Cincar Marko Kostić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Cincar-Marko Kostić
Puno imeCincar Marko Kostić
Datum rođenja1777
Mesto rođenjaDonja Belica, Osmansko carstvo
Datum smrti10. februar 1822.(1822-02-10) (44/45 god.)
Mesto smrtiŠabac, Kneževina Srbija

Marko Kostić, „Cincar-Marko” (Donja Belica 1777 — Šabac, 10/22. februar 1822) bio je vojvoda sokolske nahije i knez šabačke posavine. U vreme Prvog srpskog ustanka posebno se istakao u borbama na Drini, kod Loznice i borbama za Šabac. Učestvovao je u bitki na Mišaru. Bio je član srpske misije pri komandi ruske Dunavske vojske u Bukureštu 1810. i kao knez Milošev punomoćnik na Bečkom kongresu 1815. gde se obratio za pomoć ruskom imperatoru Aleksandru I. U Drugom srpskom ustanku ranjen je u bitki na Dublju. Knez Miloš postavio ga je za kneza šabačke posavine. U brojnim bitkama više puta je ranjavan. Umro je u Šapcu 10/22. februara 1822.

Poreklo detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Cincar-Marka su zvali „Cincar“, ali njegovo poreklo je srpsko.[1] Početkom devetnaestog veka, kad je Marko došao u Srbiju, nadimci su često bili sastavni deo imena[2] Pošto je poreklom bio iz krajeva u kojima su zajedno sa Srbima živeli i Cincari, a zbog uticaja Vaseljenske patrijaršije i blizine Moskopolja, u hrišćanskom, pogotovo gradskom stanovništvu prevladavala grko-cincarska kultura, prozvan je „Cincar“ Marko.

Marko je rođen 1777. godine u Donjoj Belici od oca Konstantina, Koste, po kome se prezivao Kostić. Njegova porodica slavila je Svetog velikomučenika Dimitrija - Mitrovdan. I danas u ohridsko-struškom kraju u Makedoniji ima nekoliko stotina starosedelaca koji slave krsnu slavu[3] i izjašnjavaju se kao Srbi.

Iz Donje Belice, koja se nalazi u podnožju istočne strane planine Jablanice.[4] kod Struge, poreklom je i Cincar-Markov brat od strica Cincar-Janko Popović (Ohrid, 1779 - manastir Ravanica, 1833), vojvoda požarevački i rodonačelnik Cincar–Jankovića [5]

Zbog jednog incidenta Markova porodica raseljena je iz Donje Belice. U Srbiju je došao oko 1800. godine i živeo je u Valjevu, baveći se trgovinom .[6]

Često se olako i Cincar-Marko i Cincar-Janko, zbog nadimaka, smatraju Cincarima, iako je porodično predanje izričito da su srpskog porekla, a i u prvim biografajima iz XIX veka o njima se ne govori kao o Cincarima .[7] Svrstavanje Cincar Janka i Cincar Marka u Cincare posledica je političkih okolnosti koje sa njima nisu imale nikakve veze.

Početak Prvog srpskog ustanka i borbe u Zapadnoj Srbiji[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Prvi srpski ustanak

Od samog početka ustanka u valjevskom kraju 1804. godine do 1812, kada je imenovan za sokolskog vojvodu, Cincar-Marko se borio na Drinskom ratištu braneći zapadnu granicu Srbije. Do 1806. borio se uz Nenadoviće i često zajedno sa Cincar-Jankom, a od Bitke na Mišaru 1806. je sa Karađorđem. Kao zapovednik „bećara“, dobrovoljaca, Marko učestvuje u opsadi i napadu na Šabac 14./26. juna 1806.[8] Opisujući ovaj napad na šabačku tvrđavu, prota Mateja Nenadović, govori o Cincar-Marku, koji je sa svojim ljudima jurišao na gradsku kapiju: "... Cincar Marko (Kostić) sa jalije, najbolji junak, reši se sa sto bećara udariti na kapiju donju“ [9]

Marko je zapovedao bećarima, koji su, za razliku od većine srpske vojske vezane za svoje porodice i domove, bili mladići „momci“, često poreklom izvan Srbije, primali su platu i kao stajaća vojska stalno bili pod oružjem.

Bitka na Mišaru, na Loznici i borbe u zapadnoj Srbiji[uredi | uredi izvor]

Cincar-Marko je učestvovao zajedno sa Cincar-Jankom u bitki na Mišaru 1. avgusta /14. avgusta 1806. Veče uoči glavne bitke učestvuje na sastanku komande srpske vojske u šancu na Mišaru.

