Crna sreda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Crna sreda je događaj u Ujedinjenom Kraljevstvu od 16. septembra 1992. godine, kada je britanska vlada bila prisiljena da povuče funtu iz evropskog valutnog mehanizma (EVM), nakon neuspelog pokušaja da funtu zadrži iznad donje granice valutne razmene koji je EVM odobrio. U to vreme je Velika Britanija predsedavala Evropskim zajednicom.

Ministarstvo finansija Velike Britanije je 1997. godine procenilo štetu od Crne srede na 3,14 milijardi funti,[1] koja je kasnije revidirana na 3,3 milijardi funti 2005. godine, nakon objavljenih dokumenata u skladu sa Zakonom o slobodi informisanja (ranije procene su gubitke navodile u mnogo većem iznosu od 13–27 milijardi funti).[2] Trgovački gubici u avgustu i septembru činili su manji deo gubitaka (procenjeni na 800 miliona funti), a najveći deo gubitka za centralnu banku nastao je od nerealizovanih profita potencijalne devalvacije. Trezorski papiri sugerišu da u slučaju da je vlada zadržala 24 milijarde dolara deviznih rezervi i funta pala za isti iznos, Velika Britanija je mogla da zaradi 2,4 milijarde funti profita od devalvacije funte sterlinga.[3][4]

Kriza je narušila kredibilitet drugog sastava vlade Mejdžora u rešavanju ekonomskih pitanja. Vladajuća Konzervativna partija je pretrpela težak poraz pet godina kasnije na opštim izborima u Ujedinjenom Kraljevstvu iz 1997. godine i nije se vratila na vlast sve do 2010. godine. Oporavak britanske privrede u godinama nakon Crne srede je doveo do ponovne procene nasleđa krize, pošto je usvajanje Mejdžoreve politike ciljane inflacije kao alternative EVM-u, vlada postavila temelje prosperitetnijoj privredi u godinama pre finansijske krize 2007–2008., a britanska javnost postala je sve više evroskeptična.[5][6]

Prethodnica[uredi | uredi izvor]

Kada je EVM osnovan 1979. godine, Ujedinjeno Kraljevstvo je odbilo da se pridruži. Ovo je bila kontroverzna odluka, budući da je kancelar blagajnice, Džefri Houv, bio čvrsto proevropski orijentisan. Njegov naslednik Najdžel Lavson, zagovornik fiksnog kursa, divio se niskom inflatornom istorijom Zapadne Nemačke. Pripisao je to snazi nemačke marke i upravljanju Bundesbankom . Dakle, iako se Ujedinjeno Kraljevstvo nije pridružilo EVM-u, Trezor je od početka 1987. do marta 1988. sledio polu-službenu politiku „praćenja“ nemačke marke.[7] Do sukobljavanja je došlo između Lavsona i ekonomskog savetnika premijerke Margaret Tačer, Alana Valtersa, kada je Valters tvrdio da je Evropsi valutni mehanizam „napola ispečen“.[8]

To je dovelo do Lavsonove ostavke na mesto kancelara; zamenio ga je bivši glavni ministar finansija, Džon Major, koji je sa Daglasom Hurdom, tadašnjim sekretarom spoljnih poslova, uverio vladu da priključi Britaniju u EVM oktobra 1990. godine, garantujući da će britanska vlada slediti ekonomsku i monetarnu politiku sprečavanjem da devizni kurs između funte i drugih valuta članica osciluje za više od 6%. Dana 8. oktobra 1990. Tačer je uvela funtu u EVM mehanizam sa paritetom 2,95 marki za funtu. Dakle, ako se kurs ikada približi dnu dozvoljenog raspona, 2.773 marki (1.4178 evra po kursu), vlada bi bila obavezna da interveniše. Godine 1989., Velika Britanija je imala inflaciju tri puta veću od stope Nemačke, veće kamatne stope od 15% i znatno nižu produktivnost rada od Francuske i Nemačke, što je ukazivalo na različito ekonomsko stanje Velike Britanije u poređenju s drugim zemljama EVM-a. [9]

Od početka devedesetih godina 20. veka visoke nemačke kamatne stope, koje je Bundesbanka postavila da bi sprečila inflatorne efekte povezane sa viškom troškova nemačkog ujedinjenja, izazvale su značajan stres širom EVM-a. Velika Britanija i Italija su imale dodatne poteškoće sa svojim dvostrukim deficitom, dok je Veliku Britaniju to leto pogodila i brza depresijacija američkog dolara - valute na koju se odnosio veliki deo britanskog izvoza. Pitanja nacionalnog prestiža i posvećenost doktrini da je fiksiranje deviznih kurseva unutar EVM-a put ka jedinstvenoj evropskoj valuti inhibiralo je prilagođavanje deviznih kurseva. U jeku odbacivanja sporazuma iz Mastrihta od strane danskog biračkog tela na referendumu u proleće 1992. godine i najave da će biti održan i referendum u Francuskoj, valute EVM-a koje su se trgovale blizu dna EVM-a našle su se pod pritiskom trgovaca valutama.[10]

