Crvena haringa (idiom)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je o idiomu i logičkoj grešci (zabludi). Za drugu upotrebu pogledaj Crvena haringa.
Sušene i usoljene haringe, dok nisu dobile crvenkastobraon boju, tzv. 'Crvene haringe'. Pre pojave rashladnih uređaja haringe su bile poznate po jako oštrom mirisu. Godine 1807. Vilijam Kobet napisao je priču o tome kako je koristio crvene haringe za obuku pasa tragča, - prema tome ova priča je vrv poreklo ovog idioma.

Crvena haringa (engl. Red herring) se odnosi na nešto što dovodi u zabludu ili odvraća pažnju od bitnog ili važnog pitanja. Može biti logička greška (paralogizam) ili književno sredstvo koje vodi čitaoce ili publiku u pravac pogrešnog zaključka. Crvena haringa se može koristiti i namerno, u pisanju misterija (kriminalističkih romana) ili kao deo retoričke strategije (na primer u politici), ili se može koristiti tokom obrazloženja nečega (argumentacije).

Poreklo ovog izraza nije poznato, llasična (narodna) mudrost je koristila haringu (zbog jakog mirisa dimljene ribe) za obuku psa tragača, koji prate miris ili im on skreće pažnju u lovu; Međutim, moderna jezička istraživanja ukazuju na to, da je termin skovao engleski polemičar Vilijam Kobet 1807. godine, pozivajući se na to da je navodno jednom prilikom koristio haringe da skrene pse tragače od jurnjave za zecom, što zapravo nije bila navika (praksa) lovaca. Fraza je kasnije pozajmljena da bi se obezbedio formalni naziv za logičku grešku (paralogizam) i književno sredstvo.

Logička greška[uredi | uredi izvor]

Crvena haringa je i „neformalna“ logička greška. Za razliku od strašila (čoveka od slame), koji se zasniva na iskrivljenom prikazu pozicije druge strane,[1] crvena haringa je naizgled prihvatljiva, mada na kraju nebitna diverzija.[2] Prema Engleskom Oksfordskom rečniku, crvena haringa može biti namerna ili nenamerna; to ne mora značiti da je ona svesna namera obmane.[3]

Izraz se najčešće koristi pri tvrdnji da argument nije bitan za pitanje koje se raspravlja. Na primer: „Mislim da bi akademski uslovi za učenike trebalo da budu stroži. Preporučujem ti da podržiš ovo, jer smo usred budžetske krize i ne želimo da to utiče na naše plate“. Druga rečenica i ako se koristi da podrži prvu, ne bavi se istom temom.[4]

Primeri[uredi | uredi izvor]

  • Marko je dobio jedinicu na testu, ali vidi kako je tužan. Ne možeš ga ostaviti da ponavlja razred.

To što je tužan nije opravdanje za neuspeh. Ovo je i primer mešanja više logičkih grešaka: pozivanje na emocije.

  • Roditelj: Ne možeš ići na žurku, bojim se da ćeš se napiti. Dete: Kako možeš to misliti, ceo dan sam radio domaći.

Nema nikakve veze između konzumiranja alkohola i rada domaćeg zadatka. Dete ovde skreće temu sa nečeg negativnog na pozitivnu stvar koju je uradio.[5]

Sredstvo namere[uredi | uredi izvor]

Kod pisanja fikcije ili realnijem pristupu pisanja, crvenu haringu pisac može namerno koristiti da bi stvorio lažni trag koji vodi čitaoce i publiku do pogrešnog zaključka.[6][7][8] Na primer lik episkopa Arungarosa u Den Braunovom romanu "Da Vinčijev Kod" je predstavljen tokom većeg dela romana kao centar zavere crkve, ali je kasnije otkriveno da je on prevaren od strane pravog negativca priče. Ime tog lika je slobodan prevod italijanskog „Crvena haringa“(Haringa rossa; rosa zapravo znači roze ili ružičasto).

