensis. Za jednu drugu biljku (130 miliona godina staru Montsechia vidalii, otkrivenu u Španiji) utvrđeno je da je prema sadašnjim saznanjima još starija od Archaefructus sinensis.[18]

Amborella trichopoda ima karakteristične osobine najranijih cvetnih biljaka.

Nedavna DNK analiza (molekularna sistematika)[19] pokazala je da je Amborella trichopoda, nađena na pacifičkom ostrvu Nova Kaledonija jedina vrsta u sestrinskoj grupi ostatka cvetnih biljki, i morfološke studije sugerišu da ona ima svojstva koja su verovatno bila karakteristična za najranije cvetajuće biljke.[20]

Mada čvrsta evidencija za postojanje cvetova ide unazad samo oko 140 miliona godina,[21][22] postoje indirektni dokazi da su cvetovi postojali i pre 250 miliona godina. Hemikalija koju koriste biljke za odbranu svojih cvetova, oleanan, detektovana je u fosilima biljki te starosti, uključujući gigantopteride,[23] koji su evoluirali u to vreme i imaju mnoga svojstva modernih, cvetajućih biljki, mada za njih nije poznato da su cvetajuće biljke, jer su samo njihove stabljike i trnovi su pronađeni u detaljno sačuvanom obliku; što je jedan od najranijih primera petrifikacije.

Sličnost strukture lista i stabljike može da bude veoma važna, jer su cvetovi genetički gledano samo jedna adaptacija normalnih biljnih komponenti lista i stabljike, kombinacije gena normalno odgovornih za formiranje novih izdanaka.[24] Smatra se da su najprimitivniji cvetovi imali promenljivi broj cvetnih delova, često međusobno odvojenih (mada u kontaktu). Cvetovi su imali tendenciju da rastu u spiralnom paternu, da budu biseksualni (kod biljki, to znači da su muški i ženski organi na istom cvetu), i da budu dominisani ovarijumom (ženskim organom). Kako su cvetovi postajali savršeniji, neke varijacije su razvile delove koji su spojeni zajedno, sa znatno specifičnijim brojem i dizajnom, i sa bilo specifičnim polovima po cvetu ili biljci, ili bar „inferiornim ovarijumima”.

Cvet kao ukras[uredi | uredi izvor]

Cveće se danas koristi doslovno na svakom mestu gde se želi postići lepša atmosfera, u kući, dvorištu, bašti, uslužnim objektima, poslovnim prostorima i svugde gde čovek boravi i želi uživati u lepom prizoru kojeg cveće daje. Određene vrste cveća, međutim, zahtevaju naročitu pažnju pri održavanju jer postoji opasnost da se zbog neodgovarajućih uslova cveće sasuši i ugine. Potrebne su razne veštine pri uređivanju cveća da bi ono izgledalo najlepše moguće. To uključuje odabir cveća koje se slaže jedno sa drugim (na osnovu osnovnih pravila dizajna i sopstvenog ukusa i instinkta), veštinu sečenja i slaganja cveća, ukoliko ga formiramo u bukete, tako da ostane sveže što je duže moguće, itd.