Posle bitke na Mišaru, Cincar-Marko je sve vreme uz Karađorđa: „bio je s njim gotovo u svim bojevima“ [10].

Cincar-Marko se posebno istakao u jednoj od bitaka na Loznici. Milan Milićević kaže da se za Cincar-Markov „megdan s nekim Turčinom (...) priča kao za nekakvo čudo“ .[11]

Nema podataka od kada je sa rudničkim vojvodom Milanom Obrenovićem, u to vreme jedinim od najodanijih Karađorđevih saradnika.[12] Cincar-Marko je do Milanove smrti 1810. stalno uz njega.[13]

Kupio je više nekretnina, tzv. „poddućanskih mesta“ u Valjevu. Kupio je 23. septembra 1808. godine poddućansko mesto „po meri 71 f. duži, 71 f. šir, pod No 58, za 130 groša“, i dobio tapiju „da svak znati može da je Marko Kostič pravi sajbija (sahibija, vlasnik, pr.) od opisatog mesta“. Kupio je za 135 groša i poddućansko mesto „po meri 19 f. duž, 5% šir, pod No 59", očigledno susedni plac.[14]

Diplomatska misija u Bukureštu 1810. godine[uredi | uredi izvor]

Cincar-Marko je bio zajedno sa Milanom Obrenovićem u srpskoj delegaciji koja je tokom 1810. bila u Bukureštu pri komandi ruske Dunavske vojske .[15]

Skupština održana u Beogradu novembra i decembra 1809. donela je 2./14. decembra odluku da se uputi delegacija u Rusiju u čiji sastav su određeni vojvoda Milenko Stojković kao šef delegacije, odnosno „prvi deputat“, vojvoda Milan Obrenović, arhimandrit Hadži-Melentije Stefanović i Mladen Grujović .[16] Međutim, delegacija nije otišla u Petrograd da je primi ruski car Aleksandar kako je bilo predviđeno, već se zadržala prvo u Krajovi, a posle pri štabu ruske Dunavske komande u Bukureštu, na čijem čelu su se smenila tokom 1810. tri komandanta general knez Petar Ivanovič Bagration (1809), general grof Nikolaj Ivanovič Kamenski (1810) i feldmaršal knez Mihail Ilarionovič Golenščev-Kutuzov (1810-1812).

Jedan od zahteva srpskog izaslansta u Bukureštu bio je da ruski garnizoni uđu u sva utvrđenja u Srbiji.

Milan Obrenović je iz Bukurešta, u vreme Ruske ofanzive u Srbiji, održavao u Karađorđevo ime i vezu sa vladikom Petrom I Petrovićem Njegošem.

Cincar-Marko je bio pogodan za odlazak u inostranstvo, jer je, između ostalog govorio i više stranih jezika.

Članovi delegacije iz opozije Karađorđu koju je predvodio Milenko Stojković, uspeli su da poljuljaju odanost Milana Obrenovića Karađorđu i da ga na kraju pridobiju za svoj plan ograničavanja voždove moći ili njegovu smenu .[17]

U Bukureštu 16/28. decembra 1810. umire vojvoda Milan Obrenović. Posle Milanove smrti, Marko se vratio u Srbiju.

Sokolski vojvoda[uredi | uredi izvor]

U leto 1812. došle su Krađorđu žalbe od sokoskih kmetova protiv vojvode sokolske nahije Petra Nikolajevića Molera, koje je Karađorđe prosledio Praviteljstvujuščem sovjetu da utvrdi postoji li njegova krivicu. Veliki sud utvrdio je prilikom suočavanja sa tužiteljima više teških prestupa, zbog čega je Moler pritvoren.[18]

Pošto je Karađorđe razrešio Petra Nikolajevića Molera, na mesto vojvode sokolske nahije postavio je 17/28. jula 1812. Cincar-Marka. Sedište nahije i komandno mesto bio je šanac Baurić .[19]

Teško pristupačno i dobro utvrđeno sedište sokolske nahije, Soko grad Srbi nisu uspeli da osvoje, zbog čega su ga držali pod stalnom opsadom. Umesto Soko-grada, za novo sedište sokolskog okružja izgrađeno je utvrđenje, šanac Baurić koji se nalazi na istom visu (797 m), ispod Nemić kamena. Šanac je podigao vojvoda Petar Nikolajević Moler 1806. godine, a kontrolisao je drinsku i ljuboviđansku dolinu. U šancu na Bauriću bilo je sedište Sokolskog magistrata, suda i menzulane - pošte. Postojale su i druge zgrade i objekti a spominje se i veća mehana na sprat. Postojala je i zgrada zatvora.

