Cenzura u Srbiji
Cenzura u Srbiji je zabranjena Ustavom. Slobode izražavanja i informisanja zaštićene su kako međunarodnim, tako i nacionalnim zakonima, mada garancije sadržane u zakonima nisu koherentno sprovedene. Zapravo, slučajevi cenzure i autocenzure i dalje se javljaju u Srbiji. Prema američkoj nevladinoj organizaciji Freedom House, Srbija se smatra delimično slobodnom[1] i nalazi se na 59. poziciji od 180 država prema indeksu slobode medija iz 2016. godine. Prema izveštaju Freedom House iz 2015. godine,[2] mediji i novinari u Srbiji izloženi su pritisku političara i vlasnika uređivačkih sadržaja. Takođe, srpski mediji su u velikoj meri zavisni od reklamnih ugovora i vladinih subvencija koje čine novinare i medije izloženim ekonomskim pritiscima kao što su definisane plate, raskidi ugovora i slično.[3]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
U Srbiji je tranzicija ka demokratiji započeta desetak godina kasnije nego u drugim socijalističkim zemljama. Ovo kašnjenje ogleda se u medijskom sistemu, čija je modernizacija bila spora i kontradiktorna. Iako su mehanizmi političkog uticaja u Srbiji različitog tipa i sofisticiraniji od ranijih socijalističkih, oni se mogu uočiti čak i u periodu posle Miloševića.[4] Na prvoj međunarodnoj konferenciji za slobodu medija Centralne i Istočne Evrope, organizovane 2011. godine od strane Evropske komisije, novinarka Gordana Igrić, osnivač BIRN-a (engl. Balkan Investigative Reporting Network), objasnila je kako se politički uticaj na medije promenio, s obzirom da je ranije političarima bilo dovoljno da podignu slušalicu, a danas su mediji pod uticajem dubokog ideološkog uslovljavanja.[4]
Cenzura i blaga cenzura[uredi | uredi izvor]
Prema Kristijanu Miru, izvršnom direktoru Reportera bez granica, „cenzura u Srbiji niti je direktna niti transparentna, ali ju je lako dokazati”.[5] Prema Miru, postoje brojni primeri cenzure i autocenzure u Srbiji[6] i bilo je slučajeva da su članci na internetu koji kritikuju vlasti bili izbrisani, dok su samostalni novinari često bili pod pritiskom ili im je bilo prećeno. Mir je podsetio da su tokom majskih poplava 2014. godine neki članci bili skinuti sa interneta, dok je vlada „napala nekoliko kritičkih izveštaja” zvaničnog odgovora na prirodne događaje.[6] Prema njemu je premijer Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, „pokazao veoma osetljiv na kritike, čak i na kritička pitanja”, kao što je bio slučaj sa Natalijom Miletić, dopisnice radija Dojče vele, koja ga je ispitivala u Berlinu o medijskoj situaciji u Srbiji i o navodima da su neki ministri Vlade Srbije plagijarizovali svoje diplome, i koja je kasnije primila razne pretnje i uvredljive članke u srpskim medijima.[6] Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) odobrilo je izveštaj RWB-a. Prema istraživanju NUNS-a iz 2014. godine, 40% od 585 srpskih novinara prijavilo je da je povremeno bilo podvrgnuto cenzuri, dok 48% njih veruje da njihove kolege povremeno autocenzurišu svoje radove. Još jedno istraživanje, obavljeno od strane fondacije Korad Adenauer tokom septembra 2014. godine, utvrdilo je da se više od 90% ispitanih novinara složilo da su i cenzura i autocenzura prisutni u srpskim medijima; dok se 73% složilo da srpskim medijima nedostaje objektivnost.[7]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Freedom House 2015. Retrieved 12/10/2016”. Arhivirano iz originala 27. 09. 2019. g. Pristupljeno 21. 11. 2016.
- ^ „RWP World Press Freedom Index 2016. Retrieved 12/10/2016”. Arhivirano iz originala 14. 03. 2017. g. Pristupljeno 21. 11. 2016.
- ^ „Serbia, [[Freedom House]] 2015. Retrieved 12/10/2016”. Arhivirano iz originala 27. 09. 2019. g. Pristupljeno 21. 11. 2016.
- ^ a b New forms of censorship in Serbia, Osservatorio Balcani Caucaso, 6/03/2014. Retrieved 12/10/2016
- ^ Censorship in Serbia is easy to prove - RWB, B92, 19/02/2015. Retrieved 12/10/2016
- ^ a b v B92, 19/02/2015. Retrieved 12/10/2016
- ^ Hahn demands proof of Serbia media censorship, 17/02/2015. Retrieved 12/10/2016
