Cepelin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Cepelin je tip balona vazduhoplova na motorni pogon[1], kojeg je razvio grof Ferdinand fon Cepelin početkom 20. veka, baziranog na ranijim nacrtima Davida Švarca. Oblikom i aerodinamičkim karakteristikama je sličan „dirižablu“ ali za razliku od njega, poseduje krutu noseću konstrukciju. [2]

U pitanju je letelica lakša od vazduha, vretenastog, izduženog oblika na sopstveni pogon. Njome upravlja pilot pomoću velikog kormila. Za donji deo letelice pričvršćena je gondola, u koju staju posada i putnici. Za gondolu je pričvršćen motor, koji pokreće propelere. Kretanje letelice ne zavisi od vetra. Za ispunu se ranije koristio vodonik, a danas se koristi helijum. Danas je putovanje njima ugodno, bezbedno i tiho. Obično može da primi do 20 putnika. S obzirom da može da miruje u vazduhu, cepelin je pogodan za fotografisanje, nadgledanje,[3] snimanje tla, kao i prenos sportskih takmičenja iz ptičije perspektive. Koriste se i kao leteće dizalice, kojima se teret može izuzetno precizno spustiti na željeno mesto.[1]

Istorija[uredi]

Prvi cepelin (LZ1) leti iznad jezera Konstanca, 2. jul 1900.

Prvu ovakvu letelicu je napravio konstruktor srpskog porekla Ognjeslav Kostović Stepanović, još 1888. godine, ali nikad nije poletela. Njeno konstruisanje je držao u tajnosti, ali ga je tragični požar sprečio da je proba u vazduhu. Grof Cepelin je došao na sličnu ideju gledajući upotrebu balona u Francusko-pruskom ratu, pri opsadi Pariza, mada je čuo i za sličnu upotrebu tokom Američkog građanskog rata. Osmislio je letelicu 1890. godine, na osnovu nacrta Davida Švarca, ali je u konstruisanje krenuo 1899. godine. Prva uspešna demonstracija letelice obavljena je 2. juna 1900. godine na jezeru Konstanca. Prototip je nazvan LZ1, bio je dugačak 128 metara i imao je dva „Dajmler” motora od 10,6 kW.

LZ1 je prva letelica korišćena za komercijalne letove počevši od 1909. godine. Do 1914. godine je Nemačko aero-udruženje obavilo 1.500 vazdušnih letova prevozeći 35.000 putnika bez ijedne nezgode. Nemačko vazduhoplovstvo 1909. godine u naoružanje uvodi model Z1, a tokom Prvog svetskog rata je masovno korišćen u izviđačke ali i bombarderske svrhe. Desetine letova su izvedene nad teritorijom Velike Britanije tokom kojih su izbačene tone bombi uz manji vojni ali značajni psihološki efekat. Nemački poraz u Prvom svetskom ratu je zaustavio razvoj ovog vida vazdušnog transporta sve do 1920.-ih, kada kreće renesansa. Tako je 1924. godine u Sjedinjenim Američkim Državama konstruisan ZR-1, prva američka letelica, a 12. oktobra je ZR-3 "USS Los Angeles" obavio prvi transatlantski let dug 8.050 kilometara koji je trajao 82 sata i 2 minuta. Vrhunac je 1930.-ih kada letelice LZ127 Graf Zeppelin i LZ129 Hindenburg obavljaju prve transatlantske letove.

Cepelin „Hindenburg“[uredi]

Hindenburg (LZ129), 6. maj 1937.

Najpoznatiji događaj iz istorije ovih letelica je tragedija cepelina „Hindenburga“ (LZ129), najvećeg cepelina na svetu, dugog 245 metara. Proizveden je u Nemačkoj 1936. godine. Imao je 61 članova posade i 36 putnika, sa dve palube za putnike, jednokrevetnim i dvokrevetnim kabinama, trpezarijom, bibliotekom i salonom i mogao je da leti brzinom od 125 km/h.[1] Svoj poslednji let započeo je iz Frankfurta 3. maja 1937.[4] Preleteo je Atlantik za 65 sati.[1] Međutim, 6. maja, na pristaništu kod Lejkharsta, Nju Džerzi, u ranim jutarnjim satima,[1] hiljade gledalaca prisustvovalo je pristajanju vazdušne lađe, koja se u roku od par sekundi pretvorila u ogromnu leteću buktinju, kada je stradalo 35 od 97 putnika i članova posade. Tada se radijski prenos pristajanja čuda nemačkog inženjerskog savršenstva, pretvorio u prvi medijski spektakl direktnog prenosa velike katastrofe. Taj događaj je zapečatio sudbinu ove grane vazduhoplovne industrije. Od tada se za ispunu više nije koristio vodonik.[1]

Cepelini danas[uredi]

Devedesetih godina 20. veka dolazi do oživljavanja ideje cepelina. Međutim ovoga puta za turističke i reklamne svrhe. Nove letelice, naziv im je Zeppelin NT, više nisu grandioznih dimenzija i mnogo su bezbednije.

Izvori[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]