Pogranična sokolska nahija predstavljala je sistem fortifikacija, šančeva, za odbranu i napad na istočnu Bosnu. U krugu opisanom oko Sokola, prečnika dvadeset pet kilometara, nalazi se trideset osam šančeva, što najrečitije govori o važnosti Sokola i ovih oblasti i sektoru drinskog fronta. Kroz ovu oblast vodili su putevi turskih prodora iz Srebrenice i Zvornika ka Sokolu i dalje ka Valjevu i Beogradu. Putevi su uglavnom vodili preko planinskog zemljišta gde su bili položaji zgodni za odbranu [20]

U vreme turske ofanzive 1813. Cincar-Marko se borio na prostoru sokolske nahija.

Knjaz Milošev punomoćnik na Bečkom kongresu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bečki kongres

Posle kraja ustanka 1813. Marko je, kao i većina vojvoda, prešao prvo u Srem, gde je neko vreme proveo u karantinu kontumacu.

U vreme održavanja Bečkog kongresa, kada je Drugi srpski ustanak već dosta napredovao knez Miloš se preko svoga punomoćnika Cincar-Marka Kostića obratio se ruskom imperatoru Aleksandru I za pomoć.[21] Molba Miloševa je bila uslišana, te je ruska intervencija mnogo doprinela povoljnom završetku Drugog ustanka u ustanovljavanju srpske autonomije čiji je nosilac bio knjaz Miloš. Ruski poslanik baron Strogonov uložio je mnogo truda da bi se stvari uredile u najboljem interesu Srba i njihova poglavara. Iz prepiske poslanikove sa Milošem i drugih dokumenata vidi se jasno koliko je pažljivo i dragoceno bilo zauzimanje Strogonova za Srbe. Nadalje posrednik između ruskog poslanstva i Miloša bio je Milošev agent Mihailo German. Poznato je, iz porodičnog predanja, da je Cincar-Marko bio zabeležen kao predstavnik Srbije [22]

Drugi srpski ustanak[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Drugi srpski ustanak

U Drugom srpskom ustanku, Cincar-Marko je učestvovao u bitki na Dublju, gde je bio ranjen. Rane su bile teže i dugo se lečio od njih.

Knez šabačke posavine[uredi | uredi izvor]

Knjaz Miloš je 1815. nakon postignutog sporazuma sa Marašli-ali pašom, prisupio organizaciji uprave u Srbiji. Marka je postavio za kneza šabačke posavine, sa sedištem u Šapcu. Cincar-Marko je bio knez šabački do smrti 1822. godine u 45. godini života[10]. U brojnim bitkama više puta je bio ranjavan, na telu je imao 17 rana .[23]

Cincar-Marko je sahranjen u starom šabačkom groblju. Sto godina posle njegove smrti, njegov praunuk dr Aleksandar Cincar-Marković, ambasador i ministar, preneo je njegov grob na drugo mesto u Šapcu.

Cincar-Marko je mlad umro. Nije sačuvan ni jedan njegov portret. Njegovo oružje i lični predmeti čuvali su se u porodici do Prvog svetskog rata, kada su ih, u vreme okupacije Beograda, konfiskovale austrougarske vlasti. Aleksandar Cincar-Marković pokušavao je da pronađe Cincar-Markove stvari u Beču. Njegov nadgrobni spomenik je 1939. prenesen sa starog groblja u muzej čitaonice.[24]

Porodica i potomstvo[uredi | uredi izvor]

Pošto se Cincar-Markov otac zvao Konstantin – Kosta, on se prezivao Kostić. Njegova deca kasnije su usvojila prezime Cincar-Marković. Cincar-Markov stric bio je ohridski protojerej, a brat od strica Cincar-Janko, vojvoda požarevački. I Marko i Janko su po dolasku u Srbiju živeli u Valjevu. Cincar-Marko je rodonačelnik Cincar–Markovića, a Cincar-Janko Cincar-Jankovića. Često dolazi do mešanja prezimena Cincar-Marković i Cincar-Janković u novinskim člancima, istorijskim spisima[25], a ponekad i u sudskim dokumentima.