U mesecima pred Crnu sredu, Džordž Soroš je gomilao ogromnu kratkoročnu zalihu u funti sterlinga koja bi postala neizmerno profitabilna ako funta padne ispod donjeg opsega EVM-a. Soroš je verovao da je kurs po kojem je Ujedinjeno Kraljevstvo uvedeno u Evropski valutni mehanizam previsok, da je britanska inflacija takođe previsoka (trostruko veća od njemačke), a britanske kamatne stope su naštetile njihovim cenama nekretnina.[11] Soroš je zaradio preko 1 milijarde funti kratkoročnom prodajom sterlinga.[12]

Zakon o trgovini valutama[uredi | uredi izvor]

Vlada Velike Britanije pokušala je da podrži deprecijaciju funte kako bi izbegla povlačenje iz monetarnog sistema kome se zemlja pridružila samo dve godine ranije. Džon Mejdžor je povećao kamatne stope na 10% i odobrio potrošnju milijardi dolara deviznih rezervi za otkup sterlinga koji se prodaju na valutnim tržištima, ali mere nisu uspele da spreče da funta padne ispod minimalnog nivoa racrtanog u EVM-u. Trezor je doneo odluku da brani položaj sterlinga, verujući da će devalviranje promovisati inflaciju.[13]

Sorošev Kvantum fond počeo je masovnu rasprodaju funti u utorak, 15. septembra 1992. godine. Mehanizam deviznog kursa zahtevao je od Banke Engleske da prihvati bilo kakve ponude za prodaju funti. Međutim, Banka Engleske prihvatala je zahteve samo tokom dana trgovanja. Kada su se sledećeg jutra u Londonu otvorila tržišta, Engleska banka pokušala je da poveća vrednost valute, odlukom Normana Lamonta (kancelar blagajne) i Robina Leja-Pembertona (guvernera Banke Engleske). Počeli su sa prihvatanjem zahteva u iznosu od 300 miliona funti dva puta pre 8:30, ali sa malo efekta.[14] Intervencija Banke Engleske bila je neefikasna, jer je Sorošev Kvantum fond ubacivao funte mnogo brže na tržište. Banka Engleske je nastavila da kupuje, a Kuantum je nastavio da prodaje, sve dok Lamont nije rekao premijeru Džonu Mejdžoru da njihov otkup funte nije dao rezultate.[15]

Zatim je 16. septembra u 10.30, britanska vlada najavila povećanje osnovne kamatne stope, sa već visokih 10%, na 12% kako bi primamila špekulante za kupovinu funte. Uprkos tome i obećanju kasnije istog dana da će ponovo povećati osnovne stope na 15%, trgovci su i dalje prodavali funte, uvereni da vlada neće održati svoje obećanje. Do 7:00 te večeri, Lamont je najavio da će Britanija napustiti EVM, a cene će ostati na novom nivou od 12%; međutim, sledećeg dana kamatna stopa se vratila na 10%.[15]

Kasnije je otkriveno da je odluka o povlačenju dogovorena na hitnom sastanku tokom dana između Lamonta, Mejdžora, sekretara inostranih poslova Daglasa Hurda, predsednika Odbora za trgovinu Majkla Heseltina i sekretara unutrašnjih poslova Keneta Klarka (poslednja trojica su bili nepokolebljivi pro-Evropljani, kao i visoki kabineta ministara),[16] i da je povećanje kamatne stope na 15% bila samo privremena mera za sprečavanje odliva funte tog popodneva.[17]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Ostale EVM zemlje, poput Italije, čije su valute tokom dana narušavale sopstvena doѕvoljena oscilovanja, vraćale su se u sistem sa proširenim opsezima ili sa prilagođenim centralnim paritetima.[18] Čak i u ovom labavijem obliku, EVM se pokazao ranjivim, a deset meseci kasnije pravila su dodatno ublažena do tačke da nameću vrlo malo ograničenja domaćoj monetarnoj politici zemalja članica.[traži se izvor] Uticaj niskih nemačkih kamatnih stopa i visokih britanskih kamatnih stopa doveo je Britaniju do recesije, jer je veliki broj preduzeća propao i tržište stanova se urušilo. Neki komentatori, počev od Normana Tebita, naѕivali su EVM „mehanizmom večne recesije“ [19] nakon što je Velika Britanija pala u recesiju tokom ranih 1990-ih. Dok se mnogi ljudi u Velikoj Britaniji sećaju Crne srede kao nacionalne katastrofe koja je trajno uticala na međunarodni prestiž zemlje, neki konzervativci tvrde da je prisilno izbacivanje iz EVM-a ѕapravo bila „Zlatna srijeda”[20] ili „Bela sreda” ѕa Veliku Britaniju, [21] dan koji je utro put privrednom oporavku, s tim što su Konzervativci predali novim Laburistima Tonija Blera mnogo jaču privredu 1997. godine nego što je ona bila 1992. godine pošto je nova ekonomska politika osmišljena ubrzo nakon Crne srijede dovela do ponovnog uspostavljanja privrednog rasta sa padom nezaposlenosti i inflacije.[22] Monetarna politika prešla je na ciljanu inflaciju.[23][24]