Moda igra veliku ulogu u ovoj umetnosti — ono što se nekad smatra lepim, može da se promeni vrlo brzo.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prenner, Gernard (februar 2010). „Floral formulae updated for routine inclusion in formal taxonomic descriptions”. Taxon. 59 (1): 241—250. Arhivirano iz originala na datum 29. 3. 2018. 
  2. ^ a b de Craene, Louis P. Ronse (2010). Floral Diagrams. Cambridge University Press. str. 459. ISBN 9781139484558. 
  3. ^ Downie, Stephen; Robertson, Ken. „Digital Flowers: Floral Formulas”. University of Illinois. Arhivirano iz originala na datum 04. 03. 2016. Pristupljeno 28. 1. 2014. 
  4. ^ Sharma, O.P. (2009). Plant Taxonomy (2nd izd.). Tata McGraw-Hill Education. str. 165—166. ISBN 978-1259081378. Arhivirano iz originala na datum 29. 5. 2016. 
  5. ^ Plant Taxonomy: Floral Formulas. St. John's University, Collegeville, MN Arhivirano 2014-06-24 na sajtu Wayback Machine
  6. ^ Eames, A.J. (1961). Morphology of the Angiosperms. New York: McGraw-Hill Book Co. 
  7. ^ Sattler, R. (1978). „'Fusion' and 'continuity' in floral morphology”. Notes of the Royal Botanic Garden, Edinburgh. 36: 397—405. 
  8. ^ Greyson, R.I. (1994). The Development of Flowers. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506688-3. 
  9. ^ Leins, P. & Erbar, C. (2010). Flower and Fruit. Stuttgart: Schweizerbart Science Publishers. ISBN 978-3-510-65261-7. 
  10. ^ Sattler, R. (1973). Organogenesis of Flowers. A Photographic Text-Atlas. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-1864-9. 
  11. ^ Sattler, R. (1988). „A dynamic multidimensional approach to floral development”. Ur.: Leins, P.; Tucker, S.C. & Endress, P.K. Aspects of Floral Development. Berlin: J. Cramer/Borntraeger. str. 1—6. 
  12. ^ Sattler, R. & Jeune, B. (1992). „Multivariate analysis confirms the continuum view of plant form”. Annals of Botany. 69: 249—262. 
  13. ^ Ausín, I.; et al. (2005). „Environmental regulation of flowering”. Int J Dev Biol. 49 (5–6): 689—705. PMID 16096975. doi:10.1387/ijdb.052022ia. 
  14. ^ Turck, F.; Fornara, F.; Coupland, G. (2008). „Regulation and Identity of Florigen: FLOWERING LOCUS T Moves Centre Stage”. Annual Review of Plant Biology. 59: 573—594. PMID 18444908. doi:10.1146/annurev.arplant.59.032607.092755. hdl:11858/00-001M-0000-0012-374F-8. 
  15. ^ Searle, I.; et al. (2006). „The transcription factor FLC confers a flowering response to vernalization by repressing meristem competence and systemic signaling in Arabidopsis”. Genes Dev. 20 (7): 898—912. PMC 1472290Slobodan pristup. PMID 16600915. doi:10.1101/gad.373506. 
  16. ^ Susan K. Lewis (17. 4. 2007). „Flowers Modern & Ancient”. PBS Online. Arhivirano iz originala na datum 7. 9. 2009. Pristupljeno 30. 8. 2010. 
  17. ^ NOVA. First Flower. 17. 4. 2007. PBS. WGBH. 
  18. ^ Thomson, Helen (17. 8. 2015). „Fossilised remains of world's oldest flower discovered in Spain”. The Guardian. Arhivirano iz originala na datum 3. 3. 2017. 
  19. ^ Soltis, Douglas E.; Soltis, Pamela S. (2004). „Amborella not a "basal angiosperm"? Not so fast”. American Journal of Botany. 91 (6): 997—1001. PMID 21653455. doi:10.3732/ajb.91.6.997. Arhivirano iz originala na datum 26. 6. 2010. Pristupljeno 30. 8. 2010. 
  20. ^ „South Pacific plant may be missing link in evolution of flowering plants”. Eurekalert.org. 17. 5. 2006. Arhivirano iz originala na datum 14. 05. 2011. Pristupljeno 30. 8. 2010. 
  21. ^ Gabbott, Sarah (1. 8. 2017). „Did the first flower look like this?”. BBC News. Arhivirano iz originala na datum 1. 8. 2017. Pristupljeno 1. 8. 2017. 
  22. ^ Sauquet, Hervé; et al. (1. 8. 2017). „The ancestral flower of angiosperms and its early diversification”. Nature Communications. 8: 16047. PMC 5543309Slobodan pristup. PMID 28763051. doi:10.1038/ncomms16047. Arhivirano iz originala na datum 2. 8. 2017. Pristupljeno 1. 8. 2017. 
  23. ^ „Oily Fossils Provide Clues To The Evolution Of Flowers”. Sciencedaily.com. 5. 4. 2001. Arhivirano iz originala na datum 19. 8. 2010. Pristupljeno 30. 8. 2010. 
  24. ^ „Age-Old Question On Evolution Of Flowers Answered”. Unisci.com. 15. 6. 2001. Arhivirano iz originala na datum 10. 06. 2010. Pristupljeno 30. 8. 2010. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kojić, M: Botanika, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
  • Kojić, M: Fiziološka ekologija kulturnih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1987.
  • Marinković, R, Tatić, B, Blaženčić, J: Morfologija biljaka, Beograd, 1979.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.}}
  • Buchmann, Stephen (2016). The Reason for Flowers: Their History, Culture, Biology, and How They Change Our Lives. Scribner. ISBN 978-1476755533. 
  • Esau, Katherine (1965). Plant Anatomy (2nd izd.). New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-24455-4. 
  • Greyson, R.I. (1994). The Development of Flowers. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506688-3. 
  • Leins, P. & Erbar, C. (2010). Flower and Fruit. Stuttgart: Schweizerbart Science Publishers. ISBN 978-3-510-65261-7. 
  • Sattler, R. (1973). Organogenesis of Flowers. A Photographic Text-Atlas. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-1864-9. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]