Cincar-Marko je imao troje dece, dva sina Kostu i Milana i kćerku Elenu. Sinu Kosti dao je ime po svom ocu, a Milanu po rudničkom vojvodi Milanu Obrenoviću. Marko je sa porodicom živeo u Šapcu, gde je bio knez šabački, odnosno šabačke posavine.

Cincar-Marko i njegova porodica bili su odavno u dobrim odnosima sa Obrenovićima, kao i sa porodicom lozničkog vojvode Antonija – Ante Bogićevića, čija kćerka Tomanija je bila udata za knez Miloševog mlađeg brata gospodara Jevrema Obrenovića, od 1816. kneza cele šabačke nahije, a od 1818. upravnika i beogradske, valjevske i sokoske nahije.

Posle Cincar-Markove smrti, maloletnog sina Kostu usvojila je, odnosno uzela u svoju kuću i odškolovala gospođa Tomanija Obrenović, čija kćerka je Anka Konstantinović, unuka Katarina Konstantinović, kojom je hteo da se oženi knez Mihailo, a unuk kralj Milan.

Kosta Cincar-Marković završio je vojne škole i službovao je u vojnoj i državnoj upravi u zapadnoj Srbiji, kao sreski, a potom i dugogodišnji okružni načelnik u Šapcu. Kosta je bio oženjen Nedom Ranković (30. januar/ 11. februar 1820 — 8/20. april 1873), rodom iz Kragujevca, kćerkom kapetana Stojana Rankovića, poznatog u vreme Prvog srpskog ustanka i pod imenom vojvoda Stojan Aračlija.

Sin vojvode Cincar-Marka, pukovnik Kosta Cincar-Marković, šabački okružni načelnik i Neda Cincar-Marković, rođ. Ranković imali su troje dece, sinove Marka i Dimitrija i kćerku Anku. Marko je dobio ime po dedi Cincar-Marku, Dimitrije po Svetom Dimitriju, jer je krsna slava Cincar-Markovića Mitrovdan, a Anka po Anki Konstantinović.

Cincar-Markov unuk pukovnik Marko Cincar-Marković bio je komandant celokupne žandarmerije Srbije .[26] Međutim, u napetoj atmosferi u vreme ženidbe kralja Aleksandra Obrenovića Dragom Mašin, ogorčen kraljevom odlukom, napisao je nekoliko šaljivih pesama u kojima je kritikovao kraljicu Dragu, što se otkrilo, pa je bio smenjen sa položaja i pritvoren.

Cincar-Markov unuk general Dimitrije Cincar-Marković, predsednik ministarskog saveta (vlade) Srbije 1902-1903.

Cincar-Markov praunuk, sin pukovnika Marka Cincar-Markovića je dr Aleksandar Cincar-Marković, poslednjeg ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Aleksandar Cincar-Marković bio je oženjen Idalijom Zervos, Grkinjom, nisu imali dece. Imao je još jednog brata Ljubomira Cincar-Markovića koji je bio pitomac Vojne akademije, a poginuo je od posledica pada sa konja, kao i sestre Jelicu i Zoru.

Unuk vojvode Cincar-Marka, sin pukovnika Koste Cincar-Markovića, okružnog načelnika je general Dimitrije Cincar-Marković. General Dimitrije Cincar-Marković (Šabac, 25. avgust/ 6. septembar 1849 — Beograd, 29. maj/ 11. jun 1903) predsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Srbije od 7/20. novembra 1902. do 29. maja /11. juna 1903, komandant Aktivne vojske, načelnik Glavnog generalštaba, načelnik komande Aktivne vojske, senator u tadašnjoj dvodomnoj skupštini, profesor istorije ratne veštine i strategije na Vojnoj akademiji. General Cincar-Marković ubijen je u majskom prevratu 29. maj/ 11. jun 1903.