Istorija idioma[uredi | uredi izvor]

Autentična priča o crvenoj harinzi kako je rekao Vilijam Kobet 1807. godine : "Kada sam bio dečak, mi smo, kako bi se privukla pažnja psa često na tragu zeca, kojeg smo postavili dole kao da je naša privatna svojina, i da dođe do lova, rano ujutru, i prevlačili crvenu haringu, vezanu na uze, četiri ili pet milja preko žive ograde i odvodnih kanala, preko polja i kroz nizije, dok nismo došli do tačke, gde smo bili prilično sigurni da je lovci neće uočiti ; i, (iako bih, ni u kom slučaju, treba razumeti, kao poređenja urednike i vlasnike na londonskom dnevnoj štampi prema životinjama pola tako mudar i tako veran kao psima, ne mogu da prestanem da mislim, da, u slučaju na koji mi mislimo, mora da su bili prevareni, u početku, od nekog političkog varalice."

U bukvalnom smislu ne postoji riba „crvena haringa“; ovo se odnosi na posebno jake haringe, riba (obično haringa), koja je baš ukočena u salamuri ili je jako dimljena. Ovaj proces daje ribu posebnog, opornog („tužnog“) mirisa, a u dovoljno slanoj vodi njeno telo postaje crvenkasto. U bukvalnom smislu ovako konzervisana „haringa“ datira još iz sredine 13. veka, u pesmi „Rasprava“ Voltera od Bibersvorta.[9]

Do 2008. godine mislilo se da „crvena haringa“ potiče iz tehnike obuke mirisa mladih psa tragača. Postoje varijacije priče ali prema jednoj verziji oštar miris crvene haringe je ostavljan duž puta dok mlado štene ne bi naučilo da prati miris. Kasnije kada bi već pas bio obučen da prati izbledeli miris lisice ili jazavca, trener bi ostavio miris crvene haringe (ostavljajući jak miris koji zbunjuje životinju) osobito na samom tragu životinje, dovodeći psa u zabludu. Pas bi na kraju naučio da prati izvorni miris umesto jačeg mirisa. Varijacije ove priče je data, bez pominjanja dela o treningu u The Macmillan Book of Proverbs, Маxимс, i Famous Phrases (1976) gde je najranije upotreba zabeležena od strane W. F. Butlerovog Života u … , koji je objavljen 1849. Godine. Breverov rečnik “Phrase and Fable”(1981) daje punu frazu kao “Vučenje crvene haring duž puta”, idiom koji znači “skrenuti pažnju sa glavnog predmeta, zbog nekih sporednih pitanja”. Ovde se opet indicira na “sušenu, dimljenu i slanu haringu koja bude vučena duž puta, uništava miris lisice i pas postaje krivac”. Drugu varijantu priče o psu daje Robert Henrikson 1994. koji kaže da su odbegli osuđenici koristili oštar miris haring da zavaravaju pse tragače u poteri za njima.

Prema par članaka napisanih od strane profesora Džeralda Kohena i Roberta Skot Rosa objavljenih u Komentarima na Etimologiju 2008, podržani od strane Oksfordskog Engleskog rečnika, idiom ne potiče iz lovačke prakse. Ros je istraživao poreklo priče i otkrio da je najstariji izvor za korišćenje haringe bio u raspravama o jahačkoj veštini objavljenoj 1697. od strane Džeralda Langbajna. On preporučuje metodu za obuku konja (ne psa) provlačenjem tela neke mačke ili lisice kako bi se konj provukao na haos lovačke žurke. On kaze da ako neka mrtva životinja nije dostupna, crvena haringa će poslužiti kao zamena. Ovu preporuku je pogrešno protumačio Nikolas Koh i objavio je u napomenama svoje druge knjige (otprilike u isto vreme) da se haringa koristi za obuku pasa(ne konja). U ovom slučaju haring nije korišćena za odvlačenje pažnje pasa ili konja već za navođenje istih duž date staze.

