Crna ruka

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Službeni pečat organizacije

Crna ruka je bila tajno društvo, zvanično osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt u Kraljevini Srbiji 10. juna 1910. godine.[1][2] Crna ruka je delovala i pre toga, izvršivši Majski prevrat 29. maja 1903. u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, i time je prekinuta loza dinastije Obrenovića.

Ujedinjenje ili smrt je imalo panslavističke ciljeve, sa namerom da ujedini sve teritorije Južnih Slovena, posebno one u sastavu Austrougarske.[3][4] Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, uz podršku „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Osnivanje[uredi]

Grupa nižih oficira je na čelu sa kapetan Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je avgusta 1901. osnovala Crnu ruku, zavereničku grupu protiv dinastije Obrenović.[5] Prvo zasedanje grupa je održala 6. septembra 1901. Sastanku su prisustvovali kapetani Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. Skovali su plan da su ubije kraljevski par, kralj Aleksandar i kraljica Draga. Apis je lično predvodio grupu oficira koji su ubili kraljevski par u Starom dvoru u noći između 10. i 11. juna 1903. (28. i 29. maja po starom kalendaru.

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi.[traži se izvor od 08. 2015.]

Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritroijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i IstraIstri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna.

Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije.

Belu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.[6]

Obredni krst Crne ruke (prednja i zadnja strana krsta).

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. ove su:

  • Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
  • Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
  • Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“.
  • Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj« 

Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.

Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su:

Apis (desno) sa drugovima

Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

Srpska akcija u Makedoniji i Balkanski ratovi[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Srpska akcija u Makedoniji.

U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle Balkanskih ratova.

Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra.[7] U Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

Sarajevski atentat i Prvi svetski rat[uredi]

Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini.[7] Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova.[7] Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini.[7]

Solinski proces[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Solunski proces.

Pašić je na Solunskom frontu na Solunskom frontu odlučio da ukloni najistaknutije pripadnike Crne ruke, tada već zvanično raspuštene. Dimitrijević i nekoliko desetina njegovih saradnika su uhapšeni zbog navodnog atentata na prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, člana Vrhovne centralne uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911, a među stvarima optuženog potpukovnika Velimira Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova od 23. maja članovi organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić su proglašeni krivim za izdaju i osuđeni na smrt. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena. Apisa je streljan mesec dana kasnije, 24. juna 1917.

Vrhovni sud Srbije je 1953. ponovio suđenje i Dimitrijević i drugi optužen su posthumno oslobođeni, jer nije bilo dokaza za njihovo navodno učešće u zaveri.

Izvori[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]