Crnogorsko-turski rat (1876—1878)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Crnogorsko-turski rat 1876-1878
Crnogorski ustanici uoci srpsko-crnogorsko-turskog rata (1876-78).png
Vreme:18. jun 187619. februar 1878.
Mesto:Crna Gora i Hercegovina (Osmansko carstvo)
Rezultat: Crnogorska pobeda, Sanstefanski sporazum, Berlinski sporazum
Teritorijalne
promene:

Crna Gora dobija gradove Nikšić, Kolašin, Spuž, Podgorica, Žabljak, Bar, kao i pristup moru. Teritorija Crne Gore povećana sa 4.405 km² na 9.475 km²

De fakto međunarodno priznata nezavisnost Crne Gore
Sukobljene strane
Flag of Montenegro (1852–1905).svg Crna Gora  Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Nikola I Petrović
Marko Miljanov
Bajo Bošković
Peko Pavlović
Ilija Plamenac
Ahmed Muhtar-paša
Osman paša
Selim-paša
Jačina
65.000 85.000
Žrtve i gubici
770 pogunilo oko 45.000

Crnogorsko-turski rat je bio je rat između Crne Gore i Osmanskog carstva koji se vodio između 1876. i 1878. godine. Rat je okončan pobedom Crne Gore i njenih saveznika, Srbije i Rusije. U ratu je vođeno 6 većih i 27 manjih bitaka, a među njima je bila presudna bitka kod Vučjeg dola.[1]

Ustanak u obližnjoj Hercegovini je izazvalo niz pobuna i ustanaka protiv Osmanskog carstva u Evropi. Crna Gora i Srbija su se složile da objave rat Turskoj 28. juna 1876, čime je počeo rat. Crnogorci, u savezu sa Hercegovcima su pobijedili. Bitka koja je bila ključna za pobjedu Crne Gore u ratu je bila bitka kod Vučjeg dola. Godine 1877. Crnogorci su vodili teške bitke duž granice sa Hercegovinom i Albanijom. Knez Nikola I Petrović je preuzeo inicijativu i napao je turske snage koje su dolazile sa severa, juga i zapada. Osvojio je Nikšić (24. septembra 1877), Bar (10. januara 1878), Ulcinj (20. januara 1878), Grmožur (26. januara 1878) i Vranjinu i Lesendro (30. januara 1878).

Rat je okončan kada je Osmansko carstvo potpisala primirje sa Crnom Gorom u Jedrenu 13. januara 1878. godine. Napredovanje Ruske Imperije ka Istanbulu je primoralo Osmansko carstvo da potpiše mir, čime je priznata nezavisnost Crne Gore, Srbije i Rumunije, a teritorija Crne Gore uvećana sa 4.405 km² na 9.475 km². Crna Gora je takođe dobila gradove Nikšić, Kolašin, Spuž, Podgoricu, Žabljak, Bar, kao i izlaz na Jadransko more.

Uzroci rata[uredi]

Oktobra 1874. godine u Podgorici, koja je tada bila pogranični grad Osmanskog carstva prema Crnoj Gori, ubijen je Jusuf-beg Krnjić, znameniti osmanski činovnik. Najvjerovatnije ga je ubio jedan bliski rođak vojvode Marka Miljanova. U znak osvete, Turci su izvršili odmazdu nad stanovništvom i trgovcima. Ovaj događaj je prozvan Podgorički pokolj. On je rezultovao lošim odnosima Crne Gore i Osmanskog carstva, koje je još više pogoršalo izbijanje ustanka u Hercegovini. Crna Gora je ustanicima pružala veliku vojnu i materijalnu pomoć i zastupala njihovih interesa pred Portom. Crna Gora je za sebe tražila dio Hercegovine što joj osmanska vlada nije htjela ustupiti. Zbog toga je Crna Gora, juna 1876 godine objavila rat Osmanskom carstvu, a odmah zatim i Knjaževina Srbija.

Tok rata[uredi]

Crna Gora je bila prinuđena na borbu protiv Turaka, pre svega zbog plodnog zemljišta. Zbog toga su bili česti sukobi oko Podgorice i Kolašina. Ujedinjena omladina srpska radila je na podizanju Crne Gore, ali nije nailazila na podršku Cetinja ni Beograda. Posle smrti kneza Mihaila, crnogorski knjaz Nikola nije bio spreman da se odrekne prestola u korist Obrenovića. On je maštao da se sam stavi na čelo velike srpske države. Pronošeni su i glasovi da će ga na to mesto postaviti Rusija. Stoga je nastao sukob interesa, naročito oko Hercegovine, koje je Crna Gora smatrala svojom interesnom sferom. Mimo volje vlada u Beogradu i Cetinju, u Hercegovini je 1875. godine izbio ustanak. Crna Gora u početku pomaže ustanike tajno, a zatim javno. Malo Cetinje postalo je važno diplomatsko središte jer se znalo da ono drži konce za umirenje ustanka. Pošto nije uspela da smiri ustanak, Crna Gora se i sama odlučila za rat protiv Turaka. Tako je zaključen Venecijanski sporazum sa srpskom vladom. Crnogorski ratni plan predviđao je ofanzivu u Hercegovini na koju je upućeno 14 bataljona na čelu sa knjazom Nikolom. Naoružanje crnogorske vojske bilo je daleko iza turskog. Turska je u početku angažovala 36.000 ljudi protiv Turaka, ali je kasnije dovukla pojačanja. Odlučujuća bitka vođena je na Vučjem Dolu 28. avgusta 1876. godine. Turska vojska je poražena i povukla se u Bileću i Trebinje. Kada je saznala da se neće moći proširiti na Hercegovinu (zbog Austrougarske), crnogorska vojska se prebacila u rejon Podgorice. Odlučujuća bitka na južnom sektoru vođena je na Fundini. Turska vojska bila je strahovito potučena, nakon čega su usledili porazi u još nekoliko bitaka (Spuž, Podgorica). Nakon završetka prvog srpsko-turskog rata, Porta je vodila pregovore o miru odvojeno sa Crnom Gorom i Srbijom. Mir sa Srbijom je sklopljen, dok sa Crnom Gorom nije. Knjaz Nikola je 26. aprila 1877. godine naredio nastavljanje ratnih operacija. Turci doživljavaju poraze u Ostroškom klancu i kod manastira Morače (jun 1877). Turska vojska se potom povlači da bi se borila protiv Rusa. Crnogorci osvajaju Nikšić i Bar, čime izlaze na more. Napad na Podgoricu obustavljen jer su stigle vesti o primirju.

Posledice[uredi]

Na Berlinskom kongresu Crna Gora dobila je Nikšić, Kolašin, Spuž, Podgoricu, Žabljak, Plav, Gusinje. Poslednja dva grada vraćena su Turskoj. Preko Bara i Ulcinja, koga je dobila 1880. godine, Crna Gora je dobila izlaz na more. Nije imala pravo da na njemu drži ratnu flotu niti da izgrađuje utvrđenja. Austrougarska je tamo vršila pomorsku, sanitarnu i policijsku kontrolu.

Bitke[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]


Spoljašnje veze[uredi]