General Dimitrije Cincar-Marković bio je oženjem Marijom Margetić, kćerkom Ilije Margetića, ministra finansija Kneževine Srbije 1879—1880. godine .[27] i Anđelije Novaković kćerke protojereja-stavrofora Ilije Novakovića (1813—1885) dvorskog sveštenika, duhovnika kneza Mihaila, beogradskog okružnog i vojnog sveštenika, poslanika na Svetoandrejskoj skupštini[28], čija sestra je bila poznata dobrotvorka Marija Milivojević [29]

Cincar-Markovićev tast Ilija Margetić (1820—1910), rodom iz Dubrovnika bio je sin poslednjeg sekretara dubrovačkog kneza .[30]

Cincar-Markovi praunuci, po unuku generalau Cincar-Markoviću su Marko Cincar-Marković, Milan Cincar-Marković (1877—1929), pravnik, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova i Vladimir Cincar-Marković (1889 – 1950), takođe pravnik, diplomata. Vladimir je u braku sa Stanicom Gvozdić, kćerkom Svetozara Gvozdića, ministra privrede, komesara Narodne banke i državnog savetnika, imao sina Dimitrija Cincar-Markovića.[31]

Cincar-Markova najstarija praunuka, kćerka generala Dimitrija Cincar-Markovića Tomanija Cincar-Marković, koja je dobila ime po gospođi Tomaniji Obrenović, bila je udata za divizijskog generala Vojina Đ. Maksimovića (1876-1942). General Vojin Maksimović i Tomanija Maksimović, rođ. Cincar-Marković imali su dva sina i jednu kćerku. Kćerka Vera udala se 1937. za vazduhoplovnog kapetana, pilota-lovca Milana D. Ristića .[32]

Druga praunuka, Tomanijina sestra, Ružica Cincar-Marković bila je udata za artiljerijskog kapetana Jovana Miljkovića, ordonans - oficira kralja Aleksandra Obrenovića, koji je poginuo na dužnosti u majskom prevratu 29. maja/ 11. juna 1903. Kasnije je bila udata za divizijskog generala Dragoljuba Petrovića (1880—1957), od 1935. do 1937. komandanta Zetske divizijske oblasti vojske Kraljevine Jugoslavije.