Najstariji izvor o korišćenju haringe za odvlačenje pažnje psima je članak objavljen 14. februara 1807. Od strane radikalnog novinara Vilijama Kobeta u njegovom polemičnom Političkom Registru. Prema Kohenu i Rosu, a potvrđeno od strane OED, ovo je izborno poreklo figurativnog značenja crvene haringe. Međutim, u svom Političkom registru Kobet kritikuje Englesku štampu koja je greškom prenela vesti o Napoleonovom porazu u ratu. Kobet navodi da je i on nekada koristio crvenu haringu kako bi skrenuo pažnju pasa pri gonjenju zeca, dodajući da je “to samo prolazan efekat političke crvene haringe, jer na kraju miris postaje hladan kao kamen”. Kuinion na kraju zaključuje: ”Ova priča i Kobetovo prošireno izdanje iste 1833. Bila je dovoljna da se dođe do figurativnog značenja crvene haringe u glavama citalaca, ali nažalost došlo se i do pogrešnih zaključaka i ideja da je crvena hringa potekla iz prakse lovaca”.

Svakodnevna upotreba[uredi | uredi izvor]

I ako je Kobet popularizovao figurativnu upotrebu crvene haringe on nije prvi razmatrao njenu upotrebu za treniranje psa u doslovnom smislu; raniji izvori se javljaju u pamfletu Nashe's Lenten Stuff objavljenog 1599. godine od strane elizabetinskog pisca Tomasa Neša, u kojem se kaže: ”navesti psa da zeluta u mirisu, i to crvenom haringom, to nije kompatabilno jedno sa drugim”. Engleski Oksfordski rečnik ne priznaje Nešovu tvrdnju i njegovo figurativno značenje crvene haring za odvlačenje pažnje sa željenog mesta, već priznaje isključivo bukvalno određenje ovog pojma kao lovačke prakse pri treniranju pasa tragača.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hurley, Patrick J. (2011). A Concise Introduction to Logic. Cengage Learning. str. 131—133. ISBN 978-0-8400-3417-5. 
  2. ^ Tindale, Christopher W. (2007). Fallacies and Argument Appraisal. Cambridge University Press. str. 28–33. ISBN 978-0-521-84208-2. 
  3. ^ Lieb, Michael; Mason, Emma; Roberts, Jonathan (2011). The Oxford Handbook of the Reception History of the Bible. Oxford University Press. str. 370. ISBN 9780199670390. 
  4. ^ Sheppard, Steve (ed.) (2005). The history of legal education in the United States : commentaries and primary sources (2nd print. izd.). Clark, N.J.: Lawbook Exchange. ISBN 1584776900. 
  5. ^ Stojadinović, Predrag (2014). 50 Logičkih grešaka za koje treba da znate. Smederevo: Heliks. str. 8-9. ISBN 978-86-86059-45-1. 
  6. ^ Niazi, Nozar (2010). How To Study Literature: Stylistic And Pragmatic Approaches. PHI Learning Pvt. Ltd. str. 142. ISBN 9788120340619. Pristupljeno 2013-03-02. 
  7. ^ Dupriez, Bernard Marie (1991). Dictionary of Literary Devices: Gradus, A-Z. Translated by Albert W. Halsall. University of Toronto Press. str. 322. ISBN 9780802068033. Pristupljeno 2013-03-02. 
  8. ^ Turco, Lewis (1999). The Book of Literary Terms: The Genres of Fiction, Drama, Nonfiction, Literary Criticism and Scholarship. UPNE. str. 143. ISBN 9780874519556. Pristupljeno 2013-03-02. 
  9. ^ Quinion, Michael (2002). „The Lure of the Red Herring”. World Wide Words. Pristupljeno 10. 11. 2010. 

Literatura[uredi | uredi izvor]