Ugled vlade Konzervativne stranke je bio oštećen do te mere da je biračko telo bilo sklonije da podrži tvrdnju opozicije tog vremena - da se ekonomski oporavak treba pripisati spoljnim faktorima, za razliku od vladinih politika koje sprovode Konzervativci. Konzervativci su pobedili na opštim izborima 1992. godine, a Galupova anketa iz septembra te godine je pokazivala malu prednost od 2,5% za Konzervativnu stranku. Do oktobarske ankete, posle Crne srede, njihov udeo podrške u anketi se smanjio sa 43% na 29%.[25] Debakl je na kraju urušio ugled Torijevaca (što je dovelo do tri uzastopna poraza na sledećim nacionalnim izborima, sa velikom marginom) sve do kasnih 2000-ih, kada su pod vođstvom Dejvida Kamerona, konzervativci nadmašili Laburističku vladu Gordona Brauna prvi put od septembra 1992. (delom i zbog efekata Velike recesije), da bi na kraju dobili najviše mesta na opštim izborima 2010.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dury, Hélène. „Black_Wednesday” (PDF). Pristupljeno 24. 2. 2016. 
  2. ^ Tempest, Matthew (9. 2. 2005). „Treasury papers reveal cost of Black Wednesday”. The Guardian. London, UK. Pristupljeno 26. 4. 2010. 
  3. ^ Freeman, Harold. „The Cost of Black Wednesday Reconsidered” (PDF). HM Treasury. str. 4. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 4. 2013. g. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  4. ^ „Guide to the papers and full list of documents”. HM Treasury. Arhivirano iz originala 3. 4. 2013. g. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  5. ^ McRae, Hamish (10 February 2005). How the ERM disaster turned into a triumph. The Independent. Retrieved 21 October 2019.
  6. ^ Moore, Charles (3 November 2018). Bring on the next Black Wednesday. The Spectator. Retrieved 21 October 2019.
  7. ^ „Not while I'm alive, he ain't – Part 4 Thatcher and Lawson”. The Westminster Hour. BBC Radio 4. 15. 5. 2003. 
  8. ^ Sir Alan Walters. The Daily Telegraph (5 January 2009). Retrieved 21 October 2019.
  9. ^ 1990–1992: Britain and the politics of the European exchange rate mechanism. Libcom (13 January 2006). Retrieved 21 October 2019.
  10. ^ Aykens, Peter. Conflicting Authorities: States, Currency Markets and the ERM Crisis of 1992–93. Review of International Studies, Vol. 28, No. 2 (Apr. 2002), pp. 359–380. Retrieved 21 October 2019.
  11. ^ Sebastian Mallaby (10. 6. 2010). More Money Than God: Hedge Funds and the Making of a New Elite. Penguin Press HC. ISBN 9781594202551. 
  12. ^ Litterick, David (13. 9. 2002). „Billionaire who broke the Bank of England”. The Daily Telegraph. London, UK. Pristupljeno 24. 2. 2013. 
  13. ^ Bootle, Roger (28. 4. 2008). „Pound fall is UK's get-out-of-jail-free card”. The Daily Telegraph. London, UK. Arhivirano iz originala 17. 09. 2008. g. Pristupljeno 11. 08. 2021. 
  14. ^ Litterick, David (13. 9. 2002). „Billionaire who broke the Bank of England”. The Telegraph. Pristupljeno 16. 5. 2014. 
  15. ^ a b Inman, Phillip (13 September 2012). Black Wednesday 20 years on: how the day unfolded . The Guardian. Retrieved 21 October 2019.
  16. ^ Major's dither cost UK billions, says Lamont. The Independent (27 September 1999). Retrieved 21 October 2019.
  17. ^ Johnston, Philip (10 September 2012). Black Wednesday: The day that Britain went over the edge. The Daily Telegraph. Retrieved 21 October 2019.
  18. ^ Sevilla, Christina R. Explaining the September 1992 ERM Crisis: The Maastricht Bargain and Domestic Politics in Germany, France, and Britain. Harvard University. Retrieved 21 October 2019.
  19. ^ Tebbit, Norman (10. 2. 2005). „An electoral curse yet to be lifted”. The Guardian. London, UK. Pristupljeno 30. 12. 2008. 
  20. ^ Roger Bootle (15. 5. 2009). „A strong-arm policy is needed to hold the pound down on the rebound”. The Daily Telegraph. London, UK. 
  21. ^ Kaletsky, Anatole (9. 6. 2005). „The reason that Europe is having a breakdown...it's the Euro, stupid”. Pristupljeno 30. 12. 2008. (potrebna pretplata)
  22. ^ [1] Arhivirano 2011-10-16 na sajtu Wayback Machine
  23. ^ „Inflation Targeting Has Been A Successful Monetary Policy Strategy”. NBER. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
  24. ^ „Targeting Inflation: The United Kingdom in Retrospect” (PDF). IMF. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
  25. ^ „Gallup spreadsheet”. Arhivirano iz originala 13. 10. 2009. g. Pristupljeno 28. 7. 2014. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црна_среда&oldid=27048187”