Cincar-Markovog brata od strica Cincar-Janka sinovi su pukovnik Đorđe Cincar-Janković, okružni načelnik, potpukovnik Ljubomir Cincar-Janković, komandat Šapca, a unuci Toma Cincar-Janković, (1865-1946), upravnik beogradske carine, gradski odbornik, rentijer, filantrop, Velimir Todorović, koji je i praunuk kneza Teodosija iz Orašca, ministar unutrašnjih poslova u poslednjoj vladi kralja Aleksandra Obrenovića i senator u tadašnjoj dvodomnoj Skupštini, a ranjen u majskom prevratu 1903. i Bosiljka Janić, beogradska milionerka i velika dobrotvorka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dragiša Lapčević, Cincarstvo u Srbiji , Beograd 1924, Odgovori na poslanička pitanja u Trgovinskom glasniku, 1923, 1924, str. 13.
  2. ^ "Kara"-Đorđe, „Kodža“ (veliki) - Miloš, „Čolak“ - Anta, „Uzun“ (visoki) - Mirko, Milutin „Turčin“, „Bakal“ (trgovac) - Milosav, Petar - „Moler“ (slikar). Imena Turaka skoro isključivo su dvosložna Mula-Jusuf, Mehmed-aga, Kučuk (mali) - Alija, Sali-aga, Kulin-kapetan, Ostroč-kapetan, Hadži-Mosto itd.
  3. ^ Trifunovski, Jovan F. „Porodična slava i slične slave u ohridsko-struškoj oblasti ” (PDF). Glasnik etnografskog Instituta SASA, tom XLV. 
  4. ^ Struška nahija. blizu granice sa Albanijom. Danas u Donjoj Belici, prema popisu iz 2002. samo jedan stanovnik izjašnjava se kao Srbin. Prema popisu iz 1873. u Donjoj Belici bilo je 109 domaćinstava, od kojih 28 muslimanskim (arnautskih), 40 slovenskih i 212 cincarskih. Vid. Ethnographie des Vilayets d'Adrianople, de Monastir et de Salonique , Carigrad 1878.
  5. ^ R. Perović, Građa za istoriju Prvog srpskog ustanka , Život Nićifora Ninkovića , Beograd 1954, str. 117, Mladen T. Cincar-Janković, Istorijski podaci o Cincar-Janku Popoviću, vojvodi požarevačkom , Beograd 1943, str. 1. Jovan Cvijić, Balkansko poluosrvo i Južnoslovenske zemlje, str. 126.
  6. ^ Konstantin N. Nenadović, Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa vrhovnog vožda, oslobodioca i vladara Srbije i život njegovi vojvoda i junaka, Beč, štamparija Jovana N. Vernaja, 1883, str. 643, Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str. 796, Andra Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka, Beograd – Zagreb, Srpska štamparija 1901, 1903, 1904, I knj. Br. 67, str. 110, Mladen T. Cincar-Janković, Istorijski podaci o Cincar-Janku Popoviću, vojvodi požarevačkom, Beograd 1943, str. 1.
  7. ^ Dragiša Lapčević se u odgovorima na poslanička pitanja suprotstavio olakom nazivanju Cincarima mnogih prvaka srpskog ustanka rodom iz Makedonije: „sve do dva sjajna junaka, takođe čiste srpske krvi čiji su potomci odlični građani naši, do Cincar-Janka i Cincar-Marka, koji takve nazive dobiše samo zato što, iako čisti Srbi iz jedne klasične oblasti srpske, imadoše naglasak malo drukčiji od naglaska kojim se govori u Tršiću, u Hercegovini i Crnoj Gori“. Dragiša Lapčević, Cincarstvo u Srbiji, Beograd 1924, Odgovori na poslanička pitanja u Trgovinskom glasniku, 1923, 1924, str. 13.
  8. ^ V. Stojančević, Šabac i Šabačka nahija od izbijanja Prvog ustanka do kraja knez-Miloševe vlade, Šabac u prošlosti 2, Šabac 1980, str. 29. 14/26. jun 1806. kao datum neuspelog napada na Šabac navode G. Isaković u izveštaju mitropolitu St. Stratimiroviću (R. Perović, Prvi srpski ustanak, Akta i pisma na srpskom jeziku , 1, 1804-1808, Beograd, 1977, str. 193) i nemačke Frankfurtske novine , a prenose 14. avgusta Le Moniteur Universel 226 i Journal du Commerce 226, a 15. avgusta Le Publiciste, vid. D. Janković, Francuska štampa o Prvom srpskom ustanku , str. 168.
  9. ^ Prota Mateja Nenadović, Memoari, Jugoslovenska knjiga, Beograd 1951, str. 153.
  10. ^ a b Konstantin N. Nenadović, Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa vrhovnog vožda, oslobodioca i vladara Srbije i život njegovi vojvoda i junaka, Beč, štamparija Jovana N. Vernaja, 1883, str. 643, Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str. 796.
  11. ^ Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str. 796.
  12. ^ Karađorđe je Milanu pored južnog dela Šumadije, poverio upravu nad jugozapadom Srbije i njenom granicom, koji je odatle potisnuo Nenadoviće Milan Obrenović bio je najodaniji saradnik Krađorđev do 1809. godine, kada počinje da se dogovora sa drugim oblasnim gospodarima Milenkom Stojkovićem, Jakovom Nenadovićem o drugačijoj raspodeli vlasti u Srbiji. Želja oblasnih gospodara bila je da zadrže samostalnost od Karađorđeve centrale vlasti.
  13. ^ Sima Milutinović Sarajlija iz danas nepoznatih razloga je bio protiv poverenja koje je vojvoda Milan ukazivao Cincar-Marku. U kasnije odbačenom nacrtu dela Srbijanke u zapisima koji su sačuvani, ali nisu ušli u završnu varijantu speva Milutinović pominje Cincar-Marka u stihovima: „I mladoga Cincu, Milanu ljubimcu“
  14. '^ Tapija na kuću i plac, Valjevo, potpisan Praviteljstvujušči sovjet naroda srpskog“. Original IGB, inv. br. 1018, R. Perović, ‘‘Akta, knjiga Prva 1804-1808, Beograd 1977, str. 385 i 386.
  15. ^ Pojedini članovi delegacije, prema potrebi dolazili su u Srbiju i vraćali se ponovo u Bukurešt. Vojvoda Milan Obrenović je iz Bukurešta u Srbiju nakratko došao jula 1810. i prisustvovao je sastanku sa Jakovom Nenadovićem u Valjevu
  16. ^ Umesto Stojkovića, na kraju je otišao Petar Dobrnjac. Vid. Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe, biografija , Beograd, 2005, str. 295.
  17. ^ Za opoziciju Karađorđu pridobili su ga konačno šef ruske misije u Srbiji Konstantin Konstantinovič Rodofinikin i Petar Dobrnjac. Za Obrenovićevo pristajanje uz opoziciju Karađorđe je saznao sa velikim zakašnjenjem. Vid. Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe, biografija , Beograd, 2005, str. 298.
  18. ^ Međutim, Moler je zajedno sa pritvorenim Pavlom Cukićem i Dimitrijem Kujundžićem pobegao iz zatvora. Krađorđe je raspisao poternicu za njima u kojoj je naglašeno da ako ne mogu da budu uhvaćeni da budu ubijeni. Pošto se Moler pokorio Karađorđu poternica je povučena, ali je on razrešen svoje dotadašnje dužnosti vojvode sokolske nahije. Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba , Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str. 796, 387, Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe , biografija, Beograd, 2005, str. 405.
  19. ^ Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str. 796, Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe, biografija , Beograd, 2005, str. 405.
  20. ^ Milivoje Vasiljević, Soko-grad , Šabac, 1998. Vid. www.rastko.rs/svecovek/ustrojstvo/manastiri/soko/mvasiljevic-soko/drugi deo.html - 130k
  21. ^ Aleksej Jelačić,
    Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Aleksej Jelačić.
    Marko je otišao u Beču „ vladaocima i molio ih za pomoć Srbiji“, Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str. 796.
  22. ^ Prema usmenom porodičnom predanju, Markovo ime je zabeleženo u neku „crnu knjigu“ u koju je kasnije imao uvid dr Aleksandar Cincar-Marković. Izdata mu je takođe jedna potvrda da je predstavnik Srbije, koja je imala poseban značaj, koji je tumačen čak i kao pravo na vlast u Srbiji. Kad je Markovog sina, Kostu uzela u kuću Tomanija Obrenović, taj dokument je nestao iz njegovih ličnih stvari, što je još više pojačalo sumnju da je bila reč o nečemu što bi bila smetnja Obrenovićima
  23. ^ Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903 , Politika, 21 – 30. oktobra 1926.
  24. ^ „Politika”, 28. jun 1939
  25. ^ Na primer pogrešno Jelena Cincar-Marković kao predak dr Ilije pl. Bajića, umesto Jelena Cincar-Janković, vid. D. J. Popović, O Cincarima, drugo znatno dopunjeno izdanje, Beograd 1937, str. 322. Na sajtu hrama Svetog Save Toma Cincar-Marković, a pravilno bi trebalo da bude Toma Cincar-Janković vid. - 38k
  26. ^ Vid. Večernje novosti, br. 195, 1903, Povodom beležaka gospođe Cincar-Marković, Politika, 24. oktobar 1926, str. 2
  27. ^ Vid. Ustavi i vlade 1835-1941, Beograd 1988, str. 99.
  28. ^ Poznati prota Vaznesenske crkve u Beogradu. Predlagano je Dimitriju Cincar-Markoviću, unuku generalovom, da se komisijski pregleda porodična grobnica gde je položen prota, jer je dugo njegovo telo bilo celo. Preko prote Ilije Novakovića, Cincar-Markovići su u bliskom srodstvu za Žujovićima. Postoji anegdota da je na pomenu knezu Mihailu prota Ilija razbesneo kneza Milana Obrenovića, jer je greškom umesto Mihailovog imena rekao Milan. Na to je mladi knez Milan reagovao rečima „Znam da to želiš, proto“.
  29. ^ Milan Đ. Milićević, Dodatak pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, Srpska kraljevska štamparija 1888, Knjiga Čupićeve zadužbine, str..
  30. ^ Na grbu Margetića je bio „anđeo sa trubom na mostu“. Prema predanju Cincar-Markovića, Margetići su poreklom iz Ugarske, gde je jedan predak izazvao na dvoboj i ubio nekog od mlađih članova vladarske porodice, zbog čega je morao da pobegne u Dalmaciju. Ilija Margetić se, kao i mnogi Dubrovčani njegove generacije, izjašnjavao kao Srbin. Pošto je, zbog svog bogatstva bio česta meta lopova, svoju kuću na Vračaru ogradio je visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima
  31. ^ Dimitrije Cincar-Marković, sedamdesetih godina dvadesetog veka posetio je Cincar-Markovo rodno mesto Donju Belicu, gde je stekao ustisak da je naseljeno skoro isključivo albancima
  32. ^ Vid. M. Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918 - 1941, Beograd 2004, str. 201

Vidi još[uredi | uredi izvor]

vojvoda sokoske nahije (okružja)

1812 – 1813.

ukinuto zvanje


[[]]
 knez šabačke posavine

1815 –- 1822.

[[]]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цинцар_Марко_Костић&oldid